Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа и судије Братислав Ђокић , др Горан П. Илић , Снежана Марковић, др Тијана Шурлан, др Јован Ћирић, Сабахудин Тахировић и д р Тамаш Корхец (Korhecz Tam ás), чланови Већа, у поступку по уставној жалби Зорке Миленковић и Гојка Миленковића, обоје из Дреновца код Крагујевца, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 11. јануара 2018. године, донео је
О Д Л У К У
Усваја се уставна жалба Зорке Миленковић и Гојка Миленковића изјављена против пресуде Апелационог суда у Крагујевцу Гж. 3247/13 од 24. децембра 201 3. године и утврђује да је подносиоцима уставне жалбе повређено право на једнаку заштиту права, зајемчено одредб ом члана 3 6. став 1. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
О б р а з л о ж е њ е
1. Зорка Миленковић и Гојко Миленковић, обоје из Дреновца код Крагујевца , поднели су Уставном суду, 5. фебруара 2014. године, преко пуномоћника Бранислава Т. Тодоровића, адвоката из Крагујевца, уставну жалбу против пресуде Апелационог суда у Крагујевцу Гж. 3247/1 3 од 24. децембра 2013. године, због повреде права на једнаку заштиту права из члана 36. став 1. Устава Републике Србије и права на правично суђење из члана 6. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода.
Подносиоци у уставној жалби истичу да су други судови истог ранга, пре доношења оспорене пресуде, оштећенима признавали право на накнаду штете настале услед смрти блиског лица, на терет издаваоца полисе об авезног осигурања, али да је њима то право ускраћено јер је Апелациони суд у К рагујевцу оспореном пресудом, без ослонца у позитивним прописима, њихов тужбени за хтев одбио.
Подносиоци траже од Уставног суда да усвоји уставну жалбу и утврди да су им оспореном пресудом повређена права на правично суђење и једнаку заштиту права.
2. Према одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може поднети против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, извршио увид у списе предмета и целокупну документацију достављену у прилогу уставне жалбе, на основу које је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овом уставносудском предмету:
Пресудом Основног суда у Крагујевцу П. 3306/12 од 7. августа 201 3. године делимично је усвојен тужбени захтев овде подносиоца уставне жалбе тако што је обавезан тужени „Делта генерали“ а.д.о. Београд да тужиоцима на име накнаде нематеријалне штете настале као последица саобраћајне незгоде у виду душевних болова због смрти блиског лица исплати износ од 500.000 динара Зорки Миленковић и износ од 700.000 динара Гојку Миленковићу , као и да тужиоцима на име материјалне штете исплати износ од 190.200 динара.
Оспореном пресудом Апелационог суда у Крагујевцу Гж. 3247/1 3 од 24. децембра 2013. године преиначена је ожалбена пресуда, тако што је одбиј ен тужбени захтев тужилаца да се тужени обавеже да им накнади насталу штету.
У образложењу ове пресуде, између осталог, наведено је : да се 15 . јуна 2011 . године у Крагујевцу догодила саобраћајна незгода у којој је учествовало путничко возило марке „Лада“, којим је управљао Славољуб Миленковић, супруг тужиље Зорке Миленковић, те да услед непоштовања саобраћајних прописа није пропустио шинско возило преко железничке пруге, због чега је задобио тешк е телесне повреде од којих је 13. августа 2011 . године преминуо; да је предметно возило у време незгоде било осигурано по основу одговорности за штету причињену трећим лицима код тужен ог. Првостепени суд је код овако утврђеног чињеничног стања нашао да у конкретном случају тужиоци према члану 21. Закона о обавезном осигурању у саобраћају имају активну легитимацију и својство трећих оштећених лица, јер нити су власници возила нити су управљали истим када је проузрокована саобраћајна незгода, па самим тим и мају право на накнаду штете од туженог по основу осигурања од одговорности за штет у причињен у трећим лицима .
Међутим, другостепени суд је нашао да се жалбом основано истиче да је првостепена пресуда донета на основу погрешне примене материјалног права. Наиме, одредбом члана 21 . Закона о обавезном осигурању у саобраћају прописано је да право на накнаду штете по основу осигурања од аутоодговорности нема власник моторног возила и возач моторног возила чијом је употребом причињена штета . Из наведеног произлази да је смисао и суштина обавезног осигурања заштита трећих лица у саобраћају за штету коју причини власник возила када настане осигурани случај. У конкретном случају, тужиоци нису били непосредни учесници у саобраћају, због чега он и нису трећа лица у смислу поменуте одредбе, јер се као чланови породице возача налазе у истом правном положају као и он, сходно чему је Апелациони суд у Крагујевцу и нашао да првостепени суд није правилно применио релевантно материјално право, чији је смисао да се пружи правна заштита искључиво оним лицима којима је власник моторног возила проузроковао штету употребом тог возила, те да се уговор о обавезном осигурању не односи на штету која је настала услед смрти или повреде власника, односно возача моторног возила који је искључиво одговоран за сопствену смрт.
4. Подносиоци уставне жалб е су достави ли пресуде за које су сматра ли да се односе на исту чињеничну и правну ситуацију као и ситуација у којој су се они налази ле у оспореном поступку, и то пресуде Окружног суда у Краљеву Гж. 539/09 од 1 0. априла 20 09. године, Апелационог суда у Крагујевцу Гж. 1455/11 од 14. јуна 2011. године и Апелационог суда у Нишу Гж. 2493/12 од 18. децембра 2012. године . Увидом у те пресуде, Уставни суд је констатовао да је у тим поступцима утврђено да су тужиоцима правноснажно ( делимично) усвојен и тужбени захтев и којим а су тражили да се тужена осигуравајућа друштва обавежу да им накнаде нематеријалну штету која је настала као последица смрти блиског лица погинулог у саобраћајној несрећи коју је то лице само проузроковало . У наведеним пресудама, судови су оценили да тужиоцима припадају досуђени износи на име накнаде нематеријалне штете, заснивајући своје одлуке на одредба ма члана 85. За кона о осигурању имовине и лица („Службени лист С РЈ“, бр. 30/96, 57/98, 53/99 и 55/99) и члана 21. Закона о обавезном осигурању у саобраћају („Службени гласник РС “, бр. 51/09 и 78/11), којима је прописано која су то лица која немају право на накнаду штете по основу осигурања од аутоодговорности, те одредбама члана 200. Закона о облигационим односима ("Службени лист СФРЈ", бр. 29/78, 39/85, 45/89 и 57/89 и "Службени лист СРЈ", бр. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 и 44/99)), којима су прописани облици нематеријалне штете и одр едби члана 201. став 1. истог закона којом је прописано да у случају смрти неког лица суд може досудити члановима његове уже породице (брачном другу, родитељу, детету) правичну новчану накнаду за њихове душевне болове.
5. Уставни суд је најпре ценио наводе уставне жалбе који указују на повред у права на једнаку заштиту права из члана 36. став 1. Устава, тј. на различито поступање судова, те одлучивање Апелационог суда у Крагујевцу поводом исте чињеничне и правне ситуације. Сагласно изложеном, Уставни суд је пошао од оцене основаности навода уставне жалбе који се односе на различито поступање судова поводом исте чињеничне и правне ситуације.
У том смислу, Уставни суд је оценио да различита пракса редовних судова сама по себи не указује нужно на повреду права на правично суђење, тим пре што уједначавање праксе судова опште надлежности не спада у надлежност Уставног суда, већ Врховног касационог суда. Међутим, Уставни суд је, полазећи од оспорене пресуде и пресуда које су подносиоци уставне жалбе достави ли као доказ о неједнаком поступању судова , нашао да у тим предметима неспорно постоји идентитет чињеничног и правног стања, тј. да су се тужиоци у пресудама које су достављене уз оспорену пресуду налазили у истој чињеничн ој и правн ој ситуациј и као што је и она у којој се подносиоци налазе. Уставни суд је утвр дио да су и подносиоци уставне жалбе и тужиоци из „упоредних поступака“ чланови уже породице, тј. брачни другови, деца или родитељи лица која су погинула у саобраћајним несрећама које су сама проузроковала, због чега су подносили тужбе којима су захтевали да се тужена осигуравајућа друштва обавежу да им накнаде штету, која је настал а као последица саобраћајне незгоде . Такође, Уставни суд је закључио да је код овако утврђеног чињеничног и правног стања, Апелациони суд у Крагујевцу оспореном пресудом Гж. 3247/13 од 24. децембра 2013. године правноснажно одбио тужбени захтев подноси оца уставне жалбе којим је тражена накнада нематеријалне и материјалне штете настале као последица саобраћајне незгоде , а да су „упоредним пресудама“ истог и других другостепених судова потврђене првостепене пресуде којима је такав тужбени захтев других тужилаца из исте чињеничне и правне ситуације делимично усвојен.
Имајући у виду наведено, Уставни суд је закључио да је Апелациони суд у Крагујевцу доносио различите одлуке о основаности тужбених захтева који су се заснивали на битно истом чињеничном и правном стању и да је на тај начин подносиоце уставне жалбе, којима је одбијен као неоснован тужбени захтев, довео у битно различит положај у односу на тужиоце чији је истоврсни тужбени захтев делимично усвојен. Уставни суд је на становишту да је таква пракса судова последње инстанце супротна принципу правне сигурности (о повреди права на правну сигурност видети пресуде Европског суда за људска права у предметима: Santos Pinto против Португалије , од 20. маја 2008. године и Beian против Румуније , од 6. децембра 2007. године, као и нпр. Одлуку Уставног суда Уж-197/2007 од 16. јула 2009. године). Полазећи од изнетог, Уставни суд је оценио да је у конкретном случају повређено право подносиоца уставне жалбе на једнаку заштиту права. Стога је Уставни суд усвојио уставну жалбу у овом делу, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС “, бр. 109/07, 99/11, 18/13 -Одлука УС, 40/15-др. закон и 103/15), те је одлучио као у првом делу изреке.
6. С обзиром на то да се одредба члана 32. став 1. Устава садржински не разликује од истакнуте одредбе члана 6. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, Уставни суд је постојање ове повреде права ценио у односу на означену одредбу Устава.
Имајући у виду наводе уставне жалбе који се односе на повреду права на правично суђење у предметном парничном поступку, Уставни суд констатује да је у поступку по уставној жалби надлежан само да утврђује да ли је појединачним актом или радњом државног органа или организације којој је поверено јавно овлашћење дошло до повреде или ускраћивања људских или мањинских права и слобода зајемчених Уставом, односно да није надлежан да испитује законитост одлука редовних судова и врши оцену утврђених чињеница и изведених доказа у поступку који је претходио подношењу уставне жалбе, а на којима се заснивају оспорене пресуде. У том смислу, задатак Уставног суда је да испита да ли је парнични поступак у целини био правичан на начин утврђен чланом 32. став 1. Устава.
По налажењу Уставног суда, подносиоци уставне жалбе не наводе разлоге који би указивали на то да им је Апелациони суд у Крагујевцу ускрати о неку од процесних гаранција правичног суђења или да је донео оспорен у пресуду без ваљаног образложења, произвољно примењујући материјално право.
Полазећи од свега наведеног, Уставни суд је, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, уставну жалбу у овом делу одбацио јер нису испуњене Уставом утврђене претпоставке за вођење поступка, па је решио као у другом делу изреке.
7. На основу свега наведеног и одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9 ) Закона о Уставном суду, као и чл ана 8 9. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13 ), Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић