Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа, и судије Милан Станић, др Милан Шкулић, Мирослав Николић, др Тијана Шурлан, Татјана Бабић, Сабахудин Тахировић и мр Томислав Стојковић , чланови Већа, у поступку по уставној жалби В. Т . из Врања , на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 25. јануара 201 8. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба В. Т . изјављена против пресуде Апелационог суда у Н ишу Гж1. 590/16 од 9. марта 201 6. године и утврђује да је повређено право подноситељке уставне жалбе на једнаку заштиту права, зајемчено одредбом члана 36. став 1. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
2. Одбија се као неоснован захтев подноситељке уставне жалбе за накнаду нематеријалне штете.
О б р а з л о ж е њ е
1. В. Т . из Врања је , 6. маја 201 6. године, преко пуномоћника С. С , адвоката из Врања, Уставном суду поднела уставну жалбу против пресуда Апелационог суда у Нишу Гж1. 590/16 од 9. марта 2016. године и Основног суда у Врању П1. 286/14 од 26. новембра 2015. године , због повреде начела забране дискриминације, права на правично суђење и права на једнаку заштиту права, утврђених одредбама члана 21. ст. 1. и 2, члана 32. став 1. и члана 36. став 1. Устава.
У уставној жалби се, између осталог, наводи: да је Апелациони суд у Н ишу, у идентичним чињеничним и правним ситуацијама, правноснажно усвојио тужбене захтеве за исплату накнаде трошкова за долазак и одлазак са рада, налазећи да је за одлуку о т аквим захтевима ирелевантно питање удаљености места рада од места становања; да је и Врховни касациони суд у једној својој пресуди потврдио такво становиште; да је у оспореној другостепеној пресуди, којом је потврђена оспорена пресуда Основног суда у Врању, изражен потпуно супрот ан став – да подноситељка уставне жалбе, имајући у виду близин у места рада у односу на место становања, није имала стварне трошкове за долазак и одлазак са рада; да је императивном нормом Посебног колективног уговора за запослене у основним и средњим школама и домовима ученика (члан 25.) прописано безусловно право запосленог на накнаду за долазак и одлазак са посла, у висини цене превозне карте у јавном саобраћају; да запослени није дужан да подноси захтев за исплату, нити да доказује да је такве трошкове заиста имао; да Правилник о раду тужене школе, који је важио до 31. децембра 2013. године, није предвиђао никакве услове за исплату предметне накнаде, док је Правилник који је почео да се примењ ује после наведеног датума предвидео само обавезу подношења захтева за исплату, што је подноситељка уставне жалбе и у чинила.
Предложено је да Уставни суд усвоји уставну жалбу, поништи оспорене пресуде и подноси тељки уставне жалбе призна право на накнаду нематеријалне штете у износу од 15 0.000 динара, те досуди трошкове за састав уставне жалбе.
2. Према одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, извршио увид у оспорене акте и документацију која је приложен а уз уставну жалбу , па је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у ов ој уставносудск ој ствари:
Оспореном пресудом Основног суда у Врању П1. 286/14 од 26. новембра 2015. године одбијен је као неоснован тужбени захтев тужиље В . Т, овде подноситељке уставне жалбе, којим је тражила да јој тужена Основна школа „Ј .“, са седиштем у Врању, исплати накнаду за долазак и одлазак са посла за период од 20. марта 2011. до 20. марта 2014. године .
Одлучујући о жалби тужиље, Апелациони суд у Нишу је донео оспорену пресуду Гж1. 590/16 од 9. марта 2016. године, којом је жалбу одбио и ожалбену пресуду Основног суда у Врању у целини потврдио. У образложењу оспорене другостепене пресуде је, поред осталог, наведено: да накнада трошкова припада запосленом само за дане у којима је долазио на посао; да тo даље значи да запослени који живи на одређеној удаљености од седишта послодавца и има потребу коришћења превоза за долазак на посао и одлазак са посла, има право на накнаду трошкова по овом основу, али само уз услов да је наведене трошкове стварно имао; да је, у конкретном случају, сама тужиља потврдила да за долазак на рад и одлазак са рада није користила превоз, односно, да је на рад долазила пешице, тако да није доказала да је трошкове превоза заиста имала , а ако ипак јесте, није доказала њихову висину ; да je првостепени суд правилно поступио, када је одбио тужбени захтев тужиље ; да околност да је тужиља живела на удаљености од око 443 метра од места рада и да се никада није обраћала послодавцу за захтевом да јој призна трошкове превоза, иако је знала да су неки запослени то право остваривали, потврђује правилност уверења првостепеног суда да тужиља није имала потребу да кори сти прево з.
Уставни суд је извршио увид у пресуду Апелационог суда у Нишу Гж1. 2751/15 од 10. новембра 2015. године, којом је потврђена усвајајућа пресуда Основног суда у Врању П1. 290/14 од 9. септембра 201 5. године. Уставни суд констатује да је наведен а упоредн а пресуд а донет а у парниц и против истог послодавца (Основна школа „Ј .“, са седиштем у Врању), која је пред Основним судом у Врању вођен а по тужб и запослен ог за исплату накнада за долазак и одлазак са рада за период од 20. марта 2011. до 20. марта 2014. године, дакле, као и случају подноситељке уставне жалбе. Апелациони суд у Нишу је у целини прихват ио оцену првостепеног суда да прав о на накнаду трошкова за долазак и одлазак са рада имају сви запослени , без обзира на удаљеност места рада од места становања , као и без обзира на то да ли запослени користи јавни превоз, сопствени аутомобил или на посао долази пешице .
Уставни суд је извршио увид и у пресуду Врховног касационог суда Рев2. 1579/14 од 22. априла 2015. године, којом је преиначена пресуда Апелационог суда у Нишу Гж1. 1899/14 од 17. јуна 2014. године, тако што је одбијена као неоснована жалба тужене Основне школе „Д.“,са седиштем у Врању и потврђена пресуда Основног суда у Врању П1. 1200/13 од 17. марта 2014. године. Наведеном првостепеном пресудом је усвојен тужбени захтев тужиље за исплату накнаде за долазак и одлазак са рада у периоду од 13. децембра 2010. до 1. септембра 2012. године, са образложењем да право на предметну накнаду припада свим запосленима, укључујући и оне који не користе аутобусе већ до радног места долазе пешице. Врховни касциони суд је такво становиште првостепеног суда у целини прихватио.
4. Одредбама Устава, на чију повреду се указује у уставној жалби, утврђено је: да су пред Уставом и законом сви једнаки и да свако има право на једнаку законску заштиту, без дискриминације (члан 21. ст. 1. и 2); да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да се сваком јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе (члан 36. став 1.).
5. Оцењујући наводе подноситељке уставне жалбе о различитом поступању судова у идентичним чињеничним и правним ситуацијама , Уставни суд је утврдио да су Апелациони суд у Нишу и Врховни касациони суд , као судови последње инстанце, у погледу готово идентичне чињеничне ситуације и поводом истог правног питања, донели различите пресуде у односу на оспорену другостепену пресуду. Приложене „упоредн е“ пресуде се заснивају на ставу да удаљеност места рада од места становања не представља крит еријум код остваривањ а права на накнаду трошкова за долазак и одлазак са рада, што значи да иста не може бити ни од значаја за оцену да ли је запослени по том основу имао стварне трошкове. У оспореној другостепеној пресуди је Апелациони суд у Н ишу изразио супротно становиште – да удаљеност места рада (седишта тужене) од места становања имплицира да подноситељка уставне жалбе није имала ства рне трошкове за долазак и одлазак са рада.
Уставни суд је становишта да је таква пракса судова последње инстанце супротна принципу правне сигурности (о повреди права на правну сигурност видети пресуде Европског суда за људска права у предметима: Santos Pinto против Португалије, од 20. маја 2008. године и Beian против Румуније , од 6. децембра 2007. године), те да је сама чињеница да су Апелациони суд у Н ишу и Врховни касациони суд , поводом готово идентичне чињеничне ситуације и истог правног питања , а Апелациони суд у Нишу и у односу на истог туженог, дон ели различите одлуке, створила правну несигурност код подноси тељке уставне жалбе. Уставни суд сматра да ова околност , сама по себи , представља довољан разлог да се утврди постојање повреде права на једнаку заштиту права зајемченог одредбом члана 36. став 1. Устава. Стога је Уставни суд делимично усвојио уставну жалбу, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13-Одлука УС, 40/15-др.закон и 103/15), одлучујући као у првом делу тачке 1. изреке.
Остале пресуде које су приложене уз уставну жалбу Уставни суд не сматра доказом за тврдњу о повреди права из члана 36. став 1. Устава. Полазећи од тога да пресуда у парничном поступку, поред осталог, може постати правноснажна протеком рока за изјављивање жалбе, повлачењем или одрицањем од наведеног редовног правног лека, приложена пресуда Основног суда у Врању П1. 800/13 од 24. децембра 2013. године, снабдевена клаузулама правноснажности и извршности, сама по себи, не представља доказ да су судови највише инстанце донели различите одлуке поводом идентичне чињеничне и правне ситуације. Пресуду Апелационог суда у Нишу Гж1. 825/16 од 6. априла 2016. године, којом је потврђена пресуда Основног суда у Врању П1. 1271/15 од 26. јануара 2016. године, Уставни суд није посебно ценио због чињенице да је иста донет а након оспорен е другостепен е пресуде. Што се тиче, пак, пресуд а Апелационог суда у Нишу Гж1. 132/16 од 27. јануара 2016. године, Гж1. 3060/15 од 18. децембра 2015. године и Гж1. 3267/15 од 15. јануара 2016. године, којом су потврђен е пресуд е Основног суда у Врању П1. 301/14 од 26. октобра 2015. године, П1. 303/14 од 8. септембра 2015. године и П1. 987/15 од 19. новембра 2015. године, Уставни суд је констатовао да је и у тим случај евима за парничне судове, као и код подноситељке ус тавне жалбе, од кључног значаја била удаљеност места рада од места становања, с том разликом што је у два предмета одређена раздаљина (879 метара у једном и 1,2 километара, укључујући и природу болести тужиље, у другом предмету) била довољн а да судов и закључе да су тужиље морале користити неко превозно средст во за долазак и одлазак са рада, док је у трећем предмету утврђено да је тужилац, због природе посла, био принуђен да користи сопствени аутомобил, што подразумева да је трошкове за долазак и одлазак са рада заиста имао. С тим у вези, Уставни суд је закључио да не постоји идентитет чињеничних ситуација у наведена три случаја у односу на поступак који је правноснажно окончан доношењем оспорене другостепене пресуде.
6. Када је реч о делу уставне жалбе којим се указује на то да је оспореним пресудама подноситељки уставне жалбе повређено право на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, Уставни суд је, увидом у оспорене пресуде, утврдио да су парнични судови за своје одлуке дали јасна и аргументована образложења, која Уставни суд не сматра произвољним. Наиме, оспорене пресуде се заснивају на ставу да запослени има право на накнаду трошкова превоза само у колико докаже да су ти трошкови стварно постојали. Полазећи од тога да право на накнаду трошкова за долазак и одлазак са рада има за сврху покриће (одређених) трошкова запосленог насталих на раду или у вези са радом, Уставни суд налази да у ситуацији у којој подноситељка уставне жалбе није пружила доказе на околност да је трошкове превоза стварно имала, правни основ за усвајање тужбеног захтева н ије постојао. Из тога даље произлази да је оцена парничних судова заснована на уставноправно прихватљивој примени меродавног материјалног права, те да је тврдња подноситељке уставне жалбе да је одбијањем предметног тужбеног захтева њој повређено право на правично суђење из члана 32. став 1. Устава очигледно неоснована.
Уставни суд је такође констатовао да је ирелевантно позивање подноситељке уставне жалбе на Одлуку Уставног суда IУо-154/2011 од 28. јула 2014. године, којом је утврђено да одређене одредбе Споразума о накнади трошкова превоза запослених у области образовања и васпитања на територији града Суботице („Службени лист града Суботице“, број 40/10) нису у сагласности са Уставом и законом. Неуставност, односно незаконитост делова наведеног Споразума је утврђена искључиво због оцене Уставног суда да јединица локалне самоуправе не може да уређује услове под којима се право на накнаду трошкова за долазак и одлазак са рада остварује, пошто се ти услови, на основу члана 118. став 1. важећег Закона о раду, уређују колективним уговором или правилником о раду.
Стога је Уставни суд, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, одбацио уставну жалбу у том делу јер нису испуњене Уставом утврђене претпоставке за вођење поступка, решавајући као у другом делу тачке 1. изреке.
Што се тиче истакнуте повреде начела забране дискриминације из члана 21. Устава, Уставни суд налази да подноситељка уставне жалбе своје тврдње о повреди овог начела ближе не образлаже, већ их, у ствари, изводи из навода о повреди права на једнаку заштиту права из члана 36. став 1. Устава, па их није посебно разматрао.
7. Како се, по налажењу Уставног суда, оспорене пресуде заснивају на уставноправно прихватљивој примени меродавног права, Уставни суд је, у смислу одредбе члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, нашао да је доношење одлуке којом је утврђена повреда уставног права довољно да се постигне правично задовољење, због чега је захтев подноситељке уставне жалбе за накнаду нематеријалне штете, у тачки 2 . изреке, одбијен као неоснован, сагласно члану 89. ст. 1. и 3. истог закона.
У погледу захтева подноситељке уставне жалбе за накнаду трошкова поступка по уставној жалби, Уставни суд подсећа да је у својој досадашњој пракси више пута разматрао наведено питање, те да је заузео став да у смислу члана 6. Закона о Уставном суду нема основа за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом ( видети, поред многих других, Одлуку Уж-633/2011 од 8. маја 2013. године).
8. Полазећи од свега изнетог, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда (" Службени гласник РС", број 103/13), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић, с.р.