Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа и судије Братислав Ђокић, др Горан П. Илић, Снежана Марковић, др Тијана Шурлан, др Јован Ћирић, Сабахудин Тахировић и др Тамаш Корхец (Korhecz Tamás), чланови Већа, у поступку по уставној жалби Милоша Богдановића из Ниша, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 11. јануара 2018. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Милоша Богдановића изјављена против решења Апелационог суда у Нишу Кж2. 86/15 од 5. фебруара 201 5. године, Кж2. 149/15 од 9. марта 2015. године и Кж2. 314/15 од 4. маја 2015. године у односу на истакнуту повреду права из члана 31. став 1. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
О б р а з л о ж е њ е
1. Милош Богдановић из Ниша поднео је Уставном суду, 18. фебруара 201 5. године, преко пуномоћника Предрага Стефановића, адвоката из Ниша, уставну жалбу против решења Апелационог суда у Нишу Кж2. 86/15 од 5. фебруара 2015. године, због повреде права из члана 27. став 1, члана 31. став 1, члана 3 2. став 1. и члана 36. став 1. Устава Републике Србије.
Уставну жалбу је допунио поднеском од 17. марта 2015. године, побијајући решење Апелационог суда у Нишу Кж2. 149/15 од 9. марта 2015. године, а затим и поднеском од 8. маја 2015. године , побијајући решење Апелационог суда у Нишу Кж2. 314/15 од 4. маја 2015. године, оба због повреде права из члана 27. став 1, члана 31. став 1. и члана 36. став 1. Устава.
Подносилац у уставној жалби и њеним допунaма, поред осталог, наводи: да је побијаним решењем Апелационог суда у Нишу Кж2. 86/15 од 5. фебруара 2015. године одбијена као неоснована жалба његовог браниоца изјављена против решења Вишег суда у Нишу Кв. 36/15 од 27. јануара 201 5. године, којим је подносиоцу уставне жалбе продужен притвор за још 30 дана , најдуже до 26. фебруара 2015. године, да је побијаним решењем Апелационог суда у Нишу Кж2. 314/15 од 4. маја 2015. године одбијена као неоснована жалба његовог браниоца изјављена против решењ а Вишег суда у Нишу Кв. 211/15 од 24. априла 2015. године, којим је подносиоцу уставне жалбе п родужен притвор за још 60 дана, најдуже до 23. јуна 2015. године; да је побијаним решењем Апелационог суда у Нишу Кж2. 149/15 од 9. марта 2015. године одбијена као неоснована жалба његовог браниоца изјављена против решења Вишег суда у Нишу Кв. 84/15 од 25. фебруара 2015. године, којим је подносиоцу уставне жалбе продужена мера притвора за још 60 дана, најд уже до 26. априла 2015. године; да у конкретном случају нису испуњена два од три услова за постојање притворског разлога, те да се притвор против подносиоца продужава по аутоматизму, на основу образложења овог притворског разлога које је дато у решењу којим је иницијално одређен притвор, те да суд приликом даљег продужавања притвора по основу разлога из члана 211 ст ав 1. тач ка 4) ЗКП није наводио конкретне чињенице и околности из којих би произилазило да је насупило узнемирење јавности, те да такво узнемирење угрожава вођење кривичног поступк а; да побијана решењ а, као и првостепено решење које је побијаним решењима потврђено, не садрже нити један навод којим се образлаже због чега је значај притворског разлога из чл ана 211 ст ав 1. тач ка 4) ЗКП и даље такав; да је јавни интерес да окривљени и даље буде у притвору јачи од његовог права да не буде лишен слоб оде пре правноснажности пресуде.
Предложено је да Уставни суд усвоји уставну жалбу, утврди повреду Уставом зајемчених права и поништи решењ а Апелационог суда у Нишу Кж2. 86/15 од 5. фебруара 2015. године и Кж2. 149/15 од 9. марта 2015. године.
2. Према одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може поднети против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном претходном поступку, извршио увид у документацију приложену као доказ уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за доношење одлуке у овом уставносудском предмету:
А) Чињенице и околности које се односе на кривични поступак
Пред Вишим суд ом у Нишу се против подносиоца водио кривични поступак.
Кривични поступак је покренут 4. маја 2014. године, доношењем наредбе Вишег јавног тужилаштва у Нишу Кт. 159/14 - Кти. 53/14 да се против подносиоца уставне жалбе спроведе истрага због основа сумње да је извршио кривично дело убиство у покушају из члана 113. Кривичног законика у вези члана 30. КЗ.
У време подношења уставне жалбе, кривични поступак је био у фази преиспитивања оптужнице Вишег јавног тужилаштва у Нишу Кт. 159/14 - Кти. 53/14 од 31. октобра 2014. године.
Увидом у ток предмета Вишег суда у Нишу К. 15/2015, доступног на Порталу судова Србије ( www.portal.sud.rs), утврђено је да је п рвостепена пресуда којом се оптужени оглашава кривим донета 17. јуна 2015. године, а другостепена пресуда којом је првостепена пресуда потврђена је донета 3. новембра 2015. године.
Б) Чињенице и околности које се односе на притвор
Притвор је према подносиоцу уставне жалбе одређен решењем судије за претходни поступак Вишег суда у Нишу Кпп. 41/14 од 4. маја 2014. године, на основу одредаба члана 211. став 1. тач. 2) и 4) Законика о кривичном поступку, а који му се рачуна од истог дана је је и лишен слободе.
Притвор је потом према подносиоцу уставне жалбе продужаван током истраге на основу истих одредаба ЗКП до 30. јула 2014. године, а потом на основу одредбе члана 211. став 1. тач ка 4) ЗКП.
Након подигнуте оптужнице, притвор је подносиоцу уставне жалбе више пута продужаван.
Последњи пут пре подношења уставне жалбе и допуна уставне жалбе, притвор је према подносиоцу продужен за 30 дана решењима Вишег суда у Нишу Кв. 36/15 од 27. јануара 2015. године и Кв. 84/15 од 25. фебруара 2015. године, а за 60 дана решењем истог суда Кв. 211/15 од 24. априла 2015. године.
Против свих наведених решења о продужењу притвора подносилац уставне жалбе је преко браниоца изјављивао жалбе, које су одбијене као неосноване оспореним решењима Апелационог суда у Нишу Кж2. 86/15 од 5. фебруара 2015. године, решења Кж2. 149/1 5 од 9. марта 2015. године и Кж2. 314/15 од 4. маја 2015. године.
Апелациони суд у Нишу је у оспореним решењ има Кж2. 86/15 од 5. фебруара 2015. године, Кж2. 149/15 од 9. марта 2015. године и Кж 2. 314/15 од 4. маја 2015. године нашао да и даље стоје разлози за продужење притвора против окривљеног Милоша Богдановића у односу на притворски разлог из члана 211. став 1. тачка 4) Законика о кривичном поступку, најпре јер је поред постојања основног услова везаног за висину прописане казна затвора преко десет година за кривично дело убиство у покушају из члана 113. К ривичног законика у вези члана 30. КЗ које се оптуженом ставља на терет, у конкретном случају дошло до узнемирења јавности начином извршења кривичног дела, имајући у виду да постоји оправдана сумња да је оптужени Милош Богдановић критичног дана, испред куће у којој се налазило више младих лица, након краће расправе , покушао да лиши живота оштећеног Марка Михајловића, наневши му седам удараца ножем , и то у пределу леђа и леве надлактице, док се тежина последице огледа у томе да су оштећеном, који је у време предметног догађаја имао 29 година, нанете тешке телесне повреде опасне по живот и због којих му је одстрањен десни бубрег, затим с обзиром на начин извршења кривичног дела за које је оптужени оправдан сумњив, као и тежину последица кривичног дела, посматрано у међусобној повезаности са чињеницом да је оптужени исказао нарочиту упорност и одлучност приликом извршења кривичног дела, а која произилази из чињенице да је оптужени, након што је оштећени пао и лежао потрбушке на земљи, док су гa два лица шутирала, задао оштећеном последња два убода ножем, да се предметни догађај одиграо на јавном месту, улици испред куће сведока Николе Вукелића и на очиглед лица која су се у тој кући налазила, те је, по налажењу Апелационог суда , дошло је до узнемирења јавности , и то како свих житеља насеља Брзи Брод тако и грађана Града Ниша, а које је и даље таквог интензитета да би пуштање оптуженог на слободу, односно његов о враћање у средину где се предметни догађај одиграо, угрозило вођење предметног кривичног поступка , и то изазивањем реакција и дод атним провоцирањем јавности што би се могло негативно одразити на несметано и правично во ђење кривичног поступка.
4. Одредбама Устава, на чије повреде се позива подносилац у уставној жалби, утврђено је: да свако има право на личну слободу и безбедност и да је лишење слободе допуштено је само из разлога и у поступку који су предвиђени законом (члан 27. став 1.); да поред осталог трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, имајући у виду разлоге притвора. ( члан 31. став 1. ); да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе (члан 36. став 1.).
Закоником о кривичном поступку („ Службени гласник РС“, бр. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13, 45/13 и 55/14) (у даљем тексту: ЗКП) прописано је: да пре доношења правноснажне одлуке о изрицању кривичне санкције, окривљеном могу бити ограничене слободе и права само у мери неопходној за остварење циља поступка, под условима прописаним овим закоником ( члан 10. став 1.); да се притвор може одредити само под условима предвиђеним у овом законику и само ако се иста сврха не може остварити другом мером, да је дужност свих органа који учествују у кривичном поступку и органа који им пружају правну помоћ да трајање притвора сведу на најкраће неопходно време и да поступају са нарочитом хитношћу ако се окривљени налази у притвору и да ће се у току целог поступка притвор укинути чим престану разлози на основу којих је био одређен ( члан 210. ст. 1. до 3.)
Сагласно одредби члана 211. став 1. тачка 4) ЗКП, притвор се може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело ако, поред осталог, је за кривично дело које му се ставља на терет прописана казна затвора преко десет година, односно казна затвора преко пет година за кривично дело са елементима насиља или му је пресудом првостепеног суда изречена казна затвора од пет година или тежа казна, а начин извршења или тежина последице кривичног дела су довели до узнемирења јавности које може угрозити несметано и правично вођење кривичног поступка.
Чланом 216. ЗКП је, поред осталог, прописано: да се од предаје оптужнице суду па до упућивања окривљеног на издржавање кривичне санкције која се састоји у лишењу слободе, притвор може одредити, продужити или укинути решењем већа (став 1.); да се решење о одређивању, продужењу или укидању притвора доноси по службеној дужности или на предлог странака и браниоца (став 2.); да је веће дужно да и без предлога странака и браниоца испита да ли још постоје разлози за притвор и да донесе решење о продужењу или укидању притвора, по истеку сваких 30 дана до потврђивања оптужнице, а по истеку сваких 60 дана након потврђивања оптужнице па до доношења првостепене пресуде (став 3.); да против решења из става 2. овог члана странке и бранилац могу изјавити жалбу, а јавни тужилац може изјавити жалбу и против решења којим је одбијен предлог за одређивање притвора, да се жалба, решење и остали списи достављају одмах већу и да жалба не задржава извршење решења (став 5.).
Према одредби члана 467. ЗКП, о жалби против решења првостепеног суда одлучује другостепени суд у седници већа, осим ако овим закоником није другачије одређено и о седници већа се могу обавестити странке ако суд сматра да би њихово присуство било корисно за разјашњење ствари
Одредбом члана 113. Кривичног законика прописано је да ко другога лиши живота, казниће се затвором од пет до 15 година.
5. Полазећи од наведеног, као и од садржине уставне жалбе, Уставни суд је истакнуту повреду права из члана 27. став 1. и члана 32. став 1. Устава ценио у оквиру права из члана 31. став 1. Устава, при чему је имао у виду и ставове које је у овој области заузео Европски суд за људска права.
У односу на истакнуту повреду права из члана 31. став 1. Устава, Уставни суд наглашава да је са аспекта заштите људских права, право на слободу једно од основних људских права зајемчених Уставом и да притвор представља посебно осетљиву меру његовог ограничења (видети, поред осталих, одлуке Уставног суда Уж-8018/2013 од 28. новембра 2013. године, тачка 5. образложења и Уж-4256/2012 од 9. октобра 2015. године, тачка 5. образложења). Поред тога, у више својих одлука, овај суд је заузео становиште да дужина трајања притвора која неће довести до повреде Уставом зајемченог права из члана 31. став 1. подразумева да надлежни судови у својим одлукама наводе релевантне и довољне разлоге којима оправдавају трајање мере притвора и исказују посебну хитност у вођењу поступка (видети, поред осталих, Одлуку Уж-4940/2010 од 31. марта 2011. године, тач ка 5. образложења).
Приликом разматрања притвора посебно је важно постојање основане сумње да је притворено лице извршило кривично дело и она је услов sine qua non за постојање уставности и законитости, како приликом одређивања, тако и приликом продужавања мере притвора. Постојање основане сумње само по себи није довољно. Стога су надлежни судови приликом доношења одлуке о притвору, у случају када утврде да и даље постоје разлози за продужење ове мере, дужни да посебно образложе разлоге за притвор у сваком појединачном случају. Ти разлози морају бити релевантни и довољни, односно не смеју бити произвољни.
У односу на аспект протека времена, Уставни суд истиче да је у надлежности редовних судова да осигурају да притвор оптуженог лица не прелази разумни временски рок. У том смислу редовни судови су дужни да пажљиво испитају оправданост продужења притвора с обзиром на околности сваког конкретног случаја, односно да у сваком конкретном случају утврде и наведу даље постојање законске основе за притвор, те подробно аргументују разлоге због којих сматрају да легални и легитимни циљеви притвора и даље постоје. Уколико поступајући суд оцени да окривљеног треба задржати у притвору, у решењу мора навести детаљне и индивидуализоване разлоге за такву одлуку.
Притворски основ на коме се заснивају оспорене судске одлуке о продужењу притвора, дефинисан Закоником о кривичном поступку у члану 211. став 1. тачка 4) такође је разматран у досадашњем раду Уставног суд а више пута. Уставни суд наглашава да је код овог притворског основа, који се поједностављено назива „узнемирење јавности“, „надлежан суд (...) дужан да утврди постојање неколико кумулативно испуњених услова, и то: 1) објективни елемент, висину запрећене или изречене казне; 2) да је услед начина извршења или тежине последица кривичног дела дошло до узнемирења јавности, које објективно мора наступити; 3) да такво узнемирење јавности може угрозити несметано вођење кривичног поступка, посебно имајући у виду да није свако узнемирење јавности разлог за притвор, већ само оно које може реално и непосредно угрозити несметано и правично вођење кривичног поступка“ (видети Одлуку Уставног суда Уж-8018/2013 од 28. новембра 2013. године).
У пракси Европског суда за људска права базичан став за разумевање притворског основа „угрожавање јавног реда“, гласи: „(...) овај основ се може сматрати релевантним и довољним само ако је заснован на чињеницама које могу показати да би ослобађање оптужене заиста омело јавни ред. Такође, притвор ће и даље бити легитиман само ако је јавни ред и даље стварно угрожен“ (пресуда у случају Letellier против Француске, од 26. јуна 1991.године, став 51.).
Имајући у виду напред наведене критеријуме за оцену уставности решења о продужењу притвора на која се жали подносилац уставне жалбе Уставни суд констатује да оспорена решења Апелационог суда у Нишу испуњавају Уставом и законом предвиђене категорије.
Апелациони суд у Нишу је у оспореним решењима Кж 2. 86/15 од 5. фебруара 2015. године, Кж2. 149/15 од 9. марта 2015. године и Кж2. 314/15 од 4. маја 2015. године континуирано налазио да стоје разлози за продужење притвора против окривљеног Милоша Богдановића у односу на притворски разлог из члана 211. став 1. тачка 4 ) Законика о кривичном поступку. Апелациони суд је најпре оценио да је поред постојања основног услова везаног за висину прописане казна затвора преко десет година за кривично дело убиство у покушају из члана 113. кривичног законика у вези чл ана 30. КЗ које се оптуженом ставља на терет, у конкретном случају дошло до узнемирења јавности начином извршења кривичног дела, имајући у виду да постоји оправдана сумња да је оптужени Милош Богдановић критичног дана, испред куће у којој се налазило више младих лица, након краће расправе покушао да лиши живота оштећеног Марка Михајловића, наневши му седам удараца ножем , и то у пределу леђа и леве надлактице, док се тежина последице огледа у томе да су оштећеном, који је у време предметног догађаја имао 29 година, нанете тешке телесне повреде опасне по живот и због којих му је одстрањен десни бубрег, затим с обзиром на начин извршења кривичног дела за које је оптужени оправдан сумњив, као и тежину последица кривичног дела, посматрано у међусобној повезаности са чињеницом да је оптужени исказао нарочиту упорност и одлучност приликом извршења кривичног дела, а која произилази из чињенице да је оптужени, након што је оштећени пао и лежао потрбушке на земљи, док су гa два лица шутирала, задао оштећеном последња два убода ножем, да се предметни догађај одиграо на јавном месту, улици испред куће сведока Николе Вукелића и на очиглед лица која су се у тој кући налазила, те је, по налажењу Апелационог суда , дошло је до узнемирења јавности , и то како свих житеља насеља Брзи Брод тако и грађана Града Ниша, а које је и даље таквог интензитета да би пуштањем оптуженог на слободу, односно његовим враћањем у средину где се предметни догађај одиграо, угрозило вођење предметног кривичног поступка , и то изазивањем реакција и додатним провоцирањем јавности које би се могл онегативно одразити на несметано и правично вођење кривичног поступка.
Подносилац уставне жалбе наводе о повреди права из члана 31. став 1. Устава која су учињена оспореним решењима Апелационог суда у Нишу, превасходно заснива на томе ,,да побијана решења, као и првостепено решење које је побијаним решењима потврђено, не садрже нити један навод којим се образлаже због чега је значај притворског разлога из чл. 211 ст. 1. тач. 4. ЗКП и даље такав, да је јавни интерес да окривљени и даље буде у притвору јачи од његовог права да не буде лишен слободе пре правноснажности пресуде".
Примењујући критеријуме наведене за поступак анализирања повреде члана 31. став 1. Устава на конкретни случај, Уставни суд констатује да је Апелациони суд у Нишу оспорена решењ а засновао на уставноправно прихватљивом тумачењу процесног права и поступио је у складу са ЗКП када је утврдио да постоје услови за продужење притвора према подносиоцу уставне жалбе по означеном законском основу. Надлежни суд је у оспорен им одлу кама ар гументовано образложио, поред висине запрећене казне, конкретне околности које су у овом случају, због начина извршења и тежине последица кривичног дела, довеле до узнемирења јавности које може угрозити несметано и правично вођење кривичног поступка . Уставни суд је нашао да су оспореним решењима утврђене конкретне чињенице које указују да је услед начина извршења и тежине последице кривичног дела за које се подносилац сумњичи, дошло до одговарајућег степена узнемирења јавности, које може угрозити несметано и правично вођење кривичног поступка. Уставни суд такође констатује да се три оспорена решења међу собом довољно разликују, да Апелациони суд у Нишу није приступио понављању истоветних навода по аутоматизму и да је образложење сваког од оспорених решења у складу са постављеним захтевима ограничавања слободе и безбедности по одредби члана 31. Устава.
Имајући у виду све изложено, нису прихватљиве тврдње подносиоца уставне жалбе ,,да у конкретном случају нису испуњена два од три услова за постојање притворског разлога, те да се притвор против подносиоца продужава по аутоматизму, на основу образложења притворског разлога које је дато у решењу којим је иницијално одређен притвор, те да суд приликом даљег продужавања притвора по основу разлога из чл. 211 став 1. тачка 4) ЗКП није наводио конкретне чињенице и околности из којих би произилазило да је насупило узнемирење јавности, те да такво узнемирење угр ожава вођење кривичног поступка".
Оцењујући у конкретном случају наводе и разлоге уставне жалбе са становишта трајања и продужавања притвора, Уставни суд је утврдио да је надлежни суд, по службеној дужности, благовремено и без предлога окривљеног испитао оправданост продужења притвора, односно утврдио и навео даље постојање законског основа за притвор, образлажући разлог због којег је сматрао да је продужење притвора оправдано. Надлежни суд је на уставноправно прихватљив начин утврдио да су испуњени законски услови и разлози за даље задржавање окривљеног у притвору. Како је најкраће неопходно време трајања притвора релативна категорија, која зависи од низа чинилаца и мора се проценити у сваком појединачном случају, према његовим специфичним околностима, Уставни суд је оценио да се дужина трајања притвора (који је до момента изјављивања последње допуне уставне жалбе трајао годину дана ), објективно не може сматрати неразумно дугом. Такође Уставни суд указује да је целокупан кривични поступак окончан у разумном року, те да је првостепена пресуда донета 17. јуна 2015. године, дакле два месеца од подношења друге допуне ове уставне жалбе, а да је другостепени поступак у овој кривичноправној ствари окончан 3. новембра 2015. године.
Полазећи од свега до сада изнетог, Уставни суд је оценио да је суд у оспорен им решењ има наве о релевантне и довољне разлоге због којих је сматра о да је задржавање окривљен ог у притвору било неопходно ради вођења кривичног поступка, као и да је кривични поступак вођен са примереном хитношћу.
Следом наведеног, Уставни суд је нашао да оспореним решењима није повређен о прав о подносиоца зајемчено чланом 31. став 1. Устава, те је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13-Одлука УС, 40/15-др. закон и 103/15), одбио у овом делу уставну жалбу као неосновану и одлучио као у првом делу изреке.
6. Што се тиче тврдњи подносиоца уставне жалбе у односу на истакнуту повреду права из члана 36. став 1. Устава, Уставни суд и овог пута указује да формално позивање на повреду или ускраћивање појединих Уставом зајемчених права и слобода, а без навођења уставноправних разлога на којима се те тврдње заснивају, не чини уставну жалбу допуштеном. С обзиром на изнето, Уставни суд је у овом делу, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, уставну жалбу одбацио, јер нису испуњене Уставом и Законом утврђене претпоставке за вођење поступка, те је одлучио као у другом делу изреке.
7. Полазећи од свега изложеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, бр. 103/13), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић