Преглед документа Уж-6632/2015 Word документ

1. Александар Коматина из Подгорице, Република Црна Гора, поднео је Уставном суду, 20. октобра 201 5. године, преко пуномоћника Милоша Д. Мршовића, адвоката из Београда, уставну жалбу против решења Вишег суда у Београду К. 607/13 - Кв. 2814/15 од 10. септембра 2015. године и решења Апелационог суда у Београду Кж2. 1879/15 од 5. октобра 2015. године, због повреде права из чл. 28, 30, 31. и 32, члана 33. став 6. и члана 34. став 3. Устава Републике Србије.

У уставној жалби је, између осталог наведено да кривични поступак траје од 8. маја 2013. године , да је од подизања оптужнице и ступања на њеног правну снагу прошло више од две године, а да се подносилац уставне жалбе налази све време у притвору, чиме су прекршене одредбе чл ана 32. и чл ана 33. ст ав 6. Устава које се односе на правично и ефикасно суђење у разумном року , да трајање притвора од више од две и по године прераста у својеврсну врсту казне, чиме су прекршене одредбе члана 31. Устава, да је побијаним решењима повређено и право на трајање притвора које је зајемчено одредбама члана 31. ст. 1. и 2. Устава, с обзиром на то да суд стално даје исте, идентичне и стереотипне разлоге за продужење притвора, а да при томе не образлаже нове разлоге због којих је продужење притвора неопходно, те да је ожалбеним решењима повређено и право зајемчено чланом 30. ст ав 1. Устава, јер разлози за даље продужавање притвора нису довољно јасни, убедљиви и индивидуализовани.

2. Према одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може поднети против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.

У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.

3. Уставни суд је, у спроведеном претходном поступку , извршио увид у документацију приложену као доказ уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице иоколности од значаја за доношење одлуке у овом уставносудском предмету:



А) Чињенице и околности које се односе на кривични поступак



Пред Вишим судом у Београду води се кривични поступак против подносиоца уставне жалбе .

Оптужницом Вишег јавног тужилаштва у Београду Кт. 295/13 од 23. јула 2013. године окривљенима Коматина Александру, С.С, Ј.Ф, С.Н, К.Д. и Л.Л. стављено је на терет извршење кривичног дела неовлашћена производња и стављање у промет опојних дрога из члана 246. став 3. Кривичног законика у вези са ставом 1. КЗ;

У време подношења уставне жалбе, кривични поступак је био у фази главног претреса.



Б) Чињенице и околности које се односе на притвор



Притвор је према подносиоцу уставне жалбе одређен решењем истражног судије Вишег суда у Београду Ки. 312/13 од 10. маја 2013. године, из разлога предвиђених чл аном 142. ст ав 1. тач. 1) и 3 ) ЗКП, који му се рачуна од 8. маја 2013. године, када је лишен слободе.

Притвор је потом према подносиоцу продужаван више пута, а пре изјављивања уставне жалбе последњи пут оспореним решењем Вишег суда у Београду К. 607/13 - Кв. 2814/15 од 10. септембра 2015. године, на основу члана 211. ст ав 1. тач. 1) и 3) Законика о кривичном поступку . У образложењу оспореног решења је наведено да је , имајући у виду да је окривљени Александар Коматина држављанин Републике Црне Горе , при чему на територији Републике Србије нема пријављено пребивалиште нити боравиште, те да, по оцени већа, напред наведе околности у својој међусобној повезаности указују на оправдану бојазан да ће се окривљени боравком на слободи крити или дати у бекство и тако постати недоступан државним органима, односно да се његово даље задржавање у притвору по законском разлогу прописаном одредбом члана 211. став 1. тачка 1) ЗКП-а показује као неопходно и нужно , као и да, по налажењу већа, и даље стоји законски основ предвиђен одредбом члана 211. став 1. тачка 3. ЗКП за даље задржавање окривљеног Александра Коматине у притвору, имајући у виду су окривљени Александар Коматина и окривљени Ф.Ј. оправдано сумњиви да су својим возилом кренули из Подгорице за Београд, да би их на прилазу у Београд окривљени Н.С. заједно са окривљеним Л.Л. сачекао и спровео у насеље Рипањ до куће коју је изнајмио окривљени С.С , где је према наводима оптужног акта извршена примопредаја опојне дроге и окривљени С.С. исплатио окривљеном Александру Коматини новчана средства за превоз, па имајући у виду количину опојне дроге која је предмет извршења кривичног дела, чињеницу да су окривљени исказали висок степен организованости и упорности, да су оправдано сумњиви да су инкриминисане радње предузели ради стицања материјалне користи , при чему је окривљени Александар Коматина незапослено лице без радовних прихода , веће нашло да све напред наведене околности, у својој међусобној повезаности , указују на оправдану бојазан да ће се окривљени , уколико буде пуштен на слободу , у кратком временском периоду поновити кривично дело.

Оспореним решењем Апелационог суда у Београду Кж2. 1879/15 од 5. октобра 2015. године одбијена као неоснована жалба бранилаца окривљен ог Александра Коматине, изјављена против решења Вишег суда у Београду К. 607/13 - Кв. 2814/15 од 10. септембра 2015. године.

4. Одредбама Устава, на чије повреде се подносилац позива у уставној жалби, утврђено је: да се према лицу лишеном слободе мора се поступати човечно и с уважавањем достојанства његове личности (став 1.), да је забрањено свако насиље према лицу лишеном слободе (став 2 .), да је забрањено изнуђивање исказа (став 3 .) (члан 28.); да лице за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело може бити притворено само на основу одлуке суда, ако је притварање неопходно ради вођења кривичног поступка (став 1.), да ако није саслушано приликом доношења одлуке о притвору или ако одлука о притвору није извршена непосредно по доношењу, притворено лице мора у року од 48 часова од лишења слободе да буде изведено пред надлежни суд, који потом поново одлучује о притвору (став 2.), да се писмено и образложено решење суда о притвору уручује притворенику најкасније 12 часова од притварања, а да одлуку о жалби на притвор суд доноси и доставља притворенику у року од 48 часова (став 3.) (члан 30.); да трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, имајући у виду разлоге притвора, да притвор одређен одлуком првостепеног суда траје у истрази најдуже три месеца, а виши суд га може, у складу са законом, продужити на још три месеца и да ако до истека овог времена не буде подигнута оптужница, окривљени се пушта на слободу (став 1.), да после подизања оптужнице трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време , у складу са законом (став 2.), да се притвореник пушта да се брани са слободе чим престану разлози због којих ј е притвор био одређен (став 3.) (члан 31.) ; да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (став 1.), да се свакоме јемчи право на бесплатног преводиоца, ако не говори или не разуме језик који је у службеној употреби у суду и право на бесплатног тума ча, ако је слеп, глув или нем (став 2.), да се јавност може искључити током читавог поступка који се води пред судом или у делу поступка, само ради заштите интереса националне безбедности, јавног реда и морала у демократском друштву, као и ради заштите интереса малолетника или приватности учесника у поступку, у складу са законом (став 3.) (члан 32.) ; да свако коме се суди за кривично дело има право да му се суди без одуговлачења (члан 33. став 6.); да се свако сматра невиним за кривично дело док се његова кривица не утврди правноснажном одлуком суда (члан 34. став 3.).

Закоником о кривичном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13, 45/13 и 55/2014) (у даљем тексту: ЗКП) прописано је: да пре доношења правноснажне одлуке о изрицању кривичне санкције, окривљеном могу бити ограничене слободе и права само у мери неопходној за остварење циља поступка, под условима прописаним овим закоником (члан 10. став 1.); да се притвор може одредити само под условима предвиђеним у овом законику и само ако се иста сврха не може остварити другом мером, да је дужност свих органа који учествују у кривичном поступку и органа који им пружају правну помоћ да трајање притвора сведу на најкраће неопходно време и да поступају са нарочитом хитношћу ако се окривљени налази у притвору и да ће се у току целог поступка притвор укинути чим престану разлози на основу којих је био одређен (члан 210. ст. 1. до 3.).

Сагласно одредби члана 211. став 1. ЗКП, притвор се може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело ако, поред осталог: се крије или се не може утврдити његова истоветност или у својству оптуженог очигледно избегава да дође на главни претрес или ако постоје друге околности које указују на опасност од бекства (тачка 1)); ако особите околности указују да ће у кратком временском периоду поновити кривично дело или довршити покушано кривично дело или учинити кривично дело којим прети (тачка 3)).

Одредбама члана 216. Законика о кривичном поступку прописано је: да се од предаје оптужнице суду па до упућивања окривљеног на издржавање кривичне санкције која се састоји у лишењу слободе, притвор може одредити, продужити или укинути решењем већа (став 1.); да се решење о одређивању, продужењу или укидању притвора доноси по службеној дужности или на предлог странака и браниоца (став 2.); да је веће дужно да и без предлога странака и браниоца испита да ли још постоје разлози за притвор и да донесе решење о продужењу или укидању притвора, по истеку сваких 30 дана до потврђивања оптужнице, а по истеку сваких 60 дана након потврђивања оптужнице па до доношења првостепене пресуде (став 3.); да ако након потврђивања оптужнице притвор буде укинут због тога што нема основа за сумњу о постојању кривичног дела, суд ће испитати оптужницу у складу са чланом 337. овог законика (став 4.); да против решења из става 2. овог члана странке и бранилац могу изјавити жалбу, а јавни тужилац може изјавити жалбу и против решења којим је одбијен предлог за одређивање притвора, да се ж алба, решење и остали списи достављају одмах већу, те да жалба не задржава извршење решења (став 5.); да притвор који је одређен или продужен по одредбама ст. 1. до 5. овог члана може трајати до упућивања окривљеног на издржавање кривичне санкције која се састоји у лишењу слободе, а најдуже док не истекне време трајања кривичне санкције изречене у првостепеној пресуди (став 6.).

5. Полазећи од наведеног, као и од садржине уставне жалбе, Уставни суд је истакнуту повреду права из члана 27. став 1. и члана 32. став 1. Устава ценио у оквиру права из члана 31. став 1. Устава, при чему је имао у виду и ставове које је у овој области заузео Европски суд за људска права.

У односу на истакнуту повреду права из члана 31. став 1. Устава, Уставни суд наглашава да је са аспекта заштите људских права, право на слободу једно од основних људских права зајемчених Уставом и да притвор представља посебно осетљиву меру његовог ограничења (видети, поред осталих, одлуке Уставног суда Уж-8018/2013 од 28. новембра 2013. године, тачка 5. образложења и Уж-4256/2012 од 9. октобра 2015. године, тачка 5. образложења). Поред тога, у више својих одлука, овај суд је заузео становиште да дужина трајања притвора која неће довести до повреде Уставом зајемченог права из члана 31. став 1. подразумева да надлежни судови у својим одлукама наводе релевантне и довољне разлоге којима оправдавају трајање мере притвора и исказују посебну хитност у вођењу поступка (видети, поред осталих, Одлуку Уж-4940/2010 од 31. марта 2011. године, тачка 5. образложења).

Приликом разматрања притвора посебно је важно постојање основане сумње да је притворено лице извршило кривично дело и она је conditio sine qua non за постојање уставности и законитости, како приликом одређивања, тако и приликом продужавања мере притвора. Постојање основане сумње само по себи није довољно. Стога су надлежни судови приликом доношења одлуке о притвору, у случају када утврде да и даље постоје разлози за продужење ове мере, дужни да посебно образложе разлоге за притвор у сваком појединачном случају. Ти разлози морају бити релевантни и довољни, односно не смеју бити произвољни.

У односу на аспект протека времена Уставни суд истиче да је у надлежности редовних судова да осигурају да притвор оптуженог лица не прелази разумни временски рок. У том смислу редовни судови су дужни да пажљиво испитају оправданост продужења притвора с обзиром на околности сваког конкретног случаја, односно да у сваком конкретном случају утврде и наведу даље постојање законске основе за притвор, те подробно аргументују разлоге због којих сматрају да легални и легитимни циљеви притвора и даље постоје. Уколико поступајући суд оцени да окривљеног треба задржати у притвору, у решењу мора навести детаљне и индивидуализоване разлоге за такву одлуку.

Притвор је у односу на подносиоц а уставне жалбе оспореним решењима продужен након подизања оптужнице, на основу одредаба чл ана 211. став 1. тач. 1) и 3) Законика о кривичном поступку. О постојању услова за продужење притвора одлучује надлежни суд, који је при томе везан општим одредбама Законика о кривичном поступку о притвору. Надлежни судови, у сваком поједином случају, полазећи од конкретних чињеница, цене како постојање особитих околности које указују да ће окривљени поновити кривично дело, тако и оправданост одређивања или продужења мере притвора због њиховог постојања. Правна оцена надлежног суда о кумулативном испуњењу услова за одређивање (и продужење) притвора подлеже контроли у жалбеном поступку и кроз периодично испитивање основаности притвора.

Уставни суд је, увидом у оспорена решења, утврдио да су од стране кривичних судова детаљно цењена и образложена сва питања која су у конкретном случају била битна за одлучивање.

По оцени Уставног суда, заузети став кривичних судова изражен кроз оспорена решења не може се сматрати произвољним и незаконитим поступањем судова, како то проистиче из навода уставне жалбе, с обзиром на то а постоји оправдана сумња да је подносилац извршио кривично дело неовлашћена производња и стављање у промет опојних дрога из члана 246. став 3. Кривичног законика у вези става 1. КЗ, да је држављанин Републике Црне Горе при чему на територији Републике Србије нема пријављено пребивалиште нити боравиште. Све наведено представља уставноправно прихватљиво образложење за постојање особитих околности које указују на оправдану бојазан да ће се окривљени боравком на слободи крити или дати у бекство, те тако постати недоступан државним органима, односно тако да се његово даље задржавање у притвору по законском разлогу прописаном одредбом члана 211. став 1. тачка 1) ЗКП-а показује као неопходно и нужно . Оправдана сумња, као један од нужних услова за трајање притвора, у конкр етном случају несумњиво постоји, као што је у оспореним решењима и наведено .

Уставни суд такође указује да из образложења оспорених решења недвосмислено произлази да оправдану сумњу ,,да је су окривљени Александар Коматина и окривљени Ф.Ј. својим возилом кренули из Подгорице за Београд, да би их на прилазу у Београд окривљени Н.С. заједно са окривљеним Л.Л. сачекао и спровео у насеље Рипањ до куће коју је изнајмио окривљени С.С, где је према наводима оптужног акта извршена примопредаја опојне дроге и окривљени С.С. исплатио окривљеном Александру Коматини новчана средства за превоз, па имајући у виду количину опојне дроге која је предмет извршења кривичног дела, чињеницу да су окривљени исказали висок степен организованости и упорности , да су оправдано сумњиви да су инкриминисане радње предузели ради стицања материјалне користи при чему је окривљени Александар Коматина незапослено лице без радовних прихода “, кривични судови нису ценили као притворски разлог прописан одредбом члана 211 . став 1. тачка 3) ЗКП сам по себи, нити је то једини притворски разлог, већ су узели у обзир „све релевантне околности, које у својој свеобухватности представљају особите околности које указује на основану бојазан ,,да ће окривљени Александар Коматина уколико буде пуштен на слободу у кратком временском периоду поновити кривично дело “, а како је то наведено у оспореним решењима.

Уставни суд, приликом анализе оспорених решења, а посматрајући их у светлу гаранција члана 31. Устава констатује да решења садрже конкретне разлоге за продужавање притвора, да су разлози адекватно образложени и да се стога не могу оценити као произвољни. У погледу захтева индивидуализованости разлога за продужење притвора, Уставни суд констатује да и поред тога што решења о продужењу притвора у изреци наводе више лица, у образложењима појединачно и индивидуализовано образлажу разлоге за задржавање у притвору конкретног лица, овде подносиоца уставне жалбе.

Подносилац уставне жалбе наводе о повреди права из члана 31. Устава која су учињена оспореним решењима, превасходно заснива на томе ,,да кривични поступак траје од 8. маја 2013. године, при чему је од подизања оптужнице и ступања на правну снагу прошло више од две године, а да се подносилац уставне жалбе налази све време у притвору“, ,,да трајање притвора од преко пуних две и по године прераста у својеврсну врсту казне", као и ,,да суд стално даје исте, идентичне и стереотипне разлоге за продужење притвора, а да при томе не образлаже нове разлоге због којих је продужење притвора неопходно“.

Приликом оцене основаности навода уставне жалбе у односу на истакнуту повреду права из члана 31. став 1. Устава, Уставни суд и у овом уставносудском предмету полази од већ заузетог става да уставно јемство да суд трајање притвора своди на најкраће време, имајући у виду разлоге притвора, значи обавезу надлежних судова да у својим одлукама наведу релевантне и довољне разлоге којима се оправдава трајање мере притвора, као и да у вођењу поступка у коме се према окривљеном примењује мера притвора покажу примерену хитност.

Уставни суд констатује да трајање притвора од подизања оптужнице до завршетка кривичног поступка Уставом и Закоником није ограничено, али је надлежни суд, сагласно одредбама члана 31. став 2. Устава и члана 210. ст. 2. и 3. и члана 216. Законика о кривичном поступку, дужан да трајање притвора сведе на најкраће неопходно време, у складу са законом, и да у одређеним временским интервалима, по службеној дужности и без предлога странака, испита да ли још постоје разлози за задржавање лица у притвору или не, односно да пажљиво испита оправданост продужења притвора с обзиром на околности сваког конкретног случаја и подробно образложи разлоге због којих сматра да легални и легитимни циљеви притвора и даље постоје. Уколико такви разлози и даље постоје, притвор се решењем продужава до даље одлуке суда, а најдуже док не истекне казна затвора изречена првостепеном пресудом. Такође, надлежни суд је дужан да са нарочитом хитношћу поступа у притворским предметима. Иначе, подносилац се у притвору налази почев од 8. маја 2013. године, тако да је до подношења уставне жалбе у притвору боравио две године, пет месеци и 12 дана.

Оцењујући у конкретном случају наводе и разлоге уставне жалбе са становишта повреде Уставом зајемчених права из члана 31. ст. 2. и 3. Устава, Уставни суд је утврдио да је надлежни суд, по службеној дужности, благовремено и без предлога окривљеног испитао оправданост продужења притвора, односно утврдио и навео даље постојање законског основа за притвор, образлажући разлоге због којих је сматрао да је продужење притвора оправдано. Надлежни суд је на уставноправно прихватљив начин утврдио да су испуњени законски услови и разлози за даље задржавање окривљеног у притвору. Увидом у ток поступка до датума ограниченог оспореним решењима, Уставни суд констатује да је у периоду од јуна 2014. до фебруара 2015. године главни претрес заказан пет пута, али није одржан због обуставе рада од стране адвоката, период у коме судови нису могли да раде. У целини, ритам заказивања главног претреса , као и број неодржаних рочишта услед разлога који не падају на одговорност судовима, показује да је поступак у посматраном периоду вођен са адекватном хитношћу.

Како је најкраће неопходно време трајања притвора релативна категорија, која зависи од низа чинилаца и мора се проценити у сваком појединачном случају, према његовим специфичним околностима, Уставни суд је оценио да се конкретно трајање притвора објективно не може сматрати неразумно дугим. Стога се ни наводи уставне жалбе не могу сматрати уставноправним разлозима за тврдњу о повреди зајемчених права.

Следом наведеног, Уставни суд је нашао да оспореним решењима није повређено право подносиоца из члана 31. Устава, те је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13-Одлука УС, 40/15-др. закон и 103/15), одбио у овом делу уставну жалбу као неосновану и одлучио као у првом делу изреке.

6. Уставни суд наглашава да се наводи уставне жалбе морају заснивати на уставноправним разлозима којима се, са становишта Уставом утврђене садржине означеног уставног права или слободе, поткрепљују тврдње о његовој повреди или ускраћивању. То значи да дословно понављање садржине правних средстава коришћених у поступку пред редовним судовима, само по себи, уставну жалбу не чини допуштеном.

Уставни суд констатује да повреде права из члана 28, члана 30. став 1, члана 33. став 6. и члана 34. став 3. Устава подносилац само формално истиче , не наводећи ниједан конкретан разлог који би се могао довести у везу са елементима ових уставних права. Уставни суд још једном указује да се наводи уставне жалбе морају заснивати на уставноправним разлозима којима се, са становишта Уставом утврђене садржине означеног уставног права или слободе, поткрепљују тврдње о његовој повреди или ускраћивању. То истовремено значи да формално позивање на повреду уставних права и слобода, само по себи, уставну жалбу не чини допуштеном.

С обзиром на изнето, Уставни суд је у односном делу, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, уставну жалбу одбацио, јер нису испуњене Уставом и Законом утврђене претпоставке за вођење поступка, те је одлучио као у другом делу изреке.

7. Полазећи од свега изложеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, бр. 103/13), донео Одлуку као у изреци.