Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа и судије Mилан Станић, др Милан Шкулић, Мирослав Николић, др Драгана Коларић, Татјана Бабић, др Милан Марковић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Недељка Врањковића и Ђорђа Бабића, обојице из Београда, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 11. јануара 2018. године, донео је
О Д Л У К У
Усваја се уставна жалба Недељка Врањковића и Ђорђа Бабића изјављена против пресуде Врховног касационог суда Рев1. 90/2013 од 14. новембра 2013. године и утврђује да је подносиоцима уставне жалбе повређено право на једнаку заштиту права, зајемчено одредбом члана 36. став 1. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
О б р а з л о ж е њ е
1. Недељко Врањковић и Ђорђе Бабић, обојица из Београда, изјавили су Уставном суду, 6. маја 2014. године, преко пуномоћника Анђелка Лежајића, адвоката из Београда, уставну жалбу, допуњену 23. јуна 2015. године, против пресуде Врховног касационог суда Рев1. 90/2013 од 14. новембра 2013. године због повреде права на правично суђење, на суђење у разумном року, на једнаку заштиту права и на имовину, зајемчених одредбама члана 32. став 1, члана 36. став 1 и члана 58. ст. 1. и 2. Устава Републике Србије.
Подносиоци уставне жалбе су навели: да су у својству инвеститиора, са туженом Стамбеном задругом Б. закључили уговоре о изградњи станова; да им је стамбена задруга, у тренутку када изградња станова још није била завршена, анексом тражила исплату коначне цене која је вишеструко већа и коју је задруга сама утврдила, не узимајући обзир стварне трошкове изградње, а поред тога, померила је и рок изградње; да је задруга једностраном изјавом воље раскинула уговоре и да је располагала станом који је требало да припадне подносиоцу Недељку Врањковићу, који је покренуо поступак за поништај уговора и исељење лица у чију корист је раполагање извршено; да је поступак који је покренуо правни предходник подосиоца Ђорђа Бабића са истим циљем, прекинут до окончања предметног поступка; да они своје право власништва не изводе из правног посла са задругом, већ из решења надлежног органа управе којим су стекли грађевинску дозволу и својство инвеститора; да из оспорене одлуке Врховног касационог суда произлази да је задруга својим средствима градила станове и да је она њихов власник, што је супротно судској пракси, због чега сматрају да им је повређено и право на једнаку заштиту права.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку , извршио увид у оспорени акт и целокупну документацију приложену уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Пресудом Првог основног суда у Београду П. 11166/06-91 од 30. марта 2009. године, у ставу првом изреке, одбијен је тужбени захтев тужилаца, овде подносилаца уставне жалбе, којим су тражили да се утврди да су по основу градње власници станова који су грађени надзиђивањем, те да се обавеже тужена Стамбена задруга Б. да им преда у посед наведене станове ; ставом другим изреке усвојен је противтужбени захтев тужене, па су раскинути уговори о изградњи станова закључени између тужилаца и тужене; ставом трећим изреке обавезани су тужиоци да туженој надокнаде трошкове парничног поступка. У образложењу пресуде је, између осталог, наведено: да су тужиоци, у својству чланова задруге, закључили уговоре са Стамбеном задругом Б. који имају за предмет изградњу станова у л ичној својини члана задруге на тој адреси; да се уговором задруга обавезала да у своје име, а за рачун члана задруге, изгради станове надзиђивањем стамбеног објекта; да је одређена предрачунска вредност стана и предвиђено да ће се коначна вредност утврдити по завршеној изградњи на основу коначног обрачуна о стварним трошковима, као и да ће се уговор аутоматски раскинути уколико члан задруге не уплати наведена средства у уговореном року; да су подносиоци уставне жалбе одбили да потпишу анексе уговра сматрајући да је цена превисоко одређена, након чега је задруга једнострано раскинула предметне уговоре; да је вештачењем утврђено да из прорачуна трошкова и уложених средстава у изградњу предметних станова произлази да је тужилац Н. В. извршио своју обавезу према туженој у висини од 29,81%, а правни претходник друготужиоца М. Б. у висини од 29,54%; да је у моменту када је вештачење обављено било изведено око 65-70% радова; да је извођач обуставио радове, јер није хтео да ради без новца; да се цена изградње утврђује инвестиционим програмом и обухвата све трошкове, чак и накнаду задрузи и да се разликује од цене грађења јер је цена грађења оно што се уговори са извођачем, као и да је вештак утврдио цену градње на бази инвестиционог програма и уговора.
Пресудом Апелационог суда у Београду Гж. 4215/10 од 23. марта 2011. године одбијена је жалба тужилаца и потврђена је ожалбена пресуда Првог основног суда у Београду П. 11166/06-91 од 30. марта 2009. године.
Врховни касациони суд је донео решење Рев. 20/12 од 23. фебруара 2012. године којим није прихватио предлог Апелационог суда у Београду Гж. 4215/10 од 30. новембра 2011. године за одлучивање о ревизији тужилаца изјављеној против другостепене пресуде по одредбама члана 395. Закона о парничном поступку и којим је одбацио као недозвољену ревизију тужилаца изјављену против пресуде Апелационог суда у Београду Гж. 4215/10 од 23. марта 2011. године.
Одлуком Уставног суда Уж-1963/2010 од 11. јула 2013. године усвојена је уставна жалба Ђорђа Бабића и Недељка Врањковића и утврђено је да је у парничном поступку који је вођен пред Првим општинским судом у Београду у предмету П. 11166/06 повређено право подносилаца уставне жалбе на суђење у разумном року зајемчено чланом 32. став 1. Устава Републике Србије и утврђено је право подносилаца уставне жалбе на накнаду нематеријалне штете, и то подносиоца Ђорђа Бабића у износу од 1.000 евра, а подносиоца Недељка Врањковића у износу од 1.900 евра, све у динарској противвредности обрачунатој по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате. Истом одлуком утврђено је и да је решењем Врховног касационог суда Рев. 20/12 од 23. фебруара 2012. године повређено право подносилаца уставне жалбе на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, поништено је исто решење и одређено да Врховни касациони суд донесе нову одлуку о ревизији коју су подносиоци изјавили против пресуде Апелационог суда у Београду Гж. 4215/10 од 23. марта 2011. године.
Уставном жалбом оспореном пресудом Врховног касационог суда Рев1. 90/2013 од 14. новембра 2013. године одбијена је као неоснована ревизија тужилаца изјављена против пресуде Апелационог суда у Београду број Гж. 4215/10 од 23. марта 2011. године. У образложењу оспорене ревизијске пресуде је, између осталог, наведено: да је исправан став другостепеног суда да је за стицање права својине поред правног основа, у конкретном случају, закључених уговора, неопходно испуњење уговорних обавеза, што тужиоцима недостаје јер нису исплатили коначну цену; да су првотужилац и правни претходник друготужиоца стекли право на градњу, односно надзиђивање на основу Закона о надзиђивању зграда и претварању заједничких просторија у станове („Службени гласник РС“, број 44/84) којим је , у члану 4 , прописано да грађанин може бити инвеститор само преко стамбене задруге; да , међутим, тим законом није регулисано стицање права својине, већ Законом о основама својинскоправних односа; да је у поступку утврђено да су тужиоци исплатитили мање од 30% у односу на прорачун трошкова и уложених средстава, те стога не могу да остваре власничка права на изграђеним становима по основу градње јер нису финансирали у потпуности изградњу станова, већ су се стекли услови за раскид уговора у смислу члана 125. Закона о облигационим односима, како то правилно закључују нижестепени судови; да ревиденти мешају право на надзиђивање и изградњу стана, са власничким правима на изграђеном стану, да није спорно да су стекли својство инвеститора, али да се изградња морала финансирати, а они осим предрачунске цене и уплаћених износа од мање од 30% нису даље уплатили никаква новчана средства и нису финансирали изградњу, те стога не могу да остваре власничка права по основу градње, већ су се стекли услови за раскид уговора; да је тачно да је тужени коначни обрачун трошкова изградње станова сачинио пре него што је изградња довршена, али је утврђено да је он по својој природи представљао коначни обрачун јер је цена станова за већину инвеститора који су били задругари, била фиксна и њеном исплатом би завршили финансирање изградње; да је неприхватљив став тужилаца да зато што су инвеститори њихова својина на изграђеним становима не зависи од степена испуњености њихове обавезе да плате одређени износ новца организатору градње.
Пресудом Врховног суда Србије Рев. 2003/96 од 5. јуна 1996. године одбијена је као неоснована ревизија тужене Стамбене задруге Б. изјављена против пресуде Окружног суда у Београду Гж. 13213/95 од 24. јануара 1996. године, којом је потврђена првостепена пресуда којом је усвојен тужбени захтев тужиоца и утврђено да уговор о изградњи стана надзиђивањем објекта производи правно дејство. У образложењу те пресуде је наведено да је, по основу решења Општине Звездара, тужилац, у својству инвеститора, стекао право надзиђивања зграде, да ће то право остварити преко тужене задруге као извођача радова; да је одређена предрачунска вредност стана, да би потом анексом цена била знатно повећана; да тужилац ту цену није исплатио, већ је своје уговорне обавезе испунио у висини од 7% од вредности стана по коначном обрачуну; да спорни уговор о изградњи као ваљан правни посао производи правно дејство, те да су тужени обавезни да стан предају инвеститору у посед; да је тужилац стекао право на надзиђивање, а да задруга према њему има обигационо право, а не право да станом располаже, јер извођач радова самом изградњом стана стан није мог ао стећи у својину и у случају да је своја средства уложи о, јер је његов власник по извршеној изградњи тужилац.
Готово идентичан став је заузет у пресудама Врховног суда Србије Рев. 3863/94 од 20. септембра 1994. године и Рев. 1353/90 од 25. јула 1990. године које су подносиоци доставили као доказ у прилог тврдњама о повреди права на једнаку заштиту права, зајемченог одредбом члана 36. став 1. Устава.
4. Одредбама Устава, на чију повреду се подносиоци уставне жалбе позивају, утврђено је: да се сваком јемчи право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1); да се се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе (члан 36. став 1.); да се јемчи се мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона, као и да право својине може бити одузето или ограничено само у јавном интересу утврђеном на основу закона, уз накнаду која не може бити нижа од тржишне (члан 58. ст. 1. и 2.).
Законом о основама својинскоправних односа („Службени лист СФРЈ“, бр. 6/80 и 36/90, „Службени лист СРЈ“, број 29/96 и „Службени гласник РС“, број 115/05-др. закон) прописано је: да се право својине стиче по самом закону, на основу правног посла и наслеђивањем (члан 20. став 1.); да се право својине стиче и одлуком државног органа, на начин и под условима одређеним законом (члан 20. став 2.); да се по самом закону право својине стиче стварањем нове ствари, спајањем, мешањем, грађењем на туђем земљишту, одвајањем плодова, одржајем, стицањем својине од невласника, окупацијом и у другим случајевима одређеним законом (члан 21.).
Законом о надзиђивању зграда и претварању заједничких просторија у станове („Службени гласник СРС“, бр. 44/84, 12/88 и 24/88) било је прописано: да се тим законом утврђују услови, начин и поступак надзиђивања стамбених и пословно-стамбених зграда у друштвеној својини (у даљем тексту: надзиђивање зграда) ради изградње станова и претварања заједничких просторија у станове (члан 1. став 1.); да инвеститор за надзиђивање, односно претварање заједничких просторија у станове (у даљем тексту: инвеститор) може бити друштвено-правно лице, да радни људи и грађани могу удружити средства ради стицања сусвојине на стану са друштвено-правним лицем из става 1. овог члана у смислу Закона о сусвојини на стану, да код претварања заједничких просторија у станове, атељеа или пословне просторије и код припајања заједничких просторија, односно њихових делова суседним становима грађанин може да буде инвеститор непосредно, а код надзиђивања зграда само преко стамбене задруге (члан 4.).
Законом о облигационим односима („Службени лист СФРЈ“, бр. 29/78, 39/85, 45/89 и 57/89 и „Службени лист СРЈ“, бр. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 и 44/99)) (у даљем тексту: ЗОО) је прописано: да кад испуњење у одређеном року представља битан састојак уговора, па дужник не испуни обавезу у том року, уговор се раскида по самом закону, да поверилац може одржати уговор на снази, ако по истеку рока, без одлагања, обавести дужника да захтева испуњење уговора, да кад је поверилац захтевао испуњење, па га није добио у разумном року, може изјавити да раскида уговор (члан 125. ст. 1. до 3.).
5. Оцењујући најпре основаност навода уставне жалбе о повреди права на једнаку заштиту права зајемченог одредбом члана 36. став 1. Устава, Уставни суд указује да захтев правне сигурности допушта одређена одступања у тумачењу која се прихватају као саставни део сваког правосудног система, а да се такве разлике могу јавити и у оквиру истог суда, и то се само по себи не мора сматрати увек повредом означеног права (видети пресуду Европског суда за људска права у случају Tudor Tudor против Румуније, број 21911/03 од 24. марта 2009. године, пасус 29.).
Међутим, Уставни суд констатује да је, у конкретном случају , највиши суд у поступцима поводом готово истог чињеничног и правног питања против истог туженог, доносио одлуке у којима је изнет другачији став од става изнетог у предметном поступку, што је условило различите одлуке о захтевима лица која су се нашла у истој правној ситуацији, те је закључио да је подносиоцима повређено право на једнаку заштиту права из члана 36. став 1. Устава, због чега је уставну жалбу у овом делу усвојио, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13-длука УС, 40/15-др. закон и 103/15), одлучујући као у првом делу изреке.
6. Разматрајући разлоге и наводе изнете у уставној жалби са становишта садржине Уставом зајемченог права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, Уставни суд указује на свој раније заузет став да није надлежан да преиспитује закључке и оцене редовних судова у погледу утврђеног чињеничног стања и примене материјалног права у поступку који је вођен ради одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе. Правилну примену меродавног материјалног права је, пре свега, надлежан да цени виши суд у законом прописаном поступку контроле законитости одлука нижестепених судова. Међутим, Уставни суд налази да произвољна и арбитрерна примена материјалног права на штету подносиоца уставне жалбе може довести до повреде Уставом зајемченог права на правично суђење. Самим тим, у одређеним ситуацијама, у зависности од чињеница и околности конкретног случаја и од уставноправних разлога наведених у уставној жалби, има основа да се у поступку по уставној жалби повреда права из члана 32. став 1. Устава цени и са становишта примене материјалног права.
Уставни суд је, увидом у оспорену пресуд у, утврдио да она садрж и јасна и аргументована образложења, заснована на уставноправно прихватљивој примени меродавног материјалног права те је, полазећи од претходно наведеног и садржине уставне жалбе, оценио да се наводи подносилаца не могу прихватити као релевантни уставноправни разлози за тврдње о повреди означеног уставн ог права, већ се од Уставног суда, у суштини, тражи да као инстанциони суд још једном оцени законитост оспорених пресуда.
Како су подносиоци наводе о повреди права на имовину из члана 58. Устава засновали на идентичним разлозима које су истакли у прилог тврдњи о повреди права на правично суђење, Уставни суд не налази потребу да их поново цени и са аспекта повреде права на имовину.
Полазећи од наведеног, Уставни суд је, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, одбацио уставну жалбу у односу на оспорени акт, решавајући као у другом делу изреке, јер нису испуњене Уставом и Законом утврђене претпоставке за вођење поступка.
7. Имајући у виду да је Одлуком Уставног суда Уж-1963/2010 од 11. јула 2013. године усвојена уставна жалба подносилаца због повреде права на суђење у разумном року у предметном поступку, да им је утврђено право на накнаду нематеријалне штете, као и да је наведени парнични поступак окончан 14. новембра 2013. године – четири месеца касније, доношењем оспорене ревизијске пресуде, Уставни суд није у овом поступку разматрао да ли је дошло до повреде означеног права.
8. Полазећи од изнетог, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић