Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник већа и судије Милан Станић, др Милан Шкулић, Мирослав Николић, др Драгана Коларић, Татјана Бабић, др Милан Марковић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби М. В . из Руменке , на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 11. јануара 2018. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба уставна жалба М. В . изјављена против решења Апелационог суда у Новом Саду Рех ж. 27/16 од 11. фебруара 2016. године због повреде права на правично суђење и права на рехабилитацију, зајемчених одредбама члана 32. став 1. и члана 35. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
О б р а з л о ж е њ е
1. М. В . из Руменке изјавио је Уставном суду, 29. марта 2016. године, преко пуномоћника М. Ш . Ш, адвоката из Новог Сада, уставну жалбу против решења Апелационог суда у Новом Саду Рех ж. 27/16 од 11. фебруара 2016. године, због повреде чл. 32, 35, 36. и 58. Устава Републике Србије.
Подносилац у уставној жалби, између осталог, наводи да су редовни судови одбили као неоснован захтев за рехабилитацију његовог оца, са образложењем да је он проглашен за ратног злочинца, иако током поступка није утврђено да је он осуђен, односно да је против њега вођен било какав поступак у коме је он проглашен за ратног злочинца или учесника у ратним злочинима.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У поступку пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, из садржине уставне жалбе и на основу увида у приложене доказе, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Виши суд у Новом Саду је решењем Рех. 271/12 од 20. октобра 2015. године делимично усвојио захтев предлагача и рехабилитовао покојног М. В . (деду подносиоца уставне жалбе) , рођеног 19. априла 1889. године у Новом Саду, а преминулог 22. октобра 1944. године и утврдио да је лишен живота из националних разлога, те да су правне последице таквог поступка ништаве. Захтев за рехабилитацију М. В . (оца подносиоца) , рођеног 4. јануара 1914. године је одбијен као неоснован.
Одлучујући о жалби предлагача, Апелациони суд у Новом Саду је оспореним решењем Рех ж. 27/16 од 11. фебруара 2016. године одбио као неосновану жалбу предлагача и потврдио решење Вишег суда у Новом Саду Рех. 271/12 од 20. октобра 2015. године. У образложењу оспореног другостепеног решења је, између осталог, наведено: да из доказа који су током првостепеног поступка изведени произлази да се у оквиру грађе Анкетне комисије за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача у Војводини, као и у збирци докумената Музеја Војводине на списковима ликвидираних злочинаца налази и име М. В . - млађег (отац предлагача) . Такође је утврђено да је Комисија за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача у Војводини под бројем 82/44 од 12. јануара 1945. године упутила Месном повереништву у Новом Саду допис у коме наводи да је наведено лице утврдила као ратног злочинца и оптужила га Војном суду , те да стога наведено лице, сагласно одредбама члана 2. ст. 1. и 2. тачка 2) Закона о рехабилитацији, не подлеже рехабилитацији.
4. Одредбама Устава, на чију се повреду подносилац позива у уставној жалби, утврђено је: да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега(члан 32. став 1.); да свако ко је без основа или незаконито лишен слободе, притворен или осуђен за кажњиво дело има право на рехабилитацију, накнаду штете од Републике Србије и друга права утврђена законом; као и да свако има право на накнаду материјалне или нематеријалне штете коју му незаконитим или неправилним радом проузрокује државни орган, ималац јавног овлашћења, орган аутономне покрајине или орган јединице локалне самоуправе (члан 35. ст 1. и 2.).
Законом о рехабилитацији („Службени гласник РС“, број 92/11) прописано је: да се овим законом уређују рехабилитација и правне последице рехабилитације лица која су из политичких, верских, националних или идеолошких разлога, лишена живота, слободе или других права до дана ступања на снагу овог закона: на територији Републике Србије без судске или административне одлуке, изван територије Републике Србије без судске или административне одлуке војних и других југословенских органа, ако су имала или имају пребивалиште на територији Републике Србије или држављанство Републике Србије, судском или административном одлуком органа Републике Србије, судском или административном одлуком војних и других југословенских органа, ако су имала или имају пребивалиште на територији Републике Србије или држављанство Републике Србије; да право на рехабилитацију има лице из става 1. тач. 3) и 4) овог члана ако је судска или административна одлука донета противно начелима правне државе и општеприхваћеним стандардима људских права и слобода; да право на рехабилитацију имају и лица из става 1. овог члана која се, у складу са законом и другим прописима, сматрају борцима народноослободилачког рата; да право на рехабилитацију немају лица која су за време трајања Другог светског рата на територији Републике Србије лишена живота у оружаним сукобима као припадници окупационих оружаних снага и квислиншких формација; да Република Србија, у смислу овог закона, није одговорна за радње и акте окупационих снага за време трајања Другог светског рата на територији Републике Србије (члан 1.); да се не могу рехабилитовати и немају право на враћање имовине одузете на основу прописа из члана 2. Закона о враћању одузете имовине и обештећењу ("Службени гласник РС", број 72/11), припадници окупационих снага које су окупирале делове територије Републике Србије током Другог светског рата и припадници квислиншких формација, а који су извршили, односно учествовали у извршењу ратних злочина, да се под лицима из става 1. овог члана, односно лицима из члана 5. став 3. тачка 3) Закона о враћању одузете имовине и обештећењу ("Службени гласник РС", број 72/11) сматрају: сва лица која су одлуком војног суда или другог органа под контролом Националног комитета ослобођења Југославије од дана ослобођења одређеног места проглашена за ратне злочинце, односно учеснике у ратним злочинима; сва лица која су судови и други органи Демократске Федеративне Југославије и Федеративне Народне Републике Југославије, као и Државна комисија за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача током Другог светског рата прогласили да су ратни злочинци, односно учесници у ратним злочинима, да се под лицима из става 1. овог члана не сматрају лица која су до дана ступања на снагу овог закона рехабилитована, лица која буду рехабилитована по сили закона у складу са овим законом, као и лица за која се у поступку рехабилитације утврди да нису извршила, односно учествовала у извршењу ратних злочина, да се под даном ослобођења, у смислу става 2. тачка 1) овог члана сматра дан када су припадници Народноослободилачког покрета почели ефективно да врше власт у одређеном насељеном месту, која се касније није прекидала (члан 2.) .
5. Оцењујући наводе и разлоге изнете у уставној жалби са становишта истакнуте повреде права на правично суђење и права на рехабилитацију, зајемчених одредбама члана 32. став 1. и члана 35. Устава, Уставни суд констатује да по дносилац повреду наведен их права заснива на тврдњи о наводној незаконитости оспорених решења којима је његов захтев за рехабилитацију одбијен као неоснован , у прилог чему истиче да током поступка није утврђено да је његов отац осуђен, односно да је против њега вођен било какав поступак у коме је он проглашен за ратног злочинца или учесника у ратним злочинима.
Уставни суд и овом приликом указује на свој став да није надлежан да у уставносудском поступку оцењује правилност правних закључака редовних судова јер би у том случају, поступајући као инстанциони суд, изашао из граница својих овлашћења. Једини изузетак од наведеног постоји у случају када је примена меродавног материјалног и/или процесног права била очигледно произвољна или дискриминаторска на штету подносиоца уставне жалбе, да је за последицу имала повреду уставних права.
Што се тиче околности конкретног случаја, Уставни суд подсећа да је оспореним решењима одлучивано о томе да ли су се стекли услови за рехабилитацију деде и оца подносиоца уставне жалбе. Редовни судови су, полазећи од императивних одредаба члана 2. ст. 1. и 2. тачка 2) Закона о рехабилитацији, којима је прописано да се не могу рехабилитовати и да немају право на враћање имовине лица која су судови и други органи Демократске Федеративне Југославије и Федеративне Народне Републике Југославије, као и Државна комисија за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача током Другог светског рата прогласили за ратне злочинце, стали на становиште да нису испуњени услови за рехабилитацију М . В . млађег - оца подносиоца уставне жалбе . Ово стога што је током поступка утврђено да је ово лице на списку ликвидираних ратних злочинаца за место Руменка, као и да је његово име такође на списку лица против којих је Комисија за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача у Војводини поднела тужбу због извршења ратних злочина.
Насупрот томе, Уставни суд указује да су редовни судови оспореним актима рехабилитовали М. В . – деду подносиоца , с обзиром на то да је током поступка утврђено да релевантни архиви и установе не поседују податке о томе да је то лице извршило или учествовлао у извршењу ратних злочина.
По оцени Уставног суда, оваква образложења оспорених решења заснована су на уставноправно прихватљивом и неарбитрерном тумачењу меродавног материјалног права на утврђено чињенично стање.
Полазећи од наведеног, те чињенице да у предметном поступку нису изведени докази којима би се довела у сумњу тачност података које релевантне установе поседују о оцу подносиоца уставне жалбе, Уставни суд сматра да тврдње подносиоца о повреди права на правично суђење и права на рехабилитацију из члана 32. став 1. и члана 35. Устава нису основане.
Полазећи од наведеног, Уставни суд је уставну жалбу у делу у којем је истакнута повреда означених уставних права одбио као неосновану, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласни к РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13-Одлука УС, 40/15-др. закон и 103/15), одлучујући као у првом делу изреке.
6. У вези са наводима о различитом поступању судова, Уставни суд указује да захтев правне сигурности допушта одређена одступања у тумачењу која се прихватају као саставни део сваког правосудног система, те једна потенцијално различита одлука (решење Апелационог суда у Новом Саду Рех ж. 438/15 од 24. септембра 2015. године) не мора увек бити разлог да се утврди постојање повреде Уставом гарантованог права на једнаку заштиту права, зајемченог одредбом члана 36. став 1. Устава. Пошто се у датим околностима не може рећи да је у судској пракси било дубоких и дуготрајних разлика, достављена одлука није довољна да би Уставни суд у овој правној ствари приступио мериторном одлучивању.
Оцењујући постојање повреде права на правно средство зајемчено одредбом члана 36. став 2. Устава, Уставни суд констатује да је у предметном судском поступку била обезбеђена двостепеност у одлучивању, чиме је задовољен уставни принцип садржан у наведеној одредби Устава.
Имајући у виду да се у поступку рехабилитације утврђује само испуњеност услова за рехабилитацију лица које је из политичких, верских, националних или идеолошких разлога лишено живота, слободе или других права, Уставни суд је оценио да се оспорени акти не могу довести у непосредну везу са Уставом утврђеном садржином права на имовину из члана 58. Устава.
С обзиром на изнето, Уставни суд је, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, уставну жалбу у овом делу одбацио, јер нису испуњене Уставом и Законом утврђене претпоставке за вођење поступка, решавајући као у другом делу изреке.
7. С обзиром на све изложено, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић, с.р.