Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа и судије Милан Станић, др Милан Шкулић, Мирослав Николић, др Драгана Коларић, Татјана Бабић, др Милан Марковић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби М . Б . из Шапца, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 21. децембра 2017. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба М. Б . изјављена против решења Апелационог суда у Београду - Посебно одељење Кр.По1. 5/15 од 7. априла 2015. године и Кж2.По1. 154/2015 од 22. априла 2015. године у односу на истакнуту повреду права из члана 31. ст ав 1. Устава Републике Србије , док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
О б р а з л о ж е њ е
1. М. Б . из Шапца поднео је Уставном суду, 4. маја 201 5. године, преко пуномоћника Б. П , адвоката из Београда, уставну жалбу против решења означених у изреци, због повреде права на слободу и безбедност , права на ограничено трајање притвора, права на правично суђење и права на једнаку заштиту права и на правно средство, зајемчених одредбама члана 27. став 1, члана 31. ст. 1. и 3, члана 32. став 1 . и члана 36. Устава Републике Србије , као и одредбама члана 5. став 1 тачка ц) и чл . 6. и 13. Европске конвенције за заштиту људски х права и основних слобода, чије постојање повреде у поступку по уставној жалби Уставни суд цени у односу на одговарајуће одредбе Устава.
Уставном жалбом се оспоравају судске одлуке којима је у току истраге због основане сумње да је извршио кривично дело злоупотреба положаја одговорног лица у саизвршилаштву, према подносиоцу продужен притвор из разлога прописаног одредбом члана 211. став 1. тачка 1) Законика о кривичном поступку .
Подносилац у уставној жалби оспорава постојање основа за продужење притвора према њему, сматрајући да је суд морао размотрити основаност продужења притвора у светлу тешке болести осумњиченог, јер његово здравствено стање потпуно онемогућава бекство. У уставној жалби је наведено да је тужилац поднео предлог за продужење притвора 20 дана унапред, а суд није образложио зашто је неопходно да осумњичени буде у притвору до окончања истраге, посебно ако се има у виду да је у периоду трајања притвора од 140 дана тужилаштво радило ефективно само десет дана . Подносилац сматра да је цинична тврдња тужиоца о спречавању окривљеног приликом покушаја бекства, јер је лет окривљеног ради пословног састанка био најављен државним органима три дана пре лишења слободе, а при томе је окривљени у последњих месец дна пре хапшења 21 пут одлазио из земље ради пословних састанака и у земљу се враћао, иако су медији непрестано најављивали његово хапшење. Подносилац је навео да је центар његових пословних и породичних активности у Републици Србији, те да не постоји ниједан доказ који би потврдио наводе да би бројни контакти са лицима из иностранства које је осумњичени остварио помогли њему у скривању.
У уставној жалби је наведено да у ситуацији када осумњичени парадоксално бива ухапшен на аеродрому пред лет који је сам најавио државним органима, када му притвор бива одређен зато што би могао да користи за скривање и бекство противправну имовинску корист која није пронађена, а вештачењем буде утврђено да имовинске користи нема, већ да су средства употребљена за производњу, те да у ситуацији када упркос ставу Апелационог суда да ће суд приликом одлучивања о притвору испитати да ли има услова за замену притвора блажом мером, предлог за јемство бива одбијен, о другом се не одлучује, а притвор је продужен за још месец дана пре истека притвора по претходном решењу, јасно је да задржавање подносиоца уставне жалбе у притвору пет месеци није пропорционално никаквом легитимном циљу државе. Тим пре што се ради о лицу које има 62 године живота, до сада неосуђиваном и против кога се не води ни један други кривични поступак.
Подносилац је навео и да је принцип правне сигурности нарушен тиме што су појединим осумњичени ма у предметима пред Посебним одељењем Вишег суда у Београду („Колубара“ и К.По1. 121/13) иако су се стварно налазили у бекству, притвор замењен блажом мером.
Предложио је да Уставни суд утврди повреду истакнутих уставних права и поништи оспорена решења.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку , извршио увид у документацију приложену као доказ уз уставну жалбу и одговор Вишег суда у Београду К.По1. 79/15 од 29. маја 2017. године, те је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за доношење одлуке у овом уставносудском предмету:
Наредбом Тужилаштва за организовани криминал Кти. 23/14 од 25. новембра 2014. године спроведена је истрага против подносиоца уставне жалбе за кривично дело злоупотреба положаја одговорног лица учињеног у саизвршилаштву.
Притвор је према подносиоцу уставне жалбе одређен решењем судије за претходни поступак Кпп.По1. 31/14 од 25. новембра 2014. године, а рачуна му се од 24. новембра 2014. године, када је лишен слободе.
Оспореним решењем Апелационог суда у Београду - Посебно одељење Кр.По1. 5/15 од 7. априла 2015. године , на основу члана 215. став 3. Законика о кривичном поступку , према подносиоцу уставне жалбе продужен је притвор за још месец дана, по законском основу из члана 211. став 1. тачка 1) Законика о кривичном поступку. У образложењу оспореног решења је наведено да из списа предмета произлази постојање основане сумње да је осумњичени М . Б . извршио кривично дело злоупотреба положаја одговорног лица у саизвршилаштву; да такође постоји основана сумња да је осумњичени остварио бројне контакте са лицима из иностранства, која би му могла помоћи у скривању и бекству, при чему је са тим лицима и даље у контакту, што произлази из извештаја о преласку државне границе који указује да осумњичени често путује ван Републике Србије, као и да постоји основана сумња да је извршењем кривичног дела привредном друштву чији је власник и генерални директор , прибавио противправну имовинску корист у укупном износу од 3.960.240.519,76 динара, која није пронађена, због чега по стоји опасност да би осумњичени та новчана средства могао да користи за скривање и бекство, и тако онемогући несметано вођење кривичног поступка, а да наведене околности у повезаности са чињеницом да је осумњичени 24. новембра 2014. године затечен од стране полицијских службеника Министарства унутрашњих послова на аеродрому „Никола Тесла“ у Београду, приликом покушаја да напусти територију Републике Србије, такође јасно указује на опасност од бекства и скривања овог осумњиченог у иностранство уколико би био пуштен на слободу.
Оспореним решењем Апелационог суда у Београду - Посебно одељење Кж2.По1. 154/2015 од 22. априла 2015. године одбијене су као неосноване жалбе осумњичених и њихових бранилаца које су изјављене против првостепеног решења о продужењу притвора, са образложењем да из списа предмета произлази постојање основане сумње да је осумњичени извршио кривично дело злоупотребе положаја одговорног лица и да истрага из оправданих разлога још увек није завршена, јер због сложености предмета није било могуће спровести све доказне радње, које су неопходне за потпуно разјашњење предметне кривично-правне ствари и доношење одлуке да ли ће се против осумњичених лица подићи оптужница. У образложењу оспореног решења је наведено да је правилно првостепени суд нашао да и даље постоје разлози за продужење притвора у односу на осумњиченог, јер из списа предмета произлази основана сумња да је осумњичени остварио бројне контакте са лицима из иностранства, која би му могла помоћи у скривању, а са којима је и даље у контакту, пре свега имајући у виду да из извештаја о преласку државне границе произлази да осумњичени често путује ван територије Републике Србије , због које околности, уз чињеницу да је извршењем кривичног дела за које је осумњичени основано сумњив прибављена велика противправна имовинска корист привредним друштвима која су власништво осумњиченог, и која није пронађена, постоји опасност да би осумњичени та новчана средства могао користити за скривање и бекство, чиме би онемогућио несметано вођење кривичног поступка. У образложењу овог решења је даље наведено да наведене околности, у повезаности са чињеницом да је осумњичени 24. новембра 2014. године затечен од стране полицијских службеника Министарства унутрашњих послова на аеродрому приликом покушаја да напусти територију Републике Србије, указују на опасност од бекства овог осумњиченог, у случају пуштања на слободу, због чега је, и по оцени другостепеног суда трајање притвора према осумњиченом нужно ради несметаног вођења кривичног поступка, те да је првостепени суд правилно имао у виду и висину прописане казне за кривично дело. Другостепени суд је даље навео да код чињенице да сви браниоци у изјављеним жалбама потврђују да осумњичени остварује бројне привредне контакте са разним лицима у иностранству, а ради обављања привредне делатности, а све као власник привредног друштва „C . f .“ д.о.о. Шабац, те да из списа предмета произлази основана сумња да је осумњичени управо као власник тог привредног друштва извршио кривично дело злоупотреба положаја одговорног лица, као и постојања основане сумње да је извршењем наведеног кривичног дела причињена знатна материјална штета П . б . АД „Б .“, а самим тим и Републици Србији, која је највећи акционар те банке, жалбени наводи оцењују се неоснованим, јер се њима правилност и законитост побијаног решења не доводи у сумњу.
Оцењујући жалбене наводе о тешком здравственом стању осумњиченог другостепени суд је навео да из достављених дописа Института к. „Д .“ произлази да је осумњичени на лечење примљен 7. априла 2015. године, односно истог дана када је првостепени суд одлучивао о предлогу тужилаштва за продужење притвора, па се оцењују неоснованим наводи жалбе да је суд продужио притвор 15 дана пре истека притвора по претходном решењу у ситуацији када ни лекари не знају да ли ће Б. бити жив 21. маја 2015. године када му истиче претходно продужен притвор.
У оспореном решењу је надаље наведено да је у претходним решењима Апелационог суда у Београду већ указано да ће суд приликом наредног одлучивања о притвору доносећи своју одлуку имати у виду и поступати сходно одредбама члана 210. став 2. Законика о кривичном поступку и члана 188. Законика о кривичном поступку, кој има су прописане врсте мера за обезбеђење присуства осумњиченог ради несметаног вођења кривичног поступка, што значи да ће суд у даљем току поступка, имајући у виду и прикупљене податке о здравственом стању осумњиченог и све остале чињенице и околности , испитати да ли у конкретном случају има места з амени притвора неком од блажих законом прописаних мера, посебно понуђеним јемством.
4. Одредбама Устава, на чије повреде се позивају подносиоци у уставној жалби, утврђено је: да свако има право на личну слободу и безбедност и да је лишење слободе допуштено само из разлога и у поступку који су предвиђени законом (члан 27. став 1.); да, поред осталог, трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, имајући у виду разлоге притвора (члан 31. став 1.); да се притвореник пушта да се брани са слободе чим престану разлози због којих је притвор био одређен (члан 31. став 3.); да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе (члан 36. став 1.); да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу (члан 36. став 2.).
Закоником о кривичном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13 и 45/13) (у даљем тексту: ЗКП) прописано је: да пре доношења правноснажне одлуке о изрицању кривичне санкције, окривљеном могу бити ограничене слободе и права само у мери неопходној за остварење циља поступка, под условима прописаним овим закоником (члан 10. став 1.); да се притвор може одредити само под условима предвиђеним у овом законику и само ако се иста сврха не може остварити другом мером, да је дужност свих органа који учествују у кривичном поступку и органа који им пружају правну помоћ да трајање притвора сведу на најкраће неопходно време и да поступају са нарочитом хитношћу ако се окривљени налази у притвору и да ће се у току целог поступка притвор укинути чим престану разлози на основу којих је био одређен (члан 210. ст. 1. до 3.).
Сагласно одредби члана 211. став 1. ЗКП, притвор се може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело ако, поред осталог: се крије или се не може утврдити његова истоветност или у својству оптуженог очигледно избегава да дође на главни претрес или ако постоје друге околности које указују на опасност од бекства (тачка 1).
5. Уставни суд констатује да се суштина навода подносиоца уставне жалбе о повреди истакнутих права у односу на оспорена решења заснива на тврдњама подносиоца да није било основа да му се притвор одреди и продужи на основу одредб е члана 211. став 1. тач ка 1) ЗКП, јер не постоје разлози који би оправдали ову меру.
Уставни суд је, приликом доношења одлуке у овом уставносудском предмету, ценећи цитиране одредбе Устава и законика, пошао од чињенице да је право на слободу и безбедност једно од основних људских права зајемчених Уставом и да физичка слобода има велики значај за појединца. Одредбом члана 27. став 1. Устава утврђено је да је лишење слободе допуштено само из разлога и у поступку који су предвиђени законом, из чега се намећу два мерила законитости лишења слободе. Први, да лишење слободе мора бити засновано на разлозима предвиђеним законом, и други, да се лице лишава слободе у складу са законом прописаним поступком. Сагласно одредбама члана 30. став 1. Устава и члана 211. став 1. ЗКП, притвор се према неком лицу може одредити и продужити само одлуком суда уколико су кумулативно испуњена да услова: да постоји основана сумња да је лице учинило кривично дело и да је притварање неопходно ради вођења кривичног поступка. Разлози који притварање могу чинити неопходним ради вођења кривичног поступка прописани су у тач. 1) до 4) става 1. ч лана 211. ЗКП.
Из наведеног, по оцени Уставног суда, недвосмислено произлази да суд може одредити (и продужити) притвор према неком лицу само уколико истовремено оцени да постоји основана сумња да је оно извршило кривично дело и да је његово притварање неопходно ради вођења кривичног поступка, те да потом, у решењу о одређивању (и продужењу) притвора, детаљно образложи који су то разлози који притварање чине неопходним ради несметаног вођења кривичног поступка.
Такође, Уставни суд указује да је у више својих одлука заузео становиште да дужина трајања притвора која неће довести до повреде Уставом зајемченог права из члана 31. подразумева да надлежни судови у својим одлукама наводе релевантне и довољне разлоге којима оправдавају трајање мере притвора и показују посебну хитност у вођењу поступка.
Полазећи од наведених општих принципа, а имајућу у виду наводе и разлоге изнете у уставној жалби у односу на оспорена решења, Уставни суд је оцену основаности изнетих тврдњи подносилаца о повреди права из члана 27. став 1. и члана 32. став 1. Устава ценио у оквиру истакнуте повреде права из члана 31. став 1. Устава.
Уставни суд је утврдио да је притвор према подносиоцу уставне жалбе одређен и продужен због постојања основане сумње да је изврши о кривично дело злоупотреба положаја одговорног лица у саизвршилаштву из члана 234. став 3. Кривичног законика , за које кривично дело је запрећена казна затвора од две до десет година. Притвор је према подносиоц у уставне жалбе оспореним решењима продуж ен на основу одредбе члана 211. став 1. тач ка 1) ЗКП, односно због постојања околности које су у казивале на опасност од бекства.
У образложењу оспорених решења је наведено да поред основане сумње да је окривљени извршио дело које му се ставља на терет, постоје околности које указују на опасност од бекства, а које се огледају у томе да постоји основана сумња да је осумњичени остварио бројне контакте са лицима из иностранства, која би му могла помоћи у скривању и бекству, при чему је са тим лицима и даље у контакту, као и да постоји основана сумња да је извршењем кривичног дела привредном друштву чији је власник и генерални директор прибавио противправну имовинску корист у укупном износу од 3.960.240.519,76 динара, која није пронађена, због чега постоји опасност да би осумњичени та новчана средства могао да користи за скривање и бекство, и тако онемогући несметано вођење кривичног поступка, а да наведене околности у повезаности са чињеницом да је осумњичени 24. новембра 2014. године затечен од стране полицијских службеника Министарства унутрашњих послова на аеродрому „Никола Тесла“ у Београду, приликом покушаја да напусти територију Републике Србије, такође јасно указују на опасност од бекства и скривања овог осумњиченог у иностранству уколико би био пуштен на слободу.
Уставни суд је надаље из навода уставне жалбе и оспорених решења утврдио да првостепени суд у време одлучивања о предлогу надлежног тужилаштва за продужење притвора није имао сазнања о озбиљности погоршања здравственог стања осумњиченог, па се стога не могу прихватити ни као основане тврдње подносиоца да суд није у довољној мери размотрио основаност продужења притвора у светлу тешке болести осумњиченог.
Полазећи од наведеног, Уставни суд је оценио да су оспорена решења заснована на уставноправно прихватљивом тумачењу процесног права, те да су надлежни суд ови поступа ли у складу са одредбама ЗКП када су утврди ли да постоје услови да се подносиоц у уставне жалбе продужи притвор по означен ом законском основу. Наиме, постојање околности које указују на опасност од бекства подносиоца уставне жалбе је, по оцени Уставног суда, јасно и довољно образложено. Стога је Уставни суд оценио као неосноване наводе подноси оца да није било основа да му се притвор продуж ава, јер не постоје разлози који би оправдали ову меру.
Такође, Уставни суд је утврдио да се подносилац до дана подношења уставне жалбе (4. маја 201 5. године) налазио у притвору пет месец и и десет дана (рачунајући од 24. новембра 2014. године када је лишен слободе) , као и да је решењем Вишег суда у Београду - Посебно одељење К.По1. 79/15 – Кв.По1. 343/15 од 9. јуна 2015. године према подносиоцу уставне жалбе притвор укинут и замењен мером забране напуштања стана , уз примену контроле поштовања ове мере путем електронског надзора .
Имајући у виду наведено, те да је Уставни суд утврдио да је истрага у предметном кривичном поступку вођена од стране Тужилаштва за организовани криминал, против седам лица због кривичних дела против привреде у којој је било неопходно спровести велики број доказних радњи, као и да је доказни материјал у предметном поступку, до доношења оспорених решења, пописан на више од 1 .000 страница списа предмета, Уставни суд је оценио да је истрага против подносиоца уставне жалбе веома обимна и да је до подношења уставне жалбе вођен а са примереном хитношћу.
Полазећи од свега наведеног, Уставни суд је оценио да су оспорена решења донета из разлога и у поступку који су предвиђени законом, као и да су у њима наведени релевантни и довољни разлози због којих је надлежни суд сматрао да је мера притвора неопходна ради вођења кривичног поступка, који се водио са примереном хитношћу.
Стога је Уставни суд је нашао да оспореним решењима није повређен о зајемчено људско право подносиоца уставне жалбе из члана 31. став 1. Устава, те је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13-Одлука УС, 40/15-др. закон и 103/15), одбио уставну жалбу као неосновану и одлучио као у првом делу изреке.
6. Испитујући испуњеност претпоставки за одлучивање у односу на истакнуту повреду права из члана 36. Устава, Уставни суд је утврдио да се подносилац само узгредно позива на повреду права на једнаку заштиту права из члана 36. став 1. Устава, не достављајући доказе да је Виши суд у Београду у истој чињеничној и правној ситуацији доносио другачије (различите) одлуке од одлука које се оспоравају уставном жалбом. Стога је Уставни суд оценио да уставна жалба не садржи уставноправне разлоге којима би била поткрепљена тврдња о ускраћивању једнаке заштите права подносиоцу уставне жалбе.
У односу на истакнуту повреду права на правно средство из члана 36. став 2. Устава, Уставни суд указује да се означеним правом јемчи двостепеност у одлучивању, односно право да се у поступку по жалби или другом прописаном правном средству, пред органом више инстанце, испита законитост првостепене одлуке, што не подразумева и право на позитиван исход другостепеног поступка за лице које је изјавило правно средство, ако за то није било основа. Како је неспорно да је подносилац уставне жалбе имао и искористио право на преиспитивање законитости првостепене одлуке, то је Уставни суд утврдио да ни у овом делу нису испуњене Уставом и Законом претпоставке за мериторно одлучивање.
Полазећи од наведеног, Уставни суд је у ови м деловима, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, уставну жалбу одбацио, решавајући као у другом делу изреке.
7. С обзиром на све изложено, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић, с.р.