Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа, и судије Милан Станић, др Милан Шкулић, Мирослав Николић, др Драгана Коларић, Татјана Бабић, др Милан Марковић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Љ. Г, Љи. Г, М . Р, Г . Р . и М . П, свих из Калуђерице код Београда, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 11. јануара 201 8. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба Љ. Г, Љи. Г, М . Р, Г . Р . и М . П . изјављена против решења Вишег суда у Пожаревцу Гж. 1000/15 од 3. новембра 201 5. године и утврђује да је повређено право подносилаца уставне жалбе на једнаку заштиту права из члана 36. став 1. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одб aцује.
2. Одбија се као неоснован захтев подносилаца уставне жалбе за накнаду нематеријалне штете.
О б р а з л о ж е њ е
1. Љ. Г, Љи. Г, М . Р, Г . Р . и М . П, сви из Калуђерице код Београда , поднели су Уставном суду, 17. децембра 201 5. године, преко заједничког пуномоћника М. В , адвоката из Београда, уставну жалбу против решења Вишег суда у Пожаревцу Гж. 1000/15 од 3. новембра 2015. године, због повреде права на правично суђење и права на једнаку заштиту п рава, зајемчених одредбама члана 32. став 1. и члана 36. став 1. Устава, као и повреде права на дом из члана 8. став 1. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода.
У уставној жалби се, између осталог, наводи: да је произвољан закључак судова да улица представља добро у општој употреби и да подносиоци уставне жалбе (у даљем тексту: подносиоци) немају право на државинску заштиту због заузећа дела В. улице у којој живе; да подносиоци до својих кућа и станова могу доћи једино крећући се наведеном улицом; да их је тужени у томе онемогућио истоваром грађевинског материјала, због чега су судови били дужни да им пруже државинску заштиту; да је део улице који се налази испред куће туженог, тачније део на коме је дошло до заузећа, враћен у приватну својину још 2005. године, приликом формирања грађевинске парцеле на захтев туженог, што је још један разлог због којег је државинска заштита морала бити обезбеђена; да је претходно Виши суд у Београду потврдио решење Другог основног суда у Београду – Судска јединица у Младеновцу П. 1122/10 од 24. маја 2013. године, којим је усвојен идентич ан тужбени захтев подносилаца према истом туженом, „малтене, за исти акт сметања државине “, с обзиром на то да је у предмету у коме је Виши суд у Пожаревцу, као делегирани другостепени суд, донео оспорено другостепено решење, акт сметања државине извршен непосредно након што је у предмету Другог основног суда у Београду – Судска јединица у Младеновцу П. 1122/10 спроведена привремена мера укл ањања истог грађевинск ог материјал а са истог дела наведене улице; да је, према томе, осим повреде права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, подносиоц има несумњиво повређено и право на једнаку заштиту права из члана 36. став 1. Устава .
Предложено је да Уставни суд усвоји уставну жалбу, поништи оспорен о решење Вишег суда у Пожаревцу и подносиоцима призна право на накнаду нематеријалне штете у износу од по 500 евра .
Подносиоци у допуни уставне жалбе од 26. априла 2017. године указују да је Виши суд у Београду, у међувремену , потвр дио још једно првостепено решење којим је утврђено да их је тужени сметао у државини истог дела Велебитске улице, постављањем бетонске ограде.
2. Према одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, извршио увид у оспорени акт и документацију приложену уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у ов ој уставносудској ствари:
Решењем Другог основног суда у Београду – Судска јединица у Младеновцу П. 772/11 од 10. јула 2013. године одбијен је као неоснован тужбени захтев тужилаца Љ . Г, Љи. Г, М . Р, Г . Р . и М . П , овде подносилаца уставне жалбе, којим су тражили да се утврди да их је тужени П. С . сметао у последњој мирн ој и несметаној државини коришћења пута - улице В . у К, код Београда, и то дела улице испред кућног броја 8, на тај начин што je 26. и 27. фебруара 201 1. године, након што је спроведено извршење привремене мере одређене решењем Другог основног суда у Београду - Судск а јединиц а у Младеновцу П. 1122/10 од 16. јуна 2010. године, уклањањем шљунка, вратио уклоњени шљунак и оставио га на истом месту са којег је уклоњен, онемогућавајући тужиоцима прилаз и пролаз до кућа и станов а у којима живе у улици В, те да се наложи туженом да се убудуће уздржи од истог или сличног сметања под претњом новчаног кажњавања .
У образложењу првостепеног решења је, између осталог, наведено: да из самих навода тужбе произлази да В. улица представља улицу, а та чињеница је утврђена и из копије скице лица места у предмет у П. 2108/12; да, поред тога, из извештаја ГО Гроцка број 015-4/2013 од 2. априла 2013. године произлази да је, према Одлуци о изменама и допунама ДУП за стамбено насеље К, В . улица формирана као улица; да како В . улица представља улицу, како по одлукама надлежних органа, тако и по начину коришћења, иста је, по мишљењу суда, јавно добро у општој употреби и као таква не може бити у државини тужилаца, из ког разлога они не могу уживати ни државинску заштиту у случају евентуалног сметања од стране туженог; да је начин коришћења улиц е, као јавног добра у општој употреби, у амдинистративном режиму, због чега се заштита угрожених права и интереса остварује пред надлежним управним органима, а не пред судом; да имајући напред изнето у виду, суд није разматрао остале доказе јер налази да је то непотребно.
Одлучујући о жалби тужилаца, Виши суд у Пожаревцу, као делегирани другостепени суд, донео је оспорен о решење Гж. 1000/15 од 3. новембра 2015. године, којим је ожалбено решење Другог основног суда у Београду – Судска јединица у Младеновцу потврдио у делу одлуке о главном захтеву, а преиначио у делу одлуке о трошковима парничног поступка, умањивши износ који су тужиоци дужни да (по том основу) исплате туженом.
У образложењу оспореног другостепен ог решења је, између осталог, наведено: да и з списа парничног предмета произлази да су тужиоци 16. марта 2011. године поднели тужбу због сметања државине, са предлогом за одређивање привремене мере, у којој су навели да су власници станова у улици В . у К . и да дуже од 30 годи на до својих кућа и станова долазе том улицом колима и пешице, а истим путем, по п отреби, долазе и возила полиције, хитне помоћи и јавних предузећа; да је тужени 9. априла 2010. године испред своје куће истоварио из камиона шљунак и на тај начин тужиоце онемогућио да долазе до својих кућа колима, док је прилаз пеш ице постао знатно отежан; да су тужиоци поднели тужбу за сметање државине у предмету П. 1122/10, са предло гом за издавање привремене мepe, која je усвојена 16. јуна 2010. године; да је привремена мера спроведена, тако што је тужени уклонио шљунак који је био истоварен на путу, да би 26. и 27. фебруара 2011. године, односно два дана пошто је поступио по наведеној привременој мери, поново истоварио шљунак на улиц и испред своје куће, на који начин је сметао тужиоце у последњем мирном и фактичком поседу који је успостављен након спроведене привремене мере ; да је тужени у одговору на тужбу најпре истакао да је тужбу требало одбацити, с обзиром на то да у предмету истог суда већ тече парница, а 16. јуна 2010. године је усвојена и привремена мера у том предмету ; да је пуномоћник туженог , на рочишту одржаном 10. јула 2013. г одине, навео и то да је улица В. јавно добро, те да не може бити у државини физичк их лица, па самим тим ни тужилаца, због чега тужиоци нису легитимисани да у парници траже државинску заштиту .
У образложењу је даље наведено: да је првостепени суд нашао да В. улица, како по одлукама надлежних органа , тако и по начину коришћења, представља јавно добро у општој употреби, те да као таква не може бити у државини тужилаца, због чега тужиоци не могу уживати државинску заштиту у случају евентуалног сметања од стране туженог; да Виши суд налази да је такав став правилан; да јавно добро јесте ствар у општој употреби и не може бити предмет поседа, нити се може пружити државинска заштита, што је одступање од члана 78. Закона о основама својинскоправних односа ; да уколико је јавно добро фактички или, пак, одлуком надлежног органа изгубило то својство, тада би уживало државинску заштиту јер у том случају не важи одступање од прописа којима је уређен институт сметања поседа, односно заштит а од истог ; да је, у конкретном случају, у питању улица као јавно добро, па je с обзиром на карактер те ствари (ствар у општој употреби) искључено сметање поседа, а тиме и поседовна заштита, јер на таквим стварима нико не може стећи ни власништво, нити друга стварна права ; да изузетак представља ситуација када таква ствар престане бити јавно добро, односно ствар у општој употреби, шro се може догодити у случају одлуке надлежног органа или фактичким губитком, о чему се може закључити нарочито трајањем мирног поседа, за коју ситуацију би била могућа поседовна заштита; да се, међутим, у конкретном случају, не ради о таквим изузецима, због чега је правилна одлука првостепеног суда.
Уставни суд је извршио увид у решење Вишег суда у Београду Гж. 12989/13 од 19. априла 2014. године, којим је потврђен о решење Другог основног суда у Београду – Судска јединица у Младеновцу П. 1122/10 од 24. маја 2013. године, исправљено решењем истог суда П. 1122/10 од 26. августа 2013. године . Наведеним првостепеним решењем је утврђено да је тужени П. С . сметао тужиоце Љ . Г, Љи. Г, М . Р, Г . Р, М . П, овде подносиоце уставне жалбе, затим Б . К, М . К, Ј . К, С . К, Ш . К, М . К, М . К, Г . С, М . С, Н . С, Б . С . и А . С . у последњој мирној и несметаној државини коришћења пута - улице В . у К, и то дела улице испред кућног броја 8, на тај начин што je 9. априла 2010. године, на наведеном делу улице , истоварио из камиона већу количину шљунка и оставио га целом ширином пута, те је туженом наложено да се убудуће уздржи од истог или сличног сметања.
У образложењу приложеног другостепеног решења је, поред осталог, наведено: да су неосновани жалбени наводи туженог да је првостепени суд, у конкретном случају, погрешио када је тужиоцима пружио државинску заштиту у односу на непокретност која представља пут и кој и, као јавно добро, не може бити у државини физичких лица; да је, по налажењу Вишег суда, правилно поступио првостепени суд утврдивши да су тужиоци били у државини предметне катастарске парцеле, користећи исту за пролаз пешице и возилима.
4. Одредбама Устава, на чију повреду се указује у уставној жалби, утврђено је: да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да се сваком јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе (члан 36. став 1.).
Чланом 8. став 1. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљем тексту: Конвенција), чија повредa се такође истиче у уставној жалби, утврђено је право сваког на поштовање приватног и породичног живота, дома и преписке.
5. Оцењујући најпре наводе подносилаца о различитом поступању судова највише инстанце, Уставни суд је утврдио да су Виши суд у Београду и Виши суд у Пожаревцу, коме је, у конкретном случају, била делегирана надлежност Вишег суда у Београду, донели различите одлуке поводом два одвојена акта сметања државине, који суштински представљају идентичан животни догађај. Наиме, тужени П . С . је најпре 9. априла 2010. године на делу В . улице у К, испред кућног броја 8, истоварио одређену количину шљунка, због чега су подносиоци покренули парнични поступак ради сметања државине, који је пред Другим основним судом у Београду – Судска јединица у Младеновцу вођен у предмету П. 1122/10. Након усвајања и спровођења привремене мере у том предмету (решење од 16. јуна 2010. године), на основу које је шљунак уклоњен са наведеног дела улице, тужени је 26. и 27. фебруара 2011. године предузео исту радњу, тачније, вратио је исти шљунак на исто мест о (део улице В, испред кућног броја 8), што је био повод да подносиоци поднесу нову тужбу ради сметања државине , о којој се одлучивало у парничном поступку који претходи уставној жалби. Парнични поступак у предмету П. 1122/10 је правноснажно окончан усвајањем тужбеног захтева, са образложењем Вишег суда у Београду да је без утицаја чињеница да је реч о улици, као добр у у општој употреби, имајући у виду да су подносиоци и још дванаесторо тужилаца били у њеној државини, користећи је за пролаз пешице и возилима. С друге стране, оспореним другостепеним решењем је потврђено решење првостепеног суда којим је одбијен као неоснован тужбени захтев подносилаца за утврђење сметања државине извршеног на исти начин као и у предмету П. 1122/10, након што је у том предмету спров едена привремен а мер а. Разлог за одбијајућу одлуку је оцена парничних судова да улица, као добро у општој употреби, не може бити предмет поседа физичких лица, због чега се подносиоцима не може пружити државинска заштита у поступку пред судом, већ да је реч о непокретности која се налази у јавноправном режиму, тако да се заштита евентуално угрожених права и интереса може захтевати искључиво у поступку пред надлежн им орган ом управе .
Према ставу Европског суда за људска права (у даљем тексту: ЕСЉП), који Уставни суд примењује у својој пракси, уколико се различито поступање судова највише инстанце аргументује само једном другачијом одлуком, у таквој ситуацији се још увек не може говорити о дубоким и дуготрајним разликама у судској пракси , нити да је то довело до правне несигурности у посматраном периоду (пресуд а у предмету Вучковић и други против Србије, број представке 17153/11, од 28. августа 2012. године), што је један од основних правних критеријума приликом оцењивања да ли је дошло до повреде права на једнаку правну заштиту. Начелан је став праксе ЕСЉП да је постојање супротних судских одлука стална карактеристика правних система који се заснивају на мрежи судећих и жалбених судова са надлежношћу на одређеној територији. Такве разлике могу се јавити и у оквиру истог суда и то се , само по себи , не може сматрати повредом људског права супротно Конвенцији (пресуд а у предмету Santos Pinto против Португала, број представке 39005/04 , од 20. маја 2008. године). При томe, општи је став Уставног суда да захтев правне сигурности допушта одређена одступања у тумачењу која се прихватају као саставни део сваког правосудног система, те да једна потенцијално различита одлука не мора увек бити разлог да се утврди постојање повреде Уставом гарантованог права на једнаку заштиту права из члана 36. став 1. Устава (видети решења Уставног суда Уж-9621/2012 од 23. септембра 2013. године, Уж-4911/2011 од 11. јула 2014. године).
Полазећи од тога да је, у конкретном случају, реч о суштински идентичном животном догађају, који подразумева да је у оба случаја постојала истоветност парничних странака, истоветност чињеничног стања и идентичност правних питања о којима су судови расправ љали, Уставни суд закључује да се изнета становишта овде не могу применити, већ да је једна различита одлука, због свега наведеног , код подносилаца уставне жалбе у довољној мери створила правну несигурност, те да се може говорити о повред и права на једнаку заштиту права из члана 36. став 1. Устава. Стога је Уставни суд усвојио уставну жалбу, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 -Одлука УС, 40/15-др.закон и 103/15 ) и одлучио као у првом делу тачке 1. изреке.
Решење Вишег суда у Београду Гж. 3898/16 од 27. фебруара 2017. године, којим је потврђено решење Другог основног суда у Београду П. 1951/14 од 14. децембра 2015. године (допуна уставне жалбе од 26. априла 2017. године), Уставни суд није посебно ценио јер због чињенице да је донето након оспореног другостепеног решења не може послужити као аргумент за истакнуту повреду права на једнаку заштиту права из члана 36. став 1. Устава.
6. Оцењујући наводе уставне жалбе о повреди права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, Уставни суд констатује да подносиоци, у суштини, указују на произвољн ост оцене парничних судова да физичка лица не могу уживати државинску заштиту када је у питању улица , као добро у општој употреби .
Стога, Уставни суд сматра да, у оквиру оцене основаности ових навода, треба сагледати спроведени парнични поступак као јединствену целину и оценити да ли је примена процесног и/или материјалног права била произвољна или арбитрерна, чиме би указала на очигледну неправичност у поступању редовних судова, а на штету подносилаца уставне жалбе.
Државина, по схватању Уставног суда, означава фактичку власт на некој ствари (државина ствари), односно фактичко вршење неког субјективног права у обиму који одговара садржини тог права (државина права). Парнични судови, у конкретном случају, сматрају да улица, као добро у општој употреби, не може бити у државини физичких лица. Дакле, физичка лица , по оцени судова, не могу имати фактичку власт на таквој ствари , нити, пак, на њој врш е неко субјективно право. Овакву оцену Уставни суд сматра уставноправно прихватљивом и неарбитрерном, управо због карактера добра у општој употреби, које улица несумњиво има. Наиме, уколико је нека ствар, по својој природи , намењена да се њоме служи свако лице и као таква је одређен а законом, Уставни суд налази да се у том случају не може говорити о фактичкој власти лица које такву ствар користи у складу са њеном законом утврђеном наменом, нити пак о вршењу неког субјективног права.
Стога је Уставни суд, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 5) Закона о Уставном суду, уставну жалбу у овом делу одбацио као очигледно неосновану, решавајући као у другом делу тачке 1. изреке.
Навод да је ограничавањем пролаза до њихових кућа/станова подносиоцима повређено право на дом из члана 8. став 1. Конвенције, Уставни суд сматра, ratione materiae, неспојивим са утврђеном садржином тог права.
7. Како се, по налажењу Уставног суда, оспорено другостепено решење заснива на уставноправно прихватљивој примени меродавног права, Уставни суд је, у смислу одредбе члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, нашао да је доношење одлуке којом је утврђена повреда уставног права довољно да се постигне правично задовољење, због чега је захтев подносилаца за накнаду нематеријалне штете , у тачки 2. изреке, одбијен као неоснован , сагласно члану 89. ст. 1. и 3. истог з акона.
8. Полазећи од свега изнетог, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић, с.р.