Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа и судије Братислав Ђокић, др Горан П. Илић, Снежана Марковић, др Тијана Шурлан, др Јован Ћирић, Сабахудин Тахировић, и др Тамаш Корхец ( Korhecz Tamás), чланови Већа, у поступку по уставној жалби Удружења осигуравача Србије – Гарантни фонд , на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на сед ници Већа одржаној 11. јануара 2018. године, донео је
О Д Л У К У
Усваја се уставна жалба Удружења осигуравача Србије – Гарантни фонд изјављена против пресуде Апелационог суда у Београду Гж. 1673/14 од 14. јануара 2015. годинe и утврђује да је подносиоцу уставне жалбе повређено право на једнаку заштиту права, зајемчено одредбом члана 36. став 1. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
О б р а з л о ж е њ е
1. Удружење осигуравача Србије - Гарантни фонд, Београд поднело је Уставном суду, 24. марта 2015. године, преко пуномоћника Мирослава Иванковића, адвоката из Београда, уставну жалбу против пресуде наведене у изреци, због повреде начела и права из члана 21. став 1, члана 32. став 1. и члана 36. став 1. Устава Републике Србије.
Подносилац уставне жалбе сматра да су поступајући судови арбитрaрно применили материјално право, одбијајући као неоснован његов тужбени захтев за регрес новчаног износа исплаћеног на име накнаде штете оштећеном лицу, налазећи да на подносиоца не прелазе права према лицу одговорном за штету , а занемарујући при том одредбе Закона о облигационим односима и Услове за осигурање власника, односно корисника моторних и прикључних возила од одговорности за штете причињене трећим лицима, који су саставни део уговора о осигурању. Подносилац тврди и да су надлежни судови у истој чињеничној и правној ситуацији доносили другачије (различите) одлуке од одлуке која се оспорава уставном жалбом.
2. Према одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може поднети против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку , извршио увид у целокупну документацију достављену у прилогу уставне жалбе, на основу које је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овом уставносудском предмету:
Први основни суд у Београду је донео пресуду П. 25757/11 од 10. децембра 2013. године којом је, ставом првим изреке, одбио као неоснован тужбени захтев тужиоца Удружења осигуравача Србије – Гарантни фонд, овде подносиоца уставне жалбе, да се обавезе тужени Д. М. да му исплати на име регреса износ од 588.768,00 динара, са законском затезном каматом поч ев од 11. фебруара 2010. године; ставом другим изреке одлучено је да свака странка сноси своје трошкове парничног поступка.
Апелациони суд у Београду је донео оспорену пресуду Гж. 1673/14 од 14. јануара 2015. годинe, којом је одбијена као неоснована жалба тужиоца и потврђена је ожалбена наведена првостепена пресуда, те је тужиочев захтев за накнаду трошкова другостепеног поступка одбијен као неоснован.
У току првостепеног поступка утврђено је: да је тужени 29. септембра 2003 . године, под дејством алкохола (2,365 промила), управљао путничким возилом које се налази у његовом власништву; да је том приликом изазвао саобраћајну незгоду и да је ударио малолетну Љ. В, која је задобила тешке телесне повреде ; да је возило туженог на дан саобраћајне незгоде било осигурано код А.Д. за осигурање „СИМ осигурање“, над којим је вођен и окончан стечајни поступак; да је тужилац 11. фебруара 2010. године из својих средстава оштећеној исплатио штету у виси ни од 1.050.184,98 динара, а на основу закљученог споразума о вансудском поравнању.
Апелациони суд у Београду је нашао да је првостепени суд правилно утврдио чињенично стање, као и да је правилно применио материјално право када је одбио као неоснован захтев тужиоца да му тужени исплати одговарајући износ на име регреса. Другостепени суд је оценио да тужени не спада ни у једну од категорија лица према којима би сагласно одредбама чл. 99 - 107. наведеног Закона тужилац имао могућности истицања и остварења регресног потраживања. Код непостојања изричите законске одредбе којом би била прописана могућност тужиоца да оствари право регреса према лицу које је проузроковало штету након што ју је тужилац из својих средстава накнадио оштећеном, а из разлога што је над осигуравајућом организацијом штетника закључен стечајни поступак, другостепени суд је нашао да тужилац, с обзиром на сврху због које је основан (ради заштите трећих лица од негативних последице штетног догађаја) и начин формирања средстава , у том делу сноси губитак права на регрес као свој пословни ризик и не постоји његова правна могућност да се позивом на одредбу члана 939. ЗОО регресира од било ког лица, па ни од лица које је проузроковало настанак штете, јер законом није прописано право тужиоца да ступи у права осигуравача над којим је закључен стечајни поступак.
4. Подносилац уставне жалбе је доставио пресуде за које је сматрао да се односе на исту чињеничну и правну ситуацију као и ситуација у којој се он налазио у оспореном поступку, и то пресуде Апелационог суда у Београду Гж. 1415/11 од 14. октобра 2011. године, Гж. 1738/11 од 11. новембра 2011. године и Гж. 4308/11 од 18. јануара 2012. године, те пресуду Вишег суда у Београду Гж. 7150/12 од 12. марта 2014. године. Увидом у ове пресуде, Уставни суд је констатовао да је у тим поступцима утврђено да је Гарантном фонду, који се и тамо јавља као тужилац, правноснажно усвојен тужбени (регресни) захтев којим је тражио да се тужени штетници (који су скривили саобраћајне несреће), воз илима (у њиховом власништву или власништво трећих лица) која су у тренутку саобраћајне несреће била осигурана код осигуравајућих друштава над којима је касније отворен и закључен стечајни поступак. У наведеним пресудама, судови су оценили да Гарантном фонду припадају досуђени износи на име регресног захтева, заснивајући своје одлуке на чињеници да основ за регрес Фонду произлази из кривице туженог ( штетика) за саобраћајну несрећу.
5. Уставни суд је најпре ценио наводе уставне жалбе који указују на повреду права на једнаку заштиту права из члана 36. став 1. Устава, тј. на различито поступање судова, те одлучивање Апелационог суда у Београду поводом исте чињеничне и правне ситуације. Сагласно изложеном, Уставни суд је пошао од оцене основаности навода уставне жалбе који се односе на различито поступање судова поводом исте чињеничне и правне ситуације. У том смислу, Уставни суд је оценио да различита пракса редовних судова сама по себи не указује нужно на повреду права, тим пре што уједначавање праксе судова опште надлежности не спада у надлежност Уставног суда, већ Врховног касационог суда.
Међутим, Уставни суд је, полазећи од оспорене пресуде и „упоредних“ пресуда, које је подносилац уставне жалбе доставио као доказ о неједнаком поступању, нашао да у тим предметима неспорно постоји идентитет чињеничног и правног стања, посебно имајући у виду да је тужилац и у „упоредним“ поступцима био овде подносилац уставне жалбе, те да су тужени у тим поступцима били штетници који су својом кривицом проузроковали саобраћајну несрећу која је довела до смрти, повреде тела или нарушавања здравља оштећеног лица, тј. да се ради о истим чињеничним и правним ситуацијама у „упоредним“ поступцима и поступку у којем је донета оспорена пресуда. Уставни суд је утврдио да су Апелациони и Виши суд у Београду у „упоредним поступцима“ усвајали регресне захтеве истог тужиоца у односу на те тужене, које су обавезивали да му накнаде износе које је исплатио оштећеним лицима, док је у оспореној пресуди такав регресни захтев одбијен као неоснован са образложењем да по исплати средстава Гарантног фонда, изричитим законским одредбама чл. 104. и 105. Закона о осигурању имовине и лица није прописана његова могућност за истицање регресног захтева према штетнику за случај исплате накнаде штете проузроковане употребом моторног возила за које је закључен уговор о обавезном осигурању са организацијом за осигурање над којом је закључен стечајни поступак. Ово стога што Гарантни фонд, с обзиром на сврху због које је основан, односно ради заштите трећих лица од негативних последица штетног догађаја и начин формирања средстава у том делу, сноси губитак права на регрес, као свој пословни ризик. Имајући у виду наведено, Уставни суд је закључио да је Апелациони суд у Београду донео различиту одлуку о основаности тужбених захтева који су се заснивали на битно истом чињеничном и правном стању од одлука тог и других другостепених судова, те да је на тај начин подносиоца уставне жалбе, којем је правноснажно одбијен као неоснован тужбени (регресни) захтев , довео у битно различит положај у односу на с лучајеве у којима му је истоврсни тужбени захтев усвајан. Уставни суд је на становишту да је таква пракса судова последње инстанце супротна принципу правне сигурности (о повреди права на правну сигурност видети пресуде Европског суда за људска права у предметима: Santos Pinto против Португалије, од 20. маја 2008. године и Beian против Румуније , од 6. децембра 2007. године, као и нпр. Одлуку Уставног суда Уж-197/2007 од 16. јула 2009. године).
С тим у вези, Уставни суд је оценио да је, у конкретном случају, повређено право подносиоца уставне жалбе на једнаку заштиту права. Стога је Уставни суд усвојио уставну жалбу у овом делу, сагласно одредби члана 89. став 1. 4 Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13-Одлука УС, 40/15-др. закон и 103/15), те је одлучио као у првом делу изреке.
Полазећи од тога да подносилац повреду начела из члана 21. Устава образлаже на идентичан начин као и повреду права на једнаку заштиту права из члана 36. став 1. Устава, а имајући у виду да је утврђена повреда права на једнаку заштиту права, то Суд такве навод е није посебно разматрао.
6. Уставни суд је оценио да се наводи подносиоца, којима изражава незадовољство начином на који је примењено материјално право , не могу прихватити као уставноправни разлози за тврдње о повреди права на правично суђење, већ се од Уставног суда, у суштини, тражи да као ревизијски суд преиспита и оцени законитост оспорене другостепене пресуде. Наиме, Уставни суд указује да је , са становишта заштите права на правично суђење , прихватљив став Апелационог суда у Београду да је, у конкретном случају, неосновано позивање подносиоца уставне жалбе на право на регрес, јер из одредаба Закона о осигурању имовине и лица („Службени лист СРЈ“, бр. 30/96, 57/98, 21/99, 44/99, 53/99 и 55/99), којима је уређен Гарантни фонд, произлази могућност да подносилац може остварити право на регрес само у односу на власника који није закључио уговор о обавезном осигурању (члан 104. став 2.) или у односу на организацију за осиг урање када је исплатио штету због смрти, повреде тела или нарушавања здравља која је проузрокована употребом непознатог моторног возила, уколико се накнадно сазна да је то возило ипак било осигурано, а што овде није случај ( с тим у вези видети Одлуку Уставног суда Уж-2383/2015 од 19. јула 2017. године).
Полазећи од наведеног, Уставни суд је, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, уставну жалбу у овом делу одбацио, јер нису испуњене Уставом утврђене претпоставке за вођење поступка, па је решио као у другом делу изреке.
7. На основу свега наведеног и одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић