Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа и судије Милан Станић, др Милан Шкулић , Мирослав Николић, др Тијана Шурлан , Татјана Бабић, Сабахудин Тахировић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Негомира Урошевића из Београда, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Срби је, на седници Већа одржаној 25. јануара 2018 . године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неосноавна уставна жалба Негомира Урошевића изјављена против решења Апелационог суда у Београду Кж.2. 1243/15 од 23. јуна 2015. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Негомир Урошевић из Београда поднео је Уставном суду, 29. јула 201 5. године, преко пуномоћника Александра Ђурковића, адвоката из Београда , уставну жалбу против решења Апелационог суда у Београду Кж.2. 1243/15 од 23. јуна 2015. године, због повреде права из чл. 31. и 32. Устава Републике Србије.
У уставној жалби је, између осталог, наведено:
- да је „очигледно да сходно израженим ставовима Апелационог суда у Београду и уопште надлежног Вишег суда у Београду, да би подносилац могао бити у притвору у недоглед, јер извршењем кривичног дела 'узнемирена шира домаћа јавност' која може ометати рад суда и ток кривичног поступка, што је сасвим нелогична констатација која притом од стране Апелационог суда као другостепеног, није довољно аргументована, нити заснована на стварним чињеницама, већ искључиво на претпоставкама“;
- да „Апелациони суд не узима у обзир ни чињеницу да протеком времена такозвано узнемирење јавности, односно његов интензитет опада и да се основаност разлога за продужење притвора не сме ценити на основу чињеница у тренутку извршења кривичног дела, већ у тренутку доношења конкретне одлуке. И да је у моменту кад је извршено кривично дело, дошло до узнемирења јавности, оно свакако не може трајати неограничено, односно не може се суд на ову чињеницу позивати у току целог трајања кривичног поступка и свакако степен такозваног узнемирења никако не може бити исти у моменту критичног догађаја и годину дана након тога“;
- да се „у конкретном случају стиче утисак да одлука зависи од већа које о њој одлучује, што је супротно начелу законитости и уопште супротно чињеници да Апелациони суд, као суд више инстанце, мора имати неку врсту устаљене праксе одлучивања у истим предметима и о истим или сличним питањима, што овде није случај, јер се решења различитих већа Апелационог суда у Београду потпуно разликују. Неоправдано је, на основу стања у списима предмета, да се у року од месец дана донесу одлуке сасвим супротне по садржају и образложењу“.
Предложено је поништење оспореног решења, налагање првостепеном суду пуштање подносиоца на слободу, као и досуђивање накнаде нематеријалне штете у износу од 500.000,00 динара и накнада трошкова уставносудског поступка у износу од 90.000,00 динара.
Како подносилац у уставној жалби није прецизирао која права из чл. 31. и 32. Устава сматра повређеним или ускраћеним, Уставни суд је, имајући у виду наводе уставне жалбе, закључио да подносилац истиче повреду права зајемчених одредбама члана 31. ст. 2. и 3. и члана 32. став 1. Устава.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном претходном поступку, из достављене документације, између осталог, утврдио:
- да је решењем Вишег суда у Београду Ки. 537/13 од 26. јула 2013. године према окривљеном, овде подносиоцу уставне жалбе, одређен притвор, а који се рачуна од 25. јула 2013. године;
- да је оптужницом Вишег јавног тужилаштва у Београду Кто. 10/14 од 21. јануара 2014. године окривљенима Д.П, Д.Д. и Негомиру Урошевићу, овде подносиоцу уставне жалбе, стављено на терет да су изв ршили кривично дело тешко убиство из члана 114. став 2. Кривичног законика („Службени гласник РС“, бр. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09 и 111/09) у вези члана 33. Кривичног законика, окривљенима Д.П, Д.М. и Д.Д. кривично дело насилничко понашање из члана 344. став 1. Кривичног законика у стицају са кривичним делом тешка телесна повреда из члана 121. став 1. Кривич ног законика у вези члана 33. Кривичног законика, а окривљенима Д.П, Д.М. и Негомиру Урошевићу кривично дело насилничко понашање из члана 344. став 2. у везу става 1. Кривичног законика у вези члана 33. Кривичног законика;
- да је решењем Вишег суда у Београду К. 39/14 – Кв. 1795/15 од 4. јуна 2015. године према окривљенима Д.П, Д.Д. и Негомиру Урошевићу (подносиоцу уставне жалбе) продужен притвор који им по овом решењу може трајати најдуже 60 дана;
- да је оспореним решењем Апелационог суда у Београду Кж.2. 1243/15 од 23. јуна 2015. године одбијена као неоснована жалба браниоца окривљеног Негомира Урошевића изјављена против решења Вишег суда у Београду К. 39/14 – Кв. 1795/15 од 4. јуна 2015. године;
- да је провером преко интернет странице „ Портал судова Србије“ (www.portal.sud.rs), утврђено је да је, до момента решавања уставне жалбе, у овом кривичном предмету Врховни касациони суд 22. јануара 2016. године донео решење Р.4.К. 16/15, којим је одбацио као недозвољен захтев за заштиту права на суђење у разумном року, као и да је 13. априла 2016. године Виши суд у Београду донео првостепену пресуду којом је подносиоца као окривљеног огласио кривим, коју је Апелациони суд у Београду укинуо и предмет вратио на поновно одлучивање.
4. Одредбама Устава, на чије повреде се подносилац позива у уставној жалби, утврђено је: да после подизања оптужнице трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, у складу са законом ( члан 31. став 2.); да се притвореник пушта да се брани са слободе чим престану разлози због којих је притвор био одређен ( члан 31. став 3.) ; да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.).
Закоником о кривичном поступку („ Службени гласник РС“, бр. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13 и 45/13) (у даљем тексту: ЗКП) прописано је: да пре доношења правноснажне одлуке о изрицању кривичне санкције, окривљеном могу бити ограничене слободе и права само у мери неопходној за остварење циља поступка, под условима прописаним овим закоником ( члан 10. став 1.); да се притвор може одредити само под условима предвиђеним у овом законику и само ако се иста сврха не може остварити другом мером, да је дужност свих органа који учествују у кривичном поступку и органа који им пружају правну помоћ да трајање притвора сведу на најкраће неопходно време и да поступају са нарочитом хитношћу ако се окривљени налази у притвору и да ће се у току целог поступка притвор укинути чим престану разлози на основу којих је био одређен ( члан 210. ст. 1. до 3.) ; да се притвор може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело ако је за кривично дело које му се ставља на терет прописана казна затвора преко десет година, односно казна затвора преко пет година за кривично дело са елементима насиља или му је пресудом првостепеног суда изречена казна затвора од пет година или тежа казна, а начин извршења или тежина последице кривичног дела су довели до узнемирења јавности које може угрозити несметано и правично вођење кривичног поступка (члан 211. став 1. тачка 4)); да се од предаје оптужнице суду па до упућивања окривљеног на издржавање кривичне санкције која се састоји у лишењу слободе, притвор може одредити, продужити или укинути решењем већа ( став 1.) , да се решење о одређивању, продужењу или укидању притвора доноси по службеној дужности или на предлог странака и браниоца ( став 2.) , да је веће дужно да и без предлога странака и браниоца испита да ли још постоје разлози за притвор и да донесе решење о продужењу или укидању притвора, по истеку сваких 30 дана до потврђивања оптужнице, а по истеку сваких 60 дана након потврђивања оптужнице па до доношења првостепене пресуде ( став 3.) , да ако након потврђивања оптужнице притвор буде укинут због тога што нема основа за сумњу о постојању кривичног дела, суд ће испитати оптужницу у складу са чланом 337. овог законика ( став 4 .), да против решења из става 2. овог члана странке и бранилац могу изјавити жалбу, а јавни тужилац може изјавити жалбу и против решења којим је одбијен предлог за одређивање притвора, да се жалба, решење и остали списи достављају се одмах већу, да жалба не задржава извршење решења ( став 5.) , те да притвор који је одређен или продужен по одредбама ст. 1. до 5. овог члана може трајати до упућивања окривљеног на издржавање кривичне санкције која се састоји у лишењу слободе, а најдуже док не истекне време трајања кривичне санкције изречене у првостепеној пресуди ( став 6.) (члан 216.).
Одредбом члана 114. став 1. тачка 2) Кривичног законика („Службени гласник РС“, бр. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09, 111/09 и 121/12) прописано је кривично дело тешко убиство, па је предвиђено да ће се казнити затвором од најмање десет година или затвором од 30 до 40 година ко другог лиши живота при безобзирном насилничком понашању, а одредбама члана 344. овог законика прописано је кривично дело насилничко понашање, па је предвиђено да ће се казнити затвором до три године к o грубим вређањем или злостављањем другог, вршењем насиља према другом, изазивањем туче или дрским или безобзирним понашањем значајније угрожава спокојство грађана или теже ремети јавни ред и мир (став 1.), а ако је дело из става 1. овог члана извршено у групи или је при извршењу дела неком лицу нанесена лака телесна повреда или је дошло до тешког понижавања грађана, учинилац ће се казнити затвором од шест месеци до пет година (став 2.).
5. Уставни суд констатује да се суштина навода подносиоца уставне жалбе о повреди права из члана 31. ст. 2. и 3. и члана 32. став 1. Устава у односу на оспорено решење заснива на тврдњама да није било основа да му се притвор продужи на основу одредбе члана 211. став 1. тачка 4) ЗКП, јер не постоје разлози који би оправдали ову меру, с обзиром на то да узнемирење јавности, које је можда и постојало у време одређивања притвора, више не постоји, а у оспореном решењу нису наведени разлози који доказују да такво узнемирење и даље постоји, као и да мера притвора није сведена на најкраће неопходно време.
Уставни суд и у овом уставносудском поступку указује да је Уставом утврђено да свако има право на личну слободу и безбедност и да је лишење слободе допуштено само из разлога и у поступку који су предвиђени законом, из чега произлази да је неопходно кумулативно постојање два услова да би лишење слободе било законито. Први, да лишење слободе мора бити засновано на разлозима предвиђеним законом, и други, да се лице лишава слободе у складу са законом прописаним поступком. Сагласно одредбама члана 30. став 1. Устава и члана 211. став 1. ЗКП, притвор се према неком лицу може одредити само одлуком суда уколико су кумулативно испуњена два услова: да постоји основана сумња да је лице учинило кривично дело и да је притварање неопходно ради вођења кривичног поступка. Разлози који притварање могу чинити неопходним ради вођења кривичног поступка, прописани су у тач. 1) до 4) члана 211. став 1. ЗКП.
Из наведеног, по оцени Уставног суда, недвосмислено произлази да суд може одредити (и продужити) притвор према неком лицу само уколико истовремено оцени да постоји основана сумња да је оно извршило кривично дело и да је његово притварање неопходно ради вођења кривичног поступка, те да потом, у решењу о одређивању (и продужењу) притвора, детаљно образложи који су то разлози који притварање чине неопходним ради несметаног вођења кривичног поступка. Управо на тај начин, навођењем разлога за одређивање (и продужење) притвора, надлежни суд образлаже зашто је притвор неопходан ради вођења кривичног поступка.
Такође, Уставни суд указује да је у више својих одлука заузео становиште да дужина трајања притвора која неће довести до повреде Уставом зајемченог права из члана 31. подразумева да надлежни судови у својим одлукама наводе релевантне и довољне разлоге којима оправдавају трајање мере притвора и показују посебну хитност у вођењу поступка.
Полазећи од наведених општих принципа, а имајући у виду наводе и разлоге изнете у уставној жалби у односу на оспорена решења, Уставни суд је оцену основаности изнетих тврдњи подносиоца о повреди права из члана 32. став 1. ценио у оквиру права из члана 31. ст. 2. и 3. Устава.
Уставни суд је утврдио да је притвор према подносиоцу уставне жалбе продужен због постојања оправдане сумње да је извршио кривично дело тешко убиство при безобзирном насилничком понашању, за које кривично дело је запрећена казна затвора од најмање десет година, као и кривично дело насилничко понашање, за које је запрећена казна затвор од шест месеци до пет година.
Притвор је према подносиоцу уставне жалбе оспореним решењем продужен на основу одредбе члана 211. став 1. тачка 4) ЗКП, односно због тога што су начин извршења и тежина последице кривичног дела довели до узнемирења јавности које може угрозиоти несметано вођење кривичног поступка.
У образложењу првостепеног решења Вишег суда у Београду К. 39/14 – Кв. 1795/15 од 4. јуна 2015. године је, у односу на притворски разлог из члана 211. став 1. тачка 4) ЗКП, наведено да по оцени већа првостепеног суда „ и даље стоји законски разлог за задржавање окривљених Д.П, Д.Д. и Негомира Урошевића у притвору на основу законских разлога из члана 211. став 1. тачка 4) Законика о кривичном поступку, имајући у виду да из списа предмета произилази да су именовани окривљени оправдано сумњиви да су извршили кривично дело тешко убиство у саизвршилаштву из члана 114. тачка 2) Кривичног законика у вези са чланом 33. Кривичног законика, за које кривично дело је прописана казна затвора преко десет година, па имајући начин извршења предметног кривичног дела и то да су окривљени оправдано сумњиви да су извршили кривично дело на јавном месту – шеталишту, испред сплава, у присуству већег броја људи, ценећи околност да сплавове – ресторане у Београду посећује велики број гостију, а према оптужном акту, предметни догађај догодио се на познатом месту за ноћне изласке при чему су окривљени, према наводима оптужног акта, према покојном Ф.Ф. и оштећеном М.М. применили насиље високог степена, као и да је покојни Ф.Ф, од задобијених повреда, на лицу места преминуо, исказујући на тај начин према наводима оптужног акта посебну упорност и безобзирност у извршењу кривичног дела за које се терете, то су по налажењу већа, описан начин извршења предметног кривичног дела и тежина последица истог, довели до узнемирења шире домаће јавности, које је и даље таквог обима и интензитета, да може угрозити несметано и правично вођење кривичног поступка, при чему је суд ценио да поред околности да узнемирење постоји тренутно, и то да уколико би именовани окривљени били пуштени на слободу, узнемирење јавности било повећано, а што произилази управо из чињенице да интересовање јавности постоји посебно у данима када се суђења заказују, те да уколико би окривљени били пуштени на слободу узнемирење јавности би било повећано, те да би укидање притвора према окривљенима заиста довело до узнемирења јавности, које би било таквог обима и интензитета , да би било угрожено несметано и правично вођење кривичног поступка, због чега се даље задржавање окривљених Д.П, Негомира Урошевића и Д.Д. у притвору по наведеном законском основу показује као нужно и неопходно“.
Такође, Апелациони суд у Београду је, у образложењу оспореног решења, поред осталог, навео и да „ имајући у виду напред наведене јасне и уверљиве разлоге првостепеног суда, то се супротни жалбени наводи браниоца окривљеног Негомира Урошевића оцењују као неосновани, те се у жалби на наводи ниједна околност која би била од утицаја на другачију одлуку овога суда. Жалбом се истиче да првостепени суд није поступио по налогу Апелационог суда у Београду наведеном у решењу Кж.2. 1087/ 15, те да за своју одлуку опет није дао јасне и аргументоване разлоге, нити било које разлоге, који оправдавају продужење притвора по законском основу из члана 211. став 1. тачка 4) Законика о кривичном поступку. Овакви жалбени наводи оцењени су као неосновани, имајући у виду да је првостепени суд утврдио све околнос ти које оправдавају продужење притвора према окривљеном по основу из члана 211. став 1. тачка 4) Законика о кривичном поступку, које су горе наведене, а које у свему као правилне прихвата и тај суд, а за своју одлуку је дао јасне и ваљане разлоге који жалбеним наводима нису доведени у сумњу, те је правилно закључио да су у конкретном случају испуњени кумулативно законом прописани услови за продужење притвора по овом законском основу у вези са околностима које се тичу начина извршења кривичног дела и тежине последице кривичног дела, односно да је покојни Ф.Ф. од задобијених повреда на лицу места преминуо, те је дошло до узнемирења шире домаће јавности које је и даље таквог квалитета да може угрозити несметано и правично вођење кривичног поступка, а да би посебно узнемирење јавности било повећано и да би било угрожено несме тано и правично вођење кривичног поступка, ако би се окривљени Негомир Урошевић нашао на слободи“.
Уставни суд је оценио да је, како решење Вишег суда у Београду К. 39/14 – Кв. 1795/15 од 4. јуна 2015. године, тако и оспорено решење Апелационог суда у Београду Кж.2. 1243/15 од 23. јуна 2015. године засновано на уставноправно прихватљивом тумачењу процесног права, те да су надлежни судови поступали у складу са ЗКП када су утврдили да постоје услови да се подносиоцу уставне жалбе продужи притвор по означеном законском основу. Наиме, по оцени Уставног суда , надлежни судови су у напред наведеним решењима навели и јасно образложили, поред висине запрећене казне, конкретне околности које су у овом случају, због начина извршења и тежине последице кривичног дела (на јавном месту - шеталишту, испред сплава, на познатом месту за ноћне изласке, у присуству већег броја људи, при чему су окривљени према покојном Ф.Ф. и оштећеном М.М. применили насиље високог степена, као и да је покојни Ф.Ф. од задобијених повреда на лицу места преминуо, исказујући на тај начин, посебну упорност и безобзирност у извршењу кривичног дела за које се терете) довеле до узнемирења јавности које може угрозити несметано вођење кривичног поступка, посебно имајући у виду и протек времена, при чему су поступајући судови, на основу објективних показатеља, правилно проценили да у време доношења ожалбеног решења и даље постоји узнемирење јавности, те да би узнемирење било и много значајније и интензивније уколико би окривљени били пуштени на слободу, као и да би то угрозило несметано вођење кривичног поступка. Уставни суд је нашао да су у решењу Вишег суда у Београду К. 39/14 – Кв. 1795/15 од 4. јуна 2015. године и оспореном решењ у Апелационог суда у Београду Кж.2. 1243/15 од 23. јуна 2015. године утврђене конкретне чињенице које указују да је услед начина извршења и тежине последице кривичног дела за које се подносилац сумњичи, дошло до одговарајућег степена узнемирења јавности, које може угрозити несметано и правично вођење кривичног поступка.
Имајући у виду све до сада изложено, Уставни суд је оценио као неосноване наводе подносиоца да није било основа да му се притвор продужи по наведеном законском основу и да не постоје разлози који би оправдали ову меру, односно да је оспорен о решење необразложено.
Такође, Уставни суд је утврдио да се подносилац до дана подношења уставне жалбе (29. јула 2015. године) налазио у притвору две године (рачунајући од 25. јула 2013. године када је лишен слободе), за које време је спроведена истрага, подигнута оптужница и главни претрес приведен крају (првостепена пресуда донета 13. априла 2016. године). Имајући у виду да је кривични поступак против подносиоца уставне жалбе вођен због кривичних дела тешко убиство и насилничко понашање, Уставни суд је оценио да се поступак води са примереном хитношћу. При томе, Уставни суд је имао у виду да је, након подношења уставне жалбе, Врховни касациони суд 22. јануара 2016. године донео решење Р.4.К. 16/15, којим је одбацио као недозвољен захтев за заштиту права на суђење у разумном року у овом кривичном поступку.
Полазећи од свега наведеног, Уставни суд је оценио да су решења о продужењу притвора донета из разлога и у поступку који су предвиђени законом, као и да су у њима наведени релевантни и довољни разлози због којих су надлежни судови сматрали да је мера притвора неопходна ради вођења кривичног поступка, који се, до тада, водио са примереном хитношћу.
Следом свега наведеног, Уставни суд је нашао да оспореним решењем нису повређена Уставом зајемчена права подносиоца која истиче, па је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 -Одлука УС, 40/15-др.закон и 103/15), одбио уставну жалбу као неосновану.
6. С обзиром на све изложено, Уставни суд је, на основу члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић