Уставни суд у саставу: председник Весна Илић Прелић и судије Снежана Марковић, Татјана Бабић, Братислав Ђокић, др Горан П. Илић, др Драгана Коларић, др Тамаш Корхец ( Korhecz Tamás), др Милан Марковић, Мирослав Николић, Милан Станић, др Јован Ћирић, др Милан Шкулић, др Тијана Шурлан мр Томислав Стојковић и Сабахудин Тахировић, у поступку по уставној жалби Т . П . из Српске Црње, на основу члана 167. став 4. у вези са члан ом 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 7. децембра 2017. године, донео је
О Д Л У К У
Усваја се уставна жалба Т. П . и утврђује да je решењима Апелационог суда у Новом Саду Кж2. 1247/2015 од 23. јула 201 5. године и Вишег суда у Зрењанину Кв. 226/15 од 14. јула 2015. године подносиоцу уставне жалбе повређено право на ограничено трајање притвора, зајемчено одредбом члана 31. став 1. Устава Републике Србије , док се у преосталом делу уставна жалба одбија као неоснована .
О б р а з л о ж е њ е
1. Т. П . из Српске Црње поднео је Уставном суду, 2. септембра 201 5. године, преко пуномоћника М. Б . и Ф . М , адвоката из Београда, уставну жалбу против решења означених у изреци, због повреде права зајемчених одредбама члана 27. став 1, члана 30. став 1. и члана 3 1. став 1. Устава Републике Србије.
Уставном жалбом се оспоравају судске одлуке којима је према подносиоцу продужен притвор након подизања оптужнице, из разлога прописаних одредбом члана 211. став 1. тачка 4) Законика о кривичном поступку. У уставној жалби је наведено да се против подносиоца води кривчни поступак због једног ситуационог кривичног дела из области угрожавања јавног саобраћаја, које је имало за последицу смрт једног лица и тешко телесно повређивање другог, али да притвор не треба да се претвори у кривичну санкцију. Повреду означених Уставом зајемчених права заснива, поред осталог, на тврдњи да оспорена решења не садрже прихватљива образложења у чему се огледа узнемирење јавности, како се оно манифестује у време продужења притвора нити како се рефлектује на предметни кривични поступак. Подносилац је истакао да оспорено другостепено решење садржи недопустив и опасан закључак, који директно погађа подносиоца и сугерише да притвор према њему треба да траје до краја поступка, а то је констатација Апелационог суда у Новом Саду да је за одређивање, односно продужење притвора по законском основу из члана 211. став 1. тачка 4) Законика о кривичном посупку неопходно да се утврди да је дошло до узнемирења јавности и да је ирелевантно да ли оно још увек траје . У уставној жалби је наведено да, ако би се овакво схватање суда прихватило, то би значило да уколико би до узнемирења јавности дошло након извршења кривичног дела окривљени би по сваку цену остајали у притвору ма колико поступак буде трајао, што је незамисливо.
Предложено је да Уставни суд усвоји уставну жалбу, утврди повреду означених уставних права и одреди нови најкраћи рок Апелационом суду у Новом Саду да понови поступак по жалби.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку , извршио увид у документацију приложену уз уставну жалбу и одговор Апелационог суда у Новом Саду Су. VIII 43-130/15 од 21. октобра 201 5. године, те је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Више јавно тужилаштво у Зрењанину је покренуло кривични поступак против подносиоца уставне жалбе због кривичног дела тешко дело против безбедности јавног саобраћаја из члана 297. став 2. у вези члана 289. став 1. Кривичног законика. Притвор је према подносиоцу одређен решењем судије за претходни поступак Вишег суда у Зрењанину Кпп. 1/15 од 17. јануара 2015. године из разлога прописаних одредбама члана 211. став 1. тач. 2) и 4 ) Законика о кривичном поступку . Оспореним решењима притвор је, након подизања оптужнице, правноснажно продужен према подносиоцу уставне жалбе из разлога прописаних одредбом члана 211. став 1. тачка 4 ) Законика о кривичном поступку.
Подносилац уставне жалбе се до дана подношења уставне жалбе (2. септембра 201 5. године) налазио у притвору седам месеци и 1 5 дана, рачунајући од 17. јануара 201 5. године, када је лишен слободе.
У образложењу оспореног првостепеног решења је, између осталог, наведено да је окривљени, овде подносилац уставне жалбе, оправдано сумњив да је извршио кривично дело за које је законом запрећена казна затвора у трајању преко десет година, да је кривично дело које је предмет оптужбе извршено у малој средини, где се сви међусобно познају, да је у предметној саобраћа јној незгоди једно млађе лице изгубило живот, а друго задобило тешке телесне повреде; да су оштећени пешаци и да су о целом догађају извештавала готова сва средства јавног информисања и реакција суграђана је била веома бурна, а добила је свој формални израз и на тај начин што је на територији Нова Црња проглашен дан жалости. У образложењу оспореног решења је даље наведено да све описане околности указују на то да је дело за које се окривљени оправдано сумњичи, по начину извршења и тежини последице довело до узнемирења јавности које је таквог интезитета да може угрозити несметано и правично вођење кривичног поступка уколико би окривљени био на слободи.
Браниоци окривљеног, овде подносиоца уставне жалбе, су против решења о продужењу притвора изјавили жалбу, наводећи да суд избегава да образложи у чему би се огледало узнемирење јавности пуштањем на слободу окривљеног, односно на који начин би било угрожено несметано и правично вођење предметног кривичног поступка, као и да је од извршења дела прошло више месеци, те да разлози који су постојали у тренутку одређивања притвора више нису идентични, као и да је спроведено вештачење у међувремену указало и на постојање доприноса оштећених.
Апелациони суд у Новом Саду је оспореним решењем Кж2. 1247/2015 од 23. јула 2015. године одбио као неосновану изјављену жалб у подносиоца уставне жалбе.
У образложењу наведеног другостепеног решења је, између осталог, истакнуто да је правилно првостепени суд продужио притвор према окривљеном, с обзиром на то да из списа предмета произлази да је окривљени оправдано сумњив да је извршио кривично дело за које је законом прописана казна затвора у трајању преко десет година, да је кривично дело које се ставља на терет окривљеном извршено у малој средини где се сви углавном међусобно познају, да је у предметној саобраћајној незгоди једна млађа особа изгубила живот , а друга задобила тешке телесне повреде, да су о целом догађају извештавала готова сва средства јавног информисања, да је реакција суграђана након критичног догађаја била изузетно бурна, и да је добила свој формални израз на тај начин што је на територији општине Нова Црња био проглашен дан жалости, па све наведене околности у својој међусобној пове заности указују на чињеницу да су у конкретном случају и начин извршења и тежина последиц е довел и до узнемирења јавности које може угрозити несметано и правично вођење кривичног поступка. У образложењу оспореног решења је наведено и да нису основани жалбени наводи окривљеног, којима истиче да више не стоје разлози због којих је притвор био одређен, те да није образложено зашто суд и у време продужења притвора сматра да и даље постоји узнемиреност јавности која би могла да угрози несметано вођење кривичног поступка, с обзиром на то да је за одређивање и продужење притвора по законском основу из члана 211. став 1. тачка 4) Законика о кривичном поступку неопходно да се утврди да је већ дошло до узнемирења јевности и да оно може угрозити несметано вођење поступка, а ирелевантно је да ли оно још увек траје, односно узнемирење јавности мора бити конкретно, што је ситуација у овом предмету.
Апелациони суд у Новом Саду је 21. октобра 201 5. године, у свом акту Су. VIII 43-130/15, дао одговоре на наводе уставне жалбе , наводећи да основ за притвор из члана 211. став 1. тачка 4) Законика о кривичном поступку подразумева постојање три кумулативно постављена услова: први је објективан и у конкретном случају није споран – да је кривично дело које се окривљеном ставља на терет прописана казна затвора преко десет година; друг и, да су начин извршења или тежина последице довели до узнемирења јавности и трећи, да је то узнемирење такво да може угрозити несметано и правично вођење кривичног поступка. У одговору на наводе уставне жалбе је даље наведено да из списа предмета произлази да је окривљени оправдано сумњив да је извршио кривично дело за које је законом прописана казна затвора у трајању преко десет година, да је кривично дело које се ставља на терет окривљеном извршено у малој средини где се сви углавном међусобно познају, да је у предметној саобраћајној незгоди једна млађа особа изгубила живот, а друга задобила тешке телесне повреде, да су о целом догађају извештавала готова сва средства јавног информисања, да је реакција суграђана након критичног догађаја била изузетно бурна, и да је добила свој формални израз на тај начин што је на територији општине Нова Црња био проглашен дан жалости, па све наведене околности у својој међусобној повезаности указују на чињеницу да су у конкретном случају и н ачин извршења и тежина последице довел и до узнемирења јавности које може угрозити несметано и правично вођење кривичног поступка. У одговору суда на наводе уставне жалбе такође је наведено да, према ставу Апелационог суда, сви наведени разлози указују на даљу потребу задржавања окривљеног у притвору и да узнемирење јавности у довољној мери егзистира како у време продужења притвора, тако и у време извршења дела, односно у време првобитног лишења слободе.
4. Одредбама Устава, на чије повреде се подносилац позива у уставној жалби, утврђено је: да свако има право на личну слободу и безбедност и да је лишење слободе допуштено само из разлога и у поступку који су предвиђени законом (члан 27. став 1.); да лице за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело може бити притворено само на основу одлуке суда, ако је притварање неопходно ради вођења кривичног поступка (члан 30. став 1.); да се писмено и образложено решење суда о притвору уручује се притворенику најкасније 12 часова од притварања, а да одлуку о жалби на притвор суд доноси и доставља притворенику у року од 48 часова (члан 30. став 3.); да трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, имајући у виду разлоге притвора, да притвор одређен одлуком првостепеног суда траје у истрази најдуже три месеца, а виши суд га може, у складу са законом, продужити на још три месеца и да ако до истека овог времена не буде подигнута оптужница, окривљени се пушта на слободу (члан 31. став 1. ).
Закоником о кривичном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13 и 45/13) прописано је: да пре доношења правноснажне одлуке о изрицању кривичне санкције, окривљеном могу бити ограничене слободе и права само у мери неопходној за остварење циља поступка, под условима прописаним овим закоником (члан 10. став 1.); да се притвор може одредити само под условима предвиђеним у овом законику и само ако се иста сврха не може остварити другом мером, да је дужност свих органа који учествују у кривичном поступку и органа који им пружају правну помоћ да трајање притвора сведу на најкраће неопходно време и да поступају са нарочитом хитношћу ако се окривљени налази у притвору и да ће се у току целог поступка притвор укинути чим престану разлози на основу којих је био одређен (члан 210. ст. 1. до 3.).
Сагласно одредби члана 211. став 1. тачка 4) ЗКП, притвор се може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело ако је за кривично дело које му се ставља на терет прописана казна затвора преко десет година, односно казна затвора преко пет година за кривично дело са елементима насиља или му је пресудом првостепеног суда изречена казна затвора од пет година или тежа казна, а начин извршења или тежина последице кривичног дела су довели до узнемирења јавности које може угрозити несметано и правично вођење кривичног поступка.
Одредбом члана 297. став 2. Кривичног законика („Службени гласник РС“, бр. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09, 111/09 и 121/12), између осталог, прописано је да ако је услед дела из члана 289. ст ав 1. овог законика наступила смрт једног или више лица, учинилац ће се казнити затвором од две до дванаест година.
Одредбом члана 289. став 1. Кривичног законика (у даљем тексту: КЗ) прописано је да ће се казнити затвором до три године учесник у саобраћају на путевима који се не придржава саобраћајних прописа и тиме тако угрози јавни саобраћај да доведе у опасност живот или тело људи или имовину већег обима, па услед тога код другог наступи лака телесна повреда или проузрокује имовинску штету која прелази износ од двеста хиљада динара, a уколико извршењем кривичног дела из члана 289. став 1 . наступи смрт једног или више лица, постоји кривично дело тешко дело против безбедности јавног саобраћаја прописано чланом 297 . став 2 . КЗ, за које је прописана казна затвора од две до 12 година .
5. По оцени Уставног суда, подносилац уставне жалбе у суштини повреду свих означених уставних права заснива на тврдњи да у време доношења оспорених решења нису постојали законом прописани разлози за продужење притвора и да судови у оспореним решењима нису дали ваљано образложење и разлоге за продужење притвора.
Уставни суд најпре констатује да се, имајући у виду фазу кривичног поступка у којој су донета оспорена решења, у конкретном случају не може поставити питање повреде права подносиоца уставне жалбе из члана 30. став 1. Устава, с обзиром на то да су том одредбом утврђени услови под којима неком лицу може бити одређен притвор као кривичнопроцесна мера лишења слободе, тако да се ова одредба односи на доношење решења о одређивању притвора, а не на решење о продужењу притвора након подизања оптужнице, којим се преиспитује да ли и даље постоје разлози за задржавање окривљеног у притвору (видети Одлуку Уставног суда Уж-1197/2008 од 13. новембра 2008. године).
Имајући у виду наведено, као и садржину уставне жалбе, Уставни суд је испитао да ли је оспореним решењима дошло до повреде права из члана 27. став 1. и члана 31. став 1. Устава, чије повреде подносилац истиче у уставној жалби.
Уставни суд је, приликом доношења одлуке у овом уставносудском предмету, ценећи цитиране одредбе Устава и законика, пошао од чињенице да је право на слободу и безбедност једно од основних људских права зајемчених Уставом и да физичка слобода има велики значај за појединца. Одредбом члана 27. став 1. Устава утврђено је да је лишење слободе допуштено само из разлога и у поступку који су предвиђени законом, из чега се намећу два мерила законитости лишења слободе. Прво, да лишење слободе мора бити само из разлога предвиђених законом, и друго, у складу са законом прописаним поступком. О законитости лишења слободе одлучује надлежни суд по службеној дужности, као и по жалби лица лишеног слободе, и дужан је да хитно одлучи о законитости и нареди хитно пуштање на слободу уколико је лишење слободе било незаконито. Основни циљ овакве уставне одредбе јесте да се спречи самовољно и незаконито лишење слободе неког лица. Одређивање притвора се у овом случају не може сматрати ни самовољним, нити незаконитим, а решење о продужењу притвора је донето у поступку који је предвиђен законом, те засновано на разлогу формално утврђено м у закону .
Трајање притвора од подизања оптужнице до завршетка главног претреса Уставом и Закоником о кривичном поступку (у даљем тексту: ЗКП) није ограничено, те начелно може трајати колико траје и сам кривични поступак, али трајање притвора свакако не сме да буде рутинског карактера, те да се аутоматски вез ује за трајање и самог кривичног поступка. То значи да је надлежни суд, сагласно одредбама члана 31. ст. 1. и 2. Устава и члана 216. став 3. Законика, дужан да трајање притвора сведе на најкраће неопходно време, имајући у виду разлоге притвора, те да у одређеним временским интервалима, по службеној дужности и без предлога странака, испита да ли још постоје разлози за задржавање лица у притвору или не, те уколико и даље разлози постоје, притвор се решењем продужава до даље одлуке суда. После ступања оптужнице на правну снагу, рок за испитивање разлога за притвор је по истеку свака два месеца од ступања оптужнице на правну снагу. Из наведеног произлази да уколико суд оцени да и даље постоје разлози за притвор и с тим у вези не донесе одлуку о његовом укидању, притвор као мера и даље траје све до доношења одлуке којом се притвор укида.
Из наведеног недвосмислено произлази да притвор, као законска мера којом се одузима основно људско право на слободу, представља посебно осетљиву меру одузимања личне слободе човека у периоду пре доношења правноснажне судске одлуке о кривици. Притвор се одређује из законом прописаних разлога окривљеном, а не учиниоцу кривичног дела, јер се на окривљеног односи претпоставка невиности, која је прописана како Уставом, тако и Закоником о кривичном поступку. То значи да се грађанин који је за кривично дело тек окривљен, сматра невиним све док се његова кривица за дело које је противправно и законом прописано као кривично дело, не утврди правноснажном одлуком суда. Из овога произлази и да се ни формално, али ни фактички, окривљени у кривичном поступку никада и без обзира на тежину кривичног дела које је предмет кривичног поступка, не сме третирати као учинилац кривичног дела, све док евентуално његова кривица не буде утврђена правноснажном одлуком суда. Притвор није казна и за притвореника се не сме претворити у казну.
6. Полазећи од наведених општих принципа, као и околности конкретног случаја, Уставни суд је утврдио да је притвор према подносиоцу уставне жалбе одређен и продужаван због постојања основане сумње да је извршио кривично дело – тешко дело против безбедности јавног саобраћаја.
Поред постојања основане сумње да је подносилац извршио конкретно кривично дело, Виши суд у Зрењанину и Апелациони суд у Новом Саду су у оспореним решењима утврдили да постоји законски основ из тачке 4) члана 211. став 1. ЗКП, односно да је за кривично дело које му се ставља на терет прописана казна затвора преко десет година, а да су начин извршења и тежина последице кривичног дела довели до узнемирења јавности које може угрозити несметано и правично вођење кривичног поступка.
У смислу наведеног, Уставни суд пре свега указује да се притворски основ садржан у одредби члана 211. став 1. тачка 4) ЗКП заснива на: 1) висини прописане, односно изречене казне затвора, што представља услов чије се постојање утврђује сасвим једноставно на темељу увида у казну која је прописана у Кривичном законику, односно изречена судском пресудом и он је у конкретном случају неспорно испуњен, те се и не мора посебно образлагати, осим позивањем на законско решење и 2) начину извршења или тежини последице кривичног дела који су довели до узмнемирења јавности које може угрозити несметано и правично вођење кривичног поступка, што се своди на оцену надлежног суда, која се као и иначе, заснива на слободној оцени доказа и слободном судијском уверењу, али наравно, мора бити пажљиво образложена. Из наведеног следи да је надлежни суд који одлучује о одређивању, односно о продужењу притвора према неком лицу по наведеном законском основу, дужан да утврди постојање неколико кумулативно испуњених услова, и то: 1) објективни елемент, висину запрећене или изречене казне; 2) да је услед начина извршења или тежине последица кривичног дела дошло до узнемирења јавности, које такође објективно мора наступити; 3) да је узнемирење јавности такве природе да може угрозити несметано вођење кривичног поступка, посебно имајући у виду да није свако узнемирење јавности разлог за притвор, већ само оно које може реално и непосредно угрозити несметано и правично вођење кривичног поступка.
У конкретном случају, као разлоге који су оправдали продужење притвора према подносиоцу по наведеном законском основу, надлежни судови су навели: 1) да постоји основана сумња да је извршио кривично дело за које је запрећена казна затвора у трајању од преко десет година; 2) да је кривично дело, које се ставља на терет окривљеном, извршено у малој средини где се сви углавном међусобно познају; 3) да су у предметној саобраћајној незгоди оштећени пешаци, и то млађе особе , од којих је једна изгубила живот, а друга задобила тешке телесне повреде; 4) да су о целом догађају извештавала готова сва средства јавног информисања и да је реакција суграђана након критичног догађаја била изузетно бурна добивши свој формални израз на тај начин што је на територији општине Нова Црња био проглашен дан жалости. Уз то, у оспореном другостепеном решењу је наведено да нису основани жал бени наводи окривљеног којима истиче да више не стоје разлози због којих је притвор био одређен, те да није образложено зашто суд и у време продужења притвора сматра да и даље постоји узнемиреност јавности која би могла да угрози несметано вођење кривичног поступка, с обзиром на то да је за одређивање и продужење притвора по законском основу из члана 211. став 1. тачка 4) Законика о кривичном поступку неопходно да се утврди да је већ дошло до узнемирења јавности и да оно може угрозити несметано вођење поступка, а ирелевантно је да ли оно још увек траје.
Уставни суд истиче да је наведени законски основ за одређивање, односно продужење мере притвора прихваћен и од стране Европског суда за људска права, односно да, у изузетним случајевима, одређена кривична дела због своје посебне тежине и реакције јавности на њих, могу да оправдају притвор, бар за неко време (видети, поред осталих: пресуде Европског суда за људска права Tomasi против Француске, од 27. августа 1992. године, пасус 91; Scott против Шпаније, од 18. децембра 1996. године; Bozano против Француске, од 18. децембра 1986. године; Guzzardi против Италије, од 6. новембра 1980. године).
Такође, Уставни суд посебно наглашава да се, сагласно установљеној доброј пракси Европског суда за људска права, овај основ може сматрати релевантним и довољним само под условом да се заснива на чињеницама које указују да би пуштање окривљеног на слободу заиста и реално угрозило јавни ред и мир, односно довело до узнемирења јавности (видети пресуде у предметима Letellier против Француске, од 26. јуна 1991. године, став 51. и Kemmache против Француске, од 27. новембра 1991. године, став 52.). Тачније, притвор се, према становишту наведеног суда, може одредити (и продужити) за кривична дела, која, због посебне тежине и реакције јавности на њих, могу изазвати немир у друштву, али да одлука о томе мора бити заснована на „чињеницама које показују да би останак окривљеног на слободи заиста угрозио јавни ред и мир“. Такође, Европски суд за људска права је стао на становиште да се „опасност угрожавања јавног реда и мира не може извести само из тежине кривичних дела или из оптужбе стављене на терет окривљеном“ (Letellier против Француске, од 26. јуна 1991. године, став 51.), нагласивши такође да се „овај основ за притвор не може достатно образложити позивањем само на апстрактну тежину кривичног дела“ ( Kemmache против Француске, од 27. новембра 1991. године, став 52.).
У овом конкретном случају, Апелациони суд у Новом Саду је приликом продужења притвора подносиоцу уставне жалбе, поред висине запрећене казне, имао у виду и то да су оштећени пешаци, младе особе, те да су њихови суграђани, из мале средине у којој се углавном сви познају, реаговали врло бурно након извршења дела, што је резултирало и проглашењем дана жалости у општини Нова Црња и медијском пропраћеношћу критичног догађаја.
Међутим, Уставни суд констатује да у оспореном другостепеном решењу није одговорено на све битне жалбене наводе окривљеног, те да у оспореним решењима нису наведене конкретне чињенице и околности које указују да узнемирење јавности и даље постоји до тог степена да је и надаље угрожено несметано и правично вођење кривичног поступка. Уставни суд сматра да подносилац уставне жалбе оправдано указује на то да ток кривичног поступка и спровођење доказног поступка, те утврђивање нових чињеница могу бити од утицаја на став јавности о извршеном кривичном делу и довести, како до њеног повећаног узнемирења, тако и до умањења узнемирености до мере која више не угрожава несметано и правично вођење кривичног поступка. Уставни суд указује да су судови у оспореним решењима морали такве околности, за које су сматрали да постоје и у време одлучивања о разлозима за даље трајање притвора, након протека више месеци од извршења дела и извођења нових доказа, посебно образложити и довести их у везу са тежином кривичног дела које је подносиоцу уставне жалбе стављено на терет. Насупрот томе, у оспореним решењима образлажу се само чињенице и околности које су постојале непосредно после извршења кривичног дела и уопште се не објашњава актуелно постојање релевантног узнемирења јавности , док решење Апелационог суда у Новом Саду садржи и уставноправно неприхватљиву констатацију да је сасвим ирелевантно да ли такве околности још увек постоје у време одлучивања о предлогу за продужење притвора према окривљеном. Овакав став Апелационог суда у Новом Саду би заиста могао довести до апсолутно неприхватљиве праксе на коју се указује и у уставној жалби, да притвор који је једном одређен из разлога утврђеног у члану 211. став 1. тачка 4) ЗКП, може свакако и рутински увек трајати колико траје и сам кривични поступак.
Када би став Апелационог суда у Новом Саду, да је сасвим ирелевантно да ли узнемирење јавности које је постојало у време одређивања притвора још увек постоји у време одлучивања о предлогу за прод ужење притвора према окривљеном заживео у пракси, онда би то довело до апсурдне ситуације да једном одређен притвор из разлога утврђеног у члану 211. став 1. тачка 4) ЗКП, увек и без изузетка, мора трајати колико траје и сам кривични поступак, што би, наравно, било сасвим очигледно супротно члану 31. став 1 . Устава. Стога је Уставни суд оценио да су образложења оспорених решења недовољна, јер у њима, упркос чињеници да се ради о тешком кривичном делу, учињеном у малој средини, чије су жртве млади људи, те да је учинилац прекорачио брзину возећи у алкохолисаном стању, ипак нису наведене, а самим тим ни оцењене, све релевантне чињенице и околности које су довеле до присутног снажног узнемирења јавности и у време продужења притвора, а које објективно морају постојати приликом одлучивања о притвору по законском основу из тачке 4) члана 211. став 1. ЗКП. Уставни суд, стога, сматра да су надлежни судови исказали недовољно брижљив однос према притвору, који као мера ограничења слободе не сме бити продужаван са чисто апстрактне тачке гледишта, узимајући у обзир само тежину кривичног дела. Редовни судови код продужења притвора морају водити рачуна, како о законским и уставноправним разлозима, тако и о приступу који захтева Европски суд за људска права код процене довољних и релевантних околности, што подразумева да се узнемирење јавности не може извести само из тежине кривичног дела, нити се може везати за околности које су евентуално постојале у времену које знатно претходи одлучивању о даљем лишењу слободе окривљеног лица.
Уставни суд је утврдио да су оспорена решења донета у законито спроведеном поступку, да су заснована на законом прописаним разлозима из којих се према лицу за које постоји основана сумња да је извршило кривично дело може продужити притвор. Међутим, имајући у виду претходно објашњене недостатке оспорених решења, Уставни суд сматра да оспореним решењима нису дати детаљни ни индивидуализовани разлози за даље задржавање подносиоца уставне жалбе у притвору.
Стога је Уставни суд утврдио да је подносиоцу уставне жалбе оспореним решењима повређено право на трајање притвора зајемчено одредбом члана 31. став 1. Устава, а да му нису повређена права из члана 27. став 1. и члана 30. став 1. Устава, те је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13-Одлука УС, 40/15-др. закон и 103/15), усвојио уставну жалбу у односу на истакнуту повреду права на ограничено трајање притвора , одлучујући као у првом делу изреке, а у преосталом делу уставну жалбу одбио као неосновану , одлучујући као у другом делу изреке .
Уставни суд оспорена решења није поништио јер су она била темпоралног карактера.
7. Имајући у виду значај ове одлуке за заштиту људских права и грађанских слобода, а нарочито због тога што је у оспореном другостепеном решењу садржана уставноправно апсолутно неприхватљива констатација да је онда када је већ дошло до узнемирења јавности , које може угрозити несметано вођење поступка, сасвим ирелевантно да ли такво узнемирење јавности још увек траје, Суд је, сагласно одредби члана 49. став 2. Закона о Уставном суду, закључио да се ова одлука објави у „Службеном гласнику Републике Србије“.
8. Уставни суд је, на основу свега изложеног и одредаба члана 42а став 1. тачка 5) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
Весна Илић Прелић, с.р.