Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа, и судије Милан Станић, др Милан Шкулић, Мирослав Николић, др Драгана Коларић, Татјана Бабић, др Милан Марковић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби И. Ч . из Београда , на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 21. децембра 2017. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба И. Ч . изјављена против решења Вишег суда у Београду Кв. 3578/14 од 3. новембра 201 4. године и решења Апелационог суда у Београду Кж2. 2364/14 од 26. новембра 201 4. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. И. Ч . из Беогр ада је , 25. децембра 201 4. године, преко пуномоћника Д. П, адвоката из Београда, Уставном суду поднео уставну жалбу против решења Вишег суда у Београду Кв. 3578/14 од 3. новембра 2014. године и решења Апелационог суда у Београду Кж2. 2364/14 од 26. новембра 2014. године, због повреде права на слободу и безбедност, права на ограничено трајање притвора и права на правично суђење из члана 27. став 1, члана 31. ст. 1. и 2. и члана 32. став 1. Устава Републике Србије, као и због повреде права из чл. 5, 6. и 13. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода.
Како се права гарантована означеним одредбама Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода садржински не разликују од права зајемчених Уставом, то Уставни суд постојање њихове повреде цени у односу на одговарајуће одредбе Устава.
Подносилац у уставној жалби, поред осталог, наводи:
- да се против њега и других лица води кривични поступак пред Вишим судом у Београду због кривичног дела неовлашћена производња и стављање у промет опојних дрога;
- да му је притвор одређен решењем истражног судије од 1. октобра 2012. године, а који му се рачуна од 29. септембра 2012. године када је лишен слободе, те да му је притвор више пута продужаван током истраге, а потом и након подизања оптужнице;
- да је притвор 28. марта 2014. године замењен мером забране напуштања стана („кућни притвор“) и да „до сада притвор у једном или другом виду траје преко две године“, те да су „одлуке о продужењу мере забране напуштања стана образложене потпуно истоветним разлозима којима је раније образлаган и притвор“;
- да се у оспореним решењима „наводе и даље стереотипни разлози … при чему суд, првостепени и другостепени, избегава да се суочи са стварним и индивидуалним разлозима за постојање основа за примену мере и механичким приступом основном праву грађанина, какво је право на слободу, повређује управо права на чије повреде се указује овом уставном жалбом“;
- да се повреде означених Уставом зајемчених права огледају у пропусту надлежних судова да за своје одлуке дају јасне, довољне и индивидуализоване разлоге, да одговоре на наводе из изјављене жалбе и чињеници да судови погрешно тумаче материјалне и процесне одредб е на основу нетачних чињеничних конструкција;
- да мера забране напуштања стана није била предвиђена у време доношења Устава, али да „представља суштински лишење слободе и разликује се од притвора само по месту где лице лишено слободе борави“, те да се све уставне одредбе које се односе на притвор имају применити и на меру забране напуштања стана;
- да у конкретном случају не постоје разлози из члана 211. ст ав 1. тачка 3 ) Законика о кривичном поступку као притворски основ за примену мере забране напуштања стана, односно да не постоје особите околности да ће подносилац у кратком временском периоду поновити кривично дело, јер околности које указују да ће окривљени у кратком временском периоду да понови кривично дело морају да буду особите, конкретне и морају бити засноване или на прикупљеним доказима или на подацима у предмету из којих се са сигурношћу може утврдити да постоји наведени законски основ;
- да су околности које се наводе у оспореним решењима исте од почетка кривичног поступка па до сада, дакле већ више од две године и да не могу више да буду разлог за даље задржавање у кућном притвору, односно да се разлози стално понављају;
- да су разлози које наводе суд ови апстрактни и неживотни и не могу да подрже основ из члана 211. став 1. тачка 3) Законика о кривичном поступку, односно да нису никакве особите околности;
- да са друге стране нису узете у обзир околности које су везане за личност подносиоца (да има 26 година, да није осуђиван, нити прекршајно кажњаван, да живи у потпуној породици и да се и здржава неформалним учешћем у породичном бизнису);
- да се мера забране напуштања стана продужава одлукама које не садрже јасне, довољне, индивидуализоване и убедљиве разлоге за примену, при чему нису остварени законски услови за продужење притвора, што је довело до повреде права из чл. 27 . и 31 . Устава , јер се мера продужава одлукама у којима се у суштини понављају стереотипни, паушални и нејасни наводи;
- да је мера забране напуштања стана оспореним решењем продужена у новембру, уместо у септембру, односно више од месец дана касније у односу на протек рока од три месеца од одлуке којом је мера последњи пут продужена , из чега подносилац закључује да је 27. септембра 2014. године морао бити пуштен на слободу;
- да притвор, као ни мера забране напуштања стана, којима се одузима основно људско право на слободу, нису казн е и не сме ју се претворити у казн е;
- да је због дужине трајања притвора и кућног притвора осујећен принцип ограниченог трајања притвора, из разлога и што кривични поступак против подносиоца није вођен хитно;
- да претпоставка мора увек да иде у правцу укидања ограничења слободе, изузев ако постоје јаки разлози за продужење мере који мора ју д а постоје све време трајања мере, што у конкретној ситуацији није случај;
- да оспорена решења нису довољно образложена;
- да је у конкретном случају подносилац уставне жалбе имао само „про форме“ могућност да уложи правни лек, будући да се на најважније примедбе из жалбе другостепени суд није ни осврнуо и да је бројне важне аргументе одбране само дисквалификовао не дајући никакву оцену најважнијег жалбеног навода (да је поступак спровођења мере незаконит), већ све наводе само паушално цени.
Предложио је да Уставни суд усвоји уставну жалбу, утврди повреду означених права и поништи оспорена решења.
2. Према одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може поднети против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, извршио увид у документацију приложену уз уставну жалбу, те је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
А) Чињенице и околности које се односе на кривични поступак
Пред Вишим судом у Београду се у предмету К. 62/13 води кривични поступак против подносиоца уставне жалбе и још девет оптужених лица, по оптужници Вишег јавног тужилаштва у Београду Кт. 755/12 од 25. јануара 201 3. године.
Оптужница је подигнута након што је спроведена истрага против подносиоца уставне жалбе и осталих лица, по захтеву за спровођење истраге Вишег јавног тужилаштва у Београду, због више кривичних дела.
Подносиоцу уставне жалбе стављено је на терет извршење кривичног дела неовлашћена производња и стављање у промет опојних дрога из члана 246. став 3. у вези са ставом 1. Кривичног законика.
Решењем Вишег суда у Београду Кв. 1026/14 од 27. марта 2014. године је у односу на једног од оптужених лица раздвојен кривични поступак и одређено је да ће се у односу на то лице довршити под новим бројем.
Према подацима са интернет странице „Портал судова Србије“ (www.portal.sud.rs), пред Вишим судом у Београду првостепени кривични поступак је још увек у току.
Б) Чињенице и околности које се односе на меру притвора
Подносилац уставне жалбе се налазио у притвору једну годину и шест месеци (рачунајући од 29. септембра 2012. године када је лишен слободе , до 28. марта 201 4. године када му је притвор укинут, уз истовремено одређивање мере забране напуштања стана).
Притвор је према подносиоцу уставне жалбе одређен решењем истражног судије Вишег суда у Београду Ки. 762 /12 од 1. октобра 2012. године, на основу одредаба члана 142. став 1. тач. 2) и 3) тада важећег Законика о кривичном поступку.
Притвор је према подносиоцу уставне жалбе потом више пута продужаван, последњи пут пре укидања притвора, на основу одредбе члана 211. став 1. тачка 3) важећег Законика о кривичном поступку.
Виши суд у Београду је 28. марта 201 4. године донео решење К. 62/13 којим је, у ставу првом, укинуо притвор према подносиоцу, а у ставу другом одредио меру забране напуштања стана без одобрења суда.
В) Чињенице и околности које се односе на меру забране напуштања стана
Према подносиоцу уставне жалбе је 28. марта 201 4. године мера притвора замењена мером забране напуштања стана (решење Вишег суда у Београду К. 62/13).
Оспореним решењем Вишег суда у Београду Кв. 3578 /14 од 3. новембра 201 4. године је: према подносиоцу уставне жалбе (и другим лицима) продужена мера забране напуштања стана (став 1. изреке); одређено да изузетно и без одобрења подносилац може напустити стан ако је то неопходно ради хитне медициснке интервенције у односу на њега или лице са којим жив и у стану, односно ради избегавања или спречавања озбиљне опасности по живот или здравље људи, односно имовину већег обима, при чему је дужан да о напуштању стана, разлог у и месту на којем се тренутно налази, без одлагања, обавести повереника из органа управе надлежног за извршење кривичних санкција (став 2. изреке); одређено да изречена мера забране напуштања стана може трајати најдуже док за то постоји потреба, а најдуже до правноснажности пресуде, односно до упућивања подносиоца на издржавање кривичне санкције која се састоји у лишењу слободе , с тим што ће суд свака три месеца испитати да ли је трајање мере оправдано (став 3. изреке) ; подносилац упозорен да против њега може бити одређен притвор ако прекрши изречену меру забране напуштања стана (став 4. изреке).
У образложењу оспореног решења је, поред осталог, наведено: да је окривљени И. Ч . оправдано сумњив да је извршио кривично дело неовлашћена производња и стављање у промет опојних дрога ; да је према наводима оптужног акта, у саставу групе и по претходном договору по коме је унапред одређена улога сваког од њих, у дужем временском периоду од јануара до 9. јула 2012. године на територији Републике Србије предузимао инкриминисане радње које му се стављају на терет; да је оправдано сумњив да је наведене радње предузимао ради стицања противправне имовинске користи, а да је опште позната чињеница да се продајом опојне дроге стиче велика имовинска корист, а у вези са чињеницом да није доставио суду ниједан доказ о запослењу на основу кога би се могла утврдити чињеница да исти остварује било какве легалне приходе од којих би се могао издржавати; да све напред наведене околности представљају особите околности које у одређеној мери указују на опасност да ће поновити кривично дело.
Оспореним решењем Апелационог суда у Београду Кж2. 2364/13 од 26. новембра 201 4. године одбијена је, поред осталих, као неоснован а жалб а брани оца подносиоца уставне жалбе изјављен а против првостепеног решења. Апелациони суд у Београду је оценио да је правилно првостепени суд нашао да и даље стоје разлози за трајање мере забране напуштања стана из разлога прописаног одредбом члана 211. став 1. тачка 3) Законика о кривичном поступку, наводећи, поред осталог: да оправдана сумња да је окривљени извршио кривичн о дел о кој е му је стављен о на терет оптужницом произилази из до тада прикупљених доказа ; да чињеница да је у питању раније неосуђивано лиц е није таквог квалитета да би отклонила оправдану бојазан да ће, уколико се нађе на слободи, у кратком временском периоду поновити кривично дело јер постоји оправдан а сумњ а да је извршио кривично дело неовлашћена производња и стављање у промет опојних дрога , те да је у дужем временском периоду предузимао низ сукцесивних ради у циљу извршења кривичних дела, а ради, како постоји оправдана сумња, стицања велике противправне имовинске користи; да су неосновани наводи из жалбе о дугом трајању наведене мере.
Према подацима са интернет странице „Портал судова Србије“ (www.portal.sud.rs), према подносиоцу уставне жалбе је мера забране напуштања стана укинута 17. марта 2015. године решењем Вишег суда у Београду Кв. 856/15.
4. Одредбама Устава, на чију повреду се позива подносилац у уставној жалби, утврђено је: да свако има право на личну слободу и безбедност и да је лишење слободе допуштено само из разлога и у поступку који су предвиђени законом (члан 27. став 1.); да суд, поред осталог, трајање притвора своди на најкраће неопходно време, имајући у виду разлоге притвора, ка о и да после подизања оптужнице суд трајање притвора своди на најкраће неопходно време, у складу са законом (члан 31. ст. 1. и 2.); да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.).
Одредбама Законика о кривичном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 101/11, 121/12, 32/213, 45/13 и 55/14) (у даљем тексту: ЗКП) прописано је: да пре доношења правноснажне одлуке о изрицању кривичне санкције, окривљеном могу бити ограничене слободе и права само у мери неопходној за остварење циља поступка, под условима прописаним овим закоником (члан 10. став 1.); да су мере које се могу предузети према окривљеном за обезбеђење његовог присуства и за несметано вођење кривичног поступка, поред осталих, забрана напуштања стана (члан 188. став 6.); да ће приликом одређивања мера из члана 188. овог законика, орган поступка водити рачуна да се не примењује тежа мера ако се иста сврха може постићи блажом мером, да у случају потребе, орган поступка може одредити две или више мера из става 1. овог члана и да ће се мера из става 1. овог члана укинути и по службеној дужности кад престану разлози због којих је одређена, односно замениће се другом блажом мером кад за то наступе услови (члан 189. ст. 1. до 3.).
Сагласно одредби члана 2. став 1. тачка 23) ЗКП израз „лишење слободе“ има следеће значење: хапшење, задржавање, забрана напуштања стана, притвор и боравак у установи који се, у складу са овим закоником, урачунава у притвор.
Услови за одређивање мере забране напуштања стана прописани су чланом 208. ЗКП, и то: да ако постоје околности које указују да би окривљени могао побећи, или околности предвиђене у члану 211. став 1. тач. 1), 3) и 4) овог законика, суд може забранити окривљеном да без одобрења напусти стан у којем борави и одредити услове под којима ће боравити у стану, као што су забрана окривљеном да користи телефон и интернет или да прима друга лица у стан (став 1.); да изузетно од става 1. овог члана, окривљени може и без одобрења напустити свој стан ако је то неопходно ради хитне медицинске интервенције у односу на њега или лице са којим живи у стану, односно ради избегавања или спречавања озбиљне опасности по живот или здравље људи, односно имовину већег обима и да је окривљени дужан да о напуштању стана, разлогу и месту на којем се тренутно налази, без одлагања обавести повереника из органа управе надлежног за извршење кривичних санкција (став 2.).
Одредбама члана 209. ЗКП је прописано: да о одређивању мере из члана 208. став 1. овог законика одлучује суд на предлог јавног тужиоца, а после потврђивања оптужнице и по службеној дужности (став 1.); да у току истраге образложено решење о одређивању, продужењу или укидању мере из става 1. овог члана доноси судија за претходни поступак, а после подигнуте оптужнице веће, да ако меру није предложио јавни тужилац, а поступак се води за кривично дело за које се гони по службеној дужности, суд ће пре доношења одлуке затражити мишљење јавног тужиоца (став 2.); да ће се окривљени у решењу о изрицању мере из става 1. овог члана упозорити да се против њега може одредити притвор ако прекрши изречену забрану (став 3.); да мера из става 1. овог члана може трајати док за то постоји потреба, а најдуже до правноснажности пресуде, односно до упућивања окривљеног на издржавање кривичне санкције која се састоји у лишењу слободе и да је суд дужан да свака три месеца испита да ли је даље трајање мере оправдано (став 4.); да против решења којим се одређује, продужава или укида мера из става 1. овог члана странке и бранилац могу изјавити жалбу, да јавни тужилац може изјавити жалбу и против решења којим је одбијен предлог за одређивање мере и да жалба не задржава извршење решења (став 5.).
Контрола поштовања мере забране напуштања стана прописана је чланом 190. ЗКП, и то: да суд може наложити да се према окривљеном коме је одређена мера из члана 188. тачка 6) овог законика примени електронски надзор ради контролисања поштовања ограничења која су одређена (став 1.); да уређај за лоцирање - одашиљач, на зглоб руке или ноге окривљеног, односно на други начин причвршћује стручно лице, које при том окривљеном даје детаљна упутства о начину рада уређаја и да стручно лице рукује уређајем којим се даљински прати кретање окривљеног и његов положај у простору – пријемник (став 2.); да електронски надзор обавља орган државне управе надлежан за извршење кривичних санкција или други државни орган одређен законом (став 3.).
Одредбом члана 211. став 1. тачка 3) ЗКП је прописано да се притвор може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело ако особите околности указују да ће у кратком временском периоду поновити кривично дело или довршити покушано кривично дело или учинити кривично дело којим прети.
Према одредби члана 467. став 2. ЗКП, о жалби против решења првостепеног суда одлучује другостепени суд у седници већа, осим ако овим закоником није другачије одређено и о седници већа се могу обавестити странке ако суд сматра да би њихово присуство било корисно за разјашњење ствари.
5. Уставни суд констатује да подносилац уставне жалбе оспорава решења којима је према њему правноснажно продужена мера забране напуштања стана, у односу на која истиче повреду п рава на слободу и безбедност, права на ограничено трајање притвора и права на правично суђење.
5.1. Разматрајући наводе уставне жалбе у односу на истакнуту повреду права из члана 27. став 1. Устава, Уставни суд констатује да Устав наведеним чланом сваком лицу гарантује , поред осталог, право на личну слободу.
Суд наглашава да је право на слободу једно од основних личних права које јемчи Устав и да се под правом на слободу подразумева физичка слобода појединца и подразумева заштиту у погледу свих врста лишења слободе . Класичан пример лишења слободе у смислу члана 27. став 1. Устава представља случај када се неко лице налази у притвору или затвору, односно када се држи у установи затвореног типа. Међутим, појам лишења слободе не треба ограничити само на ову ситуацију. Европ ски суд за људска права је у својој пракси заузео становиште да лишење слободе може да има и бројне друге облике (видети, поред осталих, пресуду у предмету против Guzzardi против Италије, број 7367/76 од 6. новембра 1980. године, ст. 92-95 .).
У смислу наведеног, Уставни суд указује да и змеђу физичке слободе појединца (права на слободу) и његовог права на слободу кретања, које се јемчи одредбом члана 39. Устава, треба правити разлику (видети, поред осталих, пресуду Европског суда за људска права у предмету Lavents против Летоније, број 58442/00 од 28. новембра 2003. године, став 62.). Приликом утврђивања да ли је појединац лишен слободе, треба узети у обзир низ критеријума, као што су врста, трајање, ефекти и начин спровођења мере. Између лишења слободе и ограничења слободе (кретања), сагласно пракси Европског суда за људска права, постоји само разлика у степену или интензитету, а не и у природи и суштини мере (видети пресуду Guzzardi против Италије, серија А, број 39, страна 33, став 92. и Amuur против Француске, од 25. јуна 1996. године, Извештај о пресудама и одлукама 1996-III, страна 848, став 42 .).
Управо је и Законик о кривичном поступку, одредбом члана 2. став 1. тачка 23), прописао да лишење слободе обухвата хапшење, задржавање, забрану напуштања стан а, притвор и боравак у установи.
Следом свега претходно изнетог, Уставни суд закључује да је неспор но да је продужењем мере забране напуштања стана подносилац уставне жалбе био лишен слободе, те да се одредба члана 27. став 1. Устава има применити у конкретном случају.
Уставни суд даље констатује да право на слободу није апсолутно, будући да Устав у наставку цитиране одредбе члана 27. став 1. допушта могућност ограничења права на личну слободу утврђујући да је лишење слободе допуштено само из разлога и у поступку који су предвиђени законом, која гаранција има за циљ да осигура да нико не буде произвољно лишен слободе . Из наведене одредбе Устава произлази да је неопходно кумулативно постојање два услова да би лишење слободе било законито. Први, да лишење слободе мора бити засновано на разлозима предвиђеним законом, и други, да се лице лишава слободе у складу са законом прописаним поступком .
Имајући у виду да је лишење слободе подносиоца уставне жалбе , продужење м мере забране напуштања стана, било засновано на разлогу који је предвиђен законом - Закоником о кривичном поступку (због постојања основан е сумњ е да је учини о кривично дело неовлашћена производња и стављање у промет опојних дрога и због постојања особитих околности које указују да ће у кратком временском периоду поновити кривично дело - члан 211. став 1 тачка 3) ЗКП) и да је било складу са поступком који је предвиђен Закоником (чл. 208. и 209. ЗКП), Уставни суд је оценио да је лишење слободе подносиоца уставне жалбе било из разлога и у поступку који су предвиђени законим.
Уставни суд је имао у виду наводе подносиоца уставне жалбе да је контрола мере забране напуштања стана оспореним првостепеним решењем продужена „више од месец дана касније у односу на протек рока од три месеца од одлуке којом је мера последњи пут продужена“, те да је „27. септембра 2014. године морао бити пуштен на слободу“ , али је ове наводе оценио неоснованим. Наиме, Уставни суд указује да се, сагласно одредбама Законика о кривичном поступку, мера забране напуштања стана може одредити и укинути само решењем надлежног суда, из чега произлази да је одлука о одређивању наведене мере конститутивна, те да забрана напуштања стана као мера за несметано вођење кривичног поступка траје све до доношења одлуке суда о њеном укидању. Дакле, према законским решењима, мера забране напуштања стана настаје доношењем решења о одређивању мере и престаје доношењем решења о укидању мере, док се решењем о продужењу ове мере контролише да ли и даље постоје разлози за њено даље задржавање на снази. Мера забране напуштања стана може трајати док за то постоји потреба, а најдуже до правноснажности пресуде, односно до упућивања окривљеног на издржавање кривичне санкције која се састоји у лишењу слободе, а надлежни суд је , сагласно одредби члана 209. став 4. ЗКП, дужан да, по службеној дужности, и без предлога странака, испита да ли још постоје разлози за задржавање лица у „кућном притвору“ или не, те уколико разлози и даље постоје, мера забране напуштања стана се решењем продужава до даље одлуке суда. Рок за испитивање оправданости даљег трајања мере јесте три месеца, али Уставни суд указује да наведено не значи да је протеком рока истекла и мера, јер ово није рок максималног трајања мере. Суд који је овлашћен да продужи меру забране напуштања стана је може продужавати у границама одређеним Закоником, у конкретном случају до правноснажног окончања кривичног поступка , јер се ова мера решењем не продужава на унапред тачно одређено време, већ само означавањем максималног могућег трајања у складу са законским роковима, будући да се трајање мере не може никада предвидети унапред. Претходни став је Уставни суд заузео у односу на меру притвора у Одлуци Суда Уж-314/2007 од 23. априла 2009. године, став 6. образложења, а у истом контексту видети и пресуду Европског суда за људска права у предмету Mooren против Немачке, број 11364/03 од 9. јула 2009. године, став 80.).
5.2. Разматрајући наводе уставне жалбе у односу на истакнуту повреду права из члана 31. ст. 1. и 2. Устава, Уставни суд констатује да Устав наведеним одредбама сваком лицу лишеном слободе гарантује, поред осталог, да ће трајање притвора бити сведено на најкраће неопходно време, имајући у виду разлоге притвора, као и да ће суд после подизања оптужнице трајање притвора свести на најкраће неопходно време, у складу са законом .
У конкретном случају, према подносиоцу уставне жалбе је продужена мера забране напуштања стана, а не мера притвора.
Међутим, Уставни суд указује да је продужењем мере забране напуштања стана, имајући у виду изнето и утврђено у тачки 5.1. образложења ове одлуке, подносилац уставне жалбе несумњиво био лишен слободе.
Такође, Уставни суд указује да је мера забране напуштања стана позната и под називом „кућни притвор“, као и да у време ступања на снагу Устава 2006. године није била предвиђена тада важећим Закоником о кривичном поступку. Мера забране напуштања стана уведена је важећим Закоником о кривичном поступку управо са циљем пружања још једне алтернативе притвору, као најтежој мери за обезбеђење присуства окривљеног и за несметано вођење кривичног поступка . Ова мера се, уместо у притворским просторијама спроводи у стану у коме окривљени борави и код које се окривљеном забрањује да без одобрења напусти стан. Лице према коме је наведена мера одређена (и продужена) нема право да свој стан напусти (осим ради хитне медицинске интервенције у односу на њега или лице са којим живи у стану и ради избегавања или спречавања озбиљне опасности по живот или здравље људи или имовин е већег обима ), при чему нема сумње да су услови лишења слободе у сопственом стану (под мером забране напуштања стана – „кућном притвору“ ) бољи него у притворској јединици (под мером притвора).
Уставни суд констатује да је Уставом утврђено да се одредбе о људским и мањинским правима тумаче у корист унапређења вредности демократског друштва, сагласно важећим међународним стандaрдима људских и мањинских права, као и пракси међународних институција којe надзиру њихово спровођење (члан 18. став 3.).
Уставни суд је следом наведеног, а пре свега имајући у виду чињеницу да у време доношења и ступања на снагу Устава мера забране напуштања стана није била предвиђена у правном систему , приликом оцене навода и доношења одлуке у овом уставносудском предмету у односу на истакнуту повреду права из члана 31. Устава имао у виду праксу Европског суда за људска права који је стао на становиште:
- да мера забране напуштања стана представља лишење слободе имајући у виду степен ограничења који код ове мере постоји, односно да се по интензитету ограничења не разликује од мере притвора, без обзира на боље услове (видети, између осталих, пресуду у предмету Lavents против Летоније, број 58442/00 од 28. новембра 2002. године, став 63 ; Mancini против Италије, број 44955/98 од 2. августа 2001. године, став 17; D. против Немачке, број 11703/85, одлука Комисије од 9. децембра 1987. године – Одлуке и извештаји (ДР) 54, страна 117; A.B. против Швајцарске, број 20872/92, одлука Комисије од 22. фебруара 1995. године - Одлуке и извештаји (ДР) 80, страна 55.);
- да се приликом оцене да ли је трајање мере забране напуштања стана сведено на најкраће неопходно време има узети у разматрање и претходни период током кога је неко лице било у притвору (видети, између осталих, цитирану пресуду у предмету Lavents против Летоније, ст. 65. и 66.);
- да приликом доношења одлуке да одређено лиц е и даље остане лишено слободе (продужењем мере притвора и мере забране напуштања стана) надлежни суд има обавезу, поред осталог, да у својој одлуци наведе релевантне и довољне разлоге, као и да кривични поступак води са нарочитом хитношћу (видети, између осталих, цитирану пресуду у предмету Lavents против Летоније, ст. 70. и 71.).
Следом свега претходно наведеног, Уставни суд је, уважавајући праксу Европског суда за људска права, оценио да се одредб е члана 31. Устава има ју применити и на трајање мере забране напуштања стана , при чему се трајање наведене мере има ценити заједно са трајањем мере притвора као укупног периода лишења слободе, те да дужина укупног трајања лишења слободе које неће довести до повреде права из члана 31. Устава подразумева да надлежни судови у својим одлукама наведу релевантне и довољне разлоге којима оправдавају трајање мере и показују посебну хитност у вођењу поступка.
У конкретном случају, Уставни суд је утврдио да је подносилац до подношења уставне жалбе 25. децембра 2014. године био лишен слободе укупно две године и скоро три месеца, од чега је у притвору провео једну годину и шест месеци, а у „кућном притвору“ скоро девет месеци.
Оспореним решењима је према подносиоцу уставне жалбе продужена мера забране напуштања стана током трајања првостепеног кривичног поступка који је био у фази главног претреса, а из разлога прописаног одредбом члана 211. став 1. тачка 3) ЗКП, односно због постојања особитих околности које указују да ће поновити кривично дело. Виши и Апелациони суд у Београду су у образложењу оспорених решења, поред осталог, навели да постоји оправдана сумња да је подносилац уставне жалбе извршио кривично дело неовлашћена производња и стављање у промет опојних дрога, односно да је оправдано сумњив да је у дужем временском периоду од јануара до јула 2012. године, у саставу групе и по претходном договору по коме је унапред одређена улога сваког од њих, предузимао инкриминисане радње које му се стављају на терет. Даље је наведено да је подносилац оправдано сумњив да је радње кривичног дела предузимао ради стицања противправне имовинске користи, а да се продајом опојне дроге стиче велика имовинска корист, те да суду није доставио нити један доказ о свом запослењу из којег би се могло утврдити да остварује било какве легалне приходе од којих би се могао издржавати. Имајући у виду да је у предметном поступку оправдано сумњив да је извршио кривично дело неовлашћена производња и стављање у промет опојних дрога, као и све претходно истакнуто, редовни судови су закључили да све те околности, у међусобној повезаности, представљају особите околности које у одређеној мери указују да ће подносилац у случају боравка на слободи, у кратком временском периоду поновити кривично дело.
Узимајући у обзир да је подносилац уставне жалбе оптужен да је са девет других окривљених лица , у групи, по претходном договору по коме је свако од њих имао тачно одређену улогу у групи, извршио кривично дело неовлашћена производња и стављање у промет опојних дрога у дужем временском периоду, те да постоји оправдана сумња да је прибавио велику противправну имовинску корист, при чему суду није доставио доказе да има легалне приходе којима би се издражавао на слободи, Уставни суд прихвата да су надлежни судови основано сматрали да постоје конкретне особите околности које, у овом случају, указују да подносилац уставне жалбе у кратком временском периоду може поновити дело и да су те околности таквог значаја да оправдавају продужење лишења слободе, првобитно одређивањем и продужењем мере притвора , а и касније, одређивањем и продужењем мере забране напуштања стана.
Имајући у виду наведено, Уставни суд сматра да су надлежни судови оспорена решења засновали на уставноправно прихватљивом тумачењу процесног права, те да су поступали у складу са одредбама ЗКП када су утврдили да постоје услови за продужење мере забране напуштања стана према подносиоцу уставне жалбе по означеном законском основу. По оцени Уставног суда, дати разлози нису последица арбитрерног и произвољног поступања.
Уставни суд је приликом доношења одлуке посебно имао у виду и да је надлежни суд према подносиоцу убрзо након подношења уставне жалбе укинуо меру збране напуштања стана, односно да је лишење слободе подносиоца престало, иако је првостепени кривични поступак у том тренутку, а и још увек, био у току, што управо указује да су надлежни судови са посебном пажњом приступали одлучивању о лишењу слободе подносиоца, односно да је основаност његовог даљег задржавања у „кућном притвору“ пажљиво и свестрано разматрана.
Полазећи од свега до сада изнетог, Уставни суд је оценио да су судови у оспореним решењима навели релевантне и довољне разлоге због којих су сматрали да је продужење мере забране напуштања стана према подносиоцу уставне жалбе било неопходно ради вођења кривичног поступка.
Уставни суд констатује да је подносилац у уставној жалби истакао и повреду права на правично суђење, али да се наводи подносиоца о повреди означеног права заправо заснивају на истим разлозима којима се образлаже повреда права на ограничено трајање притвора. Стога је Уставни суд наводе о повреди права из члана 32. став 1. Устава ценио у оквиру права из члана 31. ст. 1. и 2. Устава.
6. Следом свега претходно наведеног, Уставни суд је нашао да оспореним решењима нису повређен а Уставом зајемчен а прав а подносиоца на слободу и на ограничено трајање притвора, те је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон и 103/15), одбио у делини уставну жалбу као неосновану.
7. С обзиром на изложено, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић, с.р.