Уставни суд, Велико већe у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа и судије Братислав Ђокић, др Горан Илић, Снежана Марковић, др Тијана Шурлан, др Јован Ћирић, Сабахудин Тахировић и др Тамаш Корхец (Korhecz Tamás), чланови Већа, у поступку по уставној жалби З. С. и М. С, обојице из Ужица, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 7. децембра 2017. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба З. С. и М. С. и утврђује да су решењем Врховног касационог суда Узп. 614/15 од 5. новембра 2015. године подносиоцима уставне жалбе повређена права на правично суђење и на правно средство, зајемчена одредбама члана 32. став 1. и члана 36. став 2. Устава Републике Србије.
2. Поништава се решење Врховног касационог суда Узп. 614/15 од 5. новембра 2015. године и одређује се да исти суд донесе нову одлуку о захтеву подносилаца уставне жалбе за преиспитивање правноснажне пресуде Управног суда – Одељење у Крагујевцу У. 822/15 од 30. јула 2015. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. З. С. и М. С, обојица из Ужица, преко пуномоћника Ж. Џ, адвоката из Чајетине, поднели су Уставном суду, 22. фебруара 2016. године, уставну жалбу против решења Врховног касационог суда Узп. 614/15 од 5. новембра 2015. године и пресуде Управног суда – Одељење у Крагујевцу У. 822/15 од 30. јула 2015. године, због повреде права на правично суђење, права на једнаку заштиту права и на правно средство, зајемчених одредбама члана 32. став 1. и члана 36. Устава Републике Србије.
У уставној жалби се наводи да је Врховни касациони суд неправилно применио одредбу члана 89. став 1 тачка 1) Закона о парничном поступку којом се уређује питање обима пуномоћја. По мишљењу подносилаца уставне жалбе, издајући пуномоћје за подношење тужбе Управном суду, они су овластили пуномоћника – адвоката и за подношење свих правних лекова.
Подносиоци уставне жалбе, такође, указују да их је Врховни касациони суд, не признајући важност издатог пуномоћја, ставио у неравноправан положај са свим осталим лицима и да им је одузео право на правно средство.
Уставном жалбом се тражи да Уставни суд „преиначи“ побијано решење Врховног касационог суда и наложи томе суду да поново одлучи о захтеву подносилаца за преиспитивање оспорене пресуде Управног суда, те да утврди подносиоцима право на накнаду трошкова поступка пред Уставним судом.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, на основу увида у оспорене акте и целокупну приложену документацију, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Оспореним решењем Врховног касационог суда Узп. 614/15 од 5. новембра 2015. године одбачен је захтев подносилаца уставне жалбе за преиспитивање судске одлуке, „који је за подносиоце потписао адвокат Ж. Џ“, као поднет од неовлашћеног лица. Захтевом је предложено преиспитивање пресуде Управног суда – Одељење у Крагујевцу У. 822/15 од 30. јула 2015. године, којом је одбијена као неоснована тужба подносилаца уставне жалбе поднета против закључка Агенције за реституцију број 46-043016/2014 од 30. октобра 2014. године. Врховни касациони суд је у образложењу оспореног решења навео да су подносиоци овластили адвоката Ж. Џ. да у њихово име и за њихов рачун поднесе тужбу Управном суду против закључка Агенције за реституцију, те да их заступа у том предмету, као и да може у њихово име и за њихов рачун да предузима све радње у том поступку и наплати трошкове поступка, „али га нису овластили да поднесе захтев за преиспитивање наведене пресуде Управног суда“. Полазећи од наведеног, Врховни касациони суд је, позивајући се на одредбе члана 50. став 2. Закона о управним споровима и члана 91. став 1. Закона о парничном поступку, који се сходно примењује на основу одредбе члана 74. Закона о управним споровима, оценио да уз захтев за преиспитивање пресуде Управног суда – Одељење у Крагујевцу У. 822/15 од 30. јула 2015. године није достављено пуномоћје за заступање подносилаца захтева, те је, применом одредбе члана 53. став 1. Закона о управним споровима, одлучио као у диспозитиву решења.
4. Одредбама Устава, на чију повреду подносиоци указују у уставној жалби, утврђено је: да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе и да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу (члан 36.).
За одлучивање Уставног суда у овој правној ствари, поред већ наведених уставних одредаба, релевантне су и следеће одредбе закона:
Одредбама Закона о управним споровима („Службени гласник РС“, број 111/09) прописано је: да против правноснажне одлуке Управног суда странка и надлежни јавни тужилац могу да поднесу Врховном касационом суду захтев за преиспитивање судске одлуке (члан 49. став 1.); да када је странка физичко лице, захтев се предаје преко пуномоћника из реда адвоката (члан 50. став 2.); да ће недозвољен или неблаговремен захтев или захтев који је поднело неовлашћено лице Врховни касациони суд одбацити решењем (члан 53. став 1); да ће се на питања поступка решавања управних спорова која нису уређена овим законом сходно примењивати одредбе закона којим се уређује парнични поступак (члан 74).
Одредбама Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 49/13, 74/13 и 55/14) прописано је: да обим пуномоћја одређује странка (члан 88. став 1.); да странка може да овласти пуномоћника да предузима поједине одређене радње или да предузима све радње у поступку (члан 88. став 2.); да ако је странка издала пуномоћје за вођење парнице, а није ближе одредила овлашћења у пуномоћју, пуномоћник адвокат је на основу оваквог пуномоћја овлашћен да врши све радње у поступку, а нарочито поднесе тужбу, да је повуче, призна тужбени захтев или се одрекне тужбеног захтева, закључи поравнање, изјави правни лек и да се одрекне или одустане од њега, као и да предлаже издавање привремених мера обезбеђења (члан 89. тачка 1)); да је пуномоћник дужан да приликом предузимања прве радње у поступку поднесе пуномоћје (члан 91. став 1.).
5. Подносиоци уставне жалбе сматрају да је Врховни касациони суд неправилно применио одредбу члана 89. тачка 1) Закона о парничном поступку, јер су они, издајући пуномоћје адвокату за подношење тужбе Управном суду, овластили тог адвоката и за подношење свих правних лекова.
Оцењујући основаност уставне жалбе са становишта права на правично суђење зајемченог чланом 32. став 1. Устава, Уставни суд указује да се уставна гаранција означеног права, поред осталог, састоји у томе да судска одлука о нечијем праву или обавези мора бити донета у поступку који је спроведен у складу са важећим процесним законом, применом меродавног материјалног права и образложена на уставноправно прихватљив начин, јер би се у супротном могла сматрати резултатом арбитрерног поступања и одлучивања надлежног суда.
Уставни суд је констатовао да из садржине оспореног решења Врховног касационог суда произлази: да су подносиоци уставне жалбе овластили пуномоћника који је адвокат да у њихово име поднесе тужбу Управном суду против акта којим је окончан управни поступак, као и да у њихово име и за њихов рачун предузима све радње у том поступку.
Из наведених одредаба закона, по оцени Уставног суда, произлази: да су странка и надлежни јавни тужилац овлашћени да поднесу захтев за преиспитивање правноснажне одлуке Управног суда, при чему странка која је физичко лице захтев предаје преко пуномоћника из реда адвоката; да странка може да овласти пуномоћника да предузима одређене радње или све радње у поступку, а ако нису ближе одређена овлашћења у пуномоћју, пуномоћник адвокат је овлашћен да врши све радње у поступку, а нарочито да изјави правни лек; да је недозвољен захтев за преиспитивање судске одлуке који није поднет преко пуномоћника из реда адвоката.
Уставни суд најпре указује да подношење тужбе Управном суду, по правилу, представља прву радњу која се предузима у управном спору, те је пуномоћник дужан да том приликом поднесе пуномоћје, сагласно одредби члана 91. став 1. Закона о парничном поступку, који се сходно примењује на питања поступка решавања управних спорова која нису уређена Законом о управним споровима. По оцени овог суда, одредба члана 89. тачка 1) Закона о парничном поступку упућује на закључак да је пуномоћник из реда адвоката овлашћен да изјави сва законом дозвољена правна средства, како редовна, тако и ванредна, када је пуномоћјем овлашћен да предузима све радње у поступку или када странка није ближе одредила овлашћења у пуномоћју. Оцењујући да ли је са уставноправног становишта прихватљиво становиште Врховног касационог суда да у конкретном случају није поступљено у складу са одредбом члана 91. став 1. Закона о парничном поступку, Уставни суд је констатовао да подношењем захтева за преиспитивање судске одлуке започиње поступак пред Врховним касационим судом. Уставни суд, међутим, оцењује да обавеза пуномоћника из реда адвоката да том приликом поднесе пуномоћје постоји само у ситуацији када у управном спору који је претходио подношењу захтева странка није имала пуномоћника из реда адвоката или ако из пуномоћја датог за заступање у управном спору произлази да адвокат није овлашћен да поднесе захтев за преиспитивање судске одлуке.
Уставни суд констатује да из оспореног решења Врховног касационог суда произлази да је, пуномоћјем предатим при подношењу тужбе Управном суду против закључка Агенције за реституцију број 46-043016/2014 од 30. октобра 2014. године, адвокат Ж. Џ. овлашћен од стране подносилаца уставне жалбе да врши све радње у поступку и да је тај адвокат потписао захтев Врховном касационом суду за преиспитивање пресуде Управног суда – Одељење у Крагујевцу У. 822/15 од 30. јула 2015. године. Полазећи од наведеног, а имајући у виду да је захтев за преиспитивање судске одлуке ванредни правни лек у управном спору, Уставни суд налази да је Врховни касациони суд уставноправно неприхватљивим тумачењем и применом одредаба члана 50. став 2. Закона о управним споровима и члана 91. став 1. Закона о парничном поступку, на штету подносиоца уставне жалбе, оценио да је наведени захтев поднет од неовлашћеног лица.
С обзиром на изложено, Уставни суд је утврдио да је оспореним решењем Врховног касационог суда Узп. 614/15 од 5. новембра 2015. године подносиоцима уставне жалбе повређено право на правично суђење, зајемчено чланом 32. Устава. Истовремено, наведеним оспореним актом је подносиоцима повређено и право на правно средство зајемчено чланом 36. став 2. Устава, јер им је ускраћено право да се у поступку пред Врховним касационим судом мериторно одлучи о ванредном правном леку који су изјавили. Уставни суд је стога, сагласно oдредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон и 103/15), усвојио уставну жалбу, одлучујући као у тачки 1. изреке.
Уставни суд је, полазећи од садржине уставне жалбе, нашао да подносиоци повреду права на једнаку заштиту права доводе у везу са истакнутим повредама права на правично суђење и на правно средство, те није посебно испитивао уставну жалбу са становишта права зајемченог чланом 36. став 1. Устава.
6. Уставни суд је, на основу одредбе члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, оценио да се штетне последице утврђене повреде Уставом зајемчених права могу отклонити једино поништавањем оспореног решења Врховног касационог суда Узп. 614/15 од 5. новембра 2015. године и одређивањем да се у поновном поступку донесе нова одлука о захтеву подносилаца уставне жалбе за преиспитивање пресуде Управног суда – Одељење у Крагујевцу У. 822/15 од 30. јула 2015. године, одлучујући као у тачки 2. изреке.
Имајући у виду да ће након поништавања оспореног решења Врховног касационог суда бити поново одлучивано о предметном захтеву подносилаца, Уставни суд није разматрао уставну жалбу у делу у коме је изјављена против пресуде Управног суда – Одељење у Крагујевцу У. 822/15 од 30. јула 2015. године.
7. У погледу захтева подносилаца уставне жалбе за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом, Суд подсећа да је у својој досадашњој пракси више пута разматрао наведено питање, те да је заузео став да у смислу члана 6. Закона о Уставном суду нема услова за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом. С тим у вези, Уставни суд се позива на образложење које је дато, поред многих других, у Одлуци Уж-633/2011 од 8. маја 2013. године (видети интернет страницу Уставног суда на: www.ustavni.sud.rs).
8. С обзиром на изложено, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић, с.р.