Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа и судије Милан Станић, др Милан Шкулић, Мирослав Николић, др Драгана Коларић, Татјана Бабић, др Милан Марковић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Милана Марковића из Добраче код Крагујевца, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 23. новембра 2017. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Милана Марковића изјављена против пресуде Основног суда у Крагујевцу К. 899/14 од 27. јануара 2015. године и пресуде Апелационог суда у Крагујевцу Кж1. 255/15 од 17. априла 2015. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Милан Марковић из Добраче код Крагујевца поднео је Уставном суду, 5. јуна 2015. године, преко пуномоћника Душка Пачариза, адвоката из Крагујевца, уставну жалбу против пресуда означених у изреци, због повреде права на правну сигурност у казненом праву из члана 34. Устава Републике Србије. Подносилац је истакао и повреду права из члана 4. Протокола број 7 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода. Како се наведено право јемчи и Уставом Републике Србије, Уставни суд постојање његове повреде цени у односу на одредб у члана 34. став 4. Устава .
Уставном жалбом се оспоравају судске одлуке којима је подносилац правноснажно оглашен кривим због кривичног дела недозвољена производња, држање, ношење и промет оружја и експлозивних материја и осуђен на казну затвора у трајању од две године и шест месеци у коју му се има урачунати време проведено у притвору од лишења слободе, па до упућивања на издржавање казне.
Подносилац уставне жалбе је навео да је два пута био правноснажно осуђен за исти догађај , и то први пут од стране Прекршајног суда у Крагујевцу, а други пут од стране Основног суда у Крагујевцу. Предложио је да Уставни суд поништи оспорену другостепену пресуду и наложи поновно одлучивање о жалби окривљеног коју је изјавио против првостепене пресуде, као и да му се исплати 2.000.000,00 динара на име нематеријалне и 1.500.000,00 на име материјалне штете, те да се прекине извршење казне затвора до доношења коначне одлуке.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
3. У спроведеном поступку утврђено је да је поводом истог животног догађаја против подносиоца уставне жалбе првобитно вођен прекршајни, а затим и кривични поступак, те да је у оба судска поступка подносилац уставне жалбе правноснажно оглашен кривим и осуђен на казне затвора у различитом трајању. У прекршајном поступку подносилац је правноснажно осуђен на казну затвора у трајању од 16 дана због прекршаја из члана 6. став 3. Закона о јавном реду и миру („Службени гл асник РС“, бр. 51/92 и др.), док су оспорене пресуде донете у кривичном поступку у којем је подносилац уставне жалбе оглашен кривим због учињеног кривичног дела недозвољена производња, држање, ношење и промет оружја и експлозивних материја и осуђен на казну затвора у трајању од две године и шест месеци у коју му се има урачунати време проведено у притвору од лишења слободе, па до упућивања на издржавање казне, те му је изречена мера безбедности одузимања предмета кривичног дела.
3.1. Чињенице и околности које се тичу прекршајног поступка који је вођен против подносиоца уставне жалбе :
У прекршајном поступку који је вођен пред Прекршајним суд ом у Крагујевцу у предмету Пр. 5253/14 утврђено је да је подносилац уставне жалбе „дана 9. септембра 2014. године око 2 3,15 часова у кафани 'Гружански двори' у селу Кикојевац, нарушавао јавни ред и мир, на тај начин што је … више пута телефоном позивао власника кафане С.Б. и претио како ће доћи у кафану, претио да ће да га убије, као и раднике у кафани и поломити сав инвентар, па је око 23,45 сати дошао у наведену кафану, под видним дејством алкохола и без икаквог повода и разлога пришао госту Д.М, ухватио га рукама за гардеробу, вукао га за трегере и рукаве и поцепао му комаде одеће, а након тога без одобрења раднице у кафани улази у простор који је намењен за раднике кафане, седа и узима пиће, када му је пришла радница, окривљени јој се обратио речима 'Шта хоћеш, где ти је газда и његов ортак, сад ћу да побијем све и поломићу целу кафану', а затим је отишао до теретног возила са којим је дошао до кафане и из кабине узео оружје са којим је наставио да упућује претње“. Пресудом Прекршајног суда у Крагујевцу Пр. 5253/14 од 10. септембра 2014. године, која је постала правноснажна 24. септембра 2014. године, подносилац уставне жалбе је правноснажно оглашен кривим због прекршаја из члана 6. став 3. Закона о јавном реду и миру и осуђен на казну затвора у трајању од 16 дана.
3.2. Чињенице и околности које се тичу кривичног поступка у којем су донете оспорене пресуде:
Оспореним пресудама подносилац уставне жалбе је правноснажно оглашен кривим зато „што је дана 9. септембра 2014. године у Добрачи код Крагујевца, супротно одредби члана 5. став 2. Закона о оружју и муницији, неовлашћено носио ватрено оружје и муницију, и то једну аутоматску пушку 'Застава', модел М-70, калибра 7,62x39, црне боје, фабричког броја 5744, фабричке израде, са оквиром у коме се налазило осам метака, калибра 7,62мм, чије држање није дозвољено грађанима“. У образложењу оспорене провостепене пресуде, које је у потпуности прихватио и другостепени суд, наведено је да између изреке Прекршајног суда у Крагујевцу Пр. 5253/14 од 10. септембра 2014. године и оптужнице Основног суда у Крагујевцу Кто. 491/14 од 10. октобра 2014. године не постоји објективни идентитет , те нису основани наводи одбране о истакнутој повреди начела ne bis in idem. Основни суд у Крагујевцу је у оспореној пресуди констатовао да из истог животног догађаја може проистећи више кажњивих дела, те да извршење прекршаја, за који је окривљени оглашен кривим, није условило ношење оружја од стране оптуженог, већ његово претходно понашање у кафани, када се насилно понашао, претио да ће убити газду кафане и када је малтретирао госте кафане, при чему у тој ситуацији оптужени код себе није имао аутоматску пушку. У образложењу оспорене првостепене пресуде је наведено да није спорно да се на крају изреке прекршајне пресуде помиње то да је оптужени узео и пушку, али да та чињеница, по мишљењу суда , није узрок настанка последице у виду прекршаја из члана 6. став 3. Закона о јавном реду и миру, већ управо претходно понашање окривљеног , те да радњу извршења прекршаја за коју је овде оптужени осуђен у прекршајном поступку не чини неовлашћено држање оружја, које је само поменуто у изреци прекршајне пресуде, као и да предметно кривично дело има другачији заштитни објект у односу на прекршај из члана 6. став 3. Закона о јавном реду и миру.
4. Одредбом члана 34. став 4. Устава утврђено је да нико не може бити гоњен и кажњен за кривично дело за које је правноснажном пресудом ослобођен или осуђен или за које је оптужба правноснажно одбијена или поступак правноснажно обустављен, нити судска одлука може бити измењена на штету окривљеног у поступку по ванредном правном леку, као и да истим забранама подлеже вођење поступка за неко друго кажњиво дело.
Одредбама Законика о кривичном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13, 45/13 и 55/14) прописано је: да нико не може бити гоњен за кривично дело за које је одлуком суда правноснажно ослобођен или осуђен или за које је оптужба правноснажно одбијена или је поступак правноснажно обустављен (члан 4. став 1.); да битна повреда одредаба кривичног поступка постоји ако је наступила застарелост кривичног гоњења или је гоњење искључено услед амнестије или помиловања или је ствар већ правноснажно пресуђена, или постоје друге околности које трајно искључују кривично гоњење (члан 438. став 1. тачка 1)); да другостепени суд испитује пресуду у оквиру основа‚ дела и правца побијања који су истакнути у жалби (члан 451. став 1.). Одредбама члана 348. Кривичног законика ( „Службени гласник РС“, бр. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09, 111/09, 121/12 и 104/13) (у даљем тексту: КЗ) прописано је: да ће се казнити затвором од три месеца до три године и новчаном казном свако ко неовлашћено израђује, продаје, набавља, врши размену или држи ватрено оружје, његове делове, муницију или експлозивне материје (став 1.); да ако је предмет дела из става 1. овог члана ватрено оружје, муниција, експлозивне материје, или средство на бази те материје, распрскавајуће или гасно оружје чија израда, продаја, набавка, размена или држање није дозвољено грађанима, учинилац ће се казнити затвором од шест месеци до пет година и новчаном казном (став 2.); да ако је предмет дела из ст. 1. и 2. овог члана већа количина оружја, муниције или средстава или је у питању оружје или друга средства велике разорне моћи или се дело врши противно правилима међународног права, учинилац ће се казнити затвором од две до десет година (став 3.); да ће се казнити затвором од две до десет година свако ко неовлашћено носи предмете дела из ст. 1. и 2. овог члана (став 4.); да ће се казнити затвором од шест месеци до пет година свако ко неовлашћено носи предмете дела из става 1. овог члана за чије набављање и држање има одобрење надлежног органа (став 5.); да ће се ватрено оружје, његови делови, муниција и експлозивне материје одузети (став 6).
Одредбом члана 6. став 3. Закона о јавном реду и миру („Службени гласник РС“, бр. 51/92, 53/93, 67/93, 48/94, 85/05 и 101/05 ) (у даљем тексту: ЗЈРМ) прописано је да к о вређањем или злоупотребом другог, вршењем насиља над другим, изазивањем туче или учествовањем у њој, угрожава спокојство грађана или ремети јавни ред и мир – казниће се новчаном казном до 30.000 динара или казном затвора до 60 дана.
5. Оцењујући наводе уставне жалбе о повреди права на правну сигурност у казненом праву из члана 34. став 4. Устава, Уставни суд указује на то да је у својим ранијим одлукама (видети нпр. Одлуку Уж-1285/2012 од 26. марта 2014. године ), уважавајући пракс у Европског суда за људска права, утврдио критеријуме на основу којих врши оцену да ли је дошло до повреде начела ne bis in idem: прво, да ли су оба поступка која су вођена против подносиоца уставне жалбе вођена за дело које по својој природи представља кажњиво дело, односно да ли је прва казна по својој природи била казненоправна; друго, да ли су дела због којих се подносилац казнено гони иста ( idem); треће, да ли је постојала двострукост поступка (bis).
5.1. Испитујући да ли су оба поступка која су вођена против подносиоца вођена за дело које по својој природи представља кажњиво дело, односно да ли се конкретан прекршајни поступак односио на тзв. „кривичну“ ствар, Уставни суд је, полазећи од уставноправног оквира заштите начела забране двоструке угрожености прокламованог у одредби члана 34. став 4. у вези са одредбом члана 33. став 8. Устава, те применом „Енгел мерила“ (видети одлуку Европског суда за људска права у предмету Енгел и други против Холандије , од 8. јуна 1976. године и Одлуку Уставног суда Уж-1285/2012 ), на основу којих се утврђује да ли се ради о „оптужби за кривично дело“, у односу на утврђено чињенично стање, оценио да прекршајни поступак који је вођен против подносиоца уставне жалбе, јесте вођен за дело које по својој природи и тежини и сврси запрећене санкције представља казнено дело, односно „кривично дело “ у аутономном смислу Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода.
5.2. Испитујући, затим, да ли у конкретном случају постоји идентитет казнених дела због којих је подносилац оглашен кривим у прекршајном и кривичном поступку (idem), Уставни суд указује да је у својој досадашњој пракси (видети одлуке Уставног суда Уж-1285/2012 и Уж-1207/2011), заузео становиште да је у циљу заштите претежнијег ин тереса, поред утврђеног критеријума чињеничног идентитета дела, на основу којег се члан 4. Протокола број 7 уз Европску конвенцију за заштиту људских права и основних слобода мора тумачити на начин да забрањује казнени прогон или суђење за друго „кажњиво дело“, уколико оно произлази из истих чињеница или чињеница које су у битном исте као и кажњиво дело за које је већ донета правноснажна осуђујућа или ослобађајућа пресуда (видети: п ресуду Европског суда за људска права број 14939/03, од 3. феб руара 2009. године, у предмету Сергеј Золотукин против Русије), потребно у сваком конкретном случају размотрити и додатне, тзв. корективне критеријуме: 1) идентитет заштићеног добра и тежине последице дела, 2) идентитет санкције, како би се одговорило на питање да ли су дела због којих се подносилац уставне жалбе гони или је осуђен у различитим поступцима иста (idem). Ово питање је нарочито важно у оним случајевима у којима би последице прешироког тумачења начела ne bis in idem биле штетне у заштити темељних друштвених вредности и сврси која се остварује у сваком појединачном казненом поступку.
Уставни суд је, у конкретном предмету, утврдио да је подносилац уставне жалбе најпре у прекршајном поступку оглашен кривим „што је 9. септембра 2014. године око 23,15 часова у кафани 'Гружански двори' у селу Кикојевац, нарушавао јавни ред и мир, на тај начин што је ... око 23,45 сати дошао у наведену кафану, под видним дејством алкохола и без икаквог повода и разлога пришао госту Д.М, ухватио га рукама за гардеробу, вукао га за трегере и рукаве и поцепао му комаде одеће, а након тога без одобрења раднице у кафани улази у простор који је намењен за раднике кафане…обративши јој се речима : ' Шта хоћеш, где ти је газда и његов ортак, сад ћу да побијем све и поломићу целу кафану', а затим је отишао до теретног возила са којим је дошао до кафане и из кабине узео оружје са којим је наставио да упућује претње“.
Након правноснажности наведене прекршајне пресуде , подносилац уставне жалбе је у кривичном поступку оглашен кривим „што је дана 9. септембра 2014. године у Добрачи код Крагујевца, супротно одредби члана 5. став 2. Закона о оружју и муницији, неовлашћено носио ватрено оружје и мунициј у, и то једну аутоматску пушку 'Застава', модел М-70, калибра 7,62x39, црне боје, фабричког броја 5744, фабричке израде, са оквиром у коме се налазило осам метака, калибра 7,62мм, чије држање није дозвољено грађанима“.
По оцени Уставног суда, и з напред наведеног произлази да је подносилац уставне жалбе критичне вечери 9. септембра 2014. године из села Добраче, у којем има пребивалиште, неовлашћено носио ватрено оружје, чије држање и ношење није дозвољено грађанима, и то тако што га је превозио у кабини теретног возил а којим се довезао до кафан е која се налази у селу Кикојевац, чиме су остварени елементи кривичног дела недозвољена производња, држање, ношење и промет оружја и експлозивних материја из члана 348. став 4. КЗ, за које је оглашен кривим оспореним пресудама, па је затим својим понашањем у кафани у селу Кикојевац угрозио спокојство присутних грађана, а највише госта Д.М. тако што га је ухватио рукама за гардеробу, вукао га за трегере и рукаве и поцепао му комаде одеће , те је наставио да ремети јавни ред и мир у тој кафани изговарајући претеће речи обраћајући се запосленој у кафани „…где ти је газда и његов ортак, сад ћу да побијем све и поломићу целу кафану“, чиме су остварени елементи прекршаја из члана 6. став 3. ЗЈРМ, за чије је извршење оглашен кривим пресудом Прекршајног суда у Крагујевцу Пр. 5253/14 од 10. септембра 2014. године. Из достављене документације надаље произлази да је након вршења насиља над гостом Д.М и ремећењем јавног реда и мира изговарањем претњи да ће све побити, окривљени отишао до теретног возила којим се довезао до кафане и из кабине узео ватрено оружје те наставио да упућује претње, чиме је по оцени Уставног суда повећана узнемиреност свих присутних грађана, те се стога не може прихватити као уставноправно прихватљиво образложење оспорене првостепене пресуде да чињеница да је оптужени узео пушку, како је описано у изреци прекршајне пресуде , није узрок настанка последице у виду прекршаја из члана 6. став 3. ЗЈРМ.
Међутим, Уставни суд сматра да у конкретном случају Прекршајни суд у Крагујевцу није активирао забрану ne bis in idem, тиме што је у чињенични опис прекршаја из члана 6. став 3. ЗЈРМ унео и догађања која су уследила након ремећења јавног реда и мира у кафани у селу Кикојевац и вршења насиља над једним од присутних гостију, а која се тичу узимања – ношења ватреног оружја и настављања изговарања претњи, нити је оспореним пресудама подносилац уставне жалбе осуђен за дело које је обухваћено наведеном прекршајном пресудом. Ово стога што је окривљени елементе кривичног дела недозвољена производња, држање, ношење и промет оружја и експлозивних материја из члана 348. став 4. КЗ, за које је оглашен кривим оспореним пресудама, остварио пре него што је дошао до кафане у селу Кикојевац, тиме што је превозио – носио ватрено оружје за које физичка лица не могу добити дозволу надлежног државног органа за њихово држање или ношење.
Уставни суд и у овом уставносудском предмету указује на то да се прекршајни судови морају ограничити на утврђивање оних чињеница које чине биће прекршаја и да препусте кривичном суду да утврђује чињенице битне за постојање кривичног дела. Међутим, из напред наведених разлога , Уставни суд је оценио да између конкретне прекршајне и кривичне осуде подносиоца уставне жалбе не постоји чињенични идентитет, с обзиром на то да је подносилац уставне жалбе у прекршајном и кривичном поступку оглашен кривим због два и просторно и временски раздвојена деликта.
Следом свега наведеног, Уставни суд је оценио да у конкретном случају не постоји идентитет казнених дела због којих је подносилац оглашен кривим у прекршајном и кривичном поступку ( idem).
5.3. Полазећи од напред утврђеног – да у конкретном случају не постоји идентитет казнених дела због којих је подносилац оглашен кривим у прекршајном и кривичном поступку ( idem), Уставни суд констатује да у конкретном случају није могла постојати ни двoструкост поступка ( bis).
Полазећи од тога да је циљ члана 34. став 4. Устава забрана понављања поступка који је окончан одлуком која је стекла статус res iudicata, а да је Уставни суд утврдио да подносилац уставне жалбе јесте осуђен у прекршајном поступку који се у смислу одредаба члана 34. став 4. и члана 33. став 8. Устава изједначава са кривичним поступком, те да је након правноснажности прекршајне пресуде оглашен кривим за кривичн о дел о кој е се није односил о на исто понашање за кој е је кажњен у прекршајном поступку и које није обухватал о исте чињенице, односно за које је утврђено да се не ради о истом делу ( idem), Уставни суд је закључио да оспореним пресудама није дошло до повреде начела ne bis in idem.
6. С обзиром на све напред изложено, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13-О длука УС, 40/15-др. закон и 103/15), одбио уставну жалбу као неосновану.
7. Имајући у виду наведено, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42в став 1. тачка 1) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИK ВЕЋА
Весна Илић Прелић