Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа и судије Милан Станић, др Милан Шкулић, Мирослав Николић, др Драгана Коларић, Татјана Бабић, др Милан Марковић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Зорана Кенића из Смедеревске Паланке, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 12. октобра 2017. године, донео је
О Д Л У К У
Усваја се уставна жалба Зорана Кенића и утврђује да је пресудама Апелационог суда у Београду Гж1. 2509/14 од 16. априла 2015. године и Првог основног суда у Београду П1. 11169/10 од 5. фебруара 2014. године подносиоцу уставне жалбе повређено право на једнаку заштиту права, зајемчено чланом 36. став 1. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбија као неоснована.
О б р а з л о ж е њ е
1. Зоран Кенић из Смедеревске Паланке изјавио је Уставном суду, 17. јуна 2015. године, преко пуномоћника Добривоја Тасића, адвоката из Младеновца, уставну жалбу против пресуда наведених у изреци, због повреде права на правично суђење и права на једнаку заштиту права, зајемчених чланом 32. став 1. и чланом 36. став 1. Устава Републике Србије.
Подносилац је у у ставној жалб и навео да се 29. јануара 2009. године обратио свом послодавцу са захтевом за исплату предметне накнаде у убеђењу да је, према меродавним прописима, имао право на ту накнаду, али да му није одговорено на његов захтев , а судови су одбили његов тужбени захтев јер се није користио правним средствима против негативне одлуке, односно због „ћутања администрације“. Подносилац је истакао да су судови различито поступали одлучујући о овој правној ствари, усвајајући тужбене захтеве других тужилаца, услед чега му је повређено п раво на једнаку заштиту права.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката, или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава уређује законом.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, увидом у документацију достављену уз уставну жалбу, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:
Оспореним пресудама Апелационог суда у Београду Гж1. 2509/14 од 16. априла 2015. године и Првог основног суда у Београду П1. 11169/10 од 5. фебруара 2014. године правноснажно је одбијен тужбени захтев тужиоца, овде подносиоца уставне жалбе, којим је тражио да се обавеже тужена Република Србија – Министарство унутрашњих послова, да му, на име неисплаћених накнада за превоз за долазак и одлазак са рада, за период од 15. маја 2007. до 15. маја 2010. године, исплати опредељене новчане износе. Овакву одлуку парнични судови су донели након што је у поступку утврђено да се тужилац тек 29. јануара 2009. године обратио надлежном органу у оквиру Министарства са захтевом за исплату предметне накнаде, да је исти захтев поновио у н овембру и децембру 2010. и јануару 2011. године, као и да му је тужена, актом од 8. децембра 2011. године, усвојила захтев за исплату трошкова за септембар 2010. и мај, јун, јул и септембар 2011. године. Такође, парнични суд је утврдио да се тужилац, будући да му тужена није одлучила о захтеву за посматрани период, није користио овлашћењима из Закона о општем управном поступку и Законом о управним споровима, односно није изјавио жалбу, нити поднео тужбу због „ћутања администрације“, указујући да, сагласно одредби члана 37. Закона о платама државних службеника и намештеника, та лица имају право на предметну накнаду, под условом и на начин прописан одговарајућим подзаконским актом (Уредбом о накнади трошкова и отпремнини државних службеника и намештеника), као и да је истим законом прописана двостепена правна заштита ових лица код послодавца, према правилима општег управног поступка, и могућност покретања управног спора (када нису задовољни коначним актом или када он није донет). Такође, парнични судови су указали да је, применом наведених прописа, тужилац признање права на предметну накнаду могао да захтева само од надлежног функционера, уколико су за то били испуњени прописани услови, као и да о праву на накнаду не одлучује суд, већ је он надлежан да одлучује само о накнади штете која би настала за тужиоца када би надлежан орган без основа обуставио исплату признате накнаде или вршио њену нередовну исплату.
4. У вези са истакнутом повредом права на једнаку заштиту права зајемченог чланом 36. став 1. Устава, Уставни суд је, најпре, констатовао да је Одлуком Уж-3280/2011 од 25. априла 2013. године (доступна на интернет страници Уставног суда: www. ustavni.sud.rs) усвојио уставну жалбу подносиоца Р.Д. и утврдио да је подносиоцу повређено право на једнаку заштиту права, јер је, у спроведеном поступку, утврдио да су парнични судови другим тужиоцима, његовим колегама, који су се налазили у истој или битно сличној чињеничној и правној ситуацији као подносилац Р.Д, усвајали тужбене захтеве.
Имајући у виду околности конкретног случаја, Уставни суд је оценио да се подносилац Зоран Кенић у погледу периода до подношења захтева надлежном органу (29. јануара 2009. године) налазио у истој чињеничној и правној ситуацији као и подносилац Р.Д, а након тог периода у битно сличној чињеничној и правној ситуацији у односу на подносиоца Р.Д. Стога је утврдио и да је подносиоцу Зорану Кенићу повређено право из члана 36. став 1. Устава, те је у овом делу усвојио уставну жалбу, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 -Олука УС, 40/15-др.закон и 103/15), одлучујићи као у првом делу изреке.
5. У погледу истакнуте повреде права на правично суђење зајемченог чланом 32. став 1. Устава, Уставни суд указује да је Одлуком Уж-3563/10 од 20. децембра 2012. године (такође доступна на интернет страници Уставног суда) , одбио као неосновану уставну жалбу подносиоца Д.М, колеге овде подносиоца уставне жалбе, изјављену против пресуде Апелационог суда у Београду Гж. 675/10 од 13. маја 2010. године, а којом му је правноснажно одбијен тужбени захтев којим је тражио да се тужена Република Србија – Министарство унутрашњих послова обавеже да му, на име одређене накнаде (за одвојен живот од уже породице), исплати опредељени новчани износ, а будући да је у поступку који је претходио уставносудском утврђено да је тај подносилац поднео захтев за остваривање права надлежном функционеру, али се није користио осталим прописаним средствима за заштиту свог права код послодавца, пошто надлежни функционер о том захтеву није одлучио. У означеној одлуци Уставни суд је оценио да је уставноправно прихватљиво становиште парничног суда да о праву на накнаду запослених у државном органу не одлучује суд, него надлежни функционер у том органу, те да би судови једино били надлежни да одлучују о захтеву за накнаду штете због незаконитог и неправилног рада органа тужене у смислу члана 172. Закона о облигационим односима, а по основу одговорности правног лица за штету коју проузрокује његов орган, када би тај орган неосновано обуставио исплату накнаде, утврђене у појединачном, коначном и правноснажном акту тужене, или нередовно вршио исплате. Исти став Уставни суд је изразио и поводом уставне жалбе Р.Д, у Одлуци Уж-3280/2011 од 25. априла 2013. године, у ситуацији када је парнични суд, у поступку који је претходио уставносудском, утврдио да се Р. Д. пре обраћања суду није обратио надлежном функционеру ради остваривања права на накнаду трошков а доласка и одласка са рада. Уставни суд не види ниједан разлог да одустане од своје досадашње праксе.
Имајући у виду наведено, Уставни суд је оценио да подносиоцу уставне жалбе оспореним пресудама није повређено право на правично суђење зајемчено чланом 32. став 1. Устава. Оваква одлука утемељена је на ра злозима датим у образложењима Одлуке Уж- 3563/10 од 20. децембра 2012. године и Одлуке Уж-3280/2011 од 25. априла 2013. године. Стога је Уставни суд, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду , одбио као неосно вану уставну жалбу у делу изјављеном због повреде права из члана 32. став 1. Устава , одлучујући као у другом делу изреке.
6. Сагласно изнетом, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић