О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Гаши Идриза изјављена против решења Апелационог суда у Београду Кж2. 2060/14 од 23. октобра 2014. године, Кж2. 2224/14 од 13. новембра 2014. године и Кж2. 2456/14 од 8. децембра 2014. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Гаши Идриз из Ајвалије код Приштине поднео је 3. децембра 2014. године и допунио 17. децембра 2014. године , преко пуномоћника Душана Сивчева, адвоката из Панчева, Уставном суду уставну жалбу против решења означених у изреци, због повреде права на слободу и безбедност , права на ограничено трајање притвора, права на правично суђење и права на једнаку заштиту права и на правно средство, зајемчених одредбама члана 27. став 1, члана 31. став 1, члана 32. став 1. и члана 36. Устава Републике Србије , као и одредбама члана 5. став 1 тачка ц), чл. 6. и 13. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, а чију евентуалну повреду Уставни суд цени у односу на одговарајуће одредбе Устава.
Уставном жалбом се оспоравају судске одлуке којима је, након подигнуте оптужнице због оправдане сумње да је извршио кривично дело неовлашћена производња и стављање у промет опојних дрога у саизвршилаштву, према подносиоцу три пута продужаван притвор из разлога прописаног одредбом члана 211. став 1. тачка 1) Законика о кривичном поступку .
У уставној жалби је наведено да чињеница да окривљени има пријављено пребивалиште на територији општине Приштина, не може бити ваљан, уставан и законит разлог за одређивање притвора; да судови нису образложили субјективне елементе који поред наведене чињенице указују да ће окривљени бити недоступан надлежним државним органима и да ће избегавати да приступи у суд по позиву и тиме ометати вођењ е предметног кривичног поступка, као и да се Апелациони суд у Београду није изјашњавао о свим битним жалбеним наводима, чиме је повређено право подносиоца на образложену судску одлуку.
Предложио је да Уставни суд утврди повреду истакнутих уставних права, наложи пуштање на слободу подносиоца и обавеже Републику Србију да му на име накнаде нематеријалне штете исплати износ од 500.000,00 динара, као и трошкове поступка у износу од 90.000,00 динара.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку , извршио увид у документацију приложену као доказ уз уставну жалбу и одговор Вишег суда у Панчеву К. 46/15 од 1. јуна 2017. године, те је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за доношење одлуке у овом уставносудском предмету:
Оптужницом Вишег јавног тужилаштва у Панчеву Кто. 2/15 од 2. априла 2015. године подносиоцу уставне жалбе и још двојици оптужених лица стављено је на терет извршење кривичног дела неовлашћена производња и стављање у промет опојних дрога, која је потврђена решењем Вишег суда у Панчеву Кв. 72/15 од 16. априла 2015. године, које је постало правноснажно 13. маја 2015. године.
Главни претрес је започео 16. јуна 2015. године и завршен је 10. августа 2015. године, у току којег су саслушани окривљени, испитано осам сведока, прочитан исказ окривљеног С.Д, прочитани писани докази и извршен увид у налазе и мишљења судских вештака. Пресудом Вишег суда у Панчеву К. 12/15 од 10. августа 2015. године подносилац је оглашен кривим због кривичног дела које је било предмет оптужбе и осуђен на казну затвора у трајању од три године, а која је у односу на подносиоца уста вне жалбе постала правноснажна доношењем пресуде Апелационог суда у Београду Кж1. 1012/15 од 26. октобра 2015. године.
Притвор је према подносиоцу уставне жалбе одређен решењем Вишег суда у Панчеву Кпп. 27/14 од 21. јула 2014. године, а рачуна му се од 19. јула 2014. године, када је лишен слободе.
Оспореним решењем Апелационог суда у Београду Кж2. 2060/2014 од 23. октобра 2014. године одбијена је жалба окривљеног Гаши Идриза и потврђено ожалбено решење Вишег суда у Панчеву Кв. 347/14 од 3. октобра 2014. године, којим је притвор према подносиоцу уставне жалбе продужен из разлога прописаних одредбом члана 211. став 1. тачка 1) Законика о кривичном поступку. У образложењу оспореног решења је наведено да је, насупрот жалбеним наводима окривљеног, првостепени суд правилно нашао да поред основане сумње да је окривљени извршио дело које му се ставља на терет, постоје околности које указују на опасност од бекства, а свој закључак је образложио прихватљивим релевантним и довољним разлозима, нарочито стога што се закључак првостепеног суда заснива на томе да се искључиви центар животних активности окривљеног Идриза налази на територији Косова и Метохије, на којој надлежни органи Републике Србије нису у могућности да врше ефективну власт, те самим тим ни да у сваком случају осигурају присуство окривљеног у кривичном поступку. Такође је наведено да тежина предметног кривичног дела, за које је запрећена казна за твора од три до 12 година и околности под којима је оно извршено, према наводима оптужнице, и по оцени другостепеног суда стварају бојазан да ће окривљени, по пуштању на слободу, искористити измештеност свог пребивалишта и контакте које тамо има и побећи.
Оспореним решењем Апелационог суда у Београду Кж2. 2224/14 од 13. новембра 2014. године одбијена ја жалба подносиоца и потврђено ожалбено решење Вишег суда у Панчеву Кв. 376/14 од 30. октобра 2014. године, којим је према подносиоцу притвор продужен из истог законског разлога. У образложењу оспореног решења је наведено да је првостепени суд правилно нашао да и даље постоје разлози за продужење притвора према окривљено м, будући да се ради о лицу које борави на подручју општине Приштина, где је искључиви центар његових животних активности, а да се Приштина налази на подручју Косова и Метохије, где надлежни органи Републике Србије нису у могућности да врше ефективну власт, а самим тим ни да обезбеде присуство окривљеног Гаши Идриза уколико би се нашао на слободи. Такође је наведено да бранилац окривљеног оправдано указује на то да Косово и Метохија представљају део територије Републике Србије, међутим опште је позната чињеница да органи гоњења Републике Србије на тој територији нису у могућности да делују, дакле нису у могућности да обезбеде присуство окривљеног у предметном кривичном поступку, што уз чињеницу да се окривљеном ставља на терет извршење кривичног дела за које је запрећена казна затвора од три до 12 година и околности под којима је оно извршено према наводима оптужнице, и по оцени другостепеног суда, упућују на закључак да је притвор нужна мера у циљу обезбеђења присуства окривљеног пред судом.
Оспореним решењем Апелационог суда у Београду Кж2. 2456/2014 од 8. децембра 2014. године у односу на подносиоца уставне жалбе потврђено је првостепено решење Вишег суда у Панчеву Кв. 422/14 од 28. новембра 2014. године, са образложењем да чињеница да окривљени Гаши има пребивалиште на територији Косова и Метохије на којој надлежни органи Републике Србије нису у могућности да врше ефективну власт, а да је тамо центар животних активности окривљеног јер се тамо налазе супруга и четворо деце, па имајући у виду тежину кривичног дела, и по оцени другостепеног суда наведене околности јасно указују да постоји опасност од бекства и скривања окривљеног, која се може отклонити само мером притвора.
4. Одредбама Устава, на чије повреде се позивају подносиоци у уставној жалби, утврђено је: да свако има право на личну слободу и безбедност и да је лишење слободе допуштено само из разлога и у поступку који су предвиђени законом (члан 27. став 1.); да, поред осталог, трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, имајући у виду разлоге притвора (члан 31. став 1.); да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1).
Закоником о кривичном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13 и 45/13) (у даљем тексту: ЗКП) прописано је: да пре доношења правноснажне одлуке о изрицању кривичне санкције, окривљеном могу бити ограничене слободе и права само у мери неопходној за остварење циља поступка, под условима прописаним овим закоником (члан 10. став 1.); да се притвор може одредити само под условима предвиђеним у овом законику и само ако се иста сврха не може остварити другом мером, да је дужност свих органа који учествују у кривичном поступку и органа који им пружају правну помоћ да трајање притвора сведу на најкраће неопходно време и да поступају са нарочитом хитношћу ако се окривљени налази у притвору и да ће се у току целог поступка притвор укинути чим престану разлози на основу којих је био одређен (члан 210. ст. 1. до 3.).
Сагласно одредби члана 211. став 1. ЗКП, притвор се може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело ако се , поред осталог, крије или се не може утврдити његова истоветност или у својству оптуженог очигледно избегава да дође на главни претрес или ако постоје друге околности које указују на опасност од бекства (тачка 1)).
5. Уставни суд констатује да се суштина навода подносиоца уставне жалбе о повреди права из члана 27. став 1, члана 31. став 1. и члана 32. став 1. Устава у односу на оспорена решења заснива на следећим тврдњама: да није било основа да му се притвор одреди и продужи на основу одредб е члана 211. став 1. тач ка 1) ЗКП, јер не постоје разлози који би оправдали ову меру, односно јер су оспорена решења необразложена.
Уставни суд и у овом уставносудском поступку указује да је Уставом утврђено да свако има право на личну слободу и безбедност и да је лишење слободе допуштено само из разлога и у поступку који су предвиђени законом, из чега произлази да је неопходно кумулативно постојање два услова да би лишење слободе било законито. Први, да лишење слободе мора бити засновано на разлозима предвиђеним законом, и други, да се лице лишава слободе у складу са законом прописаним поступком. Сагласно одредбама члана 30. став 1. Устава и члана 211. став 1. ЗКП, притвор се према неком лицу може одредити и продужити само одлуком суда, уколико су кумулативно испуњена да услова: да постоји основана сумња да је лице учинило кривично дело и да је притварање неопходно ради вођења кривичног поступка. Разлози који притварање могу чинити неопходним ради вођења кривичног поступка, прописани су у тач. 1) до 4) члана 211. став 1. ЗКП.
Из наведеног, по оцени Уставног суда, недвосмислено произлази да суд може одредити (и продужити) притвор према неком лицу само уколико истовремено оцени да постоји основана сумња да је оно извршило кривично дело и да је његово притварање неопходно ради вођења кривичног поступка, те да потом, у решењу о одређивању (и продужењу) притвора, детаљно образложи који су то разлози који притварање чине неопходним ради несметаног вођења кривичног поступка.
Такође, Уставни суд указује да је у више својих одлука заузео становиште да дужина трајања притвора која неће довести до повреде Уставом зајемченог права из члана 31. Устава подразумева да надлежни судови у својим одлукама наводе релевантне и довољне разлоге којима оправдавају трајање мере притвора и показују посебну хитност у вођењу поступка.
Полазећи од наведених општих принципа, а имајућу у виду наводе и разлоге изнете у уставној жалби у односу на оспорена решења, Уставни суд је оцену основаности изнетих тврдњи подносилаца о повреди права из члана 32. став 1. Устава ценио у оквиру права из члана 27. став 1. и члана 31. став 1. Устава.
Уставни суд је утврдио да је притвор према подносиоцу уставне жалбе одређен и продужен због постојања основане сумње да је изврши о кривично дело неовлашћена производња и стављање у промет опојних дрога из члана 246. став 1. Кривичног законика, у саизвршилаштву, за које кривично дело је запрећена казна затвора од три до 12 година. Притвор је према подносиоц у уставне жалбе оспореним решењима продуж аван на основу одредаба члана 211. став 1. тачка 1) ЗКП, односно због постојања околности које су у казивале на опасност од бекства.
У образложењу оспорених решења је наведено да поред основане сумње да је окривљени извршио дело које му се ставља на терет, постоје околности које указују на опасност од бекства, а које се огледају у томе да се искључиви центар животних активности окривљеног Идриза налази на територији Косова и Метохије, на којој надлежни органи Републике Србије нису у могућности да врше ефективну власт, те самим тим ни да у сваком случају осигурају присуство окривљеног у кривичном поступку, а која чињеница, у садејству са тежином предметног кривичног дела и околностима под којима је , према наводима оптужнице, оно извршено, стварају бојазан суда да ће окривљени, по пуштању на слободу, искористити измештеност свог пребивалишта о контакте које тамо има, побећи и постати недоступан органима кривичног гоњења.
Полазећи од наведеног, Уставни суд је оценио да су оспорена решења заснована на уставноправно прихватљивом тумачењу процесног права, те да је надлежни суд поступао у складу са ЗКП када је утврдио да постоје услови да се подносиоцу уставне жалбе продужи притвор по означен ом законском основу. Наиме, постојање околности које указују на опасност од бекства подносиоца уставне жалбе је, по оцени Уставног суда, јасно и довољно образложено. Стога је Уставни суд оценио као неосноване наводе подноси оца да није било основа да му се притвор продуж ава, да не постоје разлози који би оправдали ову меру, односно да су оспорена решења необразложена.
Такође, Уставни суд је утврдио да се подносилац до дана подношења уставне жалбе (3. децембар 2014. године) налази о у притвору четири месеца и 15 дана (рачунајући од 19. јула 2014. године, када је лишен слободе) . Имајући у виду да је предметни кривични поступак у односу на подносиоца уставне жалбе у две судске инстанце правноснажно окончан за једну годину и три месеца (26. октобра 2015. године), Уставни суд је оценио да је кривични поступак против подносиоца уставне жалбе вођен са примереном хитношћу.
Полазећи од свега наведеног, Уставни суд је оценио да су оспорена решења донета из разлога и у поступку који су предвиђени законом, као и да су у њима наведени релевантни и довољни разлози због којих је надлежни суд сматрао да је мера притвора неопходна ради вођења кривичног поступка, који се водио са примереном хитношћу.
Уставни суд напомиње да се ниједан навод уставне жалбе не односи на повреду права из члана 36. Устава, те није било услова да се Суд упушта у испитивање повреде права која је само формално истакнута.
Стога је Уставни суд је нашао да оспореним решењима нису повређена Уставом зајемчена права подносилаца уставне жалбе из члана 27. став 1. и члана 31. став 1. Устава, те је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13-Одлука УС, 40/15-др. закон и 103/15), одбио уставну жалбу као неосновану.
6. Следом свега изложеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду , донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић