Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа, и судије Милан Станић, др Милан Шкулић, Мирослав Николић, др Драгана Коларић, Татјана Бабић, др Милан Марковић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Милорада Васића из села Гараши, код Аранђеловца, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већa одржаној 26. октобра 2017. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба Милорада Васића и утврђује да је ставом првим изреке решења Основног суда у Аранђеловцу И. 57/05 од 24. априла 2015. године повређено право подносиоца уставне жалбе на правно средство, зајемчено одредбом члана 36. став 2. Устава Републике Србије.
2. Поништава се став први изреке решења Основног суда у Аранђеловцу И. 57/05 од 24. априла 2015. године и одређује да надлежни суд поново одлучи о приговору подносиоца уставне жалбе поднетом против решења Основног суда у Аранђеловцу И. 57/05 од 8. априла 2015. године.
3. Одбацује се уставна жалба Милорада Васића изјављена због повреде права на суђење у разумном року и права на имовину , зајемчених чланом 32. став 1. и чланом 58. Устава, у извршном поступку који се води пред Основним судо м у Аранђеловцу у предмету И. 8/05.
О б р а з л о ж е њ е
1. Милорад Васић из села Гараши, код Аранђеловца, поднео је Уставном суду, 9. маја 2015. године, преко пуномоћника Зорана Петковића, адвоката из Крагујевца , уставну жалбу против решења Основног суда у Аранђеловцу И. 57/05 од 24. априла 2015. године , због повреде права на једнаку заштиту права и на правно средство из члана 36. Устава Републике Србије и права на имовину из члана 58. став 1. Устава, као и због повреде права на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава у извршном поступку који се води пред Основним судо м у Аранђеловцу у предмету И. 8/05.
У уставној жалби, је, између осталог, наведено : да чињеница да поступак извршења није спроведен нити пак започет ни после више од десет година, као и чињеница да је подносиоцу ускраћено право на подношење правног средства против решења о обустави поступка, директно говоре да поступак није спроведен у разумном року, те да је учињена повреда права на једнаку заштиту права и на правно средство и права на имов ину; да је предлог за извршење поднет још 12. јануара 2005. године, на основу правноснажне и извршне пресуде Општинског суда у Аранђеловцу П. 1105/02 од 1. априла 2004. године и да је тадашњи Општински суд у Аранђеловцу донео решење И. 8/05 од 12. јануара 2005. годин е којим је дозвољено извршење; да је извршни суд дао поуку о правном леку о могућности изјављивања приговора против решења о обустави извршног поступка, али када је подносилац изјавио приговор, оспореним решењем је одбачено као недозвољен о наведено правно средство , а што је противно Закону о извршењу и обезбеђењу.
Подносилац уставне жалбе је предложио да Уставни суд усвоји уставну жалбу и утврди повреду означених уставних права „у извршном поступку који се водио пред Основним судом у Аранђеловцу у предмету И. 57/05, раније пред Општинским судом у Аранђеловцу у предмету И. 8/05“ . Тражио је накнаду нематеријалне , као и накнаду материјалне штете „у висини износа опредељеног решењем о извршењу Општинског суда у Аранђеловцу И. 8/05 од 12. јануара 2005. године“.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У поступку пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, увидом у списе предмета Општинског суда у Аранеђеловцу И. 57/05 и И. 8/05 и другу приложену документацију , утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:
3.1. Чињенице и околности који се односе на извршни поступак који се водио пред Основним судом у Аранђеловцу у предмету И. 57/05:
Извршни поверилац Милорад Васић, овде подносилац уставне жалбе, поднео је 22. фебруара 2005. године предлог за извршење Општинском суду у Аранђеловцу против извршног дужника привредног друштва „Шамот Комерц“, Аранђеловац (улица Илије Гарашанина бб), на основу правноснажног и извршног решења Општинског суда у Аранђеловцу П. 1105/02 од 17. децембра 2004. године, ради намирења новчаног потраживања на име трошкова парничног поступка од 14.000,00 динара , и то пописом, проценом и продајом покретних ствари извршног дужника.
Општински суд у Аранђеловцу је решењем И. 57/05 од 22. фебруара 2005. године дозволио предложено извршење.
Општински суд у Аранђеловцу је решењем И. 57/05 од 4. јула 2005. године прекинуо поступак извршења у року од годину дана, и то почев од 4. јула 2005. године, а на основу одредбе члана 31. став 1. Закона о изменама и допунама Закона о приватизацији („Службени гласник РС“, број 45/05).
Извршни поверилац је изјавио жалбу против наведеног решења о прекиду поступка, наводећи да је тражио извршење на покретним стварима извршног дужника, а не на његовим новчаним средствима.
Окружни суд у Крагујевцу је решењем Гж. 1415/05 од 5. октобра 2005. године одбио као неосновану жалбу извршног повериоца и потврдио решење Општинског суда у Аранђеловцу И. 57/05 од 4. јула 2005. године.
Привредни суд у Крагујевцу је правноснажним решењем Ст. 471/10 од 26. јула 2010. године отворио и закључио стечај над стечајним (извршним) дужником, у смислу чл. 153-154. Закона о стечају.
Извршни дужник је брисан из регистра привредних субјеката 14. септембра 2010. године (видети веб-сајт Агенције за привредне регистре).
Основни суд у Аранђеловцу је решењем И. 57/05 од 8. априла 2015. године обуставио извршни поступак, сагласно одредби члана 76. став 1. тачка 3) Закона о извршењу и побезбеђењу, јер је из извода Агенције за привредне регистре утврђено да је извршни дужник брисан из регистра привредних субјеката. У поуци о правном леку наведеног решења је констатовано да је против овог решења дозвољен приговор у року од пет радних дана од дана достављања решења.
Извршни поверилац је против наведеног решења о обустави извршног поступка 23. априла 2015. године изјавио приговор, са захтевом за уклањање неправилности.
Основни суд у Аранђеловцу је оспореним решењем И. 57/05 од 24. априла 2015. године, у ставу првом изреке, одбацио као недозвољен приговор извршног повериоца, док је, у ставу другом изреке, одбио као „недозвољен“ захтев за отклањање неправилности. У образложењу оспореног решења је наведено да је одредбом члана 39. став 2. Закона о извршењу и обезбеђењу прописано да се против решења суда може изјавити приговор само када је овим законом прописано, а да ниједна одредба Закона о извршењу и обезбеђењу не прописује да се на одлуку из члана 76. Закона о извршењу и обезбеђењу може изјавити приговор. У оспореном решењу ја наведено да против тог решења није дозвољен приговор. Наведено решење је достављено пуномоћнику извршног повериоца 30. априла 2015. године.
Виши суд у Крагујевцу је првноснажним решењем Р4.И. 198/15 од 30. априла 2015. године одбацио захтев за заштиту права на суђење у разумном року Милорада Васића, овде подносиоца уставне жалбе, у предметном извршном поступку, са образложењем да је предлагач захтев за суђење у разумном року поднео 20. априла 2015. године, а решењем од 8. априла 2015. године, које је постало правноснажно 16. априла 2015. године, обустављен је извршни поступак, а о захтеву за суђење у разумном року одлучује суд само ако се захтев односи на поступак који је у току.
3.2. Чињенице и околности који се односе на извршни поступак који се води пред Основним судом у Аранђеловцу у предмету И. 8/05:
Извршни поверилац Милорад Васић, овде подносилац уставне жалбе, поднео је 12. јануара 2005. године предлог за извршење Општинском суду у Аранђеловцу против извршног дужника привредног друштва „Шамот Комерц“, Аранђеловац (улица Илије Гарашанина бб), на основу правноснажне и извршне пресуде Општинског суда у Аранђеловцу П. 1105/02 од 1. априла 2004. године, ради намирења новчаног пот раживања на име доприноса за обавезно социјално осигурање и минималне зараде, и то пописом, проценом и продајом покретних ствари извршног дужника.
Општински суд у Аранђеловцу је решењем И. 8/05 од 12. јануара 2005. године дозволио предложено извршење.
Поступак је још у току, односно није донет акт о окончању поступка (решење о обустави поступка,односно закључак о намирењу).
4. Одредбом члана 36. став 2. Устава утврђено је да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу.
Законом о извршењу и обезбеђењу („Службени гласник РС“, број 31/11) (у даљем тексту: ЗИО) било је прописано: да се oдлуке у извршном поступку доносе у облику решења или закључка, да се решењем о извршењу дозвољава извршење на имовини извршног дужника, под условима и обиму одређеним овим законом, а да се закључком суда одређује спровођење појединих радњи и управља поступком (члан 36.); да се против решења може изјавити приговор, само када је овим законом прописано да је приговор дозвољен (39. став 2.); да суд обуставља извршења услед престанка странке која је правно лице, а нема правног следбеника (члан 76. став 1. тачка 3)); да ће се одлуком о обустави извршења укинути и спроведене извршне радње, ако се тим не дира у стечена права трећих лица (члан 76. став 5.).
5. Уставни суд најпре указује да је Р ешењем Уж-8166/2012 од 23. јануара 2014. године одбацио уставну жалбу C.P.B. p.cо ltd изјављену против решења ко јим је обустављено спровођење извршења јер подносилац уставне жабе није искористио правно средство за заштиту својих права – приговор у извршном поступку, али је истовремено констатовао да подносилац није поучен о могућности изјављивања овог правног лека, да због тога не сме да трп и штетне последице и да сагласно члану 39. ЗИО , у року од пет да на од дана пријема овог решења, може изјавити приговор против оспореног решења о обустави поступка.
Подносилац уставне жалбе је , за разлику од подносиоца уставне жалбе у предмету Уж-8166/2012, поднео приговор против решења о обустави поступка извршења на основу поуке о правном леку која му је дата од стране извршног суда , али које правно средство је ипак одбачено.
У поступку мериторног одлучивања о уставној жалби Уставни суд се усредсредио на питање да ли је оспореним решењем извршног суда повређено право подносиоца на жалбу или друго правно средство , зајемчено чланом 36. став 2. Устава.
Уставни суд констатује да у поступку извршења суд доноси одлуке у форми решења или закључка, с тим што се закључком спроводе поједине радње и управља поступком (члан 36. ст. 1. и 3. ЗИО). У ЗИО није дефинисана форма акта којим се поступак обуставља. Имајући у виду да је обустава један од начина окончања извршног поступка, те да се стога обустављањем извршног поступка коначно одлучује о праву повериоца да намири потраживање у ситуацији када намирење из неког од законом предвиђених разлога није могуће, одлука о обустављању извршног поступка не представља спровођење неке извршне радње или акт управљања поступком. То има за последицу да се одлука о обустављању извршног поступка не доноси у форми закључка, већ у форми решења, па је у тој форми и донет акт који се оспорава уставном жалбом. Како код окончања поступка обуставом у ЗИО није наведен приговор као дозвољени правни лек, Уставни суд сматра да у тој ситуацији има места сходној примени одредаба Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, број 72/11), и то одредбе члана 399. став 1. којом је предвиђено да је против решења првостепеног суда дозвољена жалба ако законом није другачије прописано. Из наведеног произлази д а се против решења о обустави извршног поступка може поднети приговор. Овакав прав ни став Уставни суд је изнео у Решењу Уж-8166/2012 од 23. јануара 2014. године.
С обзиром на право странке које се јемчи чланом 36. став 2. Устава, Уставни суд налази да када се решењем у извршном поступку одлучује о правима и обавезама странака , као у конкретном случају, оне имају право на правни лек - приговор, у складу са чланом 39. ЗИО, те је и подносиоцу уставне жалб е, као извршном повериоцу, припадало право да против решења којим је обустављен извршни поступак изјави приговор. Међутим, у конкретном случају , констатовано је да правни лек није дозвољен против решења о об устави поступка, те је подносиочев приговор одбачен оспореним решењ ем извршног суда .
На основу изложеног, Уставни суд је утврдио да је ставом првим изреке решења Основног суда у Аранђеловцу И. 57/05 од 24. априла 2015. године, повређено право подносиоца уставне жалбе на правно средство, зајемчено одредбом члана 36. став 2. Устава. Стога је Уставни суд уставну жалбу усвојио, сагл асно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 -Одлука УС, 40/15-др. закон и 103/15) и одлучио као у тачки 1 . изреке.
6. Уставни суд је, у тач ки 2. изреке, у складу са одредбом члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, оценио да се штетне последице повреде права могу отклонити једино поништајем става првог изреке решења Основног суда у Аранђеловцу И. 57/05 од 24. априла 2015. године и одређивањем да надлежни суд поново одлучи о приговору подносиоца уставне жалбе поднет ом против првостепеног решења , не прејудицирајући при томе коначну одлуку извршног суда о испуњености услова за обуставу извршења.
7. С обзиром на то да је утврђена повреда права на правно средство и наложено отклањање штетних последица, то Уставни суд није посебно разматрао наводе о повреди права на једнаку заштиту права, као ни оспоравање другог става изреке решења Основног суда у Аранђеловцу И. 57/05 од 24. априла 2015. године којим је одбијен захтев за отклањање неправилности.
8. Разматрајући уставну жалбу у делу изјављеном због повреде права на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава и права на имов ину из члана 58. Устава, Уставни суд најпре у казује да је подносилац формално означио да тражи повреду наведених уставних права „у извршном поступку који се водио пред Основним судом у Аранђеловцу у предмету И. 57/05, раније пред Општинским судом у Аранђеловцу у предмету И. 8/05“. У вези са наведеним, Уставни суд најпре указује да су извршни поступак који се води пред Основним судом у Аранђеловцу у предмету И. 8/05 (који је још у току) и извршни поступак који се водио пред Основним судом у Аранђеловцу у предмету И. 57/05 (који је окончан) два различита извршна поступка. Извршни поступак који се води пред Основним судом у Аранђеловцу у предмету И. 8/05 покренут је на основу извршне исправе - правноснажне и извршне пресуде Општинског суда у Аранђеловцу П. 1105/02 од 1. априла 2004. године (минимална зарада и доприноси по основу радног односа ), док је извршни поступак који се водио пред Основним судом у Аранђеловцу у предмету И. 57/05 покренут на основу извршне исправе – правноснажног и извршног решења Општинског суда у Аранђеловцу П. 1105/02 од 17. децембра 2004. године (трошкови парничног поступка).
Затим, Уставни суд указује да је подносилац уставне жалбе суштински оспорио само трајање извршног поступка који се води пред Основним судом у Аранђеловцу у предмету И. 8/05, тиме што је навео само када је поднет предлог за извршење у наведеном поступку (12. јануара 2005. године) и тиме што је тражио накнаду материјалне штете у висини износа опредељеног решењем о извршењу Општинског суда у Аранђеловцу И. 8/05 од 12. јануара 2005. године.
У погледу истакнуте повреде права на суђење у разумном року и права на имовину зајемчених чланом 32. став 1. и чланом 58. став 1. Устава и захтева за утврђење накнаде нематеријалне и материјалне штете због повреде наведених уставних права у извршном поступку који се води пред Основним судом у Аранђеловцу у предмету И. 8/05, Уставни суд, најпре, указује да након ступања на снагу одредаба Закона о изменама и допунама Закона о уређењу судова („Службени гласник РС“, број 101/13), којима је у правни систем Републике Србије уведено правно средство - захтев за заштиту права на суђење у разумном року, почев од 22. маја 2014. године, овај с уд није надлежан да одлучује о повреди ових права у поступцима који нису окончани, већ о томе одлучују редовни судови. Такође, Уставни суд указује на то да је 1. јануара 2016. године почео да се примењује Закон о заштити права на суђење у разумном року („Службени гласник РС“, број 40 /15). Будући да је Уставни суд утврдио да је предметни извршни поступак још увек у току, то је оценио да нису испуњени процесни услови за поступање по уставној жалби у предметном делу.
Имајући у виду наведено, Уставни суд је, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, одбацио уставну жалбу у том делу, јер нису испуњене претпоставке утврђене Уставом и Законом за вођење поступка и одлучивање, решавајући као у тачки 3. изреке.
9. На основу свега изнетог и одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић