Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа, и судије Милан Станић, др Милан Шкулић, Мирослав Николић, др Драгана Коларић, Татјана Бабић, др Милан Марковић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби З. Ј . из Лебана, на основу члана 167. став 4. у вези са члан ом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 9. новембра 201 7. године, донео је
O Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба З. Ј . и утврђује да је решењем Основног суда у Лебану Ипв (И). 36/15 од 20. априла 201 5. године повређено право подносиоца уставне жалбе на правну заштиту за случај престанка радног односа, зајемчено одредбом члана 60. став 4. Устава Републике Србије.
2. Поништава се решење Основног суда у Лебану Ипв (И). 36/15 од 20. априла 2015. године и одређује да исти суд донесе нову одлуку о приговору подноси оца уставне жалбе изјављено м против решења Основног суда у Лебану И. 515/12 од 3. новембра 201 4. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. З. Ј . из Лебана је , 15. јула 201 5. године, преко пуномоћника С. М, адвоката из Лесковца, Уставном суду поднео уставну жалбу против решења Основног суда у Лебану Ипв (И). 36/15 од 20. априла 2015. године, због повреде права на рад из члана 60. Устава .
У уставној жалби се, између осталог, наводи: да је оспореним решењем Основног суда у Лебану потврђено решење истог суда, којим је одбијен као неоснован предлог за извршење правноснажне и извршне пресуде којом је извршни дужник обавезан да подносиоца уставне жалбе врати на рад; да је предлог за извршење претходно усвојен 2012. године; да је извршни суд у међувремену извршног дужника новчано казнио у неколико наврата; да је као разлог одбијања већ усвојеног предлога за извршење наведена немогућност извршног дужника да у оквиру постојеће систематизације распореди подносиоца уставне жалбе, због чега је извршни суд стао на становиште да се извршни дужник може ослободити обавезе исплатом накнаде из члана 191. став 5. Закона о раду; да извршни суд није могао да поступи на описани начин јер захтев за исплату одређеног броја зарада, у смислу наведене одредбе Закона о раду, није постављен у парничном поступку, те, према томе, извршни суд није био овлашћен да мења извршну исправу, већ да исту спроведе онако како она гласи.
Предложено је да Уставни суд усвоји уставну жалбу, поништи оспорени акт и подносиоцу уставне жалбе утврди право на накнаду нематеријалне штете у износу од 1.000 евра.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У поступку пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, извршио увид у оспорени акт и документацију која је приложена уз уставну жалбу , па је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари :
Правноснажном и извршном пресудом Општинског суда у Лебану П1. 67/09 од 9. септембра 2009. године је поништено као незаконито решење о отказу уговора о раду од 31. јануара 2009. године, па је тужени П. „О .“ а.д, Лебане, обавезан да тужиоца З. Ј, овде подносиоца уставне жалбе, врати на послове који одговарају његовој стручној спреми, знању и способностима, у року од осам дана од правноснажности пресуде , под претњом принудног извршења. Ова пресуда је постала правноснажна 23. новембра 2011. године, а извршна 19. јануара 2012. године.
Подносилац уставне жалбе је 6. фебруара 201 2. године, у својству извршног повериоца, поднео Основном суду у Лесковцу – Судска јединица у Лебану предлог за извршење против извршног дужника П. „О .“ а.д, Лебане, на основу поменуте извршне исправе. Као средство извршења је предложено новчан о ка жњавање извршног дужник а и његовог одговорног лиц а. Извршење је одређено решењем И. 515/12 од 10. фебруара 2012. године.
Решењем Основног суда у Лесковцу – Судска јединица у Лебану И. 515/12 од 20. децембра 2012. године извршном дужнику је , по предлогу извршног повериоца, изречена новчана казна у износу од 100.000 динара, због непоштовања судске одлуке.
Решењем Основног суда у Лесковцу – Судска јединица у Лебану И. 515/12 од 8. априла 2013. године извршном дужнику је , по предлогу извршног повериоца, изречена новчана казна у износу од 100.000 динара, а одговорном лицу извршног дужника новчана казна у износу од 10.000 динара, због непоштовања судске одлуке.
Решењем Основног суда у Лесковцу – Судска јединица у Лебану И. 515/12 од 27. јуна 2013. године извршном дужнику је , по предлогу извршног повериоца, изречена увећана новчана казна у износу од 110.000 динара, а одговорном лицу извршног дужника увећана новчана казна у износу од 15.000 динара, због непоштовања судске одлуке.
Решењем Основног суда у Лебану, који је 1. јануара 2014. године преузео надлежност Основног суда у Лесковцу – Судска јединица у Лебану, И. 515/12 од 24. јануара 2014. године, извршном дужнику је , по предлогу извршног повериоца, изречена увећана новчана казна у износу од 120.000 динара, а одговорном лицу извршног дужника увећана новчана казна у износу од 20.000 динара, због непоштовања судске одлуке.
Решењем Основног суда у Лебану И. 515/12 од 20. маја 2014. године извршном дужнику је , по предлогу извршног повериоца, изречена увећана новчана казна у износу од 130.000 динара, а одговорном лицу извршног дужника увећана новчана казна у износу од 25.000 динара, због непоштовања судске одлуке.
Оспореним решењем Основног суда у Лебану Ипв (И). 36/15 од 20. априла 2015. године је одбијен као неоснован приговор извршног повериоца, па је решење истог суда И . 515/12 од 3. новембра 201 4. године у целини потврђено.
У образложењу оспореног решења већа извршног суда је, поред осталог, наведено: да је решењем Основног суда у Лебану И . 515/12 од 3. новембра 201 4. године одбијен као неоснован предлог извршног повериоца , којим је тражио да се наложи извршном дужнику да га вра ти на рад и распореди на послове и радне зада тке који одговарају његовој стручној спреми, знању и способностима, уз новчано кажњавање извршно г ду жника; да је пуномоћник извршног повериоца благовремено изјавио приговор у коме је навео да суд у току поступка извршења судске одлуке не сме утврђивати чињенице које се односе на право извршног повериоца да се врати на рад, већ је само дужан извршну исправу спроведе; да је веће, увидом у списе предмета, утврдило да је решење о извршењу И. 515/12 од 10. фебруара 2012. године донето на основу извршне исправе - правноснажне и извршне пресуде Општинског суда у Лебану П1. 67/09 од 9. септембра 2009. године; д а је, након тога, поступајући по предлозима извршног повериоца, суд донео пет решења о новчаном кажњавању извршног дужника због непоштовања судске одлуке; да је извршни дужник, након неколико одржаних рочишта, a по налогу суда, доставио нормативн е акте, односно Правилник о организацији и систематизацији радних места, организациону шему и платне обрасце са списком радника за јануар месец 2013. г одине, из којих произлази да je законски заступник извршног дужника је дини запослени код извршног дужника, те да извршни дужник нема ни правну ни техничку м огућност да извршног повериоца врати на посао; да је, такође , утврђено да је извршни дужник у блокади, због чега није у могућности да врши било какву исплату; да је чланом 238. Закона о извршењу и обезбеђењу прописано да је послодавац дужан да запосленог као извршног повериоца врати на рад на истим пословима до доношења незаконите одлуке, а ако je у међув ремену по новој систематизацији укинуто масто на коме је запослени радио, извршни дужник може запосленог у поступку враћања на рад да распореди на друго одговарајуће место, односно на одговарајуће послове и задатке; да реинтеграција запосленог значи повратак запосленог на рад и његово поновно укључивање у радни однос; да, с тим у вези, није могуће непосредно извршење довођењем запосленог принудним путем код послодавца; да према ставу Врховног суда Србије, ако су наступиле околности које онемогућавају укључивање у процес рада, пресуда о враћању на рад се извршава обезбеђивањем оних права из радног односа које би радник у тим околностима остваривао да није била донета незаконита одлука о престанку радног односа; да у складу са чланом 191. став 6. Закона о раду, ако суд утврди да је запосленом престао радни однос без правног основа, али у току поступка послодавац докаже да постоје околности које оправдано указују да наставак радног односа, уз уважавање свих околности и интереса обе стране у спору , није могућ, суд ће одбити захтев запосленог да се врати на рад и досудиће му накнаду штете у двоструком износу од износа утврђеног у складу са ставом 5 . наведеног члана Закона; да код таквог стања ствари, веће налази да је побијано решење у свему законито и исправно, с обзиром на то да је извршни поверилац примио више од 36 зарада, те да је извршни дужник доказао да наставак радног односа извршног повериоца није могућ.
4. Одредбама члана 60. Устава, на чију повреду се указује у уставној жалби, утврђено је : да се јемчи право на рад, у складу са законом (став 1.); да свако има право на слободан избор рада (став 2.); да су свима, под једнаким условима, доступна сва радна места (став 3.); да с вако има право на поштовање достојанства своје личности на раду, безбедне и здраве услове рада, потребну заштиту на раду, ограничено радно време, дневни и недељни одмор, плаћени годишњи одмор, правичну накнаду за рад и правну заштиту за случај престанка радног односа, те да се нико тих права не може одрећи (став 4.) .
Одредбама Закона о извршењу и обезбеђењу („ Службени гласник РС “, бр. 31/11, 99/11 и 109/13 – Одлука УС) (у даљем тексту: ЗИО) , који се примењивао у конкретном случају, било је прописано: да је суд дужан да донесе решење о извршењу када су за то испуњени услови одређени законом, да је суд, односно извршитељ дужан да предузме радње спровођења извршења када су за то испуњени услови (члан 7. ст. 1. и 2. ); да се извршење одређује на основу извршне или веродостојне исправе, ако овим законом није другачије прописано (члан 12.); да се и звршење на основу извршне исправе по којој је послодавац дужан да запосленог врати на рад или да га распореди на одговарајуће радно место спроводи изрицањем новчане казне послодавцу и одговорном лицу, да се новчана казна изриче према одредбама члана 51. овог закона, а њено изрицање се понавља све док извршни дужник не изврши своју обавезу (члан 238.) .
Одредбама члана 191. Закона о раду („Службени гласник РС“ , бр. 24/05 и 61/05) (у даљем тексту: ЗОР) , који је био на снази у време доношења решења о отказу уговора о раду, било је прописано: да ако суд донесе правноснажну одлуку којом је утврђено да је запосленом незаконито престао радни однос, суд ће одлучити да се запослени врати на рад, ако запослени то захтева (став 1.); да је поред враћања на рад, послодавац дужан да запосленом исплати накнаду штете у висини изгубљене зараде и других примања која му припадају по закону, општем акту и уговору о раду и уплати доприносе за обавезно социјално осигурање (став 2); да а ко суд утврди да је запосленом незаконито престао радни однос, а запослени не захтева да се врати на рад, суд ће на његов захтев обавезати послодавца да запосленом исплати накнаду штете у износу од највише 18 зарада које би запослени остварио да ради, и то зависно од времена проведеног у радном односу и година живота запосленог, као и броја издржаваних чланова породице (став 4.); да одлуку из става 4. овог члана суд може донети и на захтев послодавца, ако постоје околности које оправдано указују да наставак радног односа, уз уважавање свих околности и интереса обе уговорне стране, није могућ, с тим да се накнада штете запосленом досуђује у двоструком износу од износа који се утврђује у складу са ставом 4. овог члана (став 5.); да послодавац и запослени могу поднети захтев из ст. 4. и 5. овог члана до окончања главне расправе пред судом (став 6.).
5. Разматрајући наводе и разлоге уставне жалбе, Уставни суд је оценио да подносилац уставне жалбе, у суштини, указује да је њему повређено право на правну заштиту за случај престанка радног односа из члана 60. став 4. Устава тиме што је извршни суд одбио да спроведе извршну исправу којом је извршни дужник правноснажно обавезан да га врати на рад .
Полазећи од правног става Европског суда за људска права , према коме се извршење судских одлука сматра саставним делом суђења (видети пресуде у предметима Hornsby против Грчке и Јеличић против Босне и Херцеговине), Уставни суд најпре констатује да се наводи уставне жалбе , ratione materiae, могу довести у везу са гаранцијом правне заштите за случај престанка радног односа из члана 60. став 4. Устава. Наиме, уколико се запосленом ускрати могућ ност да реализује извршну исправу којом је његов послодавац обавезан да га врати на рад, тачније, уколико суд или други орган надлежан за спровођење извршења, без законом утврђених разлога, одбије да такв у извршн у исправ у спроведе, право на правну заштиту за случај престанка радног односа , које је запослени претходно остварио пред надлежним парничним судом, постаје беспредметно.
По схватању Уставног суда, сврха извршног поступка у коме се спроводи извршна исправ а кој а садржи обавезу реинтеграције запосленог јесте да се послодавац приволи да такву своју обавезу самостално изврши. Враћање запосленог на рад има карактер обавезе коју само извршни дужник може да испуни, због чега је једина улога извршног суда да делује према послодавцу системом новчано г кажњава ња све док послодавац ту обавезу не испуни.
У конкретном случају, извршну исправу представља правноснажна и извршна пресуда Општинског суда у Лебану П1. 67/09 од 9. септембра 2009. године, која садржи изричиту обавезу извршног дужника да подносиоца уставне жалбе врати на послове који одговарају његовој стручној спреми, знању и способностима . По предлогу подносиоца уставне жалбе је донето решење о извршењу И. 515/12 од 10. фебруара 2012. године, које је, по свему судећи, постало правноснажно, имајући у виду да је извршни судија у пет наврата изрицао новчану казну извршном дужнику и његовом одговорном лицу, сагласно овлашћењу из члана 238. ЗИО. Оспореним решењем судског већа је потврђено решење извршног судије И. 515/12 од 3. новембра 201 4. године, којим је предлог за извршење одбијен као неоснован јер је утврђено да извршни дужник нема могућности да подносиоца уставне жалбе врати на рад. Трочлано веће у образложењу оспореног решења потврђује став извршног судије позивањем на члан 191. став 5. ЗОР, по коме се захтев запосленог за враћање на рад може одбити ако постоје околности које оправдано указују да наставак радног односа није могућ, у ком случају се послодавац обавезује да запосленом накнади штету у износу од највише 36 зарада које би запослени остварио да ради. Како је , према утврђеном чињеничном стању, подносилац уставне жалбе примио више од 36 зарада , то и веће налази да је захтев за враћање на рад неоснован.
Уставни суд констатује да су одредбама члана 191. ЗОР биле предвиђене две могућности за случај незаконитог отказа: прва је враћање запосленог на рад уколико он то захтева, а друга је исплата накнаде штете у износу од највише 18 зарада , односно 36 зарада, за случај да запослени не захтев а враћање на рад , односно да послодавац докаже да постоје околности које оправдано указују да наставак радног односа није могућ . Поред наведеног, била је пропис ана и дужност послодавца да запосленом исплати накнаду штете у висини изгубљене зараде и других примања која му припадају по закону, општем акту и уговору о раду, уз уплат у доприноса за обавезно социјално осигурање. По схватању Уставног суда, штета коју запослени претрпи услед незаконитог отказа огледа се у неостваривању зараде за период ван радног односа, због чега такав вид накнаде штете има за циљ успостављање стања које је постојало пре него што је штета наступила. С друге стране, накнада штете кој у су прописивале одредбе ст . 4 . и 5. наведеног члана ЗОР има за циљ да супституише право запосленог на реинтеграцију (видети Одлуку Уставног суда Уж-1242/2011 од 28. новембра 2013. године). Обавеза послодавца на исплату накнаде штете у износу од највише 18, односно 36 зарада , постоји када запослени такав захтев истакне , а не тражи враћање на рад , односно кад послодавац докаже постојање околности које спречавају враћање запосленог на рад . Дакле, овај вид накнаде штете нема за циљ успостављање стања које је постојало пре настанка штете, већ је законодавац , у случају да је отказ незаконит , дао право избора запосленом или да тражи враћање на рад или да истакне захтев за накнаду штете који супституише његову реинтеграцију, као и могућност послодавцу да се од обавезе реинтеграције ослободи исплатом одређеног износа накнаде штете. Међутим, право запосленог да оптира између реинтеграције и накнаде штете, као и право послодавца да понуди накнаду штете уместо реинтеграције , временски је било ограничено до окончања главне расправе у парници која за предмет има оцену законитости одлуке послодавца о престанку радног односа. Неистицањем таквог захтева до наведеног процесног момента, запослени и послодавац, по схватању Уставног суда, бивају преклудирани и тим правом се више не могу служити .
Уставни суд указује да једно од основних начела извршног поступка јесте начело формалног легалитета које је било утврђено чланом 8. ЗИО. По том начелу, извршни суд није овлашћен да у извршном поступку на било који начин преиспитује законитост и ваљаност извршне исправе, већ је дужан да, када су испуњени услови за доношење решења о извршењу и спровођење извршења, тражено извршење одреди, а затим, у складу са начелом официјелности, предузима извршне радње. Извршни суд је , дакле, везан извршном исправом и нема овлашћења да мења предмет, врсту и обим испуњења обавезе из извршн е исправ е.
Полазећи од тога да, у конкретном случају, извршна исправа explicite садржи обавезу враћања на рад, Уставни суд закључује да се у парници из које потиче извршна исправа правом из члана 191. ст. 4. и 5. ЗОР нису користили ни подносилац уставне жалбе, ни тужени, касније извршни дужник. Из образложења оспореног другостепеног решења и остале документације која је уз уставну жалбу приложена произлази да је извршни дужник на немогућност враћања подносиоца уставне жалбе на рад указао тек у извршном поступку, и то након што је извршни суд почео да га кажњава (новчано) због неизвршења судске одлуке. Према томе, како је извршни дужник у том моменту већ био преклудиран у праву из члана 191. став 5. ЗОР, а извршни суд нема овлашћења да обавезу реинтеграције супституише накнадом штете уколико то није учињено извршном исправом, Уставни суд сматра да је оспореним решењем Основног суда у Лебану Ипв (И). 36/15 од 20. априла 2015. године подносиоцу уставне жалбе, prima facie, повређено право на правну заштиту за случај престанка радног односа из члана 60. став 4. Устава јер је извршни суд одбио да спроведе извршну исправу кој ом се извршни дужник обавезује да изврши реинтеграциј у запосленог , кршећи начело формалног легалитета, као једно од основних начела извршног поступка. Стога је Уставни суд, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 -Одлука УС, 40/15-др.закон и 103/15 ), уставну жалбу усвојио, одлучујући као у тачки 1. изреке.
6. Уставни суд је оценио да се штетне последице учињене повреде наведеног права могу отклонити само поништајем оспореног решења Основног суда у Лебану Ипв (И). 36/15 од 20. априла 2015. године и одређивањем да веће истог суда поново одлучи о приговору подноси оца уставне жалбе изјављено м против решења тог а суда И. 515/12 од 3. новембра 201 4. године, па је, сагласно одредби члана 89. став 2. Закона, одлучио као у тачки 2. изреке.
7. С обзиром на све изнето, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић, с.р.