Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа, и судије Милан Станић, др Милан Шкулић, Мирослав Николић, др Драгана Коларић, Татјана Бабић, др Милан Марковић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби М. С . из Бачке Паланке, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 9. новембра 2017. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба М. С . и утврђује да је у извршном поступку који се води пред Основним судом у Бачкој Паланци у предмет има И. 3909/13 и И. 3906/13 подносиоцу уставне жалбе повређено право на правичну накнаду за рад, из члана 60. став 4. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
2. Утврђује се право подносиоца уставне жалбе на накнаду материјалне штете у висини износа опредељеног решењем о извршењу Општинског суда у Бачкој Паланци И. 673/09 од 14. јула 200 9. године и решењем о извршењу Општинског суда у Бачкој Паланци И. 240/09 од 11. марта 2009. године , умањеног за евентуално наплаћене износе по том основу. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
О б р а з л о ж е њ е
1. М. С . из Бачке Паланке поднео је Уставном суду, 12. маја 2014. године, преко пуномоћника А. К, адвоката из Бачке Паланке, уставну жалбу због повреде права на суђење у разумном року, на једнаку заштиту права и на правичну накнаду за рад, зајемчених одредбама члана 32. став 1, члана 36. став 1. и члана 60. став 4. Устава Републике Србије , у извршном поступку који се води пред Основним судом у Бачкој Паланци у предметима И. 3909/13 и И. 3906/13. Уставна жалба била je заведена под бројем Уж-4323/2014.
Подносилац је навео да је извршни поступак покренуо против привредног друштва „М.“ а.д. из Бачке Паланке које се од 2009. године налази у реструктурирању, а ради принудне наплате новчаног потраживања – неисплаћених зарада из 2005. и 2006. године. Од Уставног суда је, поред осталог, тражио да му се утврди право на накнаду нематеријалне и материјалне штете коју је определио у висини главног дуга, трошкова парничног и извршног поступка и припадајућих затезних камата.
Након почетка примене одредаба члана 2. Закона о изменама и допунама Закона о уређењу судова („Службени гласник РС“, број 101/13), којима је за заштиту права на суђење у разумном року у поступку који још увек није окончан, предвиђено посебно, ново правно средство, према коме о учињеној повреди права, пре Уставног суда, одлучује надлежан редовни суд, Уставни суд је уставну жалбу уступио на надлежност редовном суду.
По доношењу решења Вишег суда у Новом Саду Р4и. 34/14 од 9. октобра 2014. године и Врховног касационог суд а Рж г. 220/14 од 6. маја 2015. године којима је одлучено о захтеву предлагача М. С . за заштиту права на суђење у разумном року и примереној накнади, списи предмета су враћени Уставном суду на даљу надлежност и поступање и заведени су под новим бројем Уж-5996 /2015.
Подносилац је преко истог пуномоћника поднеском од 24. септембра 2015. године оспорио и решење Врховног касационог суда, због повреде права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, због висине досуђене накнаде.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, извршио увид у достављену документацију и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Решењем Вишег суда у Новом Саду Р4и. 34/14 од 9. октобра 2014. године је: утврђено да је предлагачу М . С , овде подносиоцу уставне жалбе, повређено право на суђење у разумном року у извршним предметима који се вод е пред Основним судом у Бачкој Паланци И. 3909/13 и И. 3906/13, те је одређено да Основни суд у Бачкој Паланци предметни поступак оконча у најкраћем року (став 1. изреке); одбијен захтев предлагача за накнаду нематеријалне штете (став 2. изреке); одређено да се ово решење објави на веб-сајту Вишег суда у Новом Саду (став 3. изреке), те одређено да се предмет уступи Уставном суду ради одлучивања о повреди права на правично суђење, права на једнаку заштиту права и права на правичну накнаду за рад (став 4. изреке). У образложењу решења је, поред осталог, наведено: да је извршни поверилац, овде подносилац уставне жалбе, дана 10. марта 2009. године поднео предлог за извршење против извршног дужника "М." АД из Бачке Паланке на основу правноснажне и извршне пресуде Општинског суда у Бачкој Паланци П1. 794/05 од 15. новембра 2005. године; да је решењем о извршењу Општински суд у Бачкој Паланци И. 240/09 од 11. марта 2009. године одредио предложено извршење; да је извршни поверилац, овде подносилац уставне жалбе, 10. јула 2009. године поднео предлог за извршење против извршног дужника "М ." АД из Бачке Паланке на основу правноснажне и извршне пресуде Општинског суда у Бачкој Паланци П1. 105/09 од 27. маја 2009. године; да је решењем о извршењу Општински суд у Бачкој Паланци И. 673/09 од 14. јула 2009. године одредио предложено извршење; да је закључком од 17. априла 2014. године одређено спајање предмета И. 3906/13 (раније И. 673/09) са предметом И. 3909/13 (раније И. 240/09), те је одређено да ће се поступак даље водити под бројем И. 3906/13 ; да подносилац није наплатио своја потраживања из радног односа и да поступак у наведеним предметима још није окончан.
Оспореним решењем Врховног касационог суда Рж г. 220/14 од 6. маја 201 5. године преиначена је ожалбена нижестепена одлука, тако што је предлагачу одређена примерена накнада у висини од 20 .000,00 динара.
4. Одредбом члана 60. став 4. Устава, на чију се повреду подносилац у уставној жалби позива, утврђено је да свако има право на поштовање достојанства своје личности на раду, безбедне и здраве услове рада, потребну заштиту на раду, ограничено радно време, дневни и недељни одмор, плаћени годишњи одмор, правичну накнаду за рад и на правну заштиту за случај престанка радног односа, као и да се нико тих права не може одрећи.
5. Разматрајући захтев подносиоца уставне жалбе да му се утврди повреда права на правичну накнаду за рад из члана 60. став 4. Устава, као и право на накнаду материјалне штете, Уставни суд подсећа да је у Одлуци Уж-2779/2016 (Уж-4232/2013) од 20. октобра 2016. године, након што је подсетио на устаљену праксу Европског суда за људска права (у даљем тексту: ЕСЉП) изнету у одлукама Маринковић против Србије , од 29. јануара 2013. године и Феризовић против Србије, од 26. новембра 2013. године, у погледу неизвршења пресуда донетих против предузећа у већинском друштвеном/државном власништву и одговорности државе за дугове таквих предузећа, изнео оцену да пропуст да се намире потраживања подносилаца која су утврђена у стечајном поступку који се води над дужником – привредним друштвом које има претежан друштвени капитал, представља повреду права подносилаца на имовину из члана 58. Устава, те да из тога произлази да би недосуђивање накнаде материјалне штете подносиоцима уставних жалби било у директној супротности и са одредбом члана 60. став 4. Устава, којом је прокламована неотуђивост права из радног односа коју су подносиоци покушали на принудан начин да остваре у стечајном поступку. Уставни суд сматра неопходним да подсети и на став ЕСЉП према коме, када је реч о извршењу правноснажних судских одлука донетих против субјеката који не уживају „ довољну институционалну и пословну независност од државе“, недостатак сопствених средстава држава не може да наводи као оправдање за неизвршење тих одлука, а да чак и уколико прода велики део свог удела у предузећу приватном лицу, не може се ослободити обавезе да изврши пресуду која је настала пре продаје удела ( видети пресуду Анђелић и други против Србије, од 2 8. маја 2013. године, број представке 57611/10). Осим тога, ЕСЉП је утврђивао повреде члана 6. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода и/ или члана 1. Протокола број 1 уз Европску конвенцију у предметима који су се односили на вишегодишње неизвршење судских одлука донетих против предузећа у већинском друштвеном/државном власништву (видети, између осталих, пресуду McInnes против Србије, од 17. маја 2016. године, број представке 7159/12).
Како се ради о потраживањима која представљају неисплаћене зараде из 2005. и 2006. године, то Уставни суд не види ниједан разлог да одступи од своје досадашње праксе, па је, сагласно одредби члана 89. ст. 1. и 3. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13-Одлука УС, 40/15-др. закон и 103/15), утврдио да је подносиоцу у предметном извршном поступку повређено право из члана 60. став 4. Устава и утврдио му право на накнаду материјалне штете у висини износа опредељеног решењем о извршењу Општинског суда у Бачкој Паланци И. 673/09 од 14. јула 2009. године и решењем о извршењу Општинског суда у Бачкој Паланци И. 240/09 од 11. марта 2009. године, умањеног за евентуално наплаћене износе по том основу, одлучујући као у првом делу тачке 1. и тачки 2. изреке. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству, сагласно одредбама члана 1. Закона о допуни Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 103/15).
Будући да је утврдио повреду права из члана 60. став 4. Устава, Суд није разматрао тврдњу о повреди права на једнаку заштиту права.
6. Разматрајући уставну жалбу у делу којим се оспорава решење Врховног касационог суда којим је одлучено о висини примерене накнаде за повреду права на суђење у разумном року, а имајући у виду да подносилац својим наводима истиче незадовољство износом који му је оспореним решењем досуђен на име примерене накнаде , Уставни суд, најпре, указује да је захтев за заштиту права на суђење у разумном року установљен као правно средство након измена и допуна Закона о уређењу судова („Службени гласник РС“, бр. 116/08, 104/09, 101/10, 31/11, 78/11 и 101/13) , превентивно-компензаторног карактера, односно да поред убрзања поступка предвиђа и могућност исплате накнаде због дугог трајања поступка. Примарни циљ овог правног средства јесте његов превентивни карактер, односно убрзање и окончање поступка. По оцени Уставног суда, основаност и висина новчане накнаде је ствар судске процене таквог захтева и зависи од понашања подносиоца у конкретном поступку, сложености предмета и значаја спорног права за подносиоца. Такође, Суд је становишта да се накнада мора примерити стандарду живота грађана и материјалним могућностима Републике Србије. Поред тога, Уставни суд указује да о досуђеном износу накнаде нематеријалне штете не може одлучивати као инстанциони суд у односу на надлежне редовне судове .
Полазећи од наведеног, Уставни суд констатује да су редовни судови у овом случају усвојили захтев подносиоца за заштиту права на суђење у разумном року, наложили да се предузму све неопходне мере како би се предметни поступак окончао у најкраћем року и досудили му примерену накнаду, те да су јасно образложили разлоге на којима темеље своју одлуку. Такође, полазећи од саме суштине накнаде нематеријалне штете којом се оштећенима пружа одговарајуће задовољење, као и животног стандарда и материјалних прилика у Републици Србији, Суд оцењује да вредност износа од 20.000,00 динара није неразумна, посебно ако се има у виду природа и суштина правног средства – захтева за заштиту права на суђење у разумном року.
С обзиром на изнето, Уставни суд је утврдио да се у уставној жалби не наводе уставноправни разлози којима би се аргументовала евентуална повреда права на правично суђење, већ се од Уставног суда, у суштини, тражи да као инстанциони суд у односу на надлежне редовне судове још једном преиспита одлуку о висини накнаде нематеријалне штете. Стога је Уставни суд, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, одбацио уставну жалбу у том делу јер нису испуњене Уставом утврђене претпоставке за вођење поступка, решавајући као у другом делу тачке 1. изреке.
У погледу захтева за накнаду трошкова на име састава уставне жалбе, Уставни суд подсећа да је у својој досадашњој пракси више пута разматрао наведено питање, те да је заузео став да у смислу члана 6. Закона о Уставном суду нема основа за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом. С тим у вези Уставни суд се позива на становиште које је изражено, поред многих других, у Одлуци Уж-633/2011 од 8. маја 2013. године ( видети на: www.ustavni.sud.rs).
7. Полазећи од изнетог, Уставни суд је, на основу одредаба члана и одредаба члана 42б став 1. тачка 1) , члана 45. тачка 9) и члана 4 6. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 8 9. Пословника о раду Уставног суда („ Службени гласник РС“, број 103/13), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић, с.р.