Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа и судије Милан Станић, др Милан Шкулић, Мирослав Николић, др Драгана Коларић, Татјана Бабић, др Милан Марковић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби ПТП „ДИС“ д.о.о , Крњево , на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 9. новембра 2017. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба ПТП „ДИС“ д.о.о. и утврђује да је решењем Прекршајног апелационог суда Прж. 12486/15 од 24. јула 2015. године повређено право подносиоца уставне жалбе на правно средство, из члана 36. став 2 . Устава Републике Србије.
2. Поништава се решење Прекршајног апелационог суда Прж. 12486/15 од 24. јула 2015. године и одређује да исти суд поново одлучи о жалби Милоша Савића, адвоката из Ниша, изјављеној против пресуде Прекршајног суда у Смедереву Пр. 9153/14 од 28. маја 2015. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. ПТП „ДИС“ д.о.о , Крњев о, поднело је Уставном суду, 16. новембра 201 5. године, преко пуномоћника Милоша Савића, адвоката из Ниша, уставну жалбу против решења Прекршајног апелационог суда наведеног у изреци, због повреде права на правично суђење, права на одбрану и права на правно средство, зајемчених одредб ама чл ана 32. став 1, члана 33. став 2. и члана 36. став 2. Устава Републике Србије.
Уставном жалбом се оспорава решење Прекршајног апелационог суда којим је одбачена жалба Милоша Савића, адвоката из Ниша, против пресуде Прекршајног суда у Смедереву Пр. 9153/14 од 28. маја 2015. године, као изјављена од стране неовлашћеног лица.
У уставној жалби се наводи да је окривљено правно лице, овде подносилац уставне жалбе, дало пуномоћје адвокату Милошу Савићу, кој им га је овластило да га брани, поред осталог, и у прекршајним предметима, које пуномоћје је печатирано и потписано од стране директора окривљеног правног лица.
Предложено је да Уставни суд утврди повреду истакнутих права, да поништи оспорено другостепено решење и да одлуку објави у „Службеном гласнику Републике Србије “ и тражени су трошкови за састав уставне жалбе.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку , из навода уставне жалбе и достављене документације , утврдио да је оспореним решењем одбачена као, изјављена од стране неовлашћеног лица, жалба, коју је у име окривљеног правног лица , овде подносиоца уставне жалбе, и окривљеног одговорног лица Н.М, против пресуде Прекршајног суда у Смедереву Пр. 9153/14 од 28. маја 2015. године изјавио Милош Савић, адвокат из Ниша, са образложењем да именовани адвокат није овлашћено лице за изјављивање жалбе против првостепене пресуде, јер је уз жалбу достављено пуномоћје без навођења броја предмета, заступања и датума потписивања. У образложењу оспореног решења је даље наведено да је, не упуштајући се у основаност жалбених навода, судско веће ценило жалбу сагласно члану 259. Закона о прекршајима, којим је прописано, између осталог, да жалбу уместо окривљеног може изјавити његов бранилац, те да је чланом 119. став 4. Закона о прекршајима прописана обавеза браниоца да суду поднесе писано пуномоћје, а да је чланом 23. став 3. Кодекса професионалне етике адвоката („Службени гласник РС“, број 27/12) прописано да се, пре него што странка потпише пуномоћје, у истом морају навести врста поступка, предмет заступања и датум потписивања пуномоћја.
Уставни суд је, ради провере основаности навода уставне жалбе, на основу члана 34. став 2. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13-Одлука УС, 40/15-др. закон и 103/15), затражио на увид списе предмета Прекршајног суда у Смедереву Пр. 9153/14 и увидом у исте утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари :
Против подносиоца уставне жалбе вођен је прекршајни поступак због саобраћајног прекршаја, у којем подносилац, као окривљено правно лице, није имао браниоца. Пресудом Прекршајног суда у Смедереву Пр. 9153/14 од 28. маја 2015. године подносилац је оглашен одговорним због учињеног саобраћајног прекршаја и осуђен на новчану казну у износу од 100.000,00 динара. Против наведене пресуде, жалбу је, у име окривљеног правног лица, овде подносиоца уставне жалбе, и окривљеног одговорног лица Н.М, изјавио Милош Савић, адвокат из Ниша, 17. јуна 2015. године, и уз жалбу је приложио пуномоћје потписано од стране директора и оверено печатом ПТП „ДИС“ д.о.о, Крњево, као окривљеног правног лица, и пуномоћје потписано од стране окривљеног одговорног лица Н.М . Из садржине предметног пуномоћја произлази да је у питању генерално пуномоћје, којим је овде подносилац уставне жалбе овластио именованог адвоката, поред осталог, да га брани и у кривичним и прекршајним предметима, као и предметима привредних преступа. Из списа предмета Прекршајног суда у Смедереву Пр. 9153/14 Уставни суд је утврдио да подносиоцу жалбе, пре доношења оспореног решења, није наложено да достави специјално пуномоћје за изјављивање жалбе против првостепене пресуде у име окривљеног.
4. Одредбама Устава, на чију се повреду подносилац позива у уставној жалби, утврђено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да свако ко је окривљен за кривично дело има право на одбрану и право да узме браниоца по свом избору, да с њим несметано општи и да добије примерено време и одговарајуће услове за припрему одбране (члан 33. став 2.); да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу (члан 36. став 2.).
Одредбама члана 119. Закона о прекршајима („Службени гласник РС, број 65/13, 13/16 и 98/16-Одлука УС) (у даљем тексту: ЗОП) прописано је : да окривљени може узети за браниоца адвоката, а њега може, у складу са законом, заменити адвокатски приправник (став 1.); да је бранилац овлашћен да у корист окривљеног предузима све радње које може предузети окривљени (став 3.); да је бранилац дужан да поднесе писано пуномоћје суду (став 4.); да права и дужности браниоца престају када откаже пуномоћје или када окривљени опозове пуномоћје (став 6.).
Одредбом члана 120. ЗОП прописано је да за окривљено правно лице у прекршајном поступку учествује његов представник, који је овлашћен да предузима све радње које може да предузима окривљени, док је одредбом члана 121. став 1. ЗОП прописано да је представник окривљеног правног лица лице овлашћено да то правно лице представља или заступа на основу закона или другог акта.
Према одредби члана 258. став 1. ЗОП, против пресуде и решења прекршајног суда може се изјавити жалба другостепеном прекршајном суду, а жалба се предаје суду који је донео првостепену одлуку. Жалбу, сагласно одредби члана 259. став 1. истог закона, могу изјавити окривљени, бранилац и подносилац захтева. Неблаговремену, недозвољену или од неовлашћеног лица изјављену жалбу суд ће одбацити решењем, а благовремену, дозвољену и од овлашћеног лица изјављену жалбу прекршајни суд ће са списима предмета доставити другостепеном прекршајном суду у року од три дана (члан 269. ЗОП). У складу са одредбом члана 279. истог закона, другостепени прекршајни суд одбациће жалбу решењем као неблаговремену, недозвољену или изјављену од стране неовлашћеног лица, ако утврди да је суд који је водио поступак пропустио да то учини.
Цитирани чланови ЗОП важили су у истоветном тексту у време доношења оспореног решења и нису мењани каснијим изменама и допунама овог закона.
5. Разматрајући наводе уставне жалбе у односу на истакнуту повреду права на правно средство, зајемченог одредбом члана 36. став 2. Устава, Уставни суд најпре констатује да ни ЗОП, а ни Законик о кривичном поступку, чије се одредбе, сагласно одредби члана 99. ЗОП, сходно примењују на прекршајни поступак, не прописују садржину пуномоћја, већ само обавезу браниоца да поднесе писано пуномоћје суду.
Уставни суд, такође, констатује да је, у конкретном случају, првостепени прекршајни суд жалбу оценио као изјављену од овлашћеног лица и доставио је другостепеном прекршајном суду, који ју је оспореним решењем одбацио. У погледу разлога датих у образложењу оспореног решења, Суд констатује да је другостепени прекршајни суд свој закључак да адвокат који је у име окривљеног правног лица , овде подносиоца уставне жалбе, изјавио жалбу против првостепене пресуде није овлашћен за предузимање те процесне радње извео применом одредаба Кодекса професионалне етике адвоката (у даљем тексту: Кодекс). С тим у вези, Уставни суд указује да је Кодекс скуп правила о професионално-етичким дужностима адвоката и да је повреда Кодекса основ дисциплинске одговорности адвоката (члан 2. тач. 2.1. и 2.3. Кодекса), да су правне и етичке обавезе адвоката утврђене Кодексом везане и за његов однос према клијентима (члан 1. тачка 1.2. Кодекса) и да, стога, Кодекс, чији је смисао и циљ, поред осталог, заштита интереса клијената не може бити примењиван од стране суда на штету странке која је клијент одређеног адвоката. Полазећи од наведеног, а имајући у виду да ни ЗОП ни Законик о кривичном поступку, на чију сходну примену ЗОП упућује, не прописују садржину пуномоћја, Уставни суд налази да је Прекршајни апелациони суд, пошто је сматрао да писано пуномоћје које је уз жалбу поднео именовани адвокат није ваљано, био дужан да му наложи да у одређеном року поднесе специјално пуномоћје за изјављивање жалбе против предметне првостепене пресуде. Ово посебно имајући у виду да је спорно пуномоћје потписано од стране директора (законског заступника) и оверено печатом окривљеног правног лица, овде подносиоца уставне жалбе. Како је Прекршајни апелациони суд изјављену жалбу одбацио, а није претходно предузео неопходне мере како би са сигурношћу могао да закључи да подносилац жалбе није овлашћен да исту изјави, Уставни суд је оценио да су основане тврдње подносиоца уставне жалбе да му је оспореним решењем повређено право на правно средство из члана 36. став 2. Устава, па је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, усвојио уставну жалбу, одлучујући као у тачки 1. изреке.
Имајући у виду природу учињене повреде уставног права у конкретном случају, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. ст ав 2. Закона о Уставном суду, поништио оспорено решење и одредио да Прекршајни апелациони суд поново одлучи о жалби Милоша Савића, адвоката из Ниша, изјављеној против пресуде Прекршајног суда у Смедереву Пр. 9153/14 од 28. маја 2015. године, одлучујући као у тачки 2. изреке.
6. С обзиром на то да подносилац истакнуту повреду права из члана 32. став 1. и члана 33. став 2. Устава заснива на истим разлозима којима образлаже и повреду права на правно средство, коју повреду је Уставни суд овом одлуком утврдио, Суд налази да није нужно посебно испитивати основаност навода уставне жалбе у односу на истакнуте повреде тих уставних права.
7. Што се тиче захтева подносиоца уставне жалбе за накнаду адвокатских трошкова насталих покретањем поступка пред Уставним судом, Уставни суд указује да нема основа за одређивање тражене накнаде трошкова, у смислу одредбе члана 6. став 2. Закона о Уставном суду (видети, поред многих других, Одлуку Уж-633/2011 од 8. маја 2013. године, на интернет страници: www.ustavni.sud.rs).
8. С обзиром на све изнето,Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић