Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа и судије Милан Станић, др Милан Шкулић, Мирослав Николић, др Драгана Коларић, Татјана Бабић, др Милан Марковић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Дејана Ранђеловића из Пирота, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 9. новембра 2017. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Дејана Ранђеловића изјављена против решења Вишег суда у Пироту Кв. 30/15 од 27. фебруара 2015. године и решења Апелационог суда у Нишу Кж2. 173/15 од 17. марта 2015. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Дејан Ранђеловић из Пирота је, 21. априла 201 5. године, преко пуномоћника Милана Петровића, адвоката из Ниша, Уставном суду поднео уставну жалбу против решења означених у изреци , због повреде права из члана 27. став 1, члана 30. став 1, члана 31. ст. 2. и 3, члана 32. став 1. и члана 34. став 3. Устава Републике Србије.
Уставном жалбом се оспоравају судск е о длуке кој има је према подносиоц у уставне жалбе, након ступања оптужнице на правну снагу, правноснажно продужен притвор због постојања притворског разлога прописаног одредбом члана 211. став 1. тачка 4) Законика о кривичном поступку.
У уставној жалби је наведено да је подносиоцу право на правично суђење повређено тиме што другостепени суд није извршио оцену веродостојности доказа изнетих у жалби; да је суд пропустио да размотри да ли би се присуство окривљеног могло обезбедити блажим мерама од притвора, чиме је повређено право на слободу и безбедност и право на ограничено трајање притвора из чл. 27. и 31. Устава; да је право на правну сигурност у казненом праву из члана 34. став 3. Устава повређено тиме што судови настоје да по сваку цену задрже окривљеног у притвору, „преписивањем“ ранијих образложења, а разлоге за узнемирење јавности заснива на стереотипном позивању на анонимно писмо сумњиве веродостојности и „постојања основане сумње као најнижег степена извесности да је окривљени извршио кривично дело“.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку , из достављене документације, одговора Вишег суда у Пироту Су. VIII 126/16 од 9. маја 2016. године, те увидом у веб -сајт www.portal.sud.rs, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за доношење одлуке у овом уставносудском предмету:
Против подносиоца је, у време подношења уставне жалбе, био у току кривични поступак по оптужници надлежног јавног тужилаштва због оправдане сумње да је извршио кривично дело неовлашћена производња и стављање у промет опојних дрога у саизвршилаштву из члана 246. став 1. у вези са чланом 33. Кривичног законика и кривичног дела недозвољена производња, држање, ношење и промет оружја и експлозивних материја из члана 348. став 1. Кривичног законика.
Према подносиоцу уставне жалбе притвор је одређен решењем Вишег суда у Пироту Кппр. 15/14 од 13. априла 2014. године из разлога прописаних одредб ама члана 211. став 1. тач. 2) и 4) Законика о кривичном поступку, који му се рачуна од 11. априла 2014. године, када је лишен слободе. Притвор је према подносиоцу продужаван у току истраге по истим законским основима, да би након подизања и потврђивања оптужнице био отклоњен притворски основ прописан одредбом члана 211. став 1. тачка 2) Законика о кривичном поступку.
Подносилац се, до подношења уставне жалбе (21. априла 2015. године) налазио у притвору једну годину и десет дана, рачунајући од 11. априла 2014. године, када је лишен слободе.
Оспореним решењем Вишег суда у Пироту Кв. 30/15 од 27. фебруара 2015. године, према подносиоцу уставне жалбе, након потврђивања оптужнице за кривично дело за које је законом запрећена казна затвора у трајању преко десет година, продужен је притвор на основу одредбе члана 211. став 1. тачка 4) Законика о кривичном поступку. У образложењу оспореног решења наведено је да постоји основана сумња да је окривљени Дејан Ранђеловић, по претходном договору са С.П, од почетка 2013. до 12. априла 2014. године неовлашћено држао ради продаје опојну дрогу хероин укупне количине 1.350,07 грама, коју је продавао корисницима опојне дроге на територији Пирота. У образложењу наведеног решења је оцењено да начин извршења кривичног дела јесте довео до узнемирења јавности, јер постоји оправдана сумња да је продаја опојне дроге вршена у дужем временском периоду, по претходном договору окривљених, који су се организовали на тај начин што је окривљени Дејан Ранђеловић набављао опојну дрогу и предавао је окривљеном С .П. на чување, а Саша је по његовом упутству паковао опојну дрогу у мање пакетиће, износио му исту и предавао на улици, након чега је окривљени, овде подносилац уставне жалбе, опојну дрогу продавао корисницима на територији Пирота. Наведени начин извршења кривичног дела указује на континуирано предузимање радњи које је довело до узнемирења јавности, с обзиром на то да је Пирот мала средина, окривљени су познати својим суграђанима, а након што су окривљени лишени слободе цео случај је изашао у јавност и у граду се створила таква атмосфера да се причало о том догађају, а да је и шира јавност била узнемирена говори и анонимно писмо које је упућено Вишем јавном тужилаштву од стране „родитеља“ из којег се закључује да предметни догађај није оставио јавност равнодушном. У образложењу наведеног решења је такође истакнуто да се тешке последице кривичног дела огледају у томе што постоји оправдана сумња да су опојну дрогу продавали у дужем временском периоду, већем броју лица, те да се ради о врсти опојне дроге, хероину, која може тешко угрозити здравље већег броја лица, о чему сведочи и већи број смртних случајева на територији Пирота који су се у последње време догодили због употребе опојне дроге хероин, а узнемирење јавности може угрозити правично и несметано вођење кривичног поступка на тај начин што може бити створен известан притисак на суд приликом одлучивања о постојању крив ичне одговорности окривљених.
У оспореном решењу Апелационог суда у Нишу Кж2. 173/15 од 17. марта 2015. год ине наведено да је постоји оправдана сумња да је оптужени Дејан Ранђеловић по претходном договору са С.П, од почетка 2013. до 12. априла 2014. године неовлашћено држао ради продаје опојну дрогу хероин укупне количине 1 .350,07 грама, коју је продавао корисницима опојне дроге на територији Пирота, као и да је у наведеном периоду набављао веће количине наведене дроге у праху и грумену, те давао саокривљеном С.П. да је препакује у мање пакетиће и вршио непосредну продају на територији града Пирота, што су околности које су довеле до узнемирења јавности које може угрозити несметано и правично вођење кривичног поступка. У образложењу наведеног решења је даље оцењено и да наведене околности, при чињеници да постоји оправдана сумња да је продаја опојне дроге вршена у дужем временском периоду, од почетка 2013. до 12. априла 2014. године, да количина која је продата, као и количина која је пронађена (1 .350,07 гр бруто тежине), те врста дроге, за коју постоји оправдана сумња да је продавана већем броју лица у једној малој средини каква је град Пирот, а у којој је дошло до одређеног броја смртних случајева услед употребе опојне дроге, чине правилним закључак првостепеног суда да узнемирење јавности није изгубило на инте нзитету, те да исто постоји у тренутку доношења побијаног решења и да би пуштањем на слободу окривљеног било угрожено вођење предметног кривичног поступка.
Из одговора Вишег суда у Пироту К. 23/16 од 25. маја 2017. године произлази да је у оспореном кривичном поступку донета првостепена пресуда, а да је жалбени поступак још увек у току.
Увидом у веб-сајт www.portal.sud.rs, Уставни суд је утврдио: да је након спроведене истраге Више јавно тужилаштво подигло 2. септембра 2014. године оптужницу против подносиоца уставне жалбе и још једног окривљеног лица због кривичног дела неовлашћена производња и стављање у промет опојних дрога из члана 246. став 1. у вези са чланом 33. Кривичног законика; да је оптужница стала на правну снагу 9. октобра 2014. године; да је припремно рочиште било заказано пет пута, те одржано 6. фебруара 2015. године; да је, до подношења уставне жалбе (21. априла 2015. године), главни претрес био заказан и одржан два пута; да је, до доношења првостепене п ресуде 4. фебруара 2016. године, главни претрес био заказан још девет пута, од чега три пута није одржан.
4. Одредбом члана 27. став 1. Устава утврђено је да с вако има право на личну слободу и безбедност, а да је лишење слободе допуштено само из разлога и у поступку који су предвиђени законом.
Одредбом члана 30. став 1. Устава утврђено је да лице за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело може бити притворено само на основу одлуке суда, ако је притварање неопходно ради вођења кривичног поступка.
Одредбама члана 31. Устава, на чије повреде се позива подносилац у уставној жалби, утврђено је: да трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, имајући у виду разлоге притвора, да притвор одређен одлуком првостепеног суда траје у истрази најдуже три месеца, а виши суд га може, у складу са законом, продужити на још три месеца, а ако до истека овог времена не буде подигнута оптужница, окривљени се пушта на слободу (став 1.); да п осле подизања оптужнице трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, у складу са законом (став 2 .); да се притвореник пушта да се брани са слободе чим престану разлози због којих је притвор био одређен (став 3 .).
Одредбом члана 32. став 1. Устава гарантује се сваком право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Одредбом члана 34. став 3. Устава утврђено је да се свако сматра невиним за кривично дело док се његова кривица не утврди правноснажном одлуком суда.
Закоником о кривичном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13, 45/13 и 55/14) (у даљем тексту: ЗКП) прописано је: да пре доношења правноснажне одлуке о изрицању кривичне санкције, окривљеном могу бити ограничене слободе и права само у мери неопходној за остварење циља поступка, под условима прописаним овим закоником (члан 10. став 1.); да се притвор може одредити само под условима предвиђеним у овом законику и само ако се иста сврха не може остварити другом мером, да је дужност свих органа који учествују у кривичном поступку и органа који им пружају правну помоћ да трајање притвора сведу на најкраће неопходно време и да поступају са нарочитом хитношћу ако се окривљени налази у притвору и да ће се у току целог поступка притвор укинути чим престану разлози на основу којих је био одређен (члан 210. ст. 1. до 3.).
Сагласно одредби члана 211. став 1. тачка 4) ЗКП, притвор се може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело ако је за кривично дело које му се ставља на терет прописана казна затвора преко десет година, односно казна затвора преко пет година за кривично дело са елементима насиља или му је пресудом првостепеног суда изречена казна затвора од пет година или тежа казна, а начин извршења или тежина последице кривичног дела су довели до узнемирења јавности које може угрозити несметано и правично вођење кривичног поступка.
Чланом 216. ЗКП је, поред осталог, прописано: да од предаје оптужнице суду па до упућивања окривљеног на издржавање кривичне санкције која се састоји у лишењу слободе, притвор се може одредити, продужити или укинути решењем већа (став 1.); да се решење о одређивању, продужењу или укидању притвора доноси по службеној дужности или на предлог странака и браниоца (став 2.); да је веће дужно да и без предлога странака и браниоца испита да ли још постоје разлози за притвор и да донесе решење о продужењу или укидању притвора, по истеку сваких 30 дана до потврђивања оптужнице, а по истеку сваких 60 дана након потврђивања оптужнице па до доношења првостепене пресуде (став 3.); да против решења из става 2. овог члана странке и бранилац могу изјавити жалбу, а јавни тужилац може изјавити жалбу и против решења којим је одбијен предлог за одређивање притвора, да се жалба, решење и остали списи достављају одмах већу и да жалба не задржава извршење решења (став 5.).
5. Разматрајући наводе уставне жалбе Уставни суд је утврдио да подносилац повреду права на слободу и безбедност из члана 27. став 1. Устава и права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава заснива на истим разлозима којима образлаже повреду права на ограничено трајање притвора из члана 31. Устава, а да се суштина навода о повреди права члана 31. Устава у односу на оспорена решења заснива на тврдњама да није било основа да му се притвор продужи на основу одредаба члана 211. став 1. тачка 4) ЗКП, јер не постоје образложени разлози који би оправдали меру притвора.
Приликом оцене основаности навода уставне жалбе у односу на истакнуту повреду права на ограничено трајање притвора, Уставни суд и у овом уставносудском предмету полази од већ заузетог става да уставно јемство да суд трајање притвора своди на најкраће време, имајући у виду разлоге притвора, значи обавезу надлежних судова да у својим одлукама наведу релевантне и довољне разлоге којима се оправдава трајање мере притвора, као и да у вођењу поступка у коме се према окривљеном примењује мера притвора покажу примерену хитност ( видети одлуке Уставног суда Уж-4940/2010 од 31. марта 2011. године и Уж- 1429/2008 од 16. јула 2009. године).
Уставни суд је утврдио да је притвор према подносиоцу уставне жалбе продужен због постојања оправдане сумње да је изврши о кривично дело неовлашћена производња и стављање у промет опојних дрога из члана 246. став 1. у вези са чланом 33. Кривичног законика, за које је запрећена казна затвора од најмање десет година. Притвор је према подносиоцу уставне жалбе оспореним решењ ем продужен на основу одредбе члана 211. став 1. тачка 4) ЗКП, односно због тога што су начин извршења и тежина последице кривичног дела довели до узнемирења јавности које може угрозити несметано вођење кривичног поступка.
У образложењу оспореног решења Апелационог суда у Нишу, те првостепеног решења произлази да су судови оценили да постоји оправдана сумња да је оптужени Дејан Ранђеловић по претходном договору са С.П, у дужем временском периоду од почетка 2013. до 12. априла 2014. године, неовлашћено држао ради продаје опојну дрогу хероин укупне количине 1.350,07 грама, коју је продавао корисницима опојне дроге на територији Пирота, као и да је у наведеном периоду набављао веће количине наведене дроге у праху и грумену, те давао саокривљеном С.П. да је препакује у мање пакетиће и вршио непосредну продају на територији града Пирота, јесу околности које су довеле до узнемирења јавности која може угрозити несметано и правично вођење кривичног поступка. У образложењу наведеног решења је даље оцењено и да наведене околности, при чињеници да постоји оправдана сумња да је продаја опојне дроге вршена у дужем временском периоду, од почетка 2013. до 12. априла 2014. године, те када се има у виду количина која је продата и количина која је пронађена (1.350,07 гр бруто тежине), као и врста дроге, за коју постоји оправдана сумња да је продавана већем броју лица у једној малој средини каква је град Пирот, а у којој је дошло до одређеног броја смртних случајева услед употребе опојне дроге, правилан је закључак првостепеног суда да узнемирење јавности није изгубило на интезитету и да исто постоји у тренутку доношења побијаног решења , па би пуштањем на слободу окривљеног било угрожено вођење предметног кривичног поступка, на тај начин што може бити створен известан притисак на суд приликом одлучивања о постојању кривичне одговорности окривљених.
Уставни суд је оценио да је оспорен о решењ е заснован о на уставноправно прихватљивом тумачењу процесног права, те да су надлежни судови поступали у складу са ЗКП када су утврдили да постоје услови да се подносиоц у уставне жалбе продужи притвор по означеном законском основу. Наиме, по оцени Уставног суда, надлежни судови су у оспореним решењима навели и јасно образложили, поред висине запрећене казне, конкретне околности које су у овом случају, због начина извршења и тежин е последице кривичног дела ( неовлашћена производња и стављање у промет веће количине опојне дроге – хероин, континуирано у дужем временском периоду, по претходном договору са још једним саокривљеним, у малој средини у којој је у блиско претходном периоду од конзумирања наркотика преминуло више лица) довеле до узнемирења јавности које могу угрозити несметано вођење кривичног поступка и које није смањило свој интезитет ни у време доношења оспорен их решења . Уставни суд је нашао да су у оспорен ом решењу утврђене конкретне чињенице које указују да је услед начина извршења и тежине последице кривичног дела за које се подноси лац сумњичи, дошло до одговарајућег степена узнемирења јавности, које може угрозити несметано и правично вођење кривичног поступка.
Имајући у виду све до сада изложено, Уставни суд је оценио као неосноване наводе подносилаца да оспорено решење не садржи јасне и индивидуализоване разлоге за продужење притвора према подносиоцу, да не постоје разлози који би оправдали ову меру, односно да су оспорена решења необразложена.
Уставни суд надаље наглашава да је за оцену основаности навода којима се указује на повреду права на ограничено трајање притвора од значаја и то да ли је кривични поступак вођен у складу са захтевом нарочите хитности прописане одредбом члана 210. став 2. ЗКП .
С тим у вези, Уставни суд је утврдио: да се подноси лац до дана подношења уставне жалбе (21. априла 2015. године) налазио у притвору годину и десет дана (рачунајући од 11. априла 2014. године када је лишен слободе), за које време је спроведена истрага, подигнута и потврђена оптужница, одржано припремно рочиште и два главна претреса; да је кривични поступак у коме је донето оспорен о решење вођен против два лица због два кривична дела; да је истрага против подносиоца уставне жалбе трајала пет месеци. Уставни суд је оценио да наведено указује да је су надлежни судови поступа ли са примереном хитношћу у вођењу кривичног поступка. Иако након потврђивања оптужнице четири месеца нису били испуњени услови за одржавање припремног рочишта, Уставни суд сматра да су надлежни судови, посматрајући целокупан период од годину и десет дана од лишавања слободе подносиоца уставне жалбе , са посебном пажњом приступали вођењу поступка, као и да је, у околностима конкретног случаја, основаност даљег задржавања подноси оца уставне жалбе у притвору пажљиво и свестрано разматрана.
Полазећи од свега наведеног, Уставни суд је оценио да су оспорена решења о продужењу притвора донета из разлога и у поступку који су предвиђени законом, као и да су у њима наведени релевантни и довољни разлози због којих су надлежни суд ови сматра ли да је мера притвора неопходна ради вођења кривичног поступка, који се, до тада, водио са примереном хитношћу.
Што се тиче истакнуте повреде права на правну сигурност у казненом праву из члана 34. став 3. Устава, коју подносилац образлаже тврдњом да су судови преписивањем ранијих образложења настојали да по сваку цену окривљеног задрже у притвору, Уставни суд констатује да се одредбом члана 34. став 4. Устава свакоме гарантује да ће се сматрати невиним за кривично дело док се његова кривица не утврди правноснажном одлуком суда, а како је увидом у оспорена решења утврђено да су се кривични судови , одлучујући о постојању разлога за продужење притвора адекватно дистанцирали од изражавања ставова који би указивали да окривљеног сматрају кривим за кривично дело која му се ставља на терет у предметном кривичном поступку пре него што се његова кривица не утврди правноснажном пресудом, те су се у оспореним решењима искључиво кретали у оквирима постојања основане сумње , Уставни суд је оценио да нису основани ни наводи уставне жалбе о истакнутој повреди права на претпоставку невиности из члана 34. став 3. Устава.
Следом свега наведеног, Уставни суд је нашао да оспореним решењима нису повређена Уставом зајемчена права подносилаца уставне жалбе из члана члана 31. ст. 2. и 3. Устава, те је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 -Одлука УС, 40/15-др. закон и 103/15), одбио уставну жалбу као неосновану.
6. Следом свега изложеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић