Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа и судије Братислав Ђокић, др Горан П. Илић, Снежана Марковић, др Тијана Шурлан, др Јован Ћирић, Сабахудин Тахировић и др Тамаш Корхец ( Korhecz Tamás), чланови Већа, у поступку по уставној жалби Милана Машића из Новог Сада, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 23. новембра 2017. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба Милана Машића и утврђује да је у поступку по жалби на решење Вишег суда у Београду Кпп. 101/15 од 12. априла 2015. године, у коме је донето оспорено решење Вишег суда у Београду Кпп. 101/15 – Кв. 1386/15 од 30. априла 2015. године, повређено право подносиоца уставне жалбе из члана 30. став 3. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
2. Одлуку објавити у „Службеном гласнику Републике Србије“.
О б р а з л о ж е њ е
1. Милан Машић из Новог Сада поднео је Уставном суду, 25. маја 20 15. године, преко пуномоћника Владимира Бељанског, адвоката из Новог Сада, уставну жалбу против решења Вишег суда у Београду Кпп. 101/15 од 12. априла 2015. године и решења Вишег суда у Београду Кпп. 101/15 – Кв. 1386/15 од 30. априла 2015. године, радње „судије за претходни поступак Вишег суда у Београду – недостављање одлука, које су неопходне ради пословања ДОО 'Стандард гас' на потписивање подносиоцу“ и радње Вишег јавног тужилаштва у Београду, због повреде права зајемчених одредбама члана 27. ст. 1. и 3, члана 30. ст. 1. и 3, чла на 31. ст. 1. и 3. и члана 58. став 1. Устава Републике Србије.
У уставној жалби је, између осталог, наведено:
- да „у конкретном случају, суд није одлучио поводом жалбе браниоца подносиоца уставне жалбе на решење о одређивању притвора Кпп. 101/15 од 12. априла 2015. године тачно петнаест дана. Другостепено решење Вишег суда у Београду Кпп. 101/15 – Кв. 1386/15 донето је тек 30. априла 2015. године, иако је жалба на првостепено решење изјављена још 15. априла 2015. године. Ако се узме у обзир и временски период од осам дана који је суду био потребан да експедује другостепено решење, те да је исто експедовано у петак, па је бранилац то решење примио тек у понедељак 11. маја 2015. године, долази се до временског периода од укупно двадесет шест дана током којих није одлучено о жалби браниоца подносиоца уставне жалбе на решење којим је одређен притвор. На тај начин прекорачени су сви рокови хитности предвиђени Закоником о кривичном поступку, Уставом и Европском конвенцијом за заштиту људских права и основних слобода “;
- да је „другостепеним оспореним решењем, Виши суд у Београду утврдио да је правилно поступио судија за претходни поступак када је према подносиоцу уставне жалбе одредио притвор имајући у виду да из списа предмета произлази постојање основане сумње. Међутим, судија за претходни поступак нигде у свом решењу не наводи да из списа предмета прозилази постојање основане сумње него искључиво постојање основа сумње. Другостепени суд је побијано решење у складу са чланом 467. став 1. Законика о кривичном поступку могао испитати само у оквиру основа, дела и правца побијања у жалби. Бранилац подносиоца уставне жалбе у својој жалби на решење којим је одређен притвор није оспоравао утврђени степен сумње (основе сумње) него је указивао да тај степен сумње није довољан за одређивање притвора, те да због тога подносиоца уставне жалбе треба пустити да се брани са слободе. Према томе, другостепени суд није ни могао утврђивати другачији степен сумње од оног који је утврђен првостепеним решењем“;
- да „првостепеним решењем уопште није размотрено постоје ли услови да се према Милану Машићу одреди нека друга мера за несметано вођење поступка којом би се остварила иста сврха“;
- да поступајући суд приликом доношења оспорених решења није образложио због чега према Милану Машићу није одређена блажа мера за обезбеђивање несметаног вођења кривичног поступка;
- да је подносиоцу повређено право из члана 31. ст. 1. и 3. Устава, јер Више јавно тужилаштво није предузело ни једну радњу како би отклонило разлоге због којих је подносиоцу одређен притвор;
- да је Милану Машићу повређено и право на имовину из члана 58. став 1. Устава.
Предложено је да Уставни суд уставну жалбу усвоји, утврди повреду означених права и поништи оспорено решење.
2. Према одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може поднети против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку , извршио увид у документацију приложену уз уставну жалбу и одговор Вишег суда у Београду VIII Су. 43 85/2017 од 13. октобра 2017. године, те је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у ово ј уставносудској ствари:
- да је наредбом Вишег јавног тужилаштва у Београду Кти. 133/15 од 11. априла 2015. године одређено спровођење истраге против окривљених Д.Ј, Н.П, А.Ј, М.А, Г.Б, С.С, Ј.Ј, С.Ђ, П.К, С.Ф, В.А, Ж.Ж. и окривљеног Милана Машића, овде подносиоца уставне жалбе;
- да се истрага спроводи против подносиоца због кривичног дела злоупотребе положаја одговорног лица из члана 234. став 3. у вези става 1. Кривичног законика („Службени гласник РС“, бр. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09 и 111/09);
- да је оспореним решењем Вишег суда у Београду Кпп. 101/15 од 12. априла 2015. године према окривљеном Милану Машићу одређен притвор на основу члана 211. став 1. тачка 2 ) Законика о кривичном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13 и 45/13), а који му се рачуна од 10. априла 2015. године од 8h 45min, када је лишен слободе;
- да је наведено решење подносилац примио 12. априла 2015. године, а бранилац окривљеног 15. априла 2015. године;
- да је против решења Вишег суда у Београду Кпп. 101/15 од 12. априла 2015. године бранилац окривљеног – адвокат Владимир Бељански изјавио жалбу 15. априла 2015. године; такође, жалбе су изјавили и браниоци окривљених С.С, А.Ј, М.А, Д.Ј, С.Ђ, као и Више јавно тужилаштво у Београду;
- да су, између осталог, оспореним решењем Вишег суда у Београду Кпп. 101/15 – Кв. 1386/15 од 30. априла 2015. године, ставом другим изреке, одбијене као неосноване жалбе Вишег јавног тужилаштва и жалбе бранилаца окривљених С.С, А.Ј, М.А, Д.Ј, С.Ђ. и Милана Машића;
- да је бранилац окривљеног 11. маја 2015. године примио решење Вишег суда у Београду Кпп. 101/15 – Кв. 1386/15 од 30. априла 2015. године;
- да је решењем Вишег суда у Београду Кпп. 101/15 од 8. маја 2015. године продужен притвор у односу на седам лица, а који притвор може тртајати најдуже до 7. јуна 2015. године;
- да је, решавајући о жалби против напред наведеног решења, Виши суд у Београду 2. јуна 2015. године донео решење Кпп. 101/15 – Кв. 1759/15 којим је према окривљеном Милану Машићу укинут притвор и истовремено му је изречена мера забране прилажења, састајања и комуницирања са одређеним лицима, уз обавезу да се сваког првог понедељка у месецу јавља у Полицијску управу у Новом Саду;
- да је решењем Вишег суда у Београду Кпп. 101/15 од 7. септембра 2015. године укинута мера забране прилажења, састајања и комуницирања са одређеним лицима Милану Машићу.
4. Одредбама Устава, на чију повреду се позива подносилац у уставној жалби, утврђено је: да свако има право на личну слободу и безбедност и да је лишење слободе допуштено само из разлога и у поступку који су предвиђени законом, као и да свако ко је лишен слободе има право жалбе суду, који је дужан да хитно одлучи о законитости лишења слободе и да нареди пуштање на слободу ако је лишење слободе било незаконито (члан 27. ст. 1. и 3.); да лице за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело може бити притворено само на основу одлуке суда, ако је притварање неопходно ради вођења кривичног поступка и да се писмено и образложено решење суда о притвору уручује притворенику најкасније 12 часова од притварања и да одлуку о жалби на притвор суд доноси и доставља притворенику у року од 48 часова (члан 30. ст. 1. и 3.); да, поред осталог, суд трајање притвора своди на најкраће неопходно време, имајући у виду разлоге притвора и да се притвореник пушта да се брани са слободе чим престану разлози због којих је притвор био одређен (члан 31. ст. 1. и 3 .); да се јемчи мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона (члан 58. став 1.).
Одредбама Законика о кривичном поступку (у даљем тексту: ЗКП) прописано је: да пре доношења правноснажне одлуке о изрицању кривичне санкције, окривљеном могу бити ограничене слободе и права само у мери неопходној за остварење циља поступка, под условима прописаним овим закоником (члан 10. став 1.); да се притвор може одредити само под условима предвиђеним у овом законику и само ако се иста сврха не може остварити другом мером, да је дужност свих органа који учествују у кривичном поступку и органа који им пружају правну помоћ да трајање притвора сведу на најкраће неопходно време и да поступају са нарочитом хитношћу ако се окривљени налази у притвору и да ће се у току целог поступка притвор укинути чим престану разлози на основу којих је био одређен (члан 210. ст. 1. до 3.); да се притвор може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело ако постоје околности које указују да ће уништити, сакрити, изменити или фалсификовати доказе или трагове кривичног дела или ако особите околности указују да ће ометати поступак утицањем на сведоке, саучеснике или прикриваче (члан 211. став 1. тачка 2 )).
5. Доносећи одлуку у овом уставносудском предмету, Уставни суд, као и у својим ранијим одлукама (видети, поред осталих, Одлуку Уж -314/2007 од 23. априла 2009. године, тачка 6. образложења ), наглашава да је, са аспекта заштите људских права, право на слободу једно од основних људских права зајемчених Уставом и да притвор представља посебно осетљиву меру његовог ограничења.
Уставни суд је истакнуту повреду права из члана 27. став 3. Устава ценио у светлу истакнуте повреде права из члана 30. став 3. Устава.
Уставни суд истиче да одредба члана 30. став 3. Устава, поред осталог, гарантује лицу лишеном слободе да ће о његовој жалби на одређивање притвора надлежни суд одлучити и своју одлуку му доставити у року од 48 часова.
У конкретном случају, Уставни суд је утврдио да је бранилац окривљеног, овде подносиоца уставне жалбе, изјавио жалбу (15. априла 2015. године) на решење којим му је одређен притвор, да је Виши суд у Београду изјављену жалбу примио 16. априла 2015. године, а да је о жалби одлучио 30. априла 2015. године. Другостепено решење, одлуку о жалби, бранилац подносиоца је примио 11. маја 2015. године.
Уставни суд је, следом изнетог, оценио да о жалби браниоца окривљеног, овде подносиоца уставне жалбе, на решење о одређивању притвора Вишег суда у Београду није одлучено у року од 48 часова, како то јемчи одредба члана 30. став 3. Устава. При томе, Уставни суд је имао у виду чињенице да је у конкретном случају изјављено више жалби на решење Вишег суда у Београду Кпп. 101/15 од 12. априла 2015. године, као и да је жалба окривљеног С.С. допуњена два пута (17. и 20. априла 2015. године), али све ово не утиче на другачију одлуку Уставног суда, имајући у виду императивну одредбу члана 30. став 3. Устава.
Уставни суд је оценио да се правично задовољење подносиоцу у овом случају остварује објављивањем Одлуке Уставног суда у „Службеном гласнику Републике Србије“, имајући у виду да подносилац уставне жалбе није тражио накнаду нематеријалне штете.
Уставни суд оспорена решења није поништио, имајући у виду да су та решења била темпоралног карактера и да више нису на снази .
На основу изложеног и одредаба члана 89. ст. 1. и 2. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13-Одлука УС, 40/15-др. закон и 103/15), Уставни суд је у овом делу уставну жалбу усвојио и одлучио као у првом делу тачке 1. и у тачки 2. изреке.
6. Испитујући постојање процесних претпоставки за одлучивање о делу уставне жалбе у коме подносилац истиче повреду права из члана 27. став 1. и члана 30. став 1. Устава, Уставни суд оценио да су изнети наводи очигледно неосновани. Наиме, Уставни суд истиче да наведене уставне одредбе упућују да је лишење слободе допуштено само из разлога и у поступку који су предвиђени законом.
Одредбом члана 30. став 1. Устава утврђено је у ком случају и на који начин неко лице може бити притворено. Уставом утврђени услови су да у односу на лице које се притвара постоји основана сумња да је учинило кривично дело и да је притварање неопходно ради вођења кривичног поступка, а једини Уставом допуштени начин притварања је да је оно извршено на основу одлуке суда. Дакле, суд може да одреди притвор искључиво ако постоји основана сумња да је неко лице извршило кривично дело и ако је та мера неопходна ради вођења кривичног поступка.
У конкретном случају, из претходно утврђених чињеница и околности произлази да је подносилац уставне жалбе лишен слободе 10. априла 2015. године у 8h 45min, а да му је притвор одређен решењем Вишег суда у Београду Кпп. 101/15 од 12. априла 2015. године, а на основу одредбе члана 211. став 1. тачка 2) Законика о кривичном поступку.
Уставни суд је из наведеног утврдио да је подносилац уставне жалбе притворен на основу одлуке суда (правноснажног решења о одређивању притвора Вишег суда у Београду Кпп. 101/15 од 12. априла 2015. године), због постојања основане сумње да је извршио кривично дело злоупотребе положаја одговорног лица из члана 234. ст. 3. у вези ст. 1. Кривичног законика, уз навођење разлога предвиђених законом (члан 211. став 1. тачка 2) ЗКП) који су притварање подносиоца чинили неопходним ради вођења кривичног поступка. Следом изнетог, Уставни суд је оценио да је подносилац уставне жалбе притворен у складу са Уставом утврђеним гаранцијама предвиђеним одредбама члана 27. став 1. и члана 30. став 1. Устава.
Наводе подносиоца уставне жалбе да је „другостепеним оспореним решењем, Виши суд у Београду утврдио да је правилно поступио судија за претходни поступак када је према подносиоцу уставне жалбе одредио притвор имајући у виду да из списа предмета произлази постојање основане сумње. Међутим, судија за претходни поступак нигде у свом решењу не наводи да из списа предмета прозилази постојање основане сумње него искључиво постојање основа сумње. Другостепени суд је побијано решење у складу са чланом 467. став 1. Законика о кривичном поступку могао испитати само у оквиру основа, дела и правца побијања у жалби. Бранилац подносиоца уставне жалбе у својој жалби на решење којим је одређен притвор није оспоравао утврђени степен сумње (основе сумње) него је указивао да тај степен сумње није довољан за одређивање притвора, те да због тога подносиоца уставне жалбе треба пустити да се брани са слободе. Према томе, другостепени суд није ни могао утврђивати другачији степен сумње од оног који је утврђен првостепеним решењем“, Уставни суд је, у конкретном случају, оценио очигледно неоснованим. Наиме, Уставни суд је увидом у решење Вишег суда у Београду Кпп. 101/15 од 12. априла 2015. године оценио да је реч о техничкој омашци суда, јер се на почетку образложења решења наводи да је „пред овим судом у току истрага против окривљеног Милана Машића и др, због основане сумње да су извршили кривична дела“, а на средини образложења да „наиме судија за претходни поступак је прво ценио да ли постоје основи сумње да је окривљени извршио наведено кривично дело, па је нашао да исти постоје и да произлазе из кривичне пријаве и прилога уз исту“. Такође, Уставни суд констатује да је у оспореном решењу Вишег суда у Београду Кпп. 101/15 – Кв. 1386/15 од 30. априла 2015. године наведено „да из списа предмета произлази постојање основане сумње“.
Уставни суд налази, а полазећи од горе наведеног, да је притвор према подносиоцу уставне жалбе одређен у Уставом и законом прописаном поступку, применом одредаба важећих процесних и материјалних закона, након што је надлежни суд утврдио да постоје разлози за одређивање ове мере. Стога је Уставни суд оценио да се одређивање притвора према подносиоцу уставне жалбе не може приписати произвољном поступању надлежног суда и да су оспорена решења Вишег суда у Београду заснована на уставноправно прихватљивом тумачењу и примени процесног права, те да је у конкретном случају подносиоцу уставне жалбе у потпуности обезбеђено поштовање принципа правне сигурности и да му је пружена заштита од произвољног поступања државних органа, као и да је о мери притвора одлучено, а што је један од основних циљева уставних гаранција које се јемче лицу лишеном слободе.
Такође, Уставни суд је као очигледно неосноване оценио и наводе подносиоца уставне жалбе којима образлаже повреду права из члана 31. ст. 1. и 3. Устава тиме што „у конкретном случају Више јавно тужилаштво, као орган који управља истражним поступком, дуже од месец дана није предузело ни једну радњу како би отклонило разлоге због којих је подносиоцу одређен притвор, нити је исти пуштен да се брани са слободе“, из разлога што се подносилац налазио у притвору од 10. априла до 2. јуна 2015. године, јер би у случају боравка на слободи могао утицати на неиспитаног окривљеног Н.П, као и више неиспитаних сведока (34 сведока поименце набројан их у другостепеном решењу).
Како је најкраће неопходно време трајања притвора релативна категорија, која зависи од низа чинилаца и мора се проценити у сваком појединачном случају, према његовим специфичним околностима, Уставни суд је оценио да се конкретно трајање притвора објективно не може сматрати неразумно дугим.
Коначно, Уставни суд указује да подносилац уз уставну жалбу није доставио било какве релевантне доказе који би указивали да му је оспореном радњом судије за претходни поступак Вишег суда у Београду – недостављањем одлука које су неопходне ради пословања ДОО „Стандард гас“ повређено право на имовину.
Следом наведеног, Уставни суд је у овом делу уставну жалбу одбацио, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 5) Закона о Уставном суду , одлучујући као у другом делу тачке 1. изреке.
7. Уставни суд је, на основу свега изложеног и одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић