Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа и судије Братислав Ђокић, др Горан П. Илић, Снежана Марковић, др Тијана Шурлан, др Јован Ћирић, Сабахудин Тахировић и др Тамаш Корхец ( Korhecz Tamás), чланови Већа, у поступку по уставној жалби Марије Радовановић и Бојана Радовановића, обоје из Неготина, на основу члана 167. став 4. у вези са члан ом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 7. септембра 201 7. године, донео је
О Д Л У К У
Усваја се уставна жалба Марије Радовановић и Бојана Радовановића и утврђује да је пресудом Апелационог суда у Нишу Гж. 1064/15 од 3. септембра 201 5. године и пресуд ом Основног суда у Зајечару П. 1778/14 од 18. маја 2015. године повређено право подносилаца уставне жалбе на једнаку заштиту права, зајемчено одредб ом члана 3 6. став 1. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
О б р а з л о ж е њ е
1. Марија Радовановић и Бојан Радовановић, обоје из Неготина, поднели су Уставном суду, 9. октобра 2015. године, преко пуномоћника Бранислава Т. Тодоровића, адвоката из Крагујевца, уставну жалбу против пресуде Апелационог суда у Нишу Гж. 1064/15 од 3. септембра 2015. године и пресуде Основног суда у Зајечару П. 1778/14 од 18. маја 2015. године , због повреде права на једнаку заштиту права зајемчен ог чланом 36. став 1. Устава Републике Србије и члана 6. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода .
Подносиоци у уставној жалби истич у да су други судови истог ранга, пре доношења оспорене пресуде, оштећенима признавали право на накнаду штете настале услед смрти блиског лица, на терет издаваоца полисе обавезног осигурања, али да је њ има то право ускраћено јер је оспореном пресудом Апелациони суд у Нишу њихов тужбени захтев правноснажно одбио као неоснован . Такође, подносиоци истич у да је оспорена пресуда донета без видљивог, реалног и на закону заснованог разлога.
Подносиоци од Уставног суда траже да њ ихову уставну жалбу усвоји и утврди да су им осп ореним пресудама повређена права на правично суђење и једнаку заштиту права.
2. Према одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може поднети против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку , извршио увид у целокупну документацију достављену у прилогу уставне жалбе, на основу које је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овом уставносудском предмету:
Основни суд у Зајечару је донео оспорену првостепену пресуду П. 1778/14 од 18. маја 2015. године, којом је: у ставу првом изреке одбио као неоснован тужбени захтев тужилаца Марије Радовановић и Бојана Радовановића, обоје из Неготина, овде подносилаца уставне жалбе и Завише Радовановића из Неготина, којим су тражили да се тужени „Триглав осигурање“ а.д.о. Београд обавеже да им на име накнаде нематеријалне штете за претрпљене душевне болове услед смрти оца и супружника В.Р. исплати тражене износе; у ставу другом изреке одбио као неоснован тужбени захтев тужиље Марије Радовановић којом је тражила да се тужени обавеже да joj на име накнаде материјалне штете на име трошкова сахране, подушја и подизања надгробног споменика исплати тражени износ; у ставу трећем изреке обавезао тужиоце да туженом накнаде трошкове парничног поступка.
Апелациони суд у Нишу је донео оспорену другостепену пресуду Гж. 1064/15 од 3. септембра 2015. године, којом је одбио као неосновану жалбу тужилаца и потврдио ожалбену првостепену пресуду.
Током поступка утврђено је следеће чињенично стање: да се 13. августа 2009. године на путу Неготин – Зајечар догодила саобраћајна незгода у којој су смртно страдала три лица међу којима и В.Р, супруг тужиље Марије Радовановић, односно отац тужилаца Бојана Радовановића и Завише Радовановића; да је покојни В.Р, као ималац моторног возила, са туженим закључио уговор о обавезном осигурању од аутоодговорности за штету причињену трећим лицима са скаденцом до 5. јула 2010. године; да су се тужиоци обраћали туженом ради мирног решавања спора који захтев им је одбијен одлуком осигуравајућег друштва од 12. јула 2012. године са образложењем да је пок. В.Р. искључиво одговоран за саобраћајну незгоду као возач моторног возила, те да тужиоци као породица преминулог немају сопствено право на накнаду штете, већ да се оно изводи из права преминулог и да исти не спадају у круг трећих лица према Закону о обавезном осигурању у саобраћају; да из налаза и мишљења судског вештака саобраћајне струке произилази да је до саобраћајне незгоде дошло услед неодговарајућег понашања возача пок. В.Р; да на основу стања у списима предмета, вештак није могао да утврди да ли је критичном приликом постојало било какво НН возило из супротног смера ни као индиција, ни као могућност, које је код сада пок. В.Р. могло да изазове махиналну реакцију на овакво понашање, али да je то у пракси и животу могуће.
На основу овако утврђеног чињеничног стања другостепени суд је нашао да је првостепени суд правилно одбио тужбени захтев тужилаца. Ово стога што тужиоци као чланови уже породице возача моторног возила, који је скривио саобраћајну незгоду у којој је изгубио живот, немају право на накнаду штете услед смрти блиског лица осигуравача јер се не могу сматрати трећим лицима која су претрпела штету за коју би био одговоран тужени. Тачни су наводи у жалби да је првостепени суд, у конкретној ситуацији, применио одредбе Закона о обавезном осигурању у саобраћају(„Службени гласник PC“, број 51/09), а не одредбе Закона о осигурању имовине и лица („Службени лист СРЈ“, бр. 30/96, 57/98, 21/99, 44/99, 53/99 и 55/99), који је био у примени у време саобраћајне незгоде, али је то без утицаја на правилност и законитост побијане пресуде. Ово из разлога што оба закона чланове уже породице возача моторног возила који је искључиво скривио саобраћајну незгоду не сврставају у круг трећих лица која су претрпела штету. Наиме, одредбом члана 83. 3акона о осигурању имовине и лица прописано је да је власник, односно корисник моторног и прикључног возила, дужан да закључи уговор о осигурању од одговорности за штету коју употребом моторног возила причини трећим лицима услед смрти, повреде тела, нарушавања здравља, уништења или оштећења ствари, осим за штету на стварима које је примио на превоз (осигурање од аутоодговорности), а одредбом члана 85. истог закона да нема право на накнаду штете по основу осигурања од аутоодговорности: 1) власник, односно корисник, сувласник и други ималац моторног возила чијом је употребом причињена штета, без обзира да ли је управљао возилом у моменту настанка штете; 2) возач моторног возила чијом је употребом причињена штета, који је одговоран за штету; 3) лице које је учествовало у противправном одузимању моторног возила чијом је употребом причињена штета.
Имајући у виду цитиране законске одредбе, право чланова уже породице на новчану накнаду за душевне болове због смрти осигураника, односно возача чијом искључивом кривицом је настала штета, не може се извлачити из неправа. Наиме, уз одлучну чињеницу да постоји смрт блиског лица, друга одлучна чињеница је да је то лице својом скривљеном радњом узроковало сопствену смрт, па његови блиски сродници из члана 201. 3ОО, не могу наплаћивати новчану накнаду за душевне болове који су последица смрти осигураника по уговору о обавезном осигурању од аутоодговорности према трећим лицима. Смисао осигурања и накнаде штете од аутоодговорности је обезбеђење накнаде трећим лицима, а не блиским сродницима који су наследници осигураника. Стога су неосновани супротни наводи у жалби да је погрешан став Врховног касационог суда у вези овог правног питања, те да је лоше законодавно решење јер се законодавац није изричито определио да искључи осигуравајуће друштво од обавезе према члановима уже породице. Другостепени суд је нашао и да се неосновано у жалби истиче да пок. В.Р. није искључиво крив за саобраћајну незгоду, јер је вештак у свом налазу навео да постоји могућност да је постојало НН возило које му је долазило у сусрет прелазећи на његову коловозну траку , што је код њега иницирало механичку реакцију и прибегавање кретању ближе десној ивици коловоза. Ово из разлога што вештак на основу стања у списима предмета није могао да утврди да ли је критичном приликом постојало било какво НН возило из супротног смера, ни као индиција ни као могућност, које је код сада пок. В.Р. могло да изазове махиналну реакцију на овакво понашање, а на тужиоцима je у смислу одредбе члана 231. 3ПП био терет доказивања чињенице да не стоји искључива кривица пок. В.Р.
4. Подноситељка уставне жалбе је достави ла пресуде за које је сматра ла да се односе на исту чињеничну и правну ситуацију као и ситуација у којој се он а налази ла у оспореном поступку, и то пресуде Окружног суда у Краљеву Гж. 539/09 од 1 0. априла 20 09. године, Апелационог суда у Крагујевцу Гж. 1455/11 од 14. јуна 2011. године , Апелационог суда у Нишу Гж. 2493/12 од 18. децембра 2012. године и Гж. 201/14 од 13. марта 2014. год ине. Увидом у ове пресуде, Уставни суд је констатовао да је у тим поступцима утврђено да је тужиоцима правноснажно (делимично) усвојен тужбени захтев којим су тражили да се тужена осигуравајућа друштва обавежу да им накнаде нематеријалну штету која је настала као последица смрти блиског лица погинулог у саобраћајној несрећи коју је то лице само проузроковало . У наведеним пресудама судови су оценили да тужиоцима припадају досуђени износи на име накнаде нематеријалне штете, заснивајући своје одлуке на одредба ма члана 85. Закона о осигурању имовине и лица (касније одредб ама чл . 18. и 21. Закона о обавезном осигурању у саобраћају), којима је прописано која су то лица која немају право на накнаду штете по основу осигурања од аутоодговорности, те одредбама члана 200. Закона о облигационим односима , којима су прописани облици нематеријалне штете и одр едби члана 201. став 1. истог закона којом је прописано да у случају смрти неког лица суд може досудити члановима његове уже породице (брачном другу, родитељу, детету) правичну новчану накнаду за њихове душевне болове.
5. Уставни суд је најпре ценио наводе уставне жалбе који указују на повред у права на једнаку заштиту права из члана 36. став 1. Устава, тј. на различито поступање судова, те одлучивање Апелационог суда у Нишу поводом исте чињеничне и правне ситуације. Сагласно изложеном, Уставни суд је пошао од оцене основаности навода уставне жалбе који се односе на различито поступање судова поводом исте чињеничне и правне ситуације.
У том смислу, Уставни суд је оценио да различита пракса редовних судова сама по себи не указује нужно на повреду права на правично суђење, тим пре што уједначавање праксе судова опште надлежности не спада у надлежност Уставног суда, већ Врховног касационог суда.
Међутим, Уставни суд је, полазећи од оспорене пресуд е и „упоредних“ пресуда, које су подноси оци уставне жалбе достави ли као доказ о неједнаком поступању, нашао да у тим предметима неспорно постоји идентитет чињеничног и правног стања , тј. да су се тужиоци из „упоредних“ п оступака налазили у истој чињеничн ој и правн ој ситуациј и као и он а у којој су се налази ли подносиоци уставне жалбе. Уставни суд је утвр дио да су и подносиоци уставне жалбе и тужиоци из „упоредних поступака“ чланови уже породице, тј. брачни другови, деца или родитељи лица која су погинула у саобраћајним несрећама које су сама проузроковала, због чега су подносили тужбе којима су захтевали да се тужена осигуравајућа друштва обавежу да им накнаде нематеријалну и материјалну штету, која је настал а као последица саобраћајне незгоде у виду душевних болова због смрти блиског лица и на име трошкова сахране, подушја и подизања надгробног споменика . Такође, Уставни суд је закључио да је код овако утврђеног чињеничног и правног стања, Апелациони суд у Нишу оспореном пресудом Гж. 1064/15 од 3. септембра 201 5. године правноснажно одбио тужбени захтев подносилаца уставне жалбе којим су потраживали накнаду нематеријалне штете настале као последице саобраћајне незгоде у виду душевних болова због смрти блиског лица и накнаду материјалне штете на име трошкова сахране, подушја и подизања надгробног споменика , а да су „упоредним пресудама“ тог и других другостепених судова потврђене првостепене пресуде којима је такав захтев других тужилаца из исте чињеничне и правне ситуације делимично усвојен.
Имајући у виду наведено, Уставни суд је закључио да је Апелациони суд у Нишу донео различит у одлук у о основаности тужбен их захтева који су се заснивали на битно истом чињеничном и правном стању од одлука тог и других другостепених судова, те да је на тај начин подноси оце уставне жалбе, којима је правноснажно одбиј ен као неоснован тужбени захтев, довео у битно различит положај у односу на тужиоце чији је истоврсни тужбени захтев делимично усвојен. Уставни суд је на становишту да је таква пракса судова последње инстанце супротна принципу правне сигурности (о повреди права на правну сигурност видети пресуде Европског суда за људска права у предметима: Santos Pinto против Португалије, од 20. маја 2008. године и Beian против Румуније , од 6. децембра 2007. године, као и нпр. Одлуку Уставног суда Уж-197/2007 од 16. јула 2009. године). Полазећи од изнетог, Уставни суд је оценио да је, у конкретном случају , повређено право подноси лаца уставне жалбе на једнаку заштиту права. Стога је Уставни суд усвојио уставну жалбу у овом делу, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11 , 18/13 – Одлука УС , 40/15 – др. закон и 103/15), те је одлучио као у првом делу изреке.
6. С обзиром на то да се одредба члана 32. став 1. Устава садржински не разликује од истакнуте одредбе члана 6. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, Уставни суд је постојање повреде истакнутог права ценио у односу на означену одредбу Устава.
Имајући у виду наводе уставне жалбе који се односе на повреду права на правично суђење у предметном парничном поступку, Уставни суд констатује да је у поступку по уставној жалби надлежан само да утврђује да ли је појединачним актом или радњом државног органа или организације којој је поверено јавно овлашћење дошло до повреде или ускраћивања људских или мањинских права и слобода зајемчених Уставом, односно да није надлежан да испитује законитост одлука редовних судова и врши оцену утврђених чињеница и изведених доказа у поступку који је претходио подношењу уставне жалбе, а на којима се заснивају оспорене пресуде. У том смислу, задатак Уставног суда је да испита да ли је парнични поступак у целини био правичан на начин утврђен чланом 32. став 1. Устава.
По налажењу Уставног суда, подносиоци уставне жалбе не навод е разлоге који би указивали на то да је Апелациони суд у Нишу ускратио подносиоцима неку од процесних гаранција правичног суђења или да је донео оспорену пресуду без ваљаног образложења, произвољно примењујући материјално право.
Полазећи од наведеног, Уставни суд је, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, уставну жалбу у овом делу одбацио јер нису испуњене Уставом и Законом утврђене претпоставке за вођење поступка, па је решио као у другом делу тачке 1. изреке.
7. На основу свега наведеног и одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић