Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа, и судије Братислав Ђокић, др Горан П. Илић, Мирослав Николић, др Тијана Шурлан, др Јован Ћирић, Сабахудин Тахировић, др Тамаш Корхец (Korhecz Tamás), чланови Већа, у поступку по уставној жалби Радета Ковачевића из Горње Бадање, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаноj 14. септембра 201 7. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба Радета Ковачевића и утврђује да је одбијајућим делом ставова трећег и једанаестог изреке закључка Основног суда у Лозници И. 1124/13 од 28. августа 2015. године и решењем Основног суда у Лозници ИПВ(И). 360/15 од 21. децембра 2015. године, у делу у којем је одбачен подносиочев приговор изјављен против одбијајућег дела ставова трећег и једанаестог изреке закључка Основног суда у Лозници, повређено право подносиоца уставне жалбе на правно средство, зајемчено одредбом члана 36. став 2. Устава Републике Србије.
2. Поништава се решење Основног суда у Лозници ИПВ(И). 360/15 од 21. децембра 2015. године, у делу у којем је одбачен подносиочев приговор изјављен против одбијајућег дела ставова трећег и једанаестог изреке закључка Основног суда у Лозници И. 1124/13 од 28. августа 2015. године и о дређује да тај суд поново одлучи о приговору подносиоца уставне жалбе поднетом против закључка тога суда И. 1124/13 од 28. августа 2015. године.
3. Одбија се захтев подносиоца уставне жалбе за накнаду нематеријалне штете.
4. Одбацује се захтев подносиоца уставне жалбе за накнаду материјалне штете.
О б р а з л о ж е њ е
1. Раде Ковачевић из Горње Бадање поднео је Уставном суду, 29. јануара 2016. године, уставну жалбу против одбијајућег дела ставова тр ећег, четвртог, шест ог и једанаестог изреке закључка Основног суда у Лозници И. 1124/13 од 28. августа 2015. године и решења Основног суда у Лозници ИПВ(И). 360/15 од 21. децембра 2015. године, због повреде права на правично суђење, права на једнаку заштиту права и на правно средство и права на имовину, зајемчених одредбама члана 32. став 1, члана 36. и члана 58. став 1. Устава Републике Србије . Подносилац уставне жалбе се истовремено позвао и на повреду члана 6. став 1. Европске конве нције о људским правима и основним слободама, који се садржински не разликује од члана 32. став 1. Устава.
У уставној жалби је указано на то да је оспореним решењем Основног суда у Лозници ИПВ(И). 360/15 од 21. децембра 2015. године одбачен као недозвољен приговор подносиоца поднет против оспореног закључка тог суда И. 1124/13 од 28. августа 2015. године, те да је Закон о извршењу и обезбеђењу из 2011. године „неуставно“ рестри ктиван по питању приговора против првостепених одлука.
Подносилац уставне жалбе је тражио да Уставни суд усвоји уставну жалбу, утврди повреду означених уставних права и поништи оспорене акте . Тражио је накнаду наматеријалне и материјалне штете на име трошкове састастављања уставне жалбе.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку , извршио увид у документацију приложену уз уставну жалбу , па је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Извршни поверилац Раде Ковачевић, овде подносилац уставне жалбе, поднео је предлог за извршење Основном суду у Лозници против извршног дужника Жељка Матића, ради намирења новчаног потраживања. Основни суд у Лозници је решењем И. 1124/13 од 19. августа 2013. године усвојио предлог за извршење.
Основни суд у Лозници је донео оспорени закључак И. 1124/13 од 28. августа 2015. године, који садржи 11 ставова. Оспореним закључком, између осталог, је одлучено: у ставу трећем изреке обавезан је извршни дужник да подносиоцу уставне жалбе плати новачни износ од 78.000,00 динара на име трошкова извршног поступка, док је захтев већи од тог износа одбијен; у ставу четвртом изреке утврђено је укупно потраживање подносиоца уставне жалбе према извршним дужнику; у ставу шестом изреке констатовано још колико је извршни дужник дужан подносиоцу уставне жалбе; у ставу једанаестом изреке закључен је извршни поступак. У поуци о правном леку у оспореном закључку је констатовано да против овог закључка није дозвољен правни лек.
Подносилац уставне жалбе је, упркос поуци о правном леку, поднео приговор против одбијајућег дела ставова тр ећег, четвртог, шестог и једанаестог изреке наведеног закључка Основног суд а у Лозници .
Основни суд у Лозници је оспореним решењем ИПВ(И). 360/15 од 21. децембра 2015. године одбацио као недозвољен приговор подносиоца уставне жалбе. У образложењу оспореног решења судског већа је, између осталог, наведено да како је у конкретном случају подносилац уставне жалбе изјавио приговор против закључка суда, то је такав приговор, у смислу одредбе члана 39. став 7. Закона о извршењу и обезбеђењу, недозвољен.
4. Одредбом члана 36. став 2. Устава, на чију повреду се указује уставном жалбом, утврђено је да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу.
Одредбама Закона о извршењу и обезбеђењу („Службени гласник РС“, бр. 31/11 и 99/11) (у даљем тексту: ЗИО) било је прописано: да се против решења суда може изјавити приговор, само када је овим законом прописано да је приговор дозвољен (члан 39. став 2.); да на решење о извршењу на основу извршне исправе приговор могу да поднесу извршни дужник и извршни поверилац и да решење из става 1. овог члана извршни поверилац може побијати само у делу који се односи на трошкове извршења (члан 40. ст. 1. и 2.); да се по намирењу извршног повериоца доноси одлука о закључењу извршног поступка (члан 77.).
5. У конкретном случају, Основни суд у Лозници је 28. августа 2015. године донео оспорени закључак И. 1124/13 од 28. августа 2015. године, који садржи 11 ставова. У поуци о правном леку у наведеном оспореном закључку је констатовано да против овог закључка није дозвољен правни лек. Основни суд у Лозници је оспореним решењем ИПВ(И). 360/15 од 21. децембра 2015. године одбацио као не дозвољен приговор подносиоца уставне жалбе као извршног повериоца изјављен против закључка тог а суда И. 1124/2013 од 28. августа 2015. године, са образложењем да против закључка суда приговор није дозвољен, у смислу одредбе 39. став 7. ЗИО. У вези са наведеним, Уставни суд указује да наведени закључак извршног суда садржи 11 различитих ставова изреке , при чему сваки став изреке представља посебну одлуку за себе, те је, стога, најпре, судија појединац који је донео оспорени закључак требало да посвети пажњу чињеници да ли се одлука у одређеном ставу изреке може нападати приговором, а затим, веће извршног суда је имало обавезу да у сваком конкретном случају утврди да ли став изреке који је побијан приговором садржи одлуку која може бити предмет мериторног преиспитивања од стране већа.
Подносилац уставне жалбе је, као извршни поверилац , најпре поднео приговор против става тр ећег закључка Основног суда у Лозници И. 1124/13 од 28. августа 2015. године , у којем је одлучено о трошковима извршног поступка насталим током спровођења извршења , при чему је п риговор конкретно изјављен против одбијајућег дела одлуке о трошковима поступка.
Иако је оспорена одлука о трошковима поступка насталим током спровођења извршења донета у саставу једног закључка, предметна одлука о трошковима поступка, с једне стране, сходно правилима парничног поступка, доноси се у форми решења, а са друге стране, према пракси Европског суда за људска права (у даљем тексту: ЕСЉП), одлучивање о трошковима поступка сматра се с аставним делом суђења, односно „делом утврђења грађанских права и обавеза“, у смислу члана 6. став 1. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода (видети пресуде ЕСЉП Robins против Уједињеног Краљевства, број представке 22410/93, од 23. септембра 1997. године, став 29. и Rotaru против Румуније, број представке 28341/95, од 4. маја 2000. године, став 78.).
Уставни суд затим указује да је у својој Одлуци Уж-923/2012 од 5. фебруара 2015. године заузео правно становиште да се против решења о трошковима поступка насталим током спровођења извршења може поднети приговор, јер супротно становиште за последицу има повреду Уставом зајемченог права на правно средство. Такође, Решењем Уставног суда Уж-8801/2013 од 10. децембра 2015. године одбачена је уставна жалба изјављена против решења извршног суда о трошковима поступка насталим током спровођења извршења, јер подносилац уставне жалбе није искористио правно средство за заштиту својих права – приговор у извршном поступку, али је истовремено констатовано да подносилац није поучен о могућности изјављивања овог правног средства, те да због тога не сме да трпи штетне последице и да може изјавити приговор, сагласно члану 39. ЗИО, у року од пет радних дана од дана пријема решења Уставног суда.
Имајућу у виду све наведено, Уставни суд оцењује да не постоји ниједан разлог да у конкретном случају одступи од своје раније утврђене праксе, те је подносилац уставне жалбе као извршни поверилац у конкретном случају имао право приговора против одбијајуће одлуке о трошковима поступка настали м током спровођења извршења .
Даље, подносилац уставне жалбе је као извршни поверилац поднео приговор против става једанаестог изреке оспореног закључка Основног суда у Лозници И. 1124/13 од 28. августа 2015. године, у којем је закључен поступак извршења. У вези са наведеним, Уставни суд указује да је у низу својих одлука заузео правно становиште да извршни поверилац има право приговора против одлуке којим се закључује извршни поступак (видети, на пример, Одлуку Уж-6242/2013 од 24. септембра 2013. године. ), те налази да у конкретном случају не постоји ниједан оправдан разлог да одступи од своје праксе поводом наведеног правног питања. Стога је подносилац уставне жалбе , у конкретном случају , имао право приговора против става једанаестог изрек е закључка Основног суда у Лозници И. 1124/13 од 28. августа 2015. године.
6. На основу свега изложеног, Уставни суд је утврдио да је одбијајућим делом ставова трећег и једанаестог изреке оспореног закључка Основног суда у Лозници И. 1124/13 од 28. августа 2015. године и оспореним решењем Основног суда у Лозници ИПВ(И). 360/15 од 21. децембра 2015. године, у делу у којем је одбачен подносиочев приговор поднет против одбијајућег дела ставова трећег и једанаестог изреке закључка Основног суда у Лозници И. 1124/13 од 28. августа 2015. године, повређено право подносиоца уставне жалбе на правно средство, зајемчено чланом 36. став 2. Устава. Стога је Уставни суд уставну жалбу усвојио, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13-Одлука УС, 40/15-др. закон и 103/15) , и одлучио као у тачки 1 . изреке.
Уставни суд је, у тачки 2. изреке, у складу са одредбом члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, оценио да се штетне последице утврђене повреде уставног права могу отклонити једино поништајем оспореног решења Основног суда у Лозници ИПВ(И). 360/15 од 21. децембра 2015. године, у делу у којем је одбачен подносиочев приговор изјављен против одбијајућег дела ставова трећег и једанаестог изреке закључка Основног суда у Лозници И. 1124/13 од 28. августа 2015. године, и одређивањем да тај суд поново одлучи о приговору подноси оца уставне жалбе изјављеном против оспореног закључка тога суда.
7. С обзиром на то да је Уставни суд утврдио повреду права на правно средство из члана 36. став 2. Устава и одредио отклањање штетних последица утврђене повреде права , то се овај суд није упуштао у разматрање навода о повреди права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, на једнаку заштиту права из члана 36. став 1. Устава и на имовину из члана 58. став 1. Устава.
8. Како је Уставни суд усвојио уставну жалбу против става једанаестог изреке закључка Основног суда у Лозници И. 1124/13 од 28. августа 2015. године у којем је закључен поступак извршења, а акт о закључењу извршног поступка се може донети тек по намирењу укупног потраживања извршног повериоца, то Уставни суд није посебно разматрао став четврти изреке оспореног закључка Основног суда у Лозници, у којем је утврђено укупно потраживање подносиоца уставне жалбе као извршног повериоца према извршно м дужнику, нити став шести изреке о вог закључка Основног суда у Лозници у којем констатовано колико је још извршни дужник подносиоцу уставне жалбе остао дужан.
9. У вези са захтевом подносиоца уставне жалбе да му Уставни суд досуди накнаду нематеријалне штете, Уставни суд оцењује да је само утврђење повреде права на правично суђење и поништај оспореног решења судског већа адекватна сатисфакција, те је одбио захтев подносиоца на накнаду нематеријалне штете, одлучујући као у тачки 3. изреке, сагласно члану 89. ст. 1. и 3. Закона о Уставном суду.
10. У вези са захтевом подносиоца уставне жалбе да му Уставни суд досуди накнаду материјалне штете, Уставни суд указује да подносилац овај вид штете везује за трошкове састављања уставне жалбе . Уставни суд подсећа да је у својој досадашњој пракси више пута разматрао наведено питање, те да је заузео став да, у смислу члана 6. Закона о Уставном суду, нема основа за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом. С тим у вези, Уставни суд се позива на образложење које је дато, поред многих других, у Одлуци Уж -633/2011 од 8. маја 2013. године (видети интернет страницу Уставног суда на: www.ustavni.sud.rs). Имајући у виду наведено, Уставни суд је одбацио захтев подносиоца за накнаду ове штете, решавајући као у тачки 4. изреке, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду.
11. Полазећи од свега изнетог, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 47. став 2. Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић