Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа, и судије Милан Станић, др Милан Шкулић, Снежана Марковић, др Драгана Коларић, Татјана Бабић, др Милан Марковић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Милоша Миловића из Крагујевца, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већa одржаној 7. септембра 2017. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као се неоснована уставна жалба Милоша Миловића изјављена против пресуде Врховног касационог суда Рев2. 1626/14 од 28. јануара 2015. године због повреде права на једнаку заштиту права зајемченог одредбом члана 36. став 1. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
О б р а з л о ж е њ е
1. Милош Миловић из Крагујевца поднео је Уставном суду, 12. августа 2015. године, преко пуномоћника Миљка Караклајића, адвоката из Крагујевца, уставну жалбу против пресуде Врховног касационог суда Рев2. 1626/14 од 28. јануара 2015. године, због повреде начела забране дискриминације и права на правично суђење, на једнаку заштиту права и на рад, утврђених одредбама члана 21. ст. 1. и 2, члана 32. став 1, члана 36. став 1. и члана 60. ста в 4. Устава, као и одговарајућих одредба Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљем тексту: Конвенција).
С обзиром на то да су означеним одредбама Устава заштићена људска права/начела из Конвенције, Уставни суд није посебно разматрао постојање повреда означених одредаба Конвенције.
У уставној жалби је, између осталог, наведено: да је подносилац уставне жалбе поднео тужбу Основном суду у Крагујевцу против Републике Србије – Министарства унутрашњих послова, ради накнаде штете због неисплаћеног дела зараде за време коришћења годишњег одмора и плаћеног одсуства; да је наведени првостепени суд усвојио тужбени захтев у целости, док је Апелациони суд у Крагујевцу пресудом одбио жалбу тужене и потврдио првостепену пресуду; да је против наведене другостепене пресуде тужена изјавила ревизију из члана 395. Закона о парничном поступку, ради уједначавања судске праксе и да је одлучујући о наведеној ревизији Врховни касациони суд донео оспорену пресуду којом је прихватио одлучивање о ревизији и преиначио нижестепене пресуде; да је пракса Апелационог суда у Крагујевцу у потпуности уједначена с обзиром на то да је суд заузео став поводом оваквих спорова, а што није став само Апелационог суда у Крагујевцу, већ и других судова; да су изузетне ревизије тужене у овој врсти спора биле одбачене у већем броју случајева, па се овај случај може сматрати изузетком, а стога и неједнаком применом права, с обзиром на то да се ради о истом чињеничном стању, са истим правним основом, па би било недопустиво да је у већем броју случајева ревизија била недозвољена, а онда је у предмету који води овај подносилац ревизија дозвољена, и одбијен му је тужбени захтев.
Подносилац је предложио да Уставни суд усвоји уставну жалбу, утврди повреду означених уставних права и начела и поништи оспорену ревизијску пресуду . Тражио је накнаду трошкова поступка по уставној жалби.
2. Према одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, извршио увид у документацију приложену уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за решавање ове уставносудске ствари:
Тужилац Милош Миловић поднео је тужбу Основном суду у Крагујевцу против тужене Републике Србије – Министарства унутрашњих послова, ради накнаде штете због мање исплаћене накнаде плате за време коришћења годишњег одмора и плаћеног одсуства.
Основни суд у Крагујевцу је пресудом П1. 225/13 од 7. октобра 2013. године усвојио тужбени захтев.
Апелациони суд у Крагујевцу је пресудом Гж1. 199/14 од 27. маја 2014. године одбио као неосновану жалбу тужене и потврдио ожалбену првостепену пресуду.
Апелациони суд у Крагујевцу је решењем P1. 362/14 од 18. септембра 2013. године дозволио изузетну ревизију тужене изјављену против пресуде Апелационог суда у Крагујевцу Гж1. 199/14 од 27. маја 2014. године, ради уједначења судске праксе.
Врховни касациони суд је оспореном пресудом Рев2. 1626/14 од 28. јануара 2015. године прихватио одлучивање о ревизији тужене изјављеној против пресуде Апелационог суда у Крагујевцу Гж1. 199/14 од 27. маја 2014. године, као изузетно дозвољеној, применом члана 395. Закона о парничном поступку, те је преиначио првостепену и другостепену пресуду тако што је одбио као неоснован тужбени захтев. У образложењу оспорене ревизијске пресуде је наведено: да плата запослених у Министарству унутрашњих послова представља износ добијен множењем основице - коју утврђује Влада Републике Србије, са коефицијентом - основним и додатним, који утврђује министар (члан 146. став 1. и члан 147. став 1. Закона о полицији), уз увећање од 0,4 % за сваку навршену годину радног стажа (члан 146. став 2. Закона); да овако добијен износ плате запослених код тужене, представља уједно и накнаду плате на коју су запослени у том периоду имали право за време коришћења годишњег одмора и плаћеног одсуства; да Правилник о платама запослених у Министарству унутрашњих послова из 2006. године прави разлику између коефицијената (основног и додатног) и стимулативне накнаде, предвиђене чланом 9. Правилника, која представља посебан вид накнаде, на коју запослени имају право само за време проведено на раду и време привремене спречености за рад проузроковане повредом у вршењу или поводом вршења службе, како је то наведеном одредбом и предвиђено; да у осталим случајевима одсуства са рада, где спада и период коришћења годишњег одмора и плаћеног одсуства, запосленима право на ову накнаду не припада, што је децидно прописано ставом 2. овог члана; да су запосленима у Министарству унутрашњих послова плате уређене Правилником о платама запослених у Министарству унутрашњих послова, којим су утврђени основни и додатни коефицијенти; да имајући у виду да се запосленима код тужене плата обрачунава применом основног и додатног коефицијента одређених Правилником, који су утврђени на потпуно другачији начин у односу на Закон о платама државних службеника и намештеника, а посебно да је Правилник о платама запослених у Министарству унутрашњих послова, на основу кога запослени код тужене остварују право на стимулативну накнаду донет у спровођењу Закона о полицији („Службени гла сник РС“, бр . 101/05 и 63/09), који је био на снази у време доношења Правилника, произлази да Правилник не представља подзаконски акт у односу на Закон о платама државних службеника и намештеника, на који се тужилац и нижестепени судови позивају, због чега у конкретном случају нема места примени одредаба Закона о платама државних службеника и намештеника приликом обрачуна накнаде плате за време одсуства са рада – годишњег одмора и плаћеног одсуства; да из наведеног произлази да се, ради оцене основаности тужбеног захтева, примењује члан 9. Правилника о платама запослених код тужене у целини, што подразумева примену и става 2. овог члана, којим је искључено право запослени х на стимулативну накнаду од 10% за време коришћења годишњег одмора и плаћеног одсуства.
4. Одредбом члана 36. став 1. Устава утврђено је да се сваком јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе (члан 36. став 1.).
Одредбом члана 395. став 1. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, бр. 125/04 и 111/09) било је прописано да је ревизија изузетно дозвољена и против другостепене пресуде, која се не би могла побијати ревизијом по одредбама члана 394. овог закона, кад је по оцени апелационог суда о допуштености ове ревизије, потребно да се размотре правна питања од општег интереса, уједначи судска пракса или кад је потребно ново тумачење права.
5. Уставни суд указује да је у наведеној чињеничној и правној ситуацији утврђивао повреду права на једнаку заштиту права из члана 36. став 1. Устава (видети Одлуку Уж-3696/2013 од 8. октобра 2015. године). У наведеној Одлуци, Уставни суд је утврдио да су Апелациони суд у Новом Саду и Апелациони суд у Крагујевцу, као судови последње инстанце, у битно сличним чињеничним ситуацијама, а поводом истог правног питања, донели различите пресуде у односу на оспорену другостепену пресуду, усвојивши тужбене захтеве тужилаца за накнаду штете због мање исплаћене накнаде плате за време коришћења годишњег одмора и плаћеног одсуства, са правним ставом да у погледу исплате стимулативне награде за време коришћења годишњег одмора и плаћеног одсуства треба применити одредбу члана 32. став 1. Закона о платама државних службеника и намештеника, а не члан 9. став 2. Правилника из 2006. године.
Међутим, у конкретном случају се не може утврдити повреда права на једнаку заштиту права на штету подносиоца уставне жалбе. Наиме, Уставни суд указује да је у наведеној Одлуци Уж-3696/2013 од 8. октобра 2015. године, као и у другим донетим одлукама, утврђивао повреду наведеног уставног права због постојања супростављених одлука жалбених другостепених судова, судова исте стварне надлежности. У конкретном случају је оспорена пресуда Врховног касационог суда и таква одлука највишег суда се не може ставити у исти ранг са нижестепеним жалбеним судовима у контексту повреде права на једнаку заштиту права пред судовима из члана 36. став 1. Устава.
Затим, оспорена пресуда Врховног касационог суда донета је по изузетној ревизији из члана 395. Закона о парничном поступку, ради уједначавања судске праксе. Управо је у конкретном случају коришћен законом установљени процесни механизам ради уједначавања судске праксе и функција највишег суда у земљи огледа се у томе да уједначава и усмерава судску праксу и да решава општа правна питања у циљу очувања правне сигурности као елемента права на правично суђење, а која функција је остварена у оспореној ревизијској пресуди.
У вези са посебном тврдњом подносиоца уставне жалбе да је само у његовом случају усвојена изузетно дозвољена ревизија, што је довело до одбијања његовог тужбен ог захтева, док је у истом спору других тужилаца, Врховни касациони суд одбацивао изузетно дозвољене ревизије тужене, Уставни суд најпре указује да је ово правно средство установљено ради разматрања правних питања од општег интереса, уједначавање судске праксе или када је потребно ново тумачење права. Стога, сама чињеница да је Врховни касациони суд у ранијем периоду одбацивао изјављене изузетне ревизије тужене значи да највиши суд није нашао да су испуњени услови за уједначавање судске праксе, док је у конкретном случају нашао да су испуњени услови за уједначавање судске праксе и таква мериторна ревизијска одлука има правни значај не само у конкретном случају, већ у свим другим истоврсним и сличним ситуацијама, и таква мериторна одлука обавезује Врховни касациони суд. Решења Врховног касационог суда која су достављен а уз уставну жалбу су донета пре доношења оспорене ревизијске пресуде. Поред наведеног, Уставни суд указује да начело правне сигурности гарантује одређену стабилност у правним ситуацијама, док постојање супротних судских одлука може да створи стање правне несигурности, али захтеви правне сигурности и заштите легитимног поверења јавности не дају стечено право на конзистентност судске праксе , а развој судске праксе , сам по себи, није супротан исправном спровођењу правде, јер приступ који није динамичан и еволутиван би спречио реформе или побољшања (видети пресуду Европског суда за људска права Dimech против Малте, број 34373/13, од 2 априла 2015. године, ст. 64-65.).
6. Имајући у виду наведено, Уставни суд је утврдио да подносиоцу уставне жалбе није повређено право на једнаку заштиту права зајемчено одредбом члана 36. став 1. Устава. Стога је Уставни суд, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др.закон и 103/15), уставну жалбу одбио као неосновану у односу на истакнуту повреду права из члана 36. став 1. Устава, одлучујући као у првом делу изреке.
7. Разматрајући уставну жалбу у делу у којем се истиче повреда права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, Уставни суд указује да је исход поступка у коме је донета ревизијска одлука истоветан исходу поступка у предмету Уж-3696/2013 и да су разлози на којима се заснива оспорена ревизијска одлука суштински садржани и у образложењу судске одлуке која је оспорена у предмету Уж-3696/2013. Имајући у виду наведено, Уставни суд је утврдио да су тврдње о повреди права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава очигледно неосноване. Разлози за овакву одлуку дати су у образложењу Одлуке Уставног суда Уж-3696/2013 од 8. октобра 2015. године. Стога је Уставни суд, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 5) наведеног Закона о Уставном суду, уставну жалбу одбацио у делу у коме је истакнута повреда права из члана 32. став 1. Устава, решавајући као у другом делу изреке.
8. Што се тиче истакнуте повреде начела забране дискриминације из члана 21. Устава, Уставни суд налази да подносилац своје тврдње о повреди овог начела ближе не образлаже, већ их, у ствари, изводи из навода о повреди права на једнаку заштиту права из члана 36. став 1. Устава, док тврдње о повреди права из члана 60. став 4. Устава изводи из навода о повреди права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, те о томе није посебно одлучивао.
9. Полазећи од изнетог, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић