Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа и судије Братислав Ђокић, др Горан П. Илић, Снежана Марковић, др Тијана Шурлан, др Јован Ћирић, Сабахудин Тахировић и Тамаш Корхец (Korhecz Tam ás), чланови Већа, у поступку по уставној жалби Влада Ћалића из Београда, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 7. септембра 2017. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба Влада Ћалића и утврђује да су пресудом Апелационог суда у Београду Гж1. 6419/12 од 19. новембра 2014. године, у делу којим је потврђена првостепена одлука о накнади штете за неисплаћену отпремнину и пресудом Првог основног суда у Београду П1. 1 0091/10 од 5. септембра 201 2. године, у делу става првог изреке који се односи на одлуку о накнади штете за неисплаћену отпремнину, подносиоцу уставне жалбе повређен а права на правично суђење и на правну заштиту за случај престанка радног односа, из члана 32. став 1. и члана 60. став 4. Устава Републике Србије.
2. Поништава се пресуда Апелационог суда у Београду Гж1. 6419/12 од 19. новембра 2014. године и одређује да исти суд донесе нову одлуку о жалби подносиоца уставне жалбе изјављеној против става првог изреке пресуде Првог основног суда у Београду П1. 10091/10 од 5. септембра 2012. године, у делу којим је одлучено о накнади штете за неисплаћену отпремнину.
О б р а з л о ж е њ е
1. Владо Ћалић из Београда је, 8 . фебруара 2015. године, преко пуномоћника мр Радмиле Босанац, адвоката из Београда, Уставном суду поднео уставну жалбу против пресуде Апелационог суда у Београду Гж1. 6419/12 од 19. новембра 2014. године и пресуде Првог основног суда у Београду П1. 10091/10 од 5. септембра 2012. године, због повреде права на правично суђење, права на једнаку заштиту права и права на правну заштиту за случај престанка радног односа, зајемчених одредбама члана 32. став 1, члана 36. став 1. и члана 60. став 4. Устава.
Подносилац у уставној жалби, поред осталог, наводи: да му је тужени , као запосленом за чијим радом је престала потреба, отказао уговор о раду и исплатио отпремнину у износу од 250 евра по години стажа, који је утврђен одлуком Управног одбора; да је та одлука била у супротности са тада важећим К олективним уговором код туженог, који је предвиђао исплату отпремнине у износу од 400 евра по години стажа; да је право на отпремнину по основу проглашења технолошким вишком гарантовано чланом 60. став 4. Устава и да се запослени тог права не може одрећи; да су парнични судови ипак закључили да се он сагласио са понудом туженог за исплату 250 евра по години стажа , те да, како решење којим је проглашен технолошким вишком и исплаћена му уговорена отпремнина, не нижа од законске, он није оспорио тужбом , нема места усвајању његовог тужбеног захтева као основаног. Предложено је да Уставни суд усвоји уставну жалбу и поништи оспорене акте.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, на основу извршеног увида у списе парничног предмета Првог основног суда у Београду П1. 10091/10 , утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:
Подносилац уставне жалбе је 12. априла 2010. године, у својству тужиоца, заједно са још 17 тужилаца, поднео Првом основном суду у Београду тужбу против туженог привред ног друштва „Центротекстил“ а.д, Београд, ради накнаде штете неисплаћених примања из радног односа, односно због мање исплаћене отпремнине и неуплаћених износа премије добровољног допунског животног осигурања. Решењем Првог основног суда у Београду П1. 10091/10 од 15. априла 2010. године су раздружени поступци по тужби тужилаца, а предмет по тужби овде подносиоца уставне жалбе водио се под бројем П1. 10091/10.
Оспореном пресудом Првог основног суда у Београду П1. 10091/10 од 5. септембра 2012. године, у ставу првом изреке, одбијен је као неоснован тужбени захтев тужиоца за накнаду штете због мање исплаћене отпремнине у износу од 4.050 евра, у динарској противвредности, по средњем курсу на дан исплате, са каматом по стопи коју пословне банке у месту испуњења плаћају на девизне штедне улоге по виђењу , у динарској противвредности, почев од 1 6. маја 2008. године до исплате , као и износа од 46.000,00 динара , са законском затезном кам атом почев од 16. јуна 2008. године па до исплате на име накнаде штете за неизвршену обавезу уплате премија добровољног допунског животног осигурања. У другом ставу изреке обавезан је тужилац да туженом накнади трошкове поступка у висини од 17.225,00 динара , у року од 15 дана од дана правноснажности пресуде. У образложењу оспорене првостепене пресуде је, између осталог, наведно, да је према закључку тога суда у извршавању исплате отпремнине тужени поступао у свему у складу са донетим прав ноноснажним и коначним решењем, тако да нема незаконитог или неправилног рада туженог као основа одговорности туженог за штету у смислу члана 154. Закона о облигационим односима, па у одсуству противправности радње не постоји основ за обавезивање туженог на тражену исплату разлике отпремнине.
Оспореном пресудом Апелационог суда у Београду Гж1. 6419/12 од 19. новембра 2014. године одбијена је жалба тужи оца и ожалбена пресуда Првог основног суда у Београду је потврђена.
У образложењу оспорене другостепене пресуде је, поред осталог, наведено: да из утврђеног чињеничног стања произлази да је тужилац би о запослен код туженог у два периода ; да је тужиоцу решењем туженог од 13. маја 2008. године престао радни однос 15. маја 2008. године услед економских и организационих промена, уз исплату отпремнине у износу од 250 евра нето по навршеној години укупног радног стажа; да је тужени понудом од 14. фебруара 2008. године тужи оцу понудио добровољни престанак радног односа, уз исплату стимулативне отпремнине, коју је тужи лац прихватио изјавом од 11. марта 2008. године, тако што је пристао да му радни однос престане у складу са Социјалним програмом од 10. априла 2007. године, као вишку, уз исплату отпремнине у износу од 250 евра нето по години укупног ефективног радног стажа; да је решењем о отказу уговора о раду тужи лац поучен да против истог може покренути спор пред надлежним судом у року од 90 дана, што није учини о, а да му је наведена отпремнина исплаћена; да је постављеним тужбеним захтевом тужилац тражио исплату накнаде штете на име разлике неисплаћене отпремнине, наводећи да му је исплаћена мања отпремнина од оне која је прописана К олективним уговором туженог (400 евра по години стажа) У образложењу је даље наведено: да је на правилно и потпуно утврђено чињенично стање првостепени суд правилно применио материјално право, дајући за своју одлуку разлоге које у свему прихвата и другостепени суд; те да, и према правном закључку Апелационог суда, тужиоц у не припада тражени изн ос н а име мање исплаћене отпремнине јер је тај износ из диспозитива решења о престанку радног односа тужиоцу неспорно исплаћен, а тужилац, сходно правно ј поуци из решења, није тра жио судску заштиту у року од 90 дана од дана достављања решења, па је наведено решење и у том делу диспозитива постало коначно и правноснажно. Када би поступао супротно, суд би одлучивао противно правноснажном решењу које садржи одлуку о праву и обиму тог права који делују у правном промету.
4. Одредбама Устава, на чију повреду се указује уставном жалбом, утврђено је: да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1); да се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе (члан 36. став 1.); да свако има право на поштовање достојанства своје личности на раду, безбедне и здраве услове рада, потребну заштиту на раду, ограничено радно време, дневни и недељни одмор, плаћени годишњи одмор, правичну накнаду за рад и на правну заштиту за случај престанка радног односа, као и да се тих права нико не може одрећи (члан 60. став 4.).
Законом о раду („Службени гласник РС“, бр. 24/05 и 61/05), који се у конкретном случају примењивао, било је прописано: да колективни уговор и правилник о раду (у даљем тексту: општи акт) и уговор о раду не могу да садрже одредбе којима се запосленом дају мања права или утврђују неповољнији услови рада од права и услова који су утврђени законом, да општим актом и уговором о раду могу да се утврде већа права и повољнији услови рада од права и услова утврђених законом, као и друга права која нису утврђена законом, осим ако законом није друкчије одређено (члан 8. ст. 1. и 2.); да је послодавац дужан да пре отказа уговора о раду, у смислу члана 179. тачка 9) овог закона, запосленом исплати отпремнину у висини утврђеној општим актом или уговором о раду, као и да отпремнина из става 1. овог члана не може бити нижа од збира трећине зараде запосленог за сваку навршену годину рада у радном односу за првих 10 година проведених у радном односу и четвртине зараде запосленог за сваку наредну навршену годину рада у радном односу преко 10 година проведених у радном односу (члан 158. ст. 1. и 2.); да послодавац може запосленом да откаже уговор о раду ако за то постоји оправдани разлог који се односи на радну способност запосленог, његово понашање и потребе послодавца, поред осталог, ако услед технолошких, економских или организационих промена престане потреба за обављањем одређеног посла или дође до смањења обима посла (члан 179. тачка 9)); да против решења којим је повређено право запосленог или кад је запослени сазнао за повреду права, запослени, односно представник синдиката чији је запослени члан ако га запослени овласти, може да покрене спор пред надлежним судом, да је рок за покретање спора 90 дана од дана достављања решења, односно сазнања за повреду права (члан 195. ст. 1. и 2.).
5. Уставни суд, најпре, констатује да из садржине уставне жалбе произлази да подносилац искључиво оспорава наведене судске одлуке због одлуке о одбијању тужбеног захтева за накнаду штете на име мање исплаћене отпремнине, те да се повреда права на правну заштиту за случај престанка радног односа из члана 60. став 4. Устава образлаже, пре свега, погрешном применом материјалног права код одлуке да нема места усвајању тужбеног захтева у овом делу .
Стога је Уставни суд оценио да подносилац уставн е жалбе, у суштини, указује да му је оспореним пресудама повређено и право на правично суђење, зајемчено чланом 32. став 1. Устава, када је одлучивано о накнади штете на име мање исплаћене отпремнине, док није изричито оспорио пресуде поводом одлуке о "наводно" неизвршеној обавези уплате премија добровољног допунског животног осигурања, па је Суд наводе уставне жалбе разматрао у границама наведених разлога, а са аспекта тог уставног права.
Полазећи од чињеница конкретног случаја, Уставни суд је утврдио да је подносиоцу уставне жалбе радни однос престао отказом уговора о раду, због престанка потребе за ње говим радом услед технолошких, економских и организационих промена код послодавца, а на основу одредбе члана 179. тачка 9) Закона о раду. Као спорно се поставило питање висине износа отпремнине који подносиоцу уставне жалбе припада по том основу. Наиме, подноси лац уставне жалбе је тврди о да му припа да износ који је био предвиђен Колективним уговором (400 евра по години стажа), док су парнични судови оценили да му припада износ утврђен одлуком Управног одбора туженог (250 евра по години стажа), на чију исплату је он пристао прихватањем понуде туженог за престанак радног односа у складу са Социјалним програмом од 10. априла 2007. године, превасходно из разлога што у законском року није оспори о решење о престанку радног односа, којим је износ отпремнине био одређен.
У вези са наведеним, Уставни суд најпре указује на свој раније изражен став (видети, између осталих, одлуке Уж-2594/2009 од 12. јула 2012. године, Уж-3281/2010 од 22. новембра 2012. године, Уж-798/2009 од 17. новембра 2011. године и Уж-794/2011 од 4. децембра 2013. године) да исплата отпремнине представља један од законом утврђених облика правне заштите запослених у случају престанка радног односа због увођења технолошких, економских и организационих промена, које г се, у смислу члана 60. став 4. Устава, нико не може одрећи. Због тога, чињеница да подноси лац уставне жалбе у законом предвиђеном року није тражи о поништај решења о престанку радног односа, не искључује право да захтева од туженог исплату неисплаћеног дела отпремнине, из чега даље произлази да је уставноправно неприхватљиво становиште парничних судова изражено у оспореним пресудама.
Уставни суд напомиње да је на седници одржаној 15. септембра 2016. године донео Одлуку Уж-6729/2014, којом је, поред осталог, одбио као неосновану уставну жалбу Вере Маринковић изјављену против пресуде Првог основног суда у Београду П1. 11391/10 од 13. децембра 2012. године и пресуде Апелационог суда у Београду Гж1. 1137/13 од 12. јуна 2014. године, због повреде права на правично суђење из члана 32. став 1. и права на правну заштиту за случај престанка радног односа из члана 60. став 4. Устава. Оспорене пресуде су такође биле донете по тужби бившег запослене код туженог привредног друштва „Центротекстил“ а.д. Београд, ради накнаде штете због мање исплаћене отпремнине по основу престанка радног односа. Наведена подноситељка уставне жалбе је такође тврдила да јој припа да износ који је био предвиђен Колективним уговором (400 евра по години стажа), док су парнични судови оценили да њој припада износ утврђен одлуком Управног одбора туженог (183 евра по години стажа), на чију исплату је подноситељка уставне жалбе пристала прихватањем понуде од 2. јула 2007. године. Кључни разлог одбијања тужбеног захтева је и у том предмету био утврђени пропуст подноситељке уставне жалбе да у законском року оспори решење о престанку радног односа којим је износ отпремнине био одређен.
Уставни суд је и у поменутој одлуци подсетио на већ изнети став да исплата отпремнине представља један од законом утврђених облика правне заштите запослених у случају престанка радног односа због увођења технолошких, економских и организационих промена, које се, у смислу члана 60. став 4. Устава, нико не може одрећи. Међутим, како је у току поступка, који је претходио уставносудском , утврђено да је К олективни уговор код туженог био привремено измењен, те да је у време доношења решења о престанку радног односа, као и у време исплате отпремнине, тим општим актом био одређен износ од 183 евра за сваку годину радног стажа, који је у складу са чланом 158. Закона о раду, Уставни суд је оценио да, и поред уочених пропуста, нису основани наводи уставне жалбе о повреди права из члана 32. став 1. и члана 60. став 4. Устава. Радило се, конкретно, о одредби члана 2. Колективног уговора о изменама и допунама Колективног уговора туженог, који је донет 27. јула 2007. године. Том одредбом је члан 71. Колективног уговора допуњен новим ст. 2. и 3, а према (новом) ставу 2, запосленима који су се до 31. јула 2007. године изјаснили да добровољно прихватају да буду проглашени као вишак запослених, сагласно анкети која је достављена сваком запосленом, тужени послодавац је био дужан да пре отказа уговора о раду исплати отпремнину у висини од по 183 евра нето, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате, за сваку навршену годину укупног радног стажа, а не отпремнину из става 1. овог члана, као и да по истеку рока и исплате наведене отпремнине, а најкасније до 31. августа 2007. године, овај став престаје да важи.
Уставни суд констатује да се у конкретном случају, из образложења уставном жалбом оспорених пресуда, не може извести закључак који је општи акт био на снази – Колективни уговор број 1650 од 12. ју на 2006. године или евентуално измене и допуне Колективног уговора од 27. јула 2007. године, те да је у време доношења решења о престанку радног односа подносиоца уставне жалбе спорни износ отпре мнине, који је утврђен одлуком Управног одбора туженог, био уподобљен са важећим Колективним уговором туженог, као што је то било у случају подноситељке уставне жалбе у предмету Уж-6729/2014, због чега оцена изнета у Одлуци од 15. септембра 2016. године није од утицаја на становиште изражено у овој уставносудској ствари – да је уставноправно неприхватљив закључак да пропуст подноси оца уставне жалбе да у законом предвиђеном року тражи поништај решења о престанку радног односа искључује ње гово право да захтева исплату неисплаћеног дела отпремнине.
Следом изложеног, Уставни суд је утврдио да су оспореном пресудом Апелационог суда у Београду Гж1. 6419/ 12 од 19. новембра 2014. године, у делу којим је потврђена првостепена одлука о накнади штете за неисплаћену отпремнину и оспореним делом става првог изреке пресуде Првог основног суда у Београду П1. 10091/10 од 5. септембра 2012. године, који се односи на одлуку поводом накнаде штете за неисплаћену отпремнину, повређена права подносиоца уставне жалбе на правично суђење из члана 32. став 1. и на правну заштиту за случај престанка радног односа из члана 60. став 4. Устава , због чега је, применом одредбе члана 89. став 1. Закона о Уставном суду ("Службени гласник РС", бр. 109/07, 99/11, 18/13 -Одлука УС, 40/15-др. закон и 103/15), уставну жалбу усвојио, одлучујући као у тачки 1. изреке.
6. Уставни суд је оценио да се штетне последице учињене повреде права могу отклонити само поништајем оспореног дела другостепене пресуде и одређивањем да Апелациони суд у Београду донесе нову одлуку о жалби подноси оца уставне жалбе изјављеној против дела става првог изреке пресуде Првог основног суда у Београду П1. 10091/10 од 5. септембра 2012. године , који се односи на одлуку поводом накнаде штете за неисплаћену отпремнину, па је, сагласно одредби члана 89. став 2. Закона о Уставном суду , одлучио као у тачки 2. изреке.
Уставни суд није разматрао наводе подносиоца уставне жалбе о повреди права на једнаку заштиту права из члана 36. став 1. Устава, имајући у виду да је утврдио повреду права из члана 32. став 1. и члана 60. став 4. Устава, те одредио начин отклањања штетних последица утврђених повреда права .
7. С обзиром на изнето, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић