Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа, и судије Милан Станић, др Милан Шкулић, Мирослав Николић, др Драгана Коларић, Татјана Бабић, др Милан Марковић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Божидара Тошића и Томислава Тошића, обојице из Пирота, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 20. септембра 2017. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба Божидара Тошића и Томислава Тошића и утврђује да је решењем Основног суда у Пироту ИПВ(И). 44/16 од 1. априла 2016. године подносиоцима уставне жалбе повређено право на правно средство, зајемченo чланом 36. став 2. Устава Републике Србије.
2. Поништава се решење Основног суда у Пироту ИПВ(И). 44/16 од 1. априла 2016. године и одређује да тај суд поново одлучи о приговору подносилаца уставне жалбе изјављеном против решења тог а суда И. 1653/14 од 14. марта 2016. године .
3. Одбацује се захтев подносилаца уставне жалбе за накнаду материјалне штете. О б р а з л о ж е њ е
1. Божидар Тошић и Томислав Тошић, обојица из Пирота, поднели су Уставном суду, 26. маја 2016. године, преко пуномоћника Љиљане Спасић-Манић, адвоката из Пирота, уставну жалбу против решења Основног суда у Пироту ИПВ(И). 44/16 од 1. априла 2016. године , због повреде права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава Републике Србије и права на једнаку заштиту права и на правно средство из члана 36. Устава .
У уставној жалби је, поред осталог, наведено: да је решењем Основног суда у Пироту И. 1653/14 од 19. фебруара 2016. године обустављено извршење, при чему је у том решењу дата поука о правном ле ку да је против решења дозвољен приговор који се може поднети у року од 15 дана; да је поступајући по упутству из поуке о правном леку, пуномоћник подносилаца поднео приговор, у року од 15 дана од дана када је примљено решење о обустави поступка ; да је решењем судије појединца Основног суда у Пироту И. 1653/14 од 19. фебруара 2016. године одбачен приговор као неблаговремен, док је оспореним решењем истог суда ИПВ(И). 44/16 од 1. априла 2016. године потврђено првостепено решење; да је на наведени начин повређено уставно право подносилаца на заштиту пред судом због немогућности коришћења делотворног правног лека; да погрешна поука о правном леку не сме бити на штету подносилаца уставне жалбе без обзира на то што је подносиоце заступао адвокат; да је претпоставка да судови знају прописе и да дају правилну и закониту правну поуку у својим одлукама.
Подносиоци уставне жалбе су п редложили да Ус тавни суд усвоји уставну жалбу, утврди повреду означених уставних права и поништи оспорен о другостепено решење, а тражили су и накнаду материјалне штете „на име трошкова извршења.“
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку , извршио увид у приложену документацију, те је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:
Основни суд у Пироту је решењем И. 1653/14 од 19. фебруара 2016. године обуста вио извршни поступак, у којем су подн осиоци уставне жалбе имали својство извршних поверилаца. У поуци о правном леку садржаној у решењу о обустави извршног поступка је констатовано „да се против тог решења може изјавити жалба у року од 15 дана од дана пријема преписа решења, преко овог суда за Виши суд у Пироту.“ Решење о обустави извршног поступка је достављено пуномоћнику подносилаца уставне жалбе 24. фебруара 2016. године, који је поднео приговор против тог решења 10. марта 2016. године.
Основни суд у Пироту је решењем И. 1653/14 од 14. марта 2016. године одбацио као неблаговремен приговор подносилаца уставне жалбе.
Веће Основног суда у Пироту је оспореним решењем ИПВ(И). 44/16 од 1. априла 2016. године одбило приговор подносилаца уставне жалбе и потврдило првостепено решење. У образложењу оспореног решења судског већа је наведено: да је одредбом члана 39. став 3. Закона о извршењу и обезбеђењу прописано да се приговор може изјавити у року од пет радних дана од дана достављања решења; да је решење о обустави извршног поступка достављено пуномоћнику подносилаца уставне жалбе 24. фебруара 2016. године, који је поднео приговор 10. марта 2016. године, а да је приговор могао бити изјављен најкасније до 2. марта 2016. године, у смислу наведене законске одредбе; да на правилност одлуке о одбачају приговора, није од утицаја то што је суд у правној поуци решења И. 1653/14 од 19. фебруара 2016. године навео да се против овог решења може изјавити жалба у року од 15 дана од дана пријема, преко тога суда , за Виши суд у Пироту, с обзиром на то да су подносиоци уставне жалбе били заступани од стране адвоката који није неука странка.
4. Одредбом члана 36. став 2. Устава утврђено је да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу.
Одредбама члана 39. Закона о извршењу и обезбеђењу („Службени гласник РС“, бр. 31/11) (у даљем тексту: ЗИО), који је важио у време доношења оспореног другостепеног решења, било је прописано: да је правни лек у поступку извршења и обезбеђења приговор (став 1.); да се приговор може изјавити у року од пет радних дана од дана достављања решења (став 3 .).
5. Подносиоци уставне жалбе су навели да је оспореним решењем већа Основног суда у Пироту ИПВ(И). 44/16 од 1. априла 2016. године, којим је потврђено решење судије појединца а којим је одбачен као не благовремен њихов приговор, повређено њихово право на правно средство из члана 36. став 2. Устава . Сматра ју да не сме ју да трпе штетне последице због погрешне поуке о правном леку наведене у решењу о обустави извршног поступка. У предметној поуци о правном леку је ко нстатовано „да се против решења може изјавити жалба у року од 15 дана од дана пријема преписа решења, преко овог суда за Виши суд у Пироту “, законски рок је био пет радних дана, а пуномоћник подносиоца је поднео приговор у року од 15 дана од дана пријема преписа решења о обустави извршног поступка .
Уставни суд подсећа да у поступку по уставној жалби није надлежан да оцењује правилност чињеничних закључака редовних судова, јер би у том случају, поступајући као инстанциони суд, изашао из граница својих овлашћења. Једини изузетак од наведеног правила постоји у ситуацији када су закључци редовних судова очигледно произвољни и арбитрерни у тој мери да за последицу имају повреду уставних права и слобода. С тим у вези, Уставни суд указује и на став Европског суда за људска права, према којем грешка у примени права или утврђивању чињеница начињена од стране националног суда, која је тако приметна да се може окарaктерисати као „очигледна грешка“, може нарушити правичност поступка (видети пресуду Европског суда за људска права у предмету Bochan против Украјине, од 5. фебруара 2015. године, број представке 22251/08, став 62.).
Уставни суд указује да је осигурање делотворности жалбе једно од темељних процесних јемстава у свим судским поступцима, које је због свог изузетног значаја и зајемчено чланом 36. став 2. Устава . Стога је Уставни суд надлежан да пружи уставносудску заштиту код евентуално учињене повреде тог уставног права. У сваком конкретном случају када постоји право странака на подношење жалбе, суд је дужан да о том праву странака да закониту, правилну и потпуну поуку која неће остављати било какве дилеме о томе да ли постоји право на жалбу и који су рокови за подношење жалбе . Међутим, у случају када суд странци да погрешну поуку о дужини жалбеног рока, као што је то случај у конкретном предмету, мора да се прихвати онај рок који је за странку повољнији, без обзира на то да ли се ради о странци која је вична праву или не, јер због грешака суда странка не би смела да трп и штетне последице. О томе да ризик било које грешке коју је починио суд мора да сноси држава и да се пропусти не смеју исправљати на штету појединаца изјаснио се и Европски суд за људска права у пресуди Radchikov против Русије, од 24. маја 2007. године (видети став 50. поменуте пресуде, број представке 65582/01).
Уставни суд такође указује да је темељни захтев сваког правног поретка утемељеног на начелу владавине права да судови познају прописе које примењују у конкретним случајевима и да дају закониту и правилну поуку о правном средству. Стога странке због поступања по погрешној поуци о правном леку коју дају судови, не смеју трпети штетне последице. Не може се дозволити да суд, за којег странка апсолутно полази од уверења да зна прописе и да даје правилну и закониту поуку , погрешно обавештава странке и да оне због тога трпе штету. Уставни суд подсећа да је редовни суд тај који управља поступком, то је његова примарна законска обавеза. Уколико постоји грешка суда у давању поуке о правном леку , а што је имало за последицу спречавање странака да ефикасно и делотворно користе право на жалбу, примарна одговорност је на суду, те је без значаја да ли је странка имала или не пуномоћника из реда адвоката.
Уставни суд је имао у виду да одредба процесног закона који регулише рок за подношење приговора има императивни карактер. Међутим, Уставни суд указује да се у сваком конкретном случају, а имајући у виду његове карактеристике и особености, мора испитати да ли је примена процесног правила била уставноправно прихватљива. Кад је реч о примени процесних правила, Уставни суд указује на општи принцип да су судови обавезни да примене правила поступка избегавајући како претерани формализам који би угрозио правичност поступка, тако и потпуну флексибилност која би обесмислила процедуралне захтеве предвиђене законима. Заправо, право на приступ суду, односно право на приступ суду правног лека, је угрожено када правила престају да служе циљевима правне сигурности и примереног спровођења правде и створе неку врсту баријере која спречава странку да надлежан суд одлучи о његовом или њеном захтеву у меритуму ( видети пресуду Европског суда за људска права у предмету Eṣim против Турске, број 59601/09, 17. септембра 2013. године, став 21.). Управо у процесној ситуацији када је судија појединац у извршном поступку направио грешку у смислу давањ а погрешне поуке у ком рок у може да се поднесе приговор , а затим се веће првостепеног суда приликом одлучивања стриктно држи имеративне законске одредбе на штету странке која је поступала у складу са датом поуком о правном леку, пред ставља очигледно један вид претераног формализма.
Овакво правно становиште Уставни суд је већ заузео у Одлуци Уж-8709/2014 од 9. јуна 2016. године.
6. На основу свега изложеног, Уставни суд је оценио да је подносиоцима уставне жалбе оспореним решењем Основног суда у Пироту ИПВ(И). 44/16 од 1. априла 2016. године повређено право на правно средство из члана 36. став 2. Устава, те је уставну жалбу усвојио, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11 , 18/13 -Одлука УС, 40/15 -др. закон и 103/15) , одлучујући као у тачки 1. изреке.
Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, као меру отклањања штетних последица, поништио решење Основног суда у Пироту ИПВ(И). 44/16 од 1. априла 2016. године и одредио да тај суд поново одлучи о приговору подносилаца уставне жалбе поднет ом против решења Основног суда у Пироту И. 1653/14 од 14. марта 2016. године, одлучујући као у тачки 2. изреке.
7. Како је Уставни суд утврдио повреду права на правно средство , то није п осебно ценио наводе подносилаца о повреди права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава и права на је днаку заштиту права из члана 36. став 1. Устава.
8. У вези са захтевом подносилаца уставне жалбе да им Уставни суд досуди накнаду материјалне штете, Уставни суд оцењује да је овакав захтев преурањен, јер ће о приговору подносилаца бити поново одлучивано , те је одбацио захтев подносиоца за накнаду ове штете, решавајући као у тачки 3. изреке, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду.
9. Полазећи од изнетог, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 47. став 2. Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић