Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа, и судије Милан Станић, др Милан Шкулић, Мирослав Николић, др Драгана Коларић, Татјана Бабић, др Милан Марковић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Горана Миладиновића из Ниша, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 20. септембра 2017. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Горана Миладиновића изјављена против пресуде Основног суда у Нишу П. 3998/13 од 23. јула 2014. године и пресуде Апелационог суда у Нишу Гж. 3058/14 од 22. априла 2015. године због повреде изборног права зајемченог чланом 52. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
О б р а з л о ж е њ е
1. Горан Миладиновић из Ниша поднео је Уставном суду, 20. јуна 2015. године, уставну жалбу против пресуде Основног суда у Нишу П. 3998/13 од 23. јула 2014. године и пресуде Апелационог суда у Нишу Гж. 3058/14 од 22. априла 2015. године, због повреде начела забране дискриминације, права на правично суђење, права на једнаку заштиту права и изборног права, утврђених, односно з ајемчених одредбама члана 21, члана 32. став 1, члана 36. став 1. и члана 52. Устава Републике Србије.
У уставној жалби је наведено да је оспореним пресудама правноснажно одбијен тужбени захтев тужиоца, овде подносиоца уставне жалбе, против тужене Градске општине Медијана - Ниш за накнаду штете због незаконитог одузимања мандата. Подносилац је истакао да су судови у битно истоветној чињеничној и правној ситуацији доносили различите одлуке о основаности тужбених захтева за накнаду штете због незаконитог одузимања мандата, те да му је стога повређено право на правну сигурност, као саставни део права на правично суђење, као и право на једнаку заштиту права из члана 36. став 1. Устава и начело забране дискриминације из члана 21. Устава. У прилог наводима о неједнаком поступању, подносилац се позвао на правноснажну пресуду Основног суда у Нишу П. 4009/13 од 3. априла 2014. године, на још неколико пресуда Основног суда у Нишу и пресуду Апелационог суда у Крагујевцу Гж. 1971/13 од 27. новембра 2013. године. Према наводима подносиоца, оспореним пресудама којима је правноснажно одбијен његов тужбени захтев ускраћено му је и изборно право. У вези са тим, подносилац је изнео да је у истоветној чињеничној и правној ситуацији Уставни суд заузео другачији правни став у вези са отклањањем последица насталих применом општег акта за који је одлуком Уставног суда утврђено да није у сагласности са Уставом (Одлука Уставног суда XУ-561/2012 од 4. јула 2012. године). Подносилац је навео да није био у могућности да настави вршење функције одборника, због спровођењ а избора у мају 2012. године, те да су се последице примене неуставне одредбе могле отклонити једино накнадом штете. Стога је поднео редовном суду тужбу за накнаду штете коју је претрпео услед лишавања одборничког мандата. Поред тога, подносилац је истакао да се одговорност тужене за насталу штету заснива на непоступању по тужиочевом захтеву да измени појединачни акт и врати му одборнички мандат, а што је тужена била дужна да уради. Подносилац је предложио да Уставни суд усвоји уставну жалбу и да утврди да су му оспореним пресудама повређена означена права, да поништи оспорене пресуде, као и да му утврди право на накнаду штете.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У поступку пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном претходном поступку, извршио увид у документацију приложену уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за решавање ове уставносудске ствари:
Оспореном пресудом Основног суда у Нишу П. 3998/13 од 23. јула 2014. године одбијен је као неоснован тужбени захтев тужиоца Горана Миладиновића, овде подносиоца уставне жалбе, да се обавеже тужена Градска општина Медијана – Ниш да му због незаконитог одузимања мандата за период од 27. новембра 2008. до 14. јула 2012. године исплати штету у укупном износу од 407.230,00 динара по основу главног дуга, са опредељеном законском затезном каматом. У оспореној пресуди је, поред осталог, наведено: да је суд у спроведеном поступку утврдио да је Скупштина градске општине Медијана - Ниш 27. новембра 2008. године донела одлуку о престанку мандата одборника, којом је утврђен престанак мандата одборницима пре истека времена на које су изабрани, поред осталих, и тужиоцу Горану Миладиновићу, а с позивом на одредбе чл. 47. и 49. Закона о локалним изборима; да је у ставу три одлуке о престанку мандата садржана поука о правном средству, односно да се против одлуке може изјавити жалба Окружном суду у Нишу, али да тужилац није изјавио жалбу надлежном суду; да се тужилац 28. маја 2010. године обратио председнику Скупштине градске општине Медијана захтевом за измену одлуке којом му је утврђен престанак одборничког мандата; да се тужилац обратио председнику Скупштине и 9. фебруара 2012. године поновљеним захтевом за измену акта, те да ни по овом захтеву није одговорено; да тужилац тужбени захтев заснива на одредбама чл. 61. и 62. Закона о Уставном суду и да сматра да се у његовом случају последице настале применом одредбе члана 47. Закона о локалним изборима не могу отклонити изменом акта, због тога што су потврђени мандати одборницима изабраним на локалним изборима одржаним 2012. године, а чиме је престао мандат претходног скупштинског сазива; да тужилац предметни тужбени захтев заснива на одредбама чл. 61. и 62. Закона о Уставном суду, те да сматра да се у конкретном случају последице настале применом члана 47. Закона о локалним изборима не могу отклонити изменом акта, јер су у међувремену потврђени мандати одборника изабраних на локалним изборима одржаним 2012. године; да је суд приликом одлучивања о предметном спору имао у виду да је Одлуком Уставног суда IУз-52/2008 од 21. априла 2010. године утврђено да одредбе члана 47. Закона о локалним изборима нису у сагласности са Уставом и потврђеним међународним уговорима; да, позивајући се, поред осталих, и на одговарајуће одредбе Закона о локалној самоуправи, Закона о локалним изборима и Закона о Уставном суду, првостепени суд налази да је тим законским одредбама , претпостаква за накнаду штете је да онај коме је повређено право коначним или правноснажним појединачним актом донетим на основу закона, за који је одлуком Уставног суда утврђено да није у сагласности с Уставом, општеприхваћеним правилима међународног права и потврђеним међународним уговорима, у складу са правилима поступка у коме је појединачни акт донети у роковима које предвиђа закон, тражи од надлежног органа измену тог појединачног акта и да је појединачни акт измењен и поништен, односно да је надлежни орган одбио његов захтев за измену, односно поништај тог акта, када стиче право да пред Уставним судом тражи отклањање последица; да редовни суд нема овлашћења да наложи отклањање последица примене неуставне одредбе изменом појединачног акта, јер је то у надлежности Уставног суда; да редовни суд једино може поступати у спору ради накнаде штете у случају да је појединачни акт измењен или поништен у законом предвиђеном поступку, а применом општих правила облигационог права, односно да је до штете дошло због незаконитог рада органа туженог; да је услед пропуста тужиоца, односно његовог пасивног држања и пропуштања да тражи измену појединачног акта, настала правна ситуација у којој је појединачни акт и даље на снази, па не постоји основ одговорности туженог за накнаду материјалне штете, коју је тужилац претрпео применом тог неуставног акта; да је из напред наведених разлога суд одбио тужбени захтев тужиоца као неоснован.
Оспореном пресудом Апелационог суда у Нишу Гж. 3058/14 од 22. априла 201 5. године одбијена је као неоснована жалба тужиоца и потврђена је првостепена пресуда. У образложењу пресуде је, поред осталог, наведено: да се, према утврђеном чињеничном стању, тужилац обраћао туженој захтевима за измену одлуке о престанку мандата, и то 28. маја 2010. и 9. фебруара 2012. године, али да по овим захтевима није поступљено, након чега је тужилац, заједно са другим лицима, поднео тужбу Управном суду 1. марта 2012. године; да је решењем Управног суда У. 2876/12 од 25. јуна 2012. године тужба одбачена са образложењем да тужиоци уз поднету тужбу нису приложили копије захтева којима су тражили измену акта којим је утврђен престанак мандата; да је, полазећи од овако утврђеног чињеничног стања, првостепени суд правилно применио материјално право када је одбио као неоснован тужбени захтев тужиоца за накнаду штете, налазећи да тужилац није доказао да је штета коју трпи настала кривицом тужене општине; да је до престанка његовог одборничког мандата дошло активирањем „бланко оставке“, те да је тужена, у складу са тада важећим одредбама члана 47. Закона о локалним изборима, имала обавезу да по њој поступи; да то што је касније наведена законска одредба оглашена неуставном, не значи да је тужена поступала противправно, односно да у њеним радњама има кривице за настанак штете коју тужилац трпи, у смислу члана 154. став 1. и члана 172. Закона о облигационим односима; да се неуставност наведене законске одредбе не може приписати у кривицу туженој, а начин отклањања последица неуставности је прописан Законом о Уставном суду; да је спровођење поступка за измену појединачног акта пред надлежним органом, у складу са чланом 61. Закона о Уставном суду, једна од претпоставки за поступање Уставног суда по захтеву за извршење одлука Уставног суда и отклањање последица насталих применом закона за који је утврђено да није у сагласности са Уставом, општеприхваћеним правилима међународног права и потврђеним међународним уговорима, сходно члану 62. наведеног закона; да су неосновани жалбени наводи да тужилац више нема могућности да настави са вршењем власти изменом акта, те да се последице примене неуставне законске одредбе могу отклонити једино накнадом штете, као и да је тужена својом кривицом нанела штету тужиоцу јер није поступила по захтеву тужиоца за измену акта; да и сам тужилац у жалби наводи да Уставни суд није донео одлуку за отклањање штетних последица насталих применом неуставне одредбе, па се код оваквог стања ствари, не може говорити о одговорности тужене за насталу штету, у смислу члана 154. став 1. Закона о облигационим односима; да у конкретном случају није доказано да постоји узрочно-последична веза између вршења дужности тужене и проузроковања штете тужиоцу, јер је иста у складу са тада важећим одредбама Закона о локалним изборима (погрешно је наведен Закон о локалној самоуправи) имала обавезу да донесе одлуку о престанку мандата тужиоцу; да остали жалбени наводи нису од утицаја на другачију одлуку суда у овој правној ствари, као и на законитост и правилност побијане пресуде, јер се истима понављају наводи који су били предмет оцене од стране првостепеног суда, па је Апелациони суд одбио жалбу тужиоца као неосновану и потврдио првостепену пресуду.
Решењем Управног суда – Одељења у Нишу У. 2876/12 од 25. јуна 2012. године одбачена је тужба више тужилаца, међу којима и Горана Миладиновића, због „ћутања управе“. У образложењу решења је, поред осталог, наведено да уз тужбу због „ћутања управе“ нису приложени сви докази, прописани одредбом члана 22. став 3. Закона о управним споровима, те је суд тужбу одбацио, у складу са одредбом члана 26. став 1. тачка 3) истог закона. Решењем Управног суда Ув. 113/12 од 4. октобра 2012. године одбијен је приговор тужилаца изјављен против наведеног решења о одбацивању тужбе.
Закључком Уставног суда XУ-40/2013 од 17. марта 2015. године одбачен је захтев више подносилаца, међу којима и Горан Миладиновић, за извршење Одлуке Уставног суда IУз-52/2008 од 21. априла 2010. године („Службени гласник РС“, број 34/10). У образложењу Закључка је, поред осталог, наведено: да су подносиоци навели да су 28. маја 2010. године поднели захтев за измену одлуке о престанку мандата Скупштини градске општине Медијана, те да су се поново са истим захтевом обратили Скупштини градске општине 9. фебруара 2012. године, али да Градска општина није поступала по њиховим захтевима; да је Уставни суд утврдио да се у конкретном случају подносиоци нису обратили Управном суду тужбом због пропуштања Скупштине градске општине Медијана да одлучи о њиховим захтевима за измену акта којим им је утврђен престанак мандата, те да из наведеног, следи да у конкретном случају поступак за измену појединачног акта није правноснажно окончан, односно да подносиоци нису исцрпели сва правна средства у том поступку; да, по оцени Уставног суда, поступак одлучивања о захтеву за измену акта о престанку мандата који је донела скупштина јединице локалне самоуправе подразумева не само одлучивање скупштине јединице локалне самоуправе о таквом захтеву, већ и одлучивање пред судом у управном спору; да се подношење тужбе због „ћутања управе“, у конкретном случају, када се подносилац поновним захтевом за измену акта обратио у јануару 2012. године, може сматрати делотворним правним средством; да је из напред наведених разлога Уставни суд оценио да не постоје претпоставке за поступање по захтеву подносилаца за извршење Одлуке Уставног суда IУз-52/2008.
4. Одредбама Устава, на чије се повреде позива подносилац уставне жалбе, утврђена су следећа основна начела и људска права, и то: начело забране дискриминације (члан 21.), право на правично суђење (члан 32. став 1.) право на једнаку заштиту (члан 36. став 1.) и изборно право (члан 52.). Одредбама члана 52. Устава утврђено је да сваки пунолетан, пословно способан држављанин Републике Србије има право да бира и да буде биран (став 1.), као и да изборно право ужива правну заштиту у складу са законом (став 3.)..
За одлучивање у овом уставносудском предмету од значаја су и одредбе члана 166, члана 168. став 3, члана 171. ст. 1. до 3. и члана 198. Устава, као и одговарајуће одредбе Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13-Одлука УС, 40/15-др. закон и 103/15) и Закона о облигационим односима („Службени лист СФРЈ“, бр. 29/78, 39/85, 45/89 и 57/89 и „Службени лист СРЈ“, бр. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 и 44/99)), а које су наведене у Одлуци Уставног суда Уж-1045/2015 од 6. априла 2017. године (видети интернет страницу на: www.ustavni.sud.rs).
5. Разматрајући уставну жалбу са становишта повреде изборног права из члана 52. Устава, Уставни суд је утврдио да подносилац своје наводе о повреди означеног права, у суштини, заснива на томе да су поступајући судови погрешно применили материјално право приликом одлучивања о предметном тужбеном захтеву за накнаду штете .
Уставни суд је, у конкретном случају, оценио да су поступајући судови у оспореним пресудама изнели јасне и довољне разлоге због којих сматрају да није основан тужбени захтев подносиоца за накнаду штете због незаконитог одузимања мандата, засноване на уставноправно прихватљивом тумачењу и примени одредаба меродавног материјалног права. Наиме, у оспореним пресудама је констатовано да се на предметно потраживање примењују одредбе Закона о облигационим односима, те да је у складу са одредбама чл. 154. и 172. наведеног закона , неопходно да је до штете дошло кривицом органа тужене, односно да је тужена поступала противправно, а да из чињеничног стања утврђеног у поступку то не произлази. Уставни суд налази да је другостепени суд дао уставноправно прихватљиво образложење у прилог свом ставу да до штете није дошло незаконитим радом органа тужене, а ово из разлога што је оцењено да је одлука о утврђивању престанка мандата одборника донета у складу са тада важећим Законом о локалним изборима. Такав став Уставни суд је заузео и у решењима Уж-679/2014 од 21. марта 2016. године и Уж-1862/2013 од 21. априла 2016. године, поводом истоврсног правног питања, и то са становишта истакнуте повреде права на правично суђење. Надаље, Уставни суд налази да је уставноправно прихватљив и став изражен у првостепеној пресуди да је претпоставка одговорности тужене за накнаду штете да је подносилац, у складу са законом, покренуо и водио поступак за измену акта о престанку мандата и да је појединачни акт измењен, а што је подносилац у конкретном случају пропустио да учини, те да редовни суд једино може поступати у спору ради накнаде штете у случају да је појединачни акт измењен или поништен. Уставни суд указује да је исти правни став у вези обавезности коришћења законом прописаног правног пута - покретања и вођења поступка за измену појединачног акта, у ситуацији када је појединачни акт донет на основу општег акта за који је одлуком Уставног суда утврђено да није у сагласности са Уставом и/или законом, заузео и у Одлуци Уж-5055/2013 од 18. јула 2013. године.
Уставни суд налази да нису основани наводи подносиоца да се одговорност тужене за насталу штету, у конкретном случају, заснива на непоступању по тужиочевом захтеву да измени појединачни акт и врати му одборнички мандат. Ово не само из разлога што је подносилац у тужби изричито поставио захтев за накнаду штете због незаконитог одузимања мандата , и то за период од дана када му је мандат одузет, а позивајући се на одредбе чл. 61. и 62. Закона о Уставном суду, већ и због чињенице да подносилац није благовремено и на начин прописан законом користио правна средства, која је имао на располагању, због непоступања тужене по његовом захтеву за измену акта. Наиме, подносилац је захтев за измену акта поднео 28. маја 2010. године, а накнадни захтев тек 9. фебруара 2012. године, иако је то, сагласно одредби члана 19. став 2. Закона о управним споровима („Службени гласник РС“, број 111/09) могао учинити знатно раније, те је тужбу због „ћутања управе“ поднео 1. марта 2012. године , а коју је Управни суд одбацио из процесних разлога, због пропуста подносиоца да уз тужбу приложи све потребне доказе.
Поред тога, Уставни суд констатује да је подносилац 29. јануара 2013. године, заједно са другим лицима, поднео захтев за извршење Одлуке Уставног суда IУз-52/2008 од 21. априла 2010. године, који је Закључком Суда од 17. марта 2015. године одбачен због недостатка процесних претпоставки. У том уставносудском поступку Уставни суд је, на основу тврдњи и доказа приложених уз захтев за извршење, утврдио да подносилац није исцрпео сва правна средства у поступку за измену акта, тј. да није поднео тужбу због „ћутања управе“, те је оценио да не постоје процесне претпоставке за поступање по предметном захтеву за извршење. Уставни суд напомиње да су подносиоци захтева за извршење, као учесници у уставносудском поступку, били у обавези да у захтеву изнесу све релевантне чињенице, као и да поднесу све доказе од значаја за одлучивање. Независно од тога, Уставни суд указује да испуњеност процесних претпоставки за поступање по предметном захтеву подразумева не само да је подносилац исцрпео сва правна средства, већ и да су она изјављена на начин и под условима прописаним законом. С обзиром на то да је у конкретном случају тужба због „ћутања управе“ одбачена из разлога што је поднета на начин супротан одредбама меродавног закона, то ни утврђење те чињенице не би довело до другачије одлуке Уставног суда.
Полазећи од наведеног, Уставни суд налази да наводи подносиоца да му је због неправилне примене материјалног права у предметном спору повређено изборно право нису уставноправно утемељени.
Када је реч о правној заштити изборног права, Уставни суд констатује да пасивно бирачко право подразумева и право на задржавање и несметано уживање одборничког мандата у периоду на који је неко изабран и гарантовану заштиту од самовољног одузимања, односно престанка мандата стеченог на изборима. С тим у вези, Уставни суд указује да је подносилац, у ситуацији када му је престанак одборничког мандата утврђен одлуком Скупштине општине, која је донета на основу одредбе члана 47. Закона о локалним изборима, а чија неуставност је накнадно утврђена Одлуком Уставног суда IУз-52/2008, имао на располагању више правних средстава за заштиту свог изборног права. Подносилац је имао право да изјави жалбу против акта о престанку мандата надлежном суду, те да у случају да не оствари заштиту права у судском поступку поднесе уставну жалбу Уставном суду. У битно сличним чињеничним и правним ситуацијама, Уставни суд је одлучивао о уставним жалбама изјављеним против одлука о престанку одборничког мандата, утврђивао повреду изборног права и налагао скупштини општине да измени акт о престанку мандата, односно налагао Управном суду да измени такав акт (видети нпр. одлуке Уставног суда Уж-1455/2008 од 2. јуна 2011. године и Уж-1371/2008 од 23. јуна 2011. године). Након доношења Одлуке Уставног суда IУз-52/2008, подносилац је имао право да тражи од Скупштине општине, као надлежног органа, измену акта о престанку мандата, у складу са одредбом члана 61. Закона о Уставном суду. Као што је већ речено, поступак измене акта подразумева не само обраћање скупштини општине, већ и подношење тужбе у управном спору у случају „ћутања администрације“, и то на начин и под условима прописаним законом. Против одлуке суда донете у управном спору подносилац је имао право да изјави уставну жалбу Уставном суду. Наиме, поводом уставних жалби изјављених против одлука Управног суда донетих у поступку за измену акта о престанку мандата, Уставни суд је доносио одлуке којим је утврђивао повреду изборног права, поништавао решења Управног суда и одређивао да Управни суд поново одлучи о тужби изјављеној због пропуштања скупштине општине да донесе одлуку о захтеву за измену акта (видети Одлуку Уставног суда Уж-5308/2010 од 1. децембра 2011. године). Такође, подносилац је након исцрпљивања правних средстава у поступку за измену акта имао право и да поднесе захтев извршење Одлуке Уставног суда IУз-52/2008. У већем броју предмета, Уставни суд је одлучивао о захтевима за извршење наведене Одлуке Уставног суда, те је у зависности од чињеница конкретног случаја, усвајао такве захтеве и налагао да се последице престанака одборничког мандата отклоне изменом појединачног акта на основу кога је престао тај мандат (видети нпр. решења Уставног суда XУ-1570/2010, XУ-1588/2010 и XУ-1658/2010 од 2. јуна 2011. године), односно у ситуацијама када изменом акта нису могле бити отклоњене последице настале применом општег акта за који је Одлуком Уставног суда утврђено да није у сагласности са Уставом, одређивао да се такве последице отклоне накнадом штете (видети решења Уставног суда XУ-504/2011 и XУ-561/2011 од 4. јула 2012. године). Дакле, подносилац је имао на располагању делотворна правна средстава за заштиту свог изборног права, а која он није користио, односно није их користио на начин прописан законом.
Овакво правно становиште Уставни суд је већ изнео у Одлуци Уж-1045/2015 од 6. априла 2017. године (видети интернет страницу на: www.ustavni.sud.rs).
С обзиром на изнето, Уставни суд је оценио да нису основане тврдње подносиоца о повреди изборног права из члана 52. Устава, па је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, уставну жалбу у овом делу одбио као неосновану и одлучио као у првом делу изреке.
6. Разматрајући наводе подносиоца уставне жалбе о повреди права правну сигурност, као елемент права на правично суђење, зајемченог одредбом члана 32. став 1. Устава, Уставни суд наглашава да различито поступање судова постоји када судови последње инстанце, у истој чињеничној и правној ситуацији, донесу различите одлуке.
У конкретном случају, подносилац уставне жалбе је као доказ о различитом поступању доставио пресуду Основног суда у Нишу П. 4009/13 од 3. априла 2014. године којом је делимично усвојен тужбени захтев тужиоца за исплату накнаде штете због незаконитог одузимања мандата у Скупштини градске општине Медијана Ниш, а која је постала правноснажна 22. маја 2014. године, јер је тужена пропустила да изјави жалбу против наведене пресуде. Како је о тужбеном захтеву тужиоца у наведеном предмету мериторно одлучивао само првостепени суд, таква пресуда се не може прихватити као доказ о различитом поступању судова којима би била поткрепљена тврдња о повреди права на правну сигурност. Поред тога, подносилац је доставио још седам пресуда Основног суда у Нишу (пресуде због пропуштања П. 3824/12 од 1. октобра 2012. године, П. 4156/12 од 19. октобра 2012. године, П. 4157/12 од 12. новембра 2012. године, П. 5060 од 17. децембра 2012. године, П. 5061/12 од 27. новембра 2012. године и П. 5440/12 од 31. децембра 2012. године, као и пресуду П. 3999/13 од 16. јануара 2014. године), а да при томе није доставио доказ да су наведене пресуде била предмет преиспитивања надлежног другостепеног суда. Стога се ни те пресуде не могу сматрати доказом о различитом поступању судова последње инстанце.
У односу на пресуду Апелационог суда у Крагујевцу Гж-1971/13 од 27. новембра 2013. године, која је такође достављене као доказ различитог поступања, Уставни суд је оценио да из садржине приложене пресуде не произлази да је ова одлука донета у идентичној чињеничној и правној ситуацији као и оспорена пресуда. Наиме, из наведене пресуде којом је правноснажно усвојен тужбени захтев тужиоца П. Ј. из Чачка за накнаду материјалне штете, на основу утврђеног чињеничног стања, произлази да је претходно Уставни суд, поступајући по захтеву тужиоца за извршење Одлуке Уставног суда IУз-52/2008, донео Решење XУ-243/2011 од 22. децембра 2011. године којим је усвојио захтев за извршење и одредио да последице престанка одборничког мандата отклоне изменом појединачног акта на основу кога је одборнику престао мандат и којим је наложено Скупштини града Чачка да измени акт о престанку мандата, а што је Скупштина града и учинила, те је тужиоцу враћен мандат априла 2012. године. Полазећи од тако утврђеног чињеничног стања, поступајући судови су оценили да је тужена одговорна за накнаду материјалне штете коју је тужилац претрпео због необављања функције одборника, те су усвојили предметни тужбени захтев. Насупрот томе, у парничном поступку у коме је донета оспорена пресуда утврђено је да акт којим је утврђен престанак одборничког мандата подносиоцу није измењен у законом прописаном поступку.
С обзиром на то да подносилац истакнуту повреду права на једнаку заштиту права из члана 36. став 1. Устава заснива на истим разлозима које је истицао и у прилог тврдњи о повреди права на правну сигурност, као елемента права на правично суђење, Уставни суд је оценио да уставна жалба не садржи ни уставноправне разлоге којима се, са становишта Уставом утврђене садржине наведених права, поткрепљује тврдња о њиховој повреди.
Коначно, у погледу истакнуте повреде начела забране дискриминације утврђеног чланом 21. Устава, Уставни суд наглашава да се не може утврђивати повреда овог начела уколико претходно није утврђена повреда неког Уставом зајемченог права, с обзиром на његову акцесорну природу.
Полазећи од наведеног, Уставни суд је , сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, одбацио уставну жалбу у овом делу јер нису испуњене Уставом и Законом утврђене претпоставке за вођење поступка, решавајући као у другом делу изреке.
7. Уставни суд је, на основу свега изнетог и одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић