Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа и судије Милан Станић, др Милан Шкулић, Мирослав Николић, др Драгана Коларић, др Јован Ћирић, др Милан Марковић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Удружења осигуравача Србије – Гарантни фонд, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 19. јула 201 7. године, донео је
О Д Л У К У
Усваја се уставна жалба Удружења осигуравача Србије – Гарантни фонд и зјављена против пресуде Апелационог суда у Београду Гж. 728/14 од 28. јануара 201 5. године и утврђује повреда права на једнаку заштиту права, зајемченог одредб ом члана 3 6. став 1. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
О б р а з л о ж е њ е
1. Удружење осигуравача Србије – Гарантни фонд поднео је Уставном суду, 3. априла 2015. године, преко пуномоћника Мирослава Иванковића, адвоката из Београда, уставну жалбу против пресуде Апелационог суда у Београду Гж. 728/14 од 28. јануара 2015. године, због повреде начела забране дискриминације из члана 21. Устава Републике Србије, права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава и права на једнаку заштиту права из члан а 36. став 1. Устава.
Подносилац у уставној жалби истич е да су му други судови истог ранга, пре доношења оспорене пресуде, признавали право на регрес, али да му је оспореном пресудом то право ускраћено јер је Апелациони суд у Београду првостепену пресуду преиначио те његов тужбени захтев одбио као неоснован . Такође, подносилац истич е да је оспорена пресуда незаконито донета , а да је материјално право погрешно примењено.
Подносилац од Уставног суда тражи да уставну жалбу усвоји и утврди да му је оспореном пресудом повређено наведено уставно начело и права.
2. Према одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може поднети против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку , извршио увид у целокупну документацију достављену у прилогу уставне жалбе, на основу које је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овом уставносудском предмету:
Први основни суд у Београду је донео првостепену пресуду П. 4903/11 од 9. октобра 2013. године, исправљену решењем истог суда под истим бројем од 21. новембра 2013. године, којом је: у ставу првом изреке делимично усвојио тужбени захтев тужиоца Удружења осигуравача Србије – Гарантни фонд, овде подносиоца уставне жалбе и обавезао туженог И.М. да му исплати на име регреса износ од 568.584,00 динара; у ставу другом изреке одбио као неоснован тужбени захтев тужиоца у делу у коме је тражио да се обавеже тужени да му на досуђене износе из става првог изреке ожалбене пресуде исплати законску затезну камату почев од 22. фебруара 2010. године; у ставу трећем изреке обавезао туженог да тужиоцу накнади трошкове парничног поступка. Ово са образложењем да је тужилац на основу члана 106. Закона о осигурању имовине и лица (пошто је над осигуравачем вођен и окончан стечајни поступак) исплатио штету оштећенима, на основу чега је ступио у права оштећених према штетнику и могућност наплате дуга према штетнику јер је штетник својом кривицом изазвао саобраћајну несрећу.
Апелациони суд у Беогарду је донео оспорену другостепену пресуду Гж. 728/14 од 28. јануара 2015. године, којом је преиначио ожалбену првостепену пресуду, исправљену решењем истог суда П. 4903/11 од 21. новембра 2013. године у ставу првом њене изреке, тако што је одбио као неоснован тужбени захтев тужиоца којим је тражио да се обавеже тужени да му на име регреса исплати тражени износ, преиначио решење о трошковима поступка тако што је тужиочев захтев за накнаду трошкова парничног по ступка одбио као неоснован, те одбио као неоснован и неопредељени захтев туженог за накнаду трошкова поступка, па тужиоца обавезао да туженом накнади трошкове другостепеног поступка.
У току првостепеног поступка утврђено је: да је тужени 11. октобра 2001. године у Змајеву, под дејством алкохола (2,02 промила), у прављао путничким возилом које је у његовом власништву; да је том приликом изазвао саобраћајну незгоду у којој је погинуо Ј.Ч, a у којој су оштећени Ј.Ч, Ц.Ч. и В.Ч; да је возило туженог на дан саобраћајне незгоде било осигурано код А.Д. за осигурање „СИМ осигурање“, над којим је вођен и окончан стечајни поступак, па је тужилац 22. фебруара 2010. године из својих средстава оштећенима исплатио штету у висини од 1.134.562,38 динара; да је тужени делимично лишен пословне способности и стављен под старатељство мајка М.М; да је пред Окружним судом у Новом Саду вођен кривични поступак против туженог по оптужници Кт. 34/02 од 15. априла 2002. године, која је одбачена решењем Окружног суда у Новом Саду К. 123/03 од 29. октобра 2007. године, јер је из налаза и мишљења тима судских вештака утврђено да се за сада не може водити кривични поступак против туженог пошто није у могућности да схвати своју улогу оптуженог, нити да се стара о својим правима и обавезама у току поступка.
Апелациони суд у Београду је нашао да је првостепени суд правилно утврдио чињенично стање, али да није правилно применио материјално право када је обавезао туженог на исплату регреса. Наиме, одредбом члана 99. став 2. Закона о осигурању имовине и лица, прописано је да се средства Гарантног фонда користе за накнаду штете проузроковане употребом моторног возила за које није био закључен уговор о обавезном осигурању због смрти, повреде тела или нарушавања здравља и за накнаду штете проузроковане употребом моторног возила за који јесте закључен уговор о обавезном осигурању, али са организацијом за осигурање над којом је отворен стечајни поступак. Међутим, по исплати средстава Гарантног фонда изричитим законским одредбама чл. 104. и 105. Закона о осигурању имовине и лица није прописана могућост тужиоца за истицање регресног захтева према штетнику, за случај исплате накнаде штете проузроковане употребом моторног возила за које је закључен уговор о обавезном осигурању са организацијом за осигурање над којом је закључен стечајни поступак. Другостепени суд је оценио да тужени не спада ни у једну од категорија лица према којима би сагласно одредбама чл. 99-107. наведог Закона тужилац имао могућности истицања и остварења регресног потраживања. Код непостојања изричите законске одредбе којом би била прописана могућност тужиоца да оствари право регреса према лицу које је проузроковало штету након што ју је тужилац из својих средстава накнадио оштећеном, а из разлога што је над осигуравајућом организацијом штетника закључен стечајни поступак, другостепенио суд је нашао да тужилац, с обзиром на сврху због које је основан (ради заштите трећих лица од негативних последице штетног догађаја и начину формирања средстава), у том делу сноси губитак права на регрес као свој пословни ризик и не постоји његова правна могућност да се с позивом на одредбу члана 939. ЗОО регресира од било ког лица, па ни од лица које је проузроковало настанак штете, јер законом није прописано право тужиоца да ступи у права осигуравача над којим је закључен стечајни поступак.
4. Подносилац уставне жалбе је достави о пресуде за које је сматра о да се односе на исту чињеничну и правну ситуацију као и ситуација у којој се он а налази ла у оспореном поступку, и то пресуде Апелационог суда у Београду Гж. 14 15/11 од 14. октобра 2011. године , Гж. 1738/11 од 1 1. новембра 2011. године и Гж. 4308/11 од 1 8. јануара 2012. године, те пресуду Вишег суда у Београду Гж. 7150/12 од 12. марта 2014. године. Увидом у ове пресуде, Уставни суд је констатовао да је у тим поступцима утврђено да је Гарантном фонду, који се и тамо јавља као тужилац, правноснажно усвојен тужбени (регресни) захтев којим је тражи о да се тужен и штетници (који су скривили саобраћајне несреће), возилима (у њиховом власништву или власништво трећих лица) која су у тренутку саобраћајне несреће била осигурана код осигуравајућих друштава над којима је касније отваран и закључен стечајни поступак. У наведеним пресудама, судови су оценили да Гарантном фодну припада ју досуђени износи на име регресног захтева, заснивајући своје одлуке на чињеници да основ за регрес Фонду произлази из кривице туженог (штетика) за саобраћајну несрећу.
5. Уставни суд је најпре ценио наводе уставне жалбе који указују на повред у права на једнаку заштиту права из члана 36. став 1. Устава, тј. на различито поступање судова, те одлучивање Апелационог суда у Београду поводом исте чињеничне и правне ситуације. Сагласно изложеном, Уставни суд је пошао од оцене основаности навода уставне жалбе који се односе на различито поступање судова поводом исте чињеничне и правне ситуације.
У том смислу, Уставни суд је оценио да различита пракса редовних судова сама по себи не указује нужно на повреду права, тим пре што уједначавање праксе судова опште надлежности не спада у надлежност Уставног суда, већ Врховног касационог суда.
Међутим, Уставни суд је, полазећи од оспорене пресуд е и „упоредних“ пресуда, које је подноси лац уставне жалбе достави о као доказ о неједнаком поступању, нашао да у тим предметима неспорно постоји идентитет чињеничног и правног стања , посебно имајући у виду да је тужилац и у „упоредним“ поступцима био овде подносилац уставне жалбе, те да су тужени у тим поступцима били штетници који су својом кривицом проузроковали саобраћајну несрећу која је довела до смрти, повреде тела или нарушавања здравља оштећеног лица, тј. да се ради о ист им чињеничн им и правн им ситуациј ама у „упоредним“ поступцима и поступку у којем је донета оспорена пресуда. Уставни суд је утвр дио да су Апелациони и Виши суд у Београду у „упоредни м поступ цима“ усвајали регресне захтеве истог тужиоца у односу на те тужене, које су обавезивали да му накнаде износе које је исплатио оштећеним лицима, док је у оспореној пресуди такав регресни захтев одбијен као неоснован, са образложењем да по исплати средстава Гарантног фонда, изричитим законским одредбама чл. 104. и 105. Закона о осигурању имовине и лица, није прописана његова могућност за истицање регресног захтева према штетнику за случај исплате накнаде штете проузроковане употребом моторног возила за које је закључен уговор о обавезном осигурању са организацијом за осигурање над којом је закључен стечајни поступак . Ово стога што Гарантни фонд, с обзиром на сврху због које је основан, односно ради заштите трећих лица од негативних последица штетног догађаја и начину формирања средстава у том делу сноси губитак права на регрес, као свој пословни ризик.
Имајући у виду наведено, Уставни суд је закључио да је Апелациони суд у Београду дон ео различит у одлук у о основаности тужбен их захтева који су се заснивали на битно истом чињеничном и правном стању од одлука тог и других другостепених судова, те да је на тај начин подноси оца уставне жалбе, кој ем је правноснажно одбијен као неоснован тужбени (регресни) захтев довео у битно различит положај у односу на ситуацију у којима му је истоврсни тужбени захтев усв ајан. Уставни суд је на становишту да је таква пракса судова последње инстанце супротна принципу правне сигурности (о повреди права на правну сигурност видети пресуде Европског суда за људска права у предметима: Santos Pinto против Португалије, од 20. маја 2008. године и Beian против Румуније , од 6. децембра 2007. године, као и нпр. Одлуку Уставног суда Уж-197/2007 од 16. јула 2009. године). Полазећи од изнетог, Уставни суд је оценио да је, у конкретном случају , повређено право подноси оца уставне жалбе на једнаку заштиту права. Стога је Уставни суд усвојио уставну жалбу у овом делу, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС , 40/15 – др. закон и 103/15), те је одлучио као у првом делу изреке.
Полазећи од тога да подносилац повреду начела из члана 21. Устава образлаже на идентичан начин као и повреду права на једнаку заштиту права из члана 36. став 1. Устава, а имајући у виду да је утврђена повреда права на једнаку заштиту права, Суд самим тим такв е навод е није посебно разматрао.
6. Уставни суд је оценио да се наводи подносиоца којима изражава незадовољство начином на који је примењено материјално право , не могу прихватити као уставноправни разлози за тврдње о повреди права на правично суђење, већ се од Уставног суда, у суштини, тражи да као ревизијски суд преиспита и оцени законитост оспорене другостепене пресуде. Наиме, Уставни суд указује да је са становишта заштите права на правично суђење прихватљив став Апелационог суда у Београду да је, у конкретном случају, неосновано позивање подносиоца уставне жалбе на право на регрес, јер из одредаба Закона о осигурању имовине и лица („ Службени лист СРЈ“, бр. 30/96, 57/98, 21/99, 44/99, 53/99 и 55/99), којима је уређен Гарантни фонд, произлази могућност да подносилац може остварити право на регрес само у односу на власника који није закључио уговор о обавезном осигурању (члан 104. став 2.) или у односу на организацију за осиграње када је исплатио штету због смрти, повреде тела или нарушавања здравља која је проузрокована употребом непознатог моторног возила, уколико се накнадно сазна да је то возило ипак било осигурано, а што овде није случај.
Полазећи од наведеног, Уставни суд је, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, уставну жалбу у овом делу одбацио јер нису испуњене Уставом утврђене претпоставке за вођење поступка, па је решио као у другом делу изреке.
7. На основу свега наведеног и одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић