Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа, и судије Милан Станић, др Милан Шкулић, Мирослав Николић, др Драгана Коларић, Татјана Бабић, др Милан Марковић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби А. Л, Е . Л . и Е . Н, свих из Суботице, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 26. октобра 201 7. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба А. Л, Е . Л . и Е . Н . изјављена против решења Вишег јавног тужилаштва у Београду Ктпо. 380/14 од 29. маја 2014. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. А. Л, Е . Л . и Е . Н, сви из Суботице, су 23. јула 2014. године, преко пуномоћника С . П, адвоката из Београда, Уставном суду поднели уставну жалбу против решења Вишег јавног тужилаштва у Београду Ктпо. 380/14 од 29. маја 2014. године, због повреде права на живот из члана 24. став 1. Устава Републике Србије, као и због повреде права из члана 2. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода.
Како се означена одредбе Европске конвенције садржински не разликују од права зајемченог Уставом, то Уставни суд постојање повреде овог права цени у односу на одговарајућу одредбу Устава.
Подносиоци у уставној жалби, поред осталог, наводе:
- да су 12. августа 2010. године, преко пуномоћника, поднели кривичну пријаву надлежном јавном тужилаштву против др В.М. због постојања основане сумње да је извршио кривично дело тешко дело против здравља људи из члана 251. став 3. у вези са чланом 259. став 4. Кривичног законика и против др Б.М. због постојања основане сумње да је извршила кривично дело неуказивања лекарске помоћи из члана 253. став 1. у вези са ставом 3. Кривичног законика;
- да је Прво основно јавно тужилаштво у Београду, након спроведених појединих истражних радњи, дописом Ктр. 8165/10 од 5. јуна 2012. године обавестило пуномоћника оштећених, овде подносилаца уставне жалбе, да може да преузме кривично гоњење окривљених;
- да су 27. јуна 2012. поднели Првом основном суду у Београду захтев за спровођење истраге против два окривљена лица за горе наведена дела, који захтев је заведен под бројем Ки. 6400/12;
- да „у предмету Ки. 6400/12, од дана подношења захтева, односно од 27. јуна 2012. године до 29. маја 2014. године, када је донето побијано решење Вишег јавног тужилаштва у Београду Ктпо. 380/14, није предузета ниједна радња у циљу расветљавања околности под којима се спорни догађај одиграо и утврђивања, евентуалне, одговорности одређених лица, тј. пријављених В.М. и Б.М, чиме су, поред осталог, надлежни суд и тужилаштво поступали супротно усвојеним стандардима Европског суда за људска права и Уставног суда Републике Србије, односно пропустили су да поступају са нарочитом хитношћу и разумном екпедитивношћу, а што је саставни део члана 24. став 1. Устава Републике Србије у процесном смислу“;
- да су „надлежни органи пропустили да испуне своју обавезу да на одговарајући и свеобухватан начин утврде узрок смрти Р. и да казне одговорне“.
Подносиоци даље детаљно наводе околности које су везане за ток болести покојног Р. Л . и његов боравак у Специјалној затворској болници у Београду и закључују да је лечен неподобним средствима и начинима, да је медицинско особље на челу са начелником према њему очигледно несавесно поступало у лечењу, а што је све проузроковало погоршање здравственог стања и његову смрт 12. априла 2008. године. Такође, подносици детаљно анализирају експертски налаз судско-медицинксог одбора М . ф . у Београду који је прибављен у преткривичном поступку и закључују да се исти не може прихватити. Сматрају да и првостепени суд и Прво основно јавно тужилаштво у Београду пропуштају да нареде ново вештачење којим би биле отклоњене примедбе оштећених као тужилаца, као и сумња у непристрасност једног члана комисије вештака, тј. медицинског одбора на М . ф . у Београду, чиме пропуштају да као надлежни државни органи делотворно истраже околности под којима се догађај одиграо, из чега се може закључити како нису испунили своју обавезу да на један свеобухватан и целовит начин најпре утврде узрок смрти сада покојног Р . Л, а да потом и казне одговорна лица, а из чега произилази да је подносиоцима уставне жалбе повређено право на живот.
Предложили су да Уставни суд усвоји уставну жалбу, утврди повреду означеног права, поништи оспорено решење и наложи Вишем јавном тужилаштву у Београду да донесе нову одлуку поводом захтева за спровођење истраге, те утврди право на накнаду нематеријалне штете.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
Одредбом члана 24. став 1. Устава, на чију повреду се позивају подносиоци у уставној жалби, утврђено је да је људски живот неприкосновен.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку , извршио увид у доказе приложене уз уставну жалбу, списе предмета Првог основног јавног тужилаштва у Београду Ктр. 8165/10 и списе предмета Првог основног суда у Београду Ки. 6400/12, те је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за доношење одлуке у овом уставносудском предмету:
Син, брат и отац подносилаца уставне жалбе Р.Л је 2. априла 2008. године преминуо у Специјалној затворској бо лници у Београду. Против покојног Р.Л. се у време смрти водио кривични поступак пред раније Окружним судом у Суботици због постојања основане сумње да је извршио кривично дело убиство и он се налазио у притвору од 26. маја 2006. године. Током трајања мере притвора, Р.Л. је, будући да је боловао од фиброзе плућа, више пута лечен у Институту п. б . у С . К, а од 10. јануара 2008. године се налазио у Специјалној затворској болници у Београду у којој је и преминуо.
Подносиоци уставне жалбе су 12. августа 2010. године, преко пуномоћника, поднели Првом општинском јавном тужилаштву у Београду кривичну пријаву против др. В.М. због кривичног дела тешко дело против здравља људи и против др. Б.М. због кривичног дела неуказивање лекарске помоћи. Подносиоци су сматрали да је смрт покојног Р.Л. наступила јер је др. В.М. током његовог лечења од 10. јануара 2008. до 12. априла 2008. године применио очигледно неподобно средство и очигледно неподобан начин лечења, при чему је несавесно поступао у пружању медицинске помоћи јер није предузео све стручне мере да се покојни Р.Л. збрине, при чему му није прописао адекватну терапију, као и јер је др. Б.М, као лекар И. за п . б . т . у Београду, дана 11. априла 2008. године одбила да укаже лекарску помоћ покојном Р.Л, односно одбила његов пријем.
Поступајући по наведеној кривичној пријави, Прво основно јавно тужилаштво у Београду је затражило од Специјалне затворске болнице у Београду, Института п. б . у С . К . и И . п . б . т . у Београду комплетну медицинску документацију која се односи на лечење покојног Р.Л. у наведеним установама, као и податке о томе са којом дијагнозом и у каквом стању је примљен, ко му је био ординирајући лекар, које су мере биле предузете током његовог лечења, која је терапија примењена и да ли је ради постављања дијагнозе и лечења упућиван у неке друге болнице.
Након прибављања наведене документације, Прво основно јавно тужилаштво се обратило Полицијској станици В. са налогом да обаве разговор са пријављеним докторима, као и са још три лекара који су учествовали у лечењу покојног Р.Л.
Прво основно јавно тужилаштво је потом ставило предлог да се изврши судско-медицинско вештачење од стране комисије вештака медицинске струке, пулмолога по специјалности, које је поверено Судско-медицинском одбору М. ф . Универзитета у Београду, на следеће околности: природе болести од које је боловао покојни Р.Л; да ли су у Специјалној затворској болници у Београду предузете све неопходне мере за његово лечење, односно примењена сва потребна средства и примењен подобан начин лечења; да ли су у Специјалној затворској болници у Београду постојали адекватни услови за његово лечење с обзиром на природу његове болести; да ли је његово здравствено стање на дан 11. април 2008. године било такво да је био неопходан његов пријем и задржавање у Институту п . б . у Б; да се, уколико је било пропуста у његовом лечењу, комисија вештака изјасни на околност ко је од ординирајућих лекара учинио пропуст, у чему се тај пропуст састојао и да ли је такав пропуст довео до погоршања здравственог стања и смрти.
Судско-медицински одбор М. ф . Универзитета у Београду је у свом налазу и мишљењу истакао следеће:
- да је идиопатска плућна фиброза, болест од које је боловао покојни Р.Л, дуготрајна прогресивна болест плућа непознатог узрока која се карактерише запаљењем и умножавањем везивног ткива које са прогресијом болести све више ремети функцију плућа, у смислу отежане размене гасова и немогућности адекватног снабдевања крви кисеоником;
- да је код покојног Р.Л. болест органа за дисање дијагностификована у мају 2006. године;
- да су резултати детаљних клиничких испитивања указали на то да се највероватније ради о такозваној идиопатској плућној фибрози;
- да је обдукциони налаз потврдио да је смрт наступила због тешког и дуготрајног фиброзирајућег процеса у плућима, те да анамнестички подаци указују да је почетак болести био око четири године пре дијагностификовања, а да резултати пергометријског испитивања које је брзо прекинуто због замора болесника указују на то да су у време када је испитивање вршено крајем 2005. године већ постојале значајне промене у плућима Р.Л;
- да не постоји доказана фармаколошка терапија која би побољшала исход и преживљавање код ове болести;
- да се лекови прописују болесницима који су мотивисани да их добију и да им се објасне реалне могућности терапије и потенцијални нежељени ефекти, те да је овакав став опште прихваћен и наведен у смерницама објављеним од стране најзначајнијих светских удружења пулмолога;
- да је једина терапијска мера од које се очекује да код око половине оболелих продужи преживљавање трансплантација плућа, која се у нашој земљи не ради;
- да је просечна дужина преживљавања оболелих од ове болести између две и три године од дијагностификовања, с тим да се јасно издвајају болесници код којих убрзано долази до смртног исхода;
- да је покојни Р.Л. био у групи оболелих где се очекивао веома лош ток болести, што показује чињеница да је код њега дифузија гасова у плућима била немерљиво мала јула 2006. године, а већ смањење испод 40% референтних вредности се сматра лошим прогностичким знаком;
- да је као и што се могло очекивати две године по дијагностификовању на прегледима у К. ц . С . 25. фебруара 2008. и 11. априла 2008. године констатовано, што је ток болести потврдио, да се ради о прогресивној идиопатској плућној фибрози која је довела до терминалне фазе респирацијске инсуфицијенције, после чега следи неминовни смртни исход;
- да је савет лекара дат при прегледу 11. априла 2008. године, да се болесник врати у Специјалну затворску болницу, у потпуности оправдан пошто су и тамо постојали услови за спровођење оксигене терапије помоћу концентратора који је набавила породица покојног;
- да треба нагласити да је доказано да примена кисеоничке терапије не утиче на преживљавање болесника, као ни примена механичке вентилације која не смањује умирање, а излаже болеснике непотребној патњи, како је то наведено у међународним смерницама за збрињавање, тако да ни са те стране није постојао разлог да се оболели задржи у И. п . б . т . К . ц . С;
- да се може закључити да су код покојног Р.Л. спроведени адекватни дијагностички и терапијски поступци и да је смртни исход наступио у време када се и могло очекивати, те да су пратеће болести адекватно лечене, односно да ни са те стране није било било каквог пропуста у лечењу покојног Р.Л.
Прво основно јавно тужилаштво у Београду је, након свих претходно спроведених појединих истражних радњи, 5. јуна 2012. године донело одлуку Ктр. 8165/10 да нема основа сумње да су два пријављена лекара извршила кривична дела која су им стављена на терет, нити било које друго кривично дело за које се гони по службеној дужности, те су обавестили пуномоћника подносилаца уставне жалбе да, уколико није задовољан овом одлуком, може у року од осам дана од дана пријема обавештења да поднесе захтев за спровођење истраге надлежном суду.
Пуномоћник подносилаца уставне жалбе је 27. јуна 2012. године поднео Првом основном суду у Београду захтев за спровођење истраге против др. В.М. због кривичног дела тешко дело против здравља људи и против др. Б.М. због кривичног дела неуказивање лекарске помоћи. У захтеву за спровођење истраге је, поред осталог, истакао да се „не може прихватити мишљење Судско-медицинског одбора М. ф . у Београду“. Предмет је у Првом основном суду у Београду заведен под бројем Ки. 6400/12.
У наведеном предмету Првог основног суда у Београду су промењене три истражне судије. У два наврата (19. јула 2012. и 4. марта 2013. године) су тражени на увид списи Првог основног јавног тужилаштва у Београду Ктр. 8165/10, који су благовремено и достављени.
У међувремену је донет нови Законик о кривичном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13, 45/13 и 55/14), који је у одредби члана 608. прописао да овај законик ступа на снагу осмог дана од дана објављивања у „Службеном гласнику Републике Србије“, а да се примењује од 1. октобра 2013. године, изузев у поступцима за кривична дела за која је посебним законом одређено да поступа јавно тужилаштво посебне надлежности, у ком случају се примењује од 15. јануара 2012. године, док је у члану 603. прописао да ће се истрага која је на дан почетка примене овог законика у току, довршити по одредбама Законика о кривичном поступку („Службени лист СРЈ“, бр. 70/01 и 68/02 и „Службени гласник РС“, бр. 58/04, 85/05, 85/05 - др. закон, 115/05, 49/07, 122/08, 20/09 - др. закон, 72/09 и 76/10), а даљи ток поступка ће се спровести по одредбама овог законика.
Имајући у виду да у поступку пред Првим основним судом у Београду у предмету Ки. 6400/12 није донето решење о спровођењу истраге, дакле истрага није започета, захтев за спровођење истраге пуномоћника подносилаца уставне жалбе се сматрао приговором.
Више јавно тужилаштво у Београду је 29. маја 2014. године донело оспорено решење Ктпо. 380/14 којим је одбило захтев за спровођење истраге оштећених као тужилаца, овде подносилаца уставне жалбе, који је третиран као приговор против одлуке некадашњег Првог основног јавног тужилаштва у Београду у предмету Ктр. 8165/10, као неоснован.
У образложењу оспореног решења је, поред осталог, истакнуто:
- да је Прво основно јавно тужилаштво у Београду од Специјалне затворске болнице у Београду, Института п. б . у С . К . и Института п . б . т . у Б . прибавило сву медицинску документацију која се односи на лечење Р . Л . у наведеним установама, као и податке о томе са којом дијагнозом и у ком стању је примљен, ко је био његов ординирајући лекар, које су мере предузете п оводом његовог лечења, која je терапија примењена и да ли je ради дијагностификовања и лечења упућиван у неку другу болницу;
- да се Прво основно јавно тужилаштво у Београду обратило Полицијској станици В. са захтевом за прикупљање потребних обавештења, те да су обављени разговори са пријављенима, као и са М.С, Д.П. и Т.М. који су такође учествовали у лечењу Р . Л;
- да је Прво основно јавно тужилаштво поднело захтев за предузимање поједине истражне радње, и то вештачења од стране комисије вештака медицинске струке – пулмолога, које је извршено од стране Судско-медицинског одбора М. ф . у Београду;
- да је вештачењем Судско-медицинског одбора М. ф . у Београду утврђено: да је покојни Л . Р . боловао од идиопатске плућне фиброзе, која је дуготрајна и прогресивна болест плућа непознатог узрока; да је код покојног болест дијагностификована у мају 2006. године; да је обдукциони налаз потврдио дијагнозу, те да према обављеним стручним радовима и смерницама објављеним од стране светских удружења пулмолога , не постоји доказана фармаколошка терапија за наведену болест; да је једина мера која код половине оболелих може продужити живот трансплантација плућа која се у нашој земљи не ради; да је просечна дужина преживљавања код ове болести две до три године од дијагностификовања; да је покојни био у групи оболелих где се очекивао веома лош ток болести; да је код њега прогресивна идиопатска плућна фиброза довела до терминалне фазе респирацијске инсуфицијенције после чега следи неминовни смртни исход; да је савет лекара дат при прегледу 11. априла 2008. године да се пацијент врати у Специјалну затворску болницу у потпуности оправдан јер су и тамо постојали услови за спровођење оксигене терапије помоћу концентратора који је набавила породица Р . Л;
- да је Судско-медицински одбор М. ф . у Београду у свом налази и мишљењу закључио да су код Р . Л . спроведени адекватни дијагностички и терапијски поступци и да је смртни исход наступио у време када се то и могло очекивати, да су пратеће болести адекватно лечене, те да није било никаквог пропуста у његовом лечењу;
- да је Прво основно јавно тужилаштво у Београду 5. јуна 2012. године донело одлуку да нема основа сумње да су пријављени В.М. и Б.М. извршили кривична дела која су им стављена на терет, нити било које друго кривично дело за које се гоњење предузима по службеној дужности;
- да је у конкретном случају Прво основно јавно тужилаштво у Београду донело правилну и закониту одлуку, имајући у виду да је из прикупљених доказа, а нарочито из налаза и мишљења комисије вештака Судско-медицинског одбора М. ф . у Београду, утврђено да је према покојном Р . Л . примењивана адекватна терапија и да није било никаквих пропуста у његовом лечењу.
4. Уставни суд, пре свега, констатује да се суштина навода подносилаца уставне жалбе заснива на следећим тврдњама: прво, да им је повређен материјални део одредбе члана 24. став 1. Устава, јер су “надлежни органи пропустили да испуне своју обавезу да на одговарајући и свеобухватан начин утврде узрок смрти Р.Л. и да казне одговорне“; друго, да им је повређен процесни део одредбе члана 24. став 1. Устава, јер „у предмету Ки. 6400/12 од дана подношења захтева, односно од 27. јуна 2012. године до 29. маја 2014. године, када је донето побијано решење Вишег јавног тужилаштва у Београду Ктпо. 380/14 није предузета ниједна радња у циљу расветљавања околности под којима се спорни догађај одиграо“.
Уставни суд даље констатује да Устав у члану 24. став 1. јемчи да је људски живот неприкосновен. Право на живот је апсолутно право и основно је људско право зајемчено Уставом, чије постојање подразумева обавезу државе да предузме све потребне мере како би се заштитио живот лица које је под њеном надлежношћу (видети пресуду Европског суда за људска права у предмету L.C.B. против Уједињеног Краљевства, од 9. јуна 1998. године, извештај 1998-III, став 36.), као и да спроведе независну и делотворну истрагу поводом смрти неког лица (видети пресуду Европског суда за људска права McKerr против Уједињеног Краљевства, од 4. маја 2001. године, став 111.).
Из претходно изнетог произлази да јемство и поштовање материјалног и процесног аспекта права на живот представља императивну норму уставног и општег међународног права, те да се, према пракси Европског суда за људска права коју прихвата и Уставни суд, испитивање процесних претпоставки за одлучивање и основаност навода о њиховој повреди може вршити одвојено.
5. Испитивање постојања процесних претпоставки за одлучивање
Испитујући постојање Уставом и Законом утврђених претпоставки да Уставни суд одлучује о овој уставној жалби, Уставни суд констатује да је уставна жалба изјављена против решења Вишег јавног тужилаштва у Београду Ктпо. 380/14 од 29. маја 2014. године, а због повреде материјалног и процесног аспекта права из члана 24. став 1. Устава, при чему је смрт покојног Р.Л. наступила 12. априла 2008. Године, док се налазио у притвору Специјалне затворске болнице у Београду. Такође, Уставни суд констатује да је уставна жалба изјављена 23. јула 2014. године. Имајући у виду наведено, Уставни суд налази да је потребно испитати да ли је уставна жалба благовремена у погледу материјалног и процесног аспекта.
Уставни суд указује да из одредбе члана 82. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 - Одлука УС, 40/15 - др. закон и 103/15) произлази, поред осталог, да се уставна жалба може изјавити против радњи државних органа ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства или је законом искључено право на њихову судску заштиту, док из одредбе члана 84. став 1. Закона произлази да се уставна жалба може изјавити у року од 30 дана од дана предузимања радње којом се повређује људско право зајемчено Уставом.
Према ставу Уставног суда, у поступку испитивања и одлучивања по уставној жалби, сматраће се да је пре изјављивања уставне жалбе у кривичном поступку исцрпљено последње правно средство доношењем одлуке по жалби на првостепену, односно другостепену пресуду, односно решење. Такође, за радњу је почетак рока везан за дан предузимања или престанка радње, а рок се рачуна од дана сазнања подносиоца уставне жалбе о предузимању или престанку радње.
Подносиоци уставне жалбе су поводом смрти Р.Л. од 12. априла 2008. године поднели кривичну пријаву против два лекара због кривичног дела тешко дело против здравља људи и кривичног дела неуказивање лекарске помоћи, а након њеног одбачаја су покренули кривични поступак пред надлежним судом. Након ступања на снагу новог Законика о кривичном поступку, поступак је окончан 29. маја 2014. године, доношењем оспореног решења Вишег јавног тужилаштва у Београду. Наведено решење је пуномоћник подносилаца примио 3. јула 2014. године, а уставну жалбу изјавио 23. јула исте године.
Имајући у виду да су подносиоци уставне жалбе одлучили да заштиту својих права прво траже пред надлежним тужилаштвом, односно судом, те да су се након доношења правноснажног решења у року прописаном Законом обратили Уставном суду, Суд је оценио да је уставна жалба благовремена и у погледу материјалног и процесног аспекта права из члана 24. став 1. Устава.
6. Оцена основаности навода о повреди материјалног аспекта права на живот из члана 24. став 1. Устава
Уставни суд је, имајући у виду наводе подносилаца уставне жалбе којима образлажу тврдње о повреди материјалног аспекта права на живот, оценио да подносиоци сматрају да нису предузете све неопходне мере како би се заштитио живот покојног Р.Л. док је био у притвору Специјалне затворске болнице Окружног затвора у Београду, због чега су и поднели кривичну пријаву против два лекара.
Уставни суд понавља да материјални аспект заштите права на живот, сагласно пракси Европског суда за људска права, обухвата, поред осталог, обавезу државе да предузме одговарајуће мере да заштити животе оних у њеној надлежности, те да је ова обавеза посебно наглашена у случајевима када неко лице умре током боравка у притвору (видети пресуду у предмету Salman против Турске, број 21986/93, став 99, ЕСЉП 2000-VII).
У конкретном случају, Р.Л, син, брат и отац подносилаца уставне жалбе је преминуо 12. априла 2008. године у Специјалној затворској болници у Београду од прогресивне идиопатске плућне фиброзе, док је према њему била на снази мера притвора (у коме се налазио од 26. маја 2006. године и током које мере је више пута хоспитализован).
Уставни суд констатује да су сродници покојног Р.Л. против два лекара поднели кривичну пријаву надлежном тужилаштву, сматрајући да је до смртног исхода дошло услед неадекватног лечења и непружања благовремене лекарске помоћи, која пријава је правноснажно одбачена оспореним решењем. Уставни суд указује на свој став да није надлежан да преиспитује начин на који су надлежни органи ценили доказе и утврђивали чињенично стање. Међутим, Уставни суд јесте надлежан да утврђује да ли је поступак у целини био правичан, односно да оцењује да ли су надлежни органи поступали арбитрерно и произвољно.
Уставни суд је утврдио да је надлежно тужилаштво, поступајући по кривичној пријави подносилаца уставне жалбе, дало налог да се саслушају како лица против којих је кривична пријава поднета, тако и друга лица која су имала сазнања о току болести покојног Р.Л. и која су учествовала у његовом лечењу. Такође, Уставни суд је утврдио да је надлежно тужилаштво прибавило сву расположиву медицинску документацију која се односила на лечење покојног Р.Л, као и податке о дијагнози болести од које је боловао, ко му је био ординирајући лекар, које су све мере предузимане током његовог лечења, која је терапија примењивана, те да ли је упућиван у неке друге болнице ради лечења. Коначно, Уставни суд је утврдио и да је надлежно тужилаштво ставило предлог да се изврши судско-медицинско вештачење од стране комисије вештака медицинске струке, пулмолога по специјалности, које је поверено Судско-медицинском одбору Медицинског факултета Универзитета у Београду на околности из кривичне пријаве.
Након оцене свих пртходно прибављених доказа, Прво основно јавно тужилаштво у Београду је одбацило кривичну пријаву подносилаца сматрајући да нема основа сумње да су пријављени извршили кривична дела која су им стављена на терет, нити било ког другог кривичног дела за које се гони по службеној дужности, што је оспореним актом потврдило Више јавно тужилаштво у Београду. Тачније, надлежна тужилаштва су оценила да није било пропуста у радњама пријављених, јер су из прибављених доказа утврдили да је покојни Р.Л. боловао од тешког и дуготрајног фиброзирајућег процеса у плућима који је довео до смртног исхода, јер се ради о болести код које је просечна дужина преживљавања две до три године од дијагностификовања, јер не постоји доказана фармаколошка терапија за наведену болест и да је једина мера која може продужити живот пацијента трансплантација плућа (која се у нашој земљи не ради), јер су код Р.Л. спроведени адекватни дијагностички и терапијски поступци и јер су у Специјалној затворској болници постојали услови за спровођење оксигене терапије помоћу концентратора који је набавила његова породица. Надлежна тужилаштва су из прикупљених доказа закључила да је покојни Р.Л. адекватно лечен, да није било никаквих пропуста у његовом лечењу, те да је смртни исход наступио у време када се то и могло очекивати с обзиром на врсту и ток болести.
С обзиром на претходно наведено, Уставни суд је утврдио да није било пропуста који би указивали да узрок смрти покојног Р.Л. није адекватно испитан, те је оценио да није дошло до повреде материјалног аспекта права из члана 24. став 1. Устава.
7. Оцена основаности навода о повреди процесног аспекта права на живот из члана 24. став 1. Устава
Подносиоци уставне жалбе сматрају да није спроведена делотворна истрага поводом смрти њиховог сродника, посебно се осврћући на период од 27. јуна 2012. године када су преко пуномоћника поднели захтев за спровођење истраге Првом основном суду у Београду.
Уставни суд указује да је у својој Одлуци Уж-4527/2011 од 31. јануара 2013. године, поред осталог, истакао: да истрага поводом „сумњивих“ смрти мора бити делотворна у смислу да може довести до идентификације и кажњавања одговорних (видети Европског суда за људска права Oğur против Турске, 1999-III, став 88.); да то није обавеза циља већ обавеза средстава, што значи да су надлежни државни органи у обавези да предузму све разумне мере које су им на располагању како би обезбедили доказе у вези са тим догађајем, укључујући, поред осталог, и узрок смрти; да сваки недостатак у „истрази“ који подрива њену способност да се кроз њу утврди узрок смрти или одговорна особа, може представљати ризик да наведени стандард неће бити задовољен (видети, поред осталих, Bazorkina против Русије, од 27. јула 2006. године, став 118.); да постоји имплицитни захтев за хитношћу и разумном експедитивношћу (видети: Yaşa против Турске, од 2. септембра 1998. године, извештај 1998-VI, ст. 102-04 и Mahmut Kaya против Турске, 2000-III, ст. 106. и 107.); да блиски рођаци жртве морају учествовати у поступку у свим предметима у мери која је потребна како би се чували њихови легитимни интереси (видети Shanaghan против Уједињеног Краљевства, од 4. маја 2001. године, ст. 91. и 92.).
Такође, Уставни суд указује и да се, сагласно пракси Европског суда за људска права, када год притвореник умре у сумњивим околностима, од државе очекује да спроведе независну и непристрасну службену истрагу која задовољава минималне стандарде у погледу делотворности (видети, поред осталих, пресуде у предметима Paul и Audrey Edwards против Уједињеног Краљевства , број 46477/99, ст. 69. до 73, ЕСЉП 2002-II, и Trubnikov против Русије, број 49790/99 од 5. јула 2005. године, став 88.), као и да природа и степен контроле који испуњавају минимални праг делотворности зависе од околности сваког појединачног случаја, који се морају проценити на основу свих релевантних чињеница и у вези са практичним реалностима истражног посла (видети одлуку у предмету Koseva против Бугарске, број 6414/02, од 22. јуна 2010. године).
Примењујући наведене опште принципе на околности конкретног случаја, Уставни суд констатује да је смрт сродника подносилаца уставне жалбе наступила 12. априла 2008. године док се налазио у притвору Специјалне затворске болнице у Београду и да се, као спорно за подносиоце, поставило питање делотворности истраге у циљу расветљавања околности под којима је до смртног исхода дошло, уз посебно указивање на период након одбачаја кривичне пријаве и подношења захтева за спровођење истраге надлежном суду.
Уставни суд даље констатује да је по кривичној пријави подносилаца од 12. августа 2010. године, Прво основно јавно тужилаштво у Београду спровело поједине истражне радње у правцу утврђивања битних елемената кривичног дела тешко дело против здравља људи и кривичног дела неуказивање лекарске помоћи. За годину дана и десет месеци, колико је преткривични поступак трајао пред надлежним тужилаштвом, саслушани су пријављени и сведоци, прибављена је комплетна медицинска документација и обављено је судско-медицинско вештачење, након чега је Прво основно јавно тужилаштво одбацило поднету кривичну пријаву.
Коначно, Уставни суд констатује да су подносиоци уставне жалбе, незадовољни одлуком надлежног тужилаштва, поднели преко пуномоћника Првом основном суду у Београду 27. јуна 2012. године захтев за спровођење истраге против два лекара. Надлежни суд је у периоду од једне године и три месеца (рачунајући до 1. октобра 2013. године када је ступио на снагу нови Законик о кривичном поступку према чијим одредбама суд више није могао да поступа по поднетом захтеву имајући у виду да није донето решење о спровођењу истраге) у пар наврата прибављао списе Првог основног јавном тужилаштва у Београду, али друге радње није спровео. Оспореним решењем од 23. јула 2014. године је правноснажно одбачена кривична пријава подносилаца.
Уставни суд је из наведеног закључио да су пред надлежним тужилаштвима предузете све неопходне мере како би се утврдио узрок смрти сродника подносилаца уставне жалбе, те да је та истрага била у довољној мери хитна и експедитивна, односно да је била темељна. Поједине истражне радње су спроведене одмах по пријему кривичне пријаве, а из прибављених доказа је утврђено да до смрти покојног Р.Л. није дошло услед било каквог пропуста у његовом лечењу током боравка у притвору. Тачно је да пред надлежним судом осим прибављања списа тужилаштва није предузета друга радња. Међутим, Уставни суд сматра да овај пропуст није довољан да се закључи да је истрага смрти Р.Л. била толико мањкава да подрије њену делотворност. У смислу претходно утврђеног, Уставни суд је нашао да је поступак пред тужилаштвом исправио недостатак адекватне истраге Првог основног суда, посебно из разлога што су надлежна тужилаштва обрадила сва релевантна питања и размотрила све релевантне доказе (у смислу наведеног видети, поред осталих, пресуду Евроспског суда за људска права у предмету Ђекић против Србије, број 32277/07, од 29. априла 2014. године, став 38.) .
С обзиром на претходно наведено, Уставни суд је утврдио да је „истрага“ о смрти Р.Л. била хитна и делотворна, те је оценио да није дошло до повреде процесног аспекта права из члана 24. став 1. Устава.
8. Полазећи од свега изнетог, Уставни суд је утврдио да подносиоцима уставне жалбе није повређено право из члана 24. став 1. Устава, те је уставну жалбу одбио као неосновану, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду.
9. Следом наведеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИK ВЕЋА
Весна Илић Прелић, с.р.