Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа и судије Милан Станић, др Милан Шкулић, Мирослав Николић, др Драгана Коларић, Татјана Бабић, др Милан Марковић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Јанка Миленковића из Крушевца, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 28. септембра 201 7. године, донео је
О Д Л У К У
Усваја се уставна жалба Јанка Миленковића и утврђује да је пресудом Апелационог суда у Крагујевцу Гж1. 4663/14 од 2. јуна 2015. године подносиоцу уставне жалбе повређено право на једнаку заштиту права , зајемчено чланом 36. став 1. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
О б р а з л о ж е њ е
1. Јанко Миленковић из Крушевца, преко пуномоћника Драганe Ћирковић , адвоката из Крушевца, поднео је Уставном суду, 29. јула 2015. године, уставну жалбу против пресуде Апелационог суда у Крагујевцу Гж1. 4663/14 од 2. јуна 2015. године, због повреде права на правично суђење, права на једнаку заштиту права и права на имовину, зајемч ених одредбама члана 32. став 1, члана 36. став 1. и члана 58. Устава Републике Србије и повреде начела забране дискриминације из члана 21. Устава, као и члана 6. став 1. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода и члана 1. Протокола број 1 уз Европску конвенцију.
У уставној жалби се наводи: да је оспореном пресудом Апелационог суда у Крагујевцу преиначена првостепена пресуда Основног суда у Крушевцу у делу којим је био делимично усвојен тужбени захтев тужиоца - овде подносиоца уставне жалбе за накнаду нематеријалне штете на име душевних болова због повреде части и угледа; да је Апелациони суд нашао да је првостепени суд правилно утврдио чињенично стање, али да није правилно применио материјално право, те је овај тужбени захтев одбио у целини; да су разлози за одбијајућу одлуку суда "правно уопштени и без конкретне правне потпоре"; да је таквим ставом Апелациони суд п овредио право подносиоца на правично суђење, јер подносиоцу припада право на овај вид штете, имајући у виду и околности случаја, а нарочито јачину душевних болова и њихово трајање, сходно члану 200. и члану 172. став 1. Закона о облигационим односима; да су оспореном пресудом повређена и права на једнакост и равноправност свих грађана из члана 21. Устава и на једнаку заштиту права из члана 36. став 1. Устава, из разлога што су пред неким другим судовима усвајани тужбени захтеви за накнаду нематеријалне штете из истог чињеничног и правног основа, а што се доказује пресудама достављеним уз уставну жалбу; да је оспореном пресудом повређено и право подносиоца на имовину, јер је поступање о ргана тужене директно узроковало смањење имовине подносиоца жалбе за износ правичне накнаде за претрпљену нематеријалну штету. Предлаже се да Уставни суд утврди повреду наведених уставних права подносиоца, поништи оспорену пресуду Апелационог суда у Крагујевцу и наложи том суду да поново одлучи о изјављеним жалбама против првостепене пресуде; да подносиоцу досуди накнаду материјалне штете у вредности припадајуће материјалне и нематеријалне штете која се тужбом потражује и накнаду нематеријалне штете у износу од 2.000 евра због патње коју је претрпео због повреде права , као и трошкове састава уставне жалбе у износу од 90.000 динара.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује се законом.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку , извршио увид у документацију приложену уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:
3.1. Основни суд у Крушевцу је , пресудом П 1. 222/13 од 16. априла 2014. године, ставом прв им изреке, обавезао тужену Републику Србију - Министарство правде да тужиоцу, ранијем председнику Окружног суда у Крушевцу, на име мање исплаћене плате за период од 1. јануара 2010. до 1. октобра 2012. године исплати појединачне месечне износе ближе одређене овим ставом изреке, са законском затезном каматом од дана доспећа сваког износа до исплате; ставом другим изреке обавезао тужену да за рачун тужиоца за наведени период уплати доприносе за пензијско и инвалидско осигурање надлежном фонду ПИО и доприносе за случај незапослености Националној служби за запошљавање; ставом трећим изреке обавезао тужену да тужиоцу на име душевних болова због повреде части и угледа исплати износ од 500.000 динара са законском затезном каматом од дана пресуђења 16. априла 2014. године до исплате: ставом четвртим изреке одбио, као неоснован, тужбени захтев тужиоца преко досуђеног износа, а за износ од још 1.500.000 динара на име душевних болова због повреде части и угледа, као и за износ од 500.000 динара на име претрпљеног страха; ставом петим изреке пресуде обавезао тужену да тужиоцу накнади парничне трошкове у износу од 209.750 динара.
Одлучујући о жалбама парничних странака против наведене првостепене пресуде , Апелациони суд у Крагујевцу је нашао да жалба тужиоца није основана, док је жалба тужене основана, те је, оспореном пресудом Гж1. 4663/14 од 2. јуна 2015. године, преиначио првостепену пресуду у ставовима трећем и петом изреке, тако што је одбио тужбени захтев тужиоца да му тужена на име душевних болова због повреде части и угледа исплати износ од 500.000 динара са законском затезном каматом почев од 16. априла 2014. године , као дана пресуђења , до исплате и обавезао тужену да тужиоцу накнади парничне трошкове у износу од 112.197 динара.
3.2. Достављеном пресудом Апелационог суда у Београду Гж. 7207/13 од 23. маја 2014. године одлучено је о жалбама парничних странака против пресуде Првог основног суда у Београду П1. 866/13 од 24. септембра 2013. године, тако што је првостепена пресуда делимично потврђена, а делимично преиначена, те је, поред осталог, обавезана тужена Република Србија да тужиоцу, ранијем судији Трговинског суда у Београду, на име накнаде нематеријалне штете због претрпљених душевних болова због повреде части, угледа и права личности исплати износ од 200.000 динара, са законском затезном каматом почев од 24. септем бра 2013. године, као дана пресуђења, па до исплате.
Достављеном пресудом Апелационог суда у Нишу Гж1. 2175/14 од 29. јануара 2015. године, одбијене су као неосноване жалбе тужиоца и тужене и потврђ ена првостепена пресуда Основног суда у Нишу П1. 2036/13 од 28. фебруара 2014. године, те, поред осталог, обавезана тужена Република Србија да тужиоцу, ранијем судији Општинског суда у Нишу, на име накнаде нематеријалне штете због повреде части и угледа исплати износ од 100.000 динара, са законском затезном каматом од 28. фебруара 2014. године, као дана пресуђења, па до исплате.
4. Одредбама члана 21. ст. 1. и 2. је утврђено да су пред Уставом и законом сви једнаки и да с вако има право на једнаку законску заштиту, без дискриминације.
Одредбом члана 32. став 1. Устава утврђено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Одредбом члана 36. став 1. Устава, на чију повреду се указује у уставној жалби, јемчи се једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе.
Одредбом члана 58. став 1. Устава јемчи се мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона.
Како су одредбама чл. 32. и 58. Устава зајемчена права која су по својој садржини у основи истоветна правима из члана 6. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода и члана 1. Протокола 1 уз Европску конвенцију , то Уставни суд повреду ових права у поступку уставносудске заштите цени у односу на Устав Републике Србије.
5. Испитујући наводе подносиоца уставне жалбе о различитом поступању надлежних редовних судова, а полазећи од документације достављене уз уставну жалбу, Уставни суд је констатовао да су Апелациони суд у Крагујевцу приликом доношења оспорене пресуде Гж1. 4663/14 од 2. јуна 2015. године и Апелациони суд у Београду приликом доношења пресуде Гж1. 7207/13 од 23. маја 2014. године, као и Апелациони суд у Нишу приликом доношења пресуде Гж1. 2175/14 од 29. јануара 2015. године , одлучивали у битно истоврсној чињеничној и правној ситуацији. Такође је констатовао да је Апелациони суд у Крагујевцу у оспореној пресуди Гж1. 4663/14 од 2. јуна 2015. године заузео другачији правни став од става који су поводом истоврсног тужбеног захтева заузели Апелациони суд у Београду и Апелациони суд у Нишу у достављеним пресудама, јер је оценио да тужиоцу не припада право на накнаду нематеријалне штете због повреде части и угледа. На тај начин је Апелациони суд у Крагујевцу донео различиту одл уку о основаности тужбеног захтева, који се заснивао на истом чињеничном стању и истом спорном правном питању, чиме је подносиоца уставне жалбе, одбијајући његов тужбени захтев , довео у битно различит положај од онога у коме су били тужиоци чији су истоврсни тужбени захтеви усвојени. Уставни суд је становишта да је таква пракса судова последње инстанце супротна принципу правне сигурности (о повреди права на правну сигурност видети пресуде Европског суда за људска права у предметима: Santos Pinto против Португалије , од 20. маја 2008. године и Beian против Румуније , од 6. децембра 2007. године), те је оценио да ова околност представља довољан разлог да се утврди постојање повреде права на једнаку заштиту права зајемченог одредбом члана 36. став 1. Устава. Стога је Уставни суд у том делу, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закона и 103/15), усвојио уставну жалбу, одлучујући као у првом делу изреке.
6. Оцењујући наводе уставне жалбе са становишта истакнуте повреде права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, Уставни суд је утврдио да оспорена другостепена пресуда садржи довољно и јасно образложење о томе због чега је тужбени захтев којим је подносилац потраживао накнаду нематеријалне штете неоснован, као и да меродавно материјално право није примењено на штету подносиоца. Полазећи од тога, Суд је оценио да се наводи подносиоца не могу прихватити као уставноправни разлози за тврдње о повреди означеног права, већ да се од Суда, у суштини, тражи да као ревизијски парнични суд још једном оцени законитост оспореног акта.
С обзиром на то да се тврдња о повреди права на имовину из члана 58. Устава изводи из постојања повреде права на правично суђење , а Уставни суд је оценио да се наводи уставне жалбе не могу прихватити као уставноправни разлози за тврдње о повреди тог права, то уставна жалба не садржи ни уставноправно прихватљиве разлоге за тврдњу о повреди права на имовину.
У вези са наводом о повреди начела забране дискриминације из члана 21. Устава, Уставни суд је утврдио да у уставној жалби нису пружени било какви докази да је подносиоцу због неког личног својства повређено људско или мањинско право зајемчено Уставом, што је неопходна претпоставка да би се могло одлучивати о повреди принципа забране дискриминације, који је увек акцесорне природе.
Стога је Суд у овом делу уставну жалбу одбацио, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, решавајући као у другом делу изреке.
7. У погледу захтева подносиoца уставне жалбе за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом, Уставни суд подсећа да је у својој досадашњој пракси више пута разматрао наведено питање, те да је заузео став да у смислу члана 6. Закона о Уставном суду нема основа за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом. С тим у вези, Уставни суд се позива на образложење које је дато, поред многих других, у Одлуци Уж-633/2011 од 8. маја 2013. године (видети интернет страницу Уставног суда на: www.ustavni.sud.rs).
8. Полазећи од изнетог, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић