Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа и судије Братислав Ђокић, др Горан П. Илић, Снежана Марковић, др Тијана Шурлан, др Јован Ћирић, Сабахудин Тахировић и др Тамаш Корхец ( Korhecz Tamás), чланови Већа, у поступку по уставној жалби Д. П . из Београда, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 7. септембра 201 7. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба Д. П . и утврђује да су ставом првим изреке пресуд е Апелационог суда у Београду Гж1. 3957/13 од 20. фебруара 2015. године и ставом првим изреке пресуде Првог основног суда у Београду П1. 11377/10 од 23. јануара 2013. године подноситељки уставне жалбе повређена прав а на правично суђење и на правну заштиту за случај престанка радног односа , из члана 32. став 1. и члана 60. став 4. Устава Републике Србије.
2. Поништава се пресуда Апелационог суда у Београду Гж1. 3957/13 од 20. фебруара 2015. године у ставу првом изреке и одређује да исти суд донесе нову одлуку о жалби подноситељке уставне жалбе изјављеној против става првог изреке пресуде Првог основног суда у Београду П 1. 11377/10 од 23. јануара 201 3. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Д. П . из Београда је , 20. маја 2015. године, преко пуномоћника мр Р . Б, адвоката из Београда, Уставном суду поднела уставну жалбу против става првог изреке пресуде Апелационог суда у Београду Гж1. 3957/13 од 20. фебруара 2015. године и става првог изреке пресуде Првог основног суда у Београду П1. 11377/10 од 23. јануара 2013. године, због повреде права на правично суђење, права на једнаку заштиту права и права на правну заштиту за случај престанка радног односа, зајемчених одредбама члана 32. став 1, члана 36. став 1. и члана 60. став 4. Устава .
Подноситељка у уставној жалби , поред осталог, нав оди: да јој је тужени исплатио отпремнин у у износу од 250 евра по години стажа, који је утврђен одлуком управног одбора ; да је та одлука била у супротности са тада важећим колективн им уговор ом код туженог , који је предвиђао исплат у отпремнин е у износу од 400 евра по години стажа ; да је право на отпремнину по основу проглашења технолошким вишком гарантовано чланом 60. став 4. Устава и запослени тог права не може одрећи; да су парнични суд ови ипак закључили да се она сагласила са понудом туженог за исплату 250 евра по години стажа и да је на тај начин постигнут споразум који она није оспорила тужбом .
Предложено је да Уставни суд усвоји уставну жалбу и поништи оспорене акте.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, на основу извршеног увида у списе парничног предмета Првог основног суда у Београду П1. 11377/10, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:
Подноситељка уставне жалбе је 12. априла 2010. године, у својству тужиље, поднела Првом основном суду у Београду тужбу против туженог привредног друштва „Ц.“ а.д, Београд, ради накнаде штете због мање исплаћене отпремнине и неуплаћених износа премије добровољног допунског животног осигурања.
Оспореном пресудом Првог основног суда у Београду П1. 11377/10 од 23. јануара 2013. године, у ставу првом изреке, одбијен је као неоснован тужбени захтев тужиље за накнаду штете због мање исплаћене отпремнине у износу од 3.000 евра , у динарској противвредности по средњем курсу на дан исплате, са каматом по стопи коју пословне банке у месту испуњења плаћају на девизне штедне улоге по виђењу у динарској противвредности, почев од 1. јула 2008. године до исплате .
Оспореном пресудом Апелационог суда у Београду Гж1. 3957/13 од 20. фебруара 2015. године, у ставу првом изреке, одбијена је жалба тужиље, па је ожалбена пресуда Првог основног суда у Београду потврђена у наведеном делу.
У образложењу оспорене другостепене пресуде је, поред осталог, наведено: да из утврђеног чињеничног стања произлази да је тужиља била запослена код туженог на пословима стручног сарадника, на основу Уговора о раду од 3. јуна 2002. године; да је тужиљи решењем туженог од 4. јуна 2008. године престао радни однос услед економских и организационих промена, уз исплату отпремнине у износу од 250 евра нето по навршеној години укупног радног стажа; да је тужени понудом од 14. фебруара 2008. године т ужиљи понудио добровољни престанак радног односа уз исплату стимулативне отпремнине, коју је тужиља прихватила изјавом од 14. априла 2008. године, тако што је пристала да јој радни однос престане у складу са Социјалним програмом од 10. априла 2007. године, као вишку, уз исплату отпремнине у износу од 250 ев ра нето по години укупног ефективног радног стажа; да је решењем о отказу уговора о раду тужиља поучена да против истог може покренути спор пред надлежним судом у року од 90 дана, што тужиља није учинила, па je , полазећи од одредб е члана 195 . Закона о раду, првостепени суд одбио тужбени захтев тужиље као неоснован.
У образложењу ове пресуде је даље наведено: да је на правилно и потпуно утврђено чињенично стање првостепени суд правилно применио материјално право, дајући за своју одлуку разлоге које у свему прихвата и другостепени суд ; да је, према одредби члана 158. став 1 . Закона о раду , послодавац дужан да пре отказа уговора о раду, у смислу члана 179 . тачка 9 ) истог закона, запосленом исплати отпремнину у висини утврђеној општим актом или уговором о раду; да у правној ситуацији у којој послодавац понуди запосленом добровољни престанак радног односа уз исплату стимулативне отаремнине у износу од 250 евра нето по години укупног радног стажа и запослени се својом изјавом сагласи са понудом, односно исту прихвати, па му на основу тога послодавац решењем откаже уговор о раду и исплати отпремнину у износу са којим се запослени сагласио, а касније, у законском року, не тражи поништај решења у делу који се односи на висину отпремнине, тада запослени не може тражити већи износ отпремнине; да пошто је тужена страна исплатила отпремнину у складу са решењем од 4. јуна 2008. године, којим је тужиљи престао радни однос, тужени je у потпуности испунио облигацију према тужиљи, применом правила из члана 295. Закона о облигационим односима ; да када је тужиља у писаном облику прихватила понуду од 14. фебруара 2008. године и затражила да јој добровољно престане радни однос као технолошком вишку, уз исплату отпремнине у износу од 250 еура по години радног стажа , а тужени послодавац у складу са тим донео решење о престанку радног односа, тада је између тужиље као запослене и туженог као послодавца закључен споразум у писаном облику о исплати отпремнине; да је, по мишљењу другостепеног суда, тужиља закључила споразум о отпремнини, па је зато без правног основа потраживање отпремнине супротно његовом садржају; да правилно жалба цитира одредбу члана 158 . Закона о раду, али занемарује да споразум обавезује стране уговорнице и да су оне дужне да се понашају у складу са његовим садржајем, док тај споразум егзистира у правном саобраћају; да из тог разлога нема покриће жалбени навод да је тужени послодавац тужиљи исплатио отпремнину у мањем износу у односу на одредбу члана 24 . Колективног уговора.
4. Одредбама Устава, на чију повреду се указује уставном жалбом, утврђено је: да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1) ; да се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе (члан 36. став 1. ); да свако има право на поштовање достојанства своје личности на раду, безбедне и здраве услове рада, потребну заштиту на раду, ограничено радно време, дневни и недељни одмор, плаћени годишњи одмор, правичну накнаду за рад и на правну заштиту за случај престанка радног односа, као и да се тих права нико не може одрећи (члан 60. став 4.).
Законом о раду („Службени гласник РС“, бр. 24/05 и 61/05), који се у конкретном случају примењивао, било је прописано: да колективни уговор и правилник о раду (у даљем тексту: општи акт) и уговор о раду не могу да садрже одредбе којима се запосленом дају мања права или утврђују неповољнији услови рада од права и услова који су утврђени законом, да општим актом и уговором о раду могу да се утврде већа права и повољнији услови рада од права и услова утврђених законом, као и друга права која нису утврђена законом, осим ако законом није друкчије одређено (члан 8. ст. 1. и 2.); да је послодавац дужан да пре отказа уговора о раду, у смислу члана 179. тачка 9) овог закона, запосленом исплати отпремнину у висини утврђеној општим актом или уговором о раду, као и да отпремнина из става 1. овог члана не може бити нижа од збира трећине зараде запосленог за сваку навршену годину рада у радном односу за првих 10 година проведених у радном односу и четвртине зараде запосленог за сваку наредну навршену годину рада у радном односу преко 10 година проведених у радном односу (члан 158. ст. 1. и 2.); да послодавац може запосленом да откаже уговор о раду ако за то постоји оправдани разлог који се односи на радну способност запосленог, његово понашање и потребе послодавца , поред осталог, ако услед технолошких, економских или организационих промена престане потреба за обављањем одређеног посла или дође до смањења обима посла (члан 179. тачка 9)); да против решења којим је повређено право запосленог или кад је запослени сазнао за повреду права, запослени, односно представник синдиката чији је запослени члан ако га запослени овласти, може да покрене спор пред надлежним судом, да је рок за покретање спора 90 дана од дана достављања решења, односно сазнања за повреду права (члан 195. ст. 1. и 2.).
5. Уставни суд, најпре, констатује да из садржине уставне жалбе произлази да се повред а права на правну заштиту за случај престанка радног односа из члана 60. став 4. Устава образлаже, пре свега, погрешном применом материјалног права. Стога је Уставни суд оценио да подноситељка уставне жалбе , у суштини, указује да јој је оспореним пресудама повређено и право на правично суђење, зајемчено чланом 32. став 1. Устава, па је наводе уставне жалбе разматрао и са аспекта тог права.
Полазећи од чињеница конкретног случаја, Уставни суд је утврдио да је подноситељки уставне жалбе радни однос престао отказом уговора о раду, због престанка потребе за њеним радом услед технолошких, економских и организационих промена код послодавца, а на основу одредбе члана 179. тачка 9) Закона о раду. Као спорно се поставило питање висине износа отпремнине који подноситељки уставне жалбе припада по том основу . Наиме, подноситељка уставне жалбе је тврдила да јој припада износ који је био предвиђен колективним уговором (400 евра по години стажа), док су парнични судови оценили да њој припада износ утврђен одлуком управног одбора туженог (250 евра по години стажа), на чију исплату је она пристала прихватањем понуде туженог за престанак радног односа у складу са Социјалним програмом од 10. априла 2007. године, превасходно из разлога што у законском року није оспорила решење о престанку радног односа од 4. јуна 2008. године, којим је износ отпремнине био одређен.
У вези са наведеним, Уставни суд најпре указује да на свој раније изражен став (видети, између осталих, одлуке овога суда Уж-2594/2009 од 12. јула 2012. године, Уж-3281/2010 од 22. новембра 2012. године, Уж-798/2009 од 17. новембра 2011. године, Уж-794/2011 од 4. децембра 2013. године) да исплата отпремнине представља један од законом утврђених облика правне заштите запослених у случају престанка радног односа због увођења технолошких, економских и организационих промена, које се, у смислу члана 60. став 4. Устава, нико не може одрећи. Због тога, чињеница да подноситељка уставне жалбе у законом предвиђеном року није тражила поништај решења о престанку радног односа, не искључује право да захтева од туженог исплату неисплаћеног дела отпремнине , из чега даље произлази да је уставноправно неприхватљиво становиште парничних суд ова изражено у оспореним пресудама.
Уставни суд напомиње да је, на седници одржаној 15. септембра 2016. године, донео Одлуку Уж-6729/2014, којом је, поред осталог, одбио као неоснован у уставн у жалб у В . М . изјављен у против пресуд е Првог основног суда у Београду П1. 11391/10 од 13. децембра 2012. године и пресуде Апелационог суда у Београду Гж1. 1137/13 од 12. јуна 2014. године, због повреде права на правично суђење из члана 32. став 1. и права на правну заштиту за случај престанка радног односа из члана 60. став 4. Устава. Оспорене пресуде су такође биле донете по тужби бившег запосленог код туженог привредног друштва „Ц.“ а.д, Београд , ради накнаде штете због мање исплаћене отпремнине по основу престанка радног односа. Наведена подноситељка уставне жалбе је такође тврдила да јој припада износ који је био предвиђен колективним уговором (400 евра по години стажа), док су парнични судови оценили да њој припада износ утврђен одлуком управног одбора туженог ( 183 евра по години стажа), на чију исплату је подноситељка уставне жалбе пристала прихватањем понуде од 2. јула 2007. године. Кључни разлог одбијања тужбеног захтева је и у том предмету био утврђени пропуст подноситељке уставне жалбе да у законском року оспори решење о престанку радног односа којим је износ отпремнине био одређен .
Уставни суд је и у поменутој одлуци подсетио на свој став да исплата отпремнине представља један од законом утврђених облика правне заштите запослених у случају престанка радног односа због увођења технолошких, економских и организационих промена, које се, у смислу члана 60. став 4. Устава, нико не може одрећи, те да је уставноправно неприхватљиво становиште парничних судова да чињеница да подноситељка уставне жалбе у законом предвиђеном року није тражила поништај решења о престанку радног односа искључује њено право да од туженог захтева исплату неисплаћеног дела отпремнине. Међутим, како је у току поступка који је претходио уставносудском утврђено да је колективни уговор код туженог био привремено измењен, те да је у време доношења решењ а о престанку радног односа, као и у време исплате отпремнине , тим општим актом био одређен износ од 183 евра за сваку годину радног стажа, који је у складу са члан ом 158. Закона о раду, Уставни суд је оценио да, и поред уочених пропуста, нису основани наводи уставне жалбе о повреди права из члана 32. став 1. и члана 60. став 4. Устава. Радило се, конкретно, о одредби члана 2. Колективног уговора о изменама и допунама Колективног уговора туженог, који је донет 27. јула 2007. године. Том одредбом је члан 71. Колективног уговора допуњен новим ст. 2. и 3. Према (новом) ставу 2, запосленима који су се до 31. јула 2007. године изјаснили да добровољно прихватају да буду проглашени као вишак запослених, према анкети која је достављена сваком запосленом, тужени послодавац је био дужан да пре отказа уговора о раду исплати отпремнину у висини од по 183 евра нето , у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате, за сваку навршену годину укупног радног стажа, а не отпремнину из става 1. овог члана, као и да по истеку рока и исплате наведене отпремнине, а најкасније до 31. августа 2007. године, овај став престаје да важи.
Уставни суд констатује да се из образложења оспорених пресуда не може извести закључак да је у време доношења решења о престанку радног односа подноситељке уставне жалбе спорни износ отпремнине , који је утврђен одлуком управног одбора туженог, био уподобљен са важећим колективним уговором туженог, као што је то било у случају подноситељке уставне жалбе у предмету Уж-6729/2014 , због чега оцена изнета у одлуци од 15. септембра 2016. године н ије од утицаја на становиште изражено у овој уставносудској ствари - да је уставноправно неприхватљив закључак да пропуст подноситељке уставне жалбе да у законом предвиђеном року тражи поништај решења о престанку радног односа искључује њено право да захтева исплату неисплаћеног дела отпремнине.
Следом изложеног, Уставни суд је утврдио да су ставом првим изреке пресуде Апелационог суда у Београду Гж1. 3957/13 од 20. фебруара 2015. године и ставом првим изреке пресуде Првог основног суда у Београду П1. 11377/10 од 23. јануара 2013. године повређена права подноситељке уставне жалбе на правично суђење из члана 32. став 1. Устава и на правну заштиту за случај престанка радног односа из члана 60. став 4. Устава , због чега је, применом одредбе члана 89. став 1. Закона о Уставном суду ("Службени гласник РС", бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон и 103/15), уставну жалбу усвојио, одлучујући као у тачки 1. изреке .
6. Уставни суд је оценио да се штетне последице учињене повреде права могу отклонити само поништајем оспореног дела другостепене пресуде и одређивањем да Апелациони суд у Београду донесе нову одлуку о жалби подноситељке уставне жалбе изјављеној против став а прв ог изреке пресуде Првог основног суда у Београду П1. 11377/10 од 23. јануара 2013. године , па је, сагласно одредби члана 89. став 2. Закона о Уставном суду , одлучио као у тачки 2. изреке.
Уставни суд није разматрао наводе подноситељке уставне жалбе о повреди права на једнаку заштиту права из члана 36. став 1. Устава, имајући у виду да је утврдио повреду права из члана 32. став 1. и члана 60. став 4. Устава , те одредио начин отклањања штетних последица утврђене повреде права подноситељке.
7. С обзиром на изнето, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић, с.р.