Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа и судије Братислав Ђокић, др Горан П. Илић, Снежана Марковић, др Тијана Шурлан, др Јован Ћирић, Сабахудин Тахировић и др Тамаш Корхец (Korhecz Tamás), чланови Већа, у поступку по уставној жалби Р. И . из Чачка , на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 7. септембра 2017. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Р. И . изјављена против става првог изреке решења Врховног касационог суда Ре в. 299/2015 Гзз1. 42/15 од 9. априла 2015. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Р. И . из Чачка је , 2. јула 2015. године, Уставном суду поднео уставну жалбу против става првог изреке решења Врховног касационог суда Рев. 299/2015 Гзз1. 42/15 од 9. априла 2015. године, због повреде права на правично суђење и на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава Републике Србије и права на једнаку заштиту права из члана 36. став 1. Устава .
Подносилац уставне жалбе истиче да је оспореним решењем одбачена као недозвољена његова ревизија и да се Врховни касациони суд у предметном парничном поступку бавио само питањем цензуса за изјављивање наведеног ванредног правног лека, превиђајући одредбе члана 13. Закона о изменама и допунама Закона о парничном поступку којима су прописани посебни основи за изјављивање ревизије. Наводи да је у конкретном случају другостепени суд укинуо првостепену пресуду и одлучио о захтевима странака, због чега је ревизија подносиоца уставне жалбе, у смислу новелираних одредаба процесног закона, била дозвољена без обзира на ревизијски цензус. Подносилац уставне жалбе предлаже да Уставни суд усвоји уставну жалбу и поништи оспорено ревизијско решење.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је извршио увид у списе предмета у коме je донетo оспорен o решење, те је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставноправној ствари:
Тужиља Д. И . је 8. фебруара 1983. године поднела Општинском суду у Чачку тужбу против туженог М . И, ради утврђења права својине на одређеним непокретностима по основу брачне тековине.
Општински суд у Чачку је пресудом П. 1131/95 од 14. новембра 2002. г одине делимично усвојио тужбене захтеве тужиље, док је Окружни суд у Чачку, одлучујући о жалби туженог, донео 9. септембра 2003. године донео решење Гж. 678/03, којим је укинуо првостепену пресуду и вратио Општинском суду у Чачку предмет на поновно поступање и одлучивање.
Имајући у виду да су парничне странке преминуле током овог парничног поступка, парница је настављена између тужилаца Д. И . и С . И, као правних следбеника Д . И, и туженог Р . И, овде подносиоца уставне жалбе, као правног следбеника М. И.
Основни суд у Чачку, који је у међувремену преузео првостепену надлежност за поступање у овом предмету, донео је 2. јула 2013. године пресуду П. 2078/10, којом је: у ставу првом изреке утврдио да раније тужиља сада пок. Д. И, чији су правни следбеници тужиоци Д . И . и С И, има право сусвојине на пекари која се налази на к.п.бр. 1143, КО Ч . и дозиданом делу објекта уз наведену пекару , у делу од 30%, као и да та тужиља има право сукоришћења на земљишту на коме се налази наведени објекат, у делу од 30%; у ставу другом изреке одбио као неоснован тужбени захтев раније тужиље сада пок. Д. И, чији су правни следбеници тужиоци Д . И . и С . И, у делу којим је тражила да се утврди да она има већи сусвојински удео на наведеној непокретности и новом објекту који је дозидан уз стари објекат; у ставу трећем изреке одбацио тужбу раније тужиље сада пок. Д. И . у погледу захтева који је ближе описан у изреци; у ставу четвртом изреке обавезао туженог Р . И . да на име накнаде вредности индиректне каналне пекарске пећи исплати тужиоцу Д . И . износ од 985.371,75 динара , са законском затезном каматом од дана доношења ове пресуде; у ставу петом изреке одбио као неоснован тужбени захтев тужиоца Д . И . којим је тражио исплату законске затезне камате на наведено главно потраживање почев од 27. октобра 2008. године; у ставу шестом изреке одбио као неоснован тужбени захтев тужиоца Д . И . којим је тражио исплату наведене накнаде преко досуђеног износа из става четвртог изреке; у ставу седмом изреке одлучио да свака странка сноси своје трошкове парничног поступка.
Одлучујући о жалбама парничних странака, Апелациони суд у Крагујевцу је након што је одржао главну расправу донео пресуду Гж. 3129/13 од 11. септембра 2014. године, којом је: у ставу првом изреке укинуо првостепену пресуду; у ставу другом изреке утврдио да тужиоци Д . И. и С . И . по основу наслеђа од сада пок. мајке Д . И . имају право сусвојине на наведеним објектима који се налазе на к.п.бр. 1143, КО Ч, у делу од по 20%, као и да они имају право сукоришћења на земљишту које се налазе испод тих објеката; у ставу трећем изреке одбио као неоснован тужбени захтев тужилаца којим су тражили да суд утврди да они имају право сусвојине на још 10% од дозиданог дела пекаре; у ставу четвртом изреке одбацио тужбу тужилаца у погледу захтева који је ближе описан у изреци; у ставу петом изреке делимично усвојио тужбени захтев тужиоца Д . И . и обавезао туженог, овде подносиоца уставне жалбе да му на име накнаде вредности индиректне каналне пекарске пећи исплати износ од 1.648.102,43 динара, са законском затезном каматом почев од 2. јула 2013. године; у ставу шестом изреке одбио као неоснован тужбени захтев тужиоца Д. И . преко износа који је досуђен ставом петим изреке; у ставу седмом изреке одлучио да свака странка сноси своје трошкове парничног поступка.
Одлучујући о ревизијама парничних странака и захтеву за заштиту законитости који је поднео тужени, Врховни касациони суд је донео оспорено решење Рев. 299/2015 Гзз1. 42/15 од 9. априла 2015. године, којим је: у ставу првом изреке одбацио као недозвољене ревизије; у ставу другом изреке одбацио као недозвољен захтев за заштиту законитости. У образложењу оспореног ревизијског решења је, поред осталог, наведено: да је ревизијски суд испитивао дозвољеност ревизија са аспекта одредаба Закона о парничном поступку из 2004. године, који се примењује на основу одредбе члана 506. став 1. Закона о парничном поступку из 2011. године у вези са чланом 23. став 3. Закона о изменама и допунама Закона о парничном поступку из 2011. године, па да је оценио да наведени ванредни правни лекови нису дозвољени; да је ревизија према члану 23. став 3. Закона о изменама и допунама Закона о парничном поступку из 2011. године дозвољена у свим поступцима у којима вредност предмета спора прелази динарску противвредност од 40.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе, а који нису правноснажно решени до дана ступања на снагу овог закона; да је тужба ради утврђења права својине по основу брачне тековине поднета 8. фебруара 1983. године, а да је пуномоћник тужилаца по налогу суда на рочишту за главну расправу одржаном 26. фебруара 2010. године одредио вредност предмета спора у односу на неновчано потраживање у износу од 50.000,00 динара, а да је тужилац Д. И . поднеском од 27. новембра 2009. године тражио и новчано потраживање у износу од 1.641.184,23 динара; да је Врховни касациони суд, имајући у виду да је побијана другостепена пресуда донета након ступања на снагу Закона о изменама и допунама Закона о парничном поступку из 2011. године, па да вредност предмета спора у конкретном случају не прелази динарску противвредност од 40.000 евра, одбацио ревизије парничних странака као недозвољене.
4. Одредбама Устава, на чију се повреду позива подносилац у уставној жалби, утврђено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка , као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе (члан 36. став 1.).
Закона о парничном поступку (“Службени гласник РС“, бр. 125/04, 111/09, 36/11 и 53/13-Одлука УС), који се, у смислу одредаба члана 491. тог закона, примењивао на предметни парнични поступак од 23. фебруара 2005. године, није познавао посебне основе за изјављивање ревизије.
Одредбама Закона о парничном поступку (“Службени гласник РС“, број 72/11), који је почео да се примењује од 1. фебруара 2012. године, прописано је: да је ревизија увек дозвољена када је то посебним законом прописано и да ревизија није дозвољена у имовинскоправним споровима кад се тужбени захтев односи на утврђење права својине на непокретностима или потраживање у новцу, на предају ствари или извршење неке друге чинидбе, ако вредност предмета спора побијеног дела не прелази динарску противвредност 100.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе (члан 403. ст. 2. и ст. 3.); да ће се поступци започети пре ступања на снагу овог закона спровести по одредбама Закона о парничном поступку ("Службени гл асник РС", бр. 125/04 и 111/09) и да ће се, ако је у поступцима из става 1. овог члана после ступања на снагу овог закона пресуда, односно решење којим се окончава поступак укинуто и враћено на поновно суђење, поновни поступак спровести по одредбама овог закона (члан 506.).
Одредбама члана 13. Закона о изменама и допунама Закона о парничном поступку (“Службени гласник РС“, број 55/14), који је почео да се примењује 31. маја 2014. године, промењене су одредбе члана 403. ст. 2. и ст. 3. наведеног процесног закона тако што је прописано да је ревизија увек дозвољена ако је то посебним законом прописано, ако је другостепени суд преиначио пресуду и одлучио о захтевима странака и ако је другостепени суд усвојио жалбу, укинуо пресуду и одлучио о захтевима странака и да ревизија није дозвољена у имовинскоправним споровима ако вредност предмета спора побијеног дела не прелази динарску противвредност од 40.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе.
Одредбама члана 23. ст. 1. и ст. 3. Закона о изменама и допунама Закона о парничном поступку, које су од значаја за одлучивање у овој уставноправној ствари, прописано је да ће се поступак који је започет по Закону о парничном поступку ("Службен и гласник РС", бр. 72/11, 49/13-Одлука УС и 74/13 -Одлука УС), а није окончан пре ступањ а на снагу овог закона спровести по одредбама овог закона, те да је ревизија дозвољена у свим поступцима у којима вредност предмета спора побијеног дела прелази динарску противвредност од 40.000 евра, односно 100.000 евра у привредним споровима, по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе, а који нису правноснажно решени до дана ступања на снагу овог закона.
5. Разматрајући наводе подносиоца уставне жалбе о повреди његовог права на правично суђење у предметном парничном поступку, Уставни суд је закључио да подносилац оспорава ревизијско решење искључиво у делу у коме је одбачена као недозвољена његова ревизија изјављена против другостепене пресуде и да своје тврдње о повреди права зајемченог одредбом члана 32. став 1. Устава заснива на чињеници да је Врховни касациони суд, одлучујући о његовој ревизији, превидео одредбе члана 13. Закона о изменама и допунама Закона о парничном поступку из 2011. године које су увеле посебне основе за подношење наведеног ванредног правног лека, без обзира на вредност предмета спора. У том контексту, подносилац уставне жалбе напомиње да је у овој парници управо постојао један од основа за изјављивање ревизије о којима говоре новелиране одредбе процесног закона , па да је у конкретном случају суд највише правне инстанце морао да одлучи о његовој ревизији у меритуму, јер је она била дозвољена.
Испитујући да ли је Врховни касациони суд произвољно применио процесно право на штету подносиоца уставне жалбе, Уставни суд је најпре констатовао да је тужба у предметном парничном поступку поднета 8. фебруара 1983. године и да је Основни суд у Чачку 2. јула 2013. године донео пресуду П. 2078/10, па да је пресудом Апелационог суда у Крагујевцу од 11. септембра 2014. године, која је била предмет оспоравања у поступку по ревизији, укинута наведена првостепена пресуда и одлучено о захтевима странака у овој парници. С тим у вези, Уставни суд напомиње да је прелазним одредбама члана 506. Закона о парничном поступку из 2011. године, који је почео да се примењује 1. фебруара 2012. године, предвиђено да ће се поступци започети пре ступања на снагу тог закона спровести по одредбама Закона о парничном поступку из 2004. године, те да се овај позитивни пропис изузетно примењивао на парнице које су раније покренуте само у случају уколико је након ступања на снагу овог закона укинута пресуда или решење којим се окончава поступак и предмет враћен на поновно суђење, када се поновни поступак спроводи по одредбама важећег закона. Самим тим, основно је правило да се дозвољеност ревизије , поднете у парници која је покренута пре ступања на снагу Закона о парничном поступку из 2011. године, имала ценити са становишта одредаба Закона о парничном поступку из 2004. године које су уређивале питање наведеног ванредног правног лека.
Са друге стране, Уставни суд истиче да је иницијалним одредбама члана 403. ст. 2. и ст. 3. Закона о парничном поступку из 2011. године било прописано да је ревизија увек дозвољена када је то посебним законом прописано, те да ревизија није дозвољена у имовинскоправним споровима кад се тужбени захтев односи на утврђење права својине на непокретностима или потраживање у новцу, на предају ствари или извршење неке друге чинидбе, ако вредност предмета спора побијеног дела не прелази динарску противвредност 100.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе. Уставни суд даље додаје да су одредбама члана 13. Закона о изменама и допунама Закона о парничном поступку из 2011. године (“Службени гласник РС“, број 55/14), које су почеле да се примењују 31. маја 2014. године, промењене наведене одредбе тако што је прописано да је ревизија увек дозвољена и ако је другостепени суд преиначио пресуду и одлучио о захтевима странака и ако је другостепени суд усвојио жалбу, укинуо пресуду и одлучио о захтевима странака, док је уведен и нов ревизијски цензус од 40.000 евра. Дакле, законодавац је на основу новелираних одредаба установио посебне основе за изјављивање ревизије код којих нема утицаја вредност предмета спора, која је у дугогодишњој законодавној пракси била пресудан критеријум за дозвољеност наведеног ванредног правног лека. У том смислу, Уставни суд је констатовао да је Закон о парничном поступку из 2011. године, поред тога што је уважио постојање других прописа који у форми lex specijalis омогућавају изјављивање ревизије (нпр. Породични закон, Закон о забрани дискриминације, Закон о јавном информисању и медијима итд.), увео парничним странкама право на ванредни правни лек у две специфичне процесне ситуације. Тако је право на ревизију добила странка против другостепене пресуде којом је преиначена првостепена пресуда којом је одлучено у потпуности у њену корист. На тај начин је странци, која због позитивног исхода првостепеног поступка није имала правни интерес за подношење жалбе, омогућено право на правно средство у таквој парници, што кореспондира и са одредбом члана 36. став 2. Устава којим је утврђено да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу. Када је реч о другом посебном основу за подношење ревизије који предвиђа наведени процесни закон, Уставни суд указује да се овде ради о праву на ревизију у парници у којој је другостепени суд у поступку по жалби изузетно искористио процесно овлашћење да отвори главну расправу, укине првостепену пресуду и одлучи о захтевима странака. Имајући у виду да другостепени суд тада практично преузима улогу првостепеног суда и одлучује о постављеном тужбеном захтеву, Уставни суд констатује да другостепена пресуда донета у таквој процесној ситуацији има de facto карактер првостепене судске одлуке, због чега је парничној странци, по коју је другостепени поступак имао негативан исход , омогућено право на правно средство против те пресуде, односно право на изјављивање ревизије. Међутим Уставни суд истиче да из садржине прелазних одредаба члана 23. ст. 1. и ст. 3. Закона о изменама и допунама Закона о парничном поступку из 2011. године, које нису интегрисане у основни текст закона, произлази да ће се новелиране одредбе процесног закона којима су, поред осталог, уведени и посебни основи за изјављивање ревизије , примењивати само на поступке који су започети по Закону о парничном поступку из 2011. године, а да је ревизија дозвољена у свим поступцима у којима вредност предмета спора побијеног дела прелази динарску противвредност од 40.000 евра, односно 100.000 евра у привредним споровима, по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе, а који нису правноснажно решени до дана ступања на снагу овог закона. То значи да се вредносни цензус од 40.000 евра потребан за изјављивање ревизије у “обичним“ споровима односи на све парнице које нису правноснажно решене до 31. маја 2014. године, било да су ти поступци покренути по одредбама Закона о парничном поступку из 2011. године, било да су ти поступци покренути по одредбама Закона о парничном поступку из 2004. године. Не рачунајући цензус потребан за изјављивање ревизије, Уставни суд је оценио да се сва остала питања у вези дозвољености овог ванредног правног лека у парницама које су започете пре 1. фебруара 2012. године (када је почео да се примењује Закон о парничном поступку из 2011. године) разматрају са становишта одредаба Закона о парничном поступку из 2004. године. Oвакав правни став Уставног суда кореспондира са закључцима Врховног касационог суда о дозвољености ревизије, које је тај суд као суд највише правне инстанце усвојио на седницама Грађанског одељења од 3. марта и 10. марта 2015. године. С тим у вези, Уставни суд напомиње да се дозвољеност наведеног ванредног правног лека у парници која је покренута пре почетка примене Закона о парничном поступку из 2011. године могла ценити са становишта важећег процесног закона само уколико је првостепена одлука, којом се поступак окончава, укинута после 1. фебруара 2012. године и предмет враћен на поновно суђење пред првостепени суд, чега није било у предметном парничном поступку.
Полазећи од свега изнетог, а имајући у виду да се на предметни парнични поступак од 23. фебруара 2005. године примењивао Закон о парничном поступку из 2004. године који није познавао посебне основе за изјављивање ревизије, Уставни суд сматра да је Врховни касациони суд дао довољне, јасне и уставноправно прихватљиве разлоге када је оценио да вредност предмета спора не прелази цензус од 40.000 евра, па да је овај ванредни правни лек у конкретном случају недозвољен. Из свих изнетих разлога, Уставни суд налази да наводи подносиоца уставне жалбе о повреди права на правично суђење представљају последицу његове погрешне перцепције о томе да је на овај спор требало применити новелиране одредбе Закона о парничном поступку из 2011. године, којима су уведени посебни основи за изјављивање ревизије, а не и стваран доказ о повреди његовог права из члана 32. став 1. Устава у предметном парничном поступку.
Уставни суд је утврдио да уставна жалба не садржи ниједан навод којим се образлаже тврдња подносиоца да је у ревизијском поступку повређено његово право на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава.
Поред тога, Уставни суд је оценио да су неосноване тврдње подносиоца уставне жалбе да је оспореним ревизијским решењем повређено његово право на једнаку заштиту права из члана 36. став 1. Устава, јер подносилац није пружио одговарајући доказ да је Врховни касациони суд у истим чињеничним и правним ситуацијама донео другачије одлуке.
Полазећи од свих изнетих разлога, Уставни суд је одбио уставну жалбу као неосновану, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду (“Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13-Одлука УС, 40/15-др. закон и 103/15).
6. Сагласно изложеном, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42 а став 1. тачка 5) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић, с.р.