Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа и судије Mилан Станић, др Милан Шкулић, Снежана Марковић, др Драгана Коларић, Татјана Бабић, др Милан Марковић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби С. Б . из Банатског Деспотовца , на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 7. септембра 2017. године, донео je
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба С. Б . и утврђује да је решењем Привредног суда у Зрењанину Ион. 6/14 од 28. јануара 2015. године повређено право подносиоца уставне жалбе на правно средство, из члана 36. став 2 . Устава Републике Србије.
2. Поништава се решење Привредног суда у Зрењанину Ион. 6/14 од 7. децембра 2015. године и одређује да наведени суд донесе нову одлуку о приговору подносиоца уставне жалбе изјављеном против решења истог суда И он. 6/14 од 28. јануара 2015. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. С. Б . из Банатског Деспотовца ј е, 25 . марта 2015. године, Уставном суду поднео уставну жалбу против решења Привредног суда у Зрењанину Ион. 6/14 од 28. јануара 2015. године, због повреде права на правно средство из члана 36. став 2. Устава Републике Србије и права на имовину из члана 58. став 1. Устава.
Подносилац уставне жалбе наводи да је оспореним решењем усвојен захтев за отклањање неправилности који је поднео учесник у поступку Б. И . и утврђено да је извршитељ током спровођења извршења учинио неправилност тако што подносиоцу тог захтева није дозволио учешће у јавној продаји одржаној 20. новембра 2014. године у овом извршном поступку, па је наложено извршитељу да понови поступак јавне продаје након што укине закључке о додељивању непокретности и предаји непокретности. Подносилац уставне жалбе истиче да је у предметном извршном поступку имао својство учесника на јавној продаји и да је на основу наведених закључака стекао право својине на непокретности која је била предмет извршења, те да је суд у поуци о правном леку у оспореном решењу констатовао да није дозвољен приговор против тог решења, због чега је повређено његово право на правно средство. Предлаже да Уставни суд усвоји уставну жалбу и поништи оспорено решење.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне ж албе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је извршио увид у списе предмета у коме је донето оспорено решење, те је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставноправној ствари:
Извршни поверилац В. „ Г.“ из К. је поднео Привредном суду у Зрењанину предлог за извршење против извршног дужника ЗЗ „ Ј.“ из Иђоша, на основу веродостојне исправе – рачуна, тражећи да извршни суд обавеже извршног дужника да измири дуг у износу од 4.641.548,85 динара, са припадајућом каматом и да, у случају да дужник не измири добровољно дуг, одреди принудно извршење забележбом решења о извршењу у јавну књигу, утврђивањем вредности и продајом више непокретности извршног дужника.
Привредни суд у Зрењанину је решењем Ии. 47/14 од 5. септембра 2014. године усвојио наведени предлог извршног повериоца и одредио да ће извршење спровести извршитељ по предлогу извршног повериоца.
Извршни поверилац је 10. октобра 2014. године поднео извршитељу М. Д . предлог за спровођење извршења на основу наведеног решења о принудном извршењу, па је извршитељ 14. октобра 2014. године донео закључак о спровођењу извршења И. Ив 1/14.
Након што је утврдио вредност непокретности извршног дужника на којима је предложено спровођење извршења, извршитељ М. Д . је 24. октобра 2014. године донео закључак о продаји непокретности И. Ив 1/14, којим је прво надметање за јавну продају непокретности заказао за 20. новембар 2014. године и наложио свим заинтересованим лицима за учешће на јавном надметању да положе јемство најкасније до 19. новембра 2014. године.
У записнику о јавној продаји од 20. новембра 2014. године је констатовано да је учесник С. Б, овде подносилац уставне жалбе, дао највишу понуду за куповину више парцела извршног дужника и да је Б . И . изјавио да је онемогућен да учествује на јавном надметању, без обзира што је приложио доказ о положеном јемству.
Извршитељ је 21. новембра 2014. године донео закључак И. Ив 1/14, којим је доделио С. Б . парцеле к.п. бр. 2087, 2088, 2089, 2090 и 2091, КО И, нала жући му да у року до 28. новембра 2014. године уплати разлику између постигнуте цене на име купопродаје ових непокретности и уплаћеног јемства за учествовање на јавној продаји.
Имајући у виду да је С. Б, овде подносилац уставне жалбе, поступио по наведеном закључку, извршитељ је 27. новембра 2014. године донео закључак И. Ив 1/14, којим је предао наведене непокретности С. Б.
Б. И . је 11. децембра 2014. године поднео Привредном суду у Зрењанину захтев за отклањање неправилности при спровођењу извршења, истичући да извршитељ М . Д . није дозволио подносиоцу захтева да учествује на јавном надметању и поред тога што је уплатио тражено јемство до 19. новембра 2014. године.
Привредни суд у Зрењанину је 28. јануара 2015. године донео оспорено решење Ион. 6/ 14, којим је: у ставу првом изреке оценио да је основан наведени захтев који је поднео Б. И . и утврдио да су приликом спровођења извршења у овом предмету учињене неправилности тако што извршитељ није дозволио подносиоцу захтева учешће на јавној продаји одржаној 20. новембра 2014. године; у ставу другом изреке одредио да се отклоне поменуте неправилности тако што ће извршитељ поновити поступак јавног надметања након што укине закључак о додељивању непокретности од 21. новембра 2014. године и закључак о предаји непокретности од 27. новембра 2014. године. У образложењу оспореног првостепеног решења је наведено да је подносилац захтева стекао право да учествује у поступку јавне продаје непокретности извршног дужника, јер из приложеног доказа јасно произлази да је уплатио јемство 19. новембра 2014. године, како је и наложио извршитељ одговарајућим закључком којим је заказао јавну продају. Првостепени суд је у поуци о правном леку констатовао да није дозвољен приговор против оспореног решења.
С. Б, овде подносилац уставне жалбе, је и поред наведене правне поуке поднео 25. фебруара 2015. године приговор против оспореног решења.
Привредни суд у Зрењанину је решењем Ион. 6/14 од 7. децембра 2015. године одбацио као недозвољен приговор С. Б. У образложењу овог решења је истакнуто да је одредбом члана 39. став 2. Закона о извршењу и обезбеђењу из 2011. године прописано да се против решења може изјавити приговор само кад је овим законом прописано да је приговор дозвољен, док члан 74. тог закона, који регулише поступак по захтеву за отклањање неправилности при спровођењу извршења, не предвиђа могућност изјављивања приговора против решења суда којим се утврђује неправилност и налаже њено отклањање, због чега је извршни суд одбацио као недозвољен приговор С . Б. У поуци о правном леку је констатовано да против тог решења није дозвољен правни лек.
С. Б . није изјавио приговор против првостепеног решења о одбачају приговора.
4. Одредбама Устава, на чиј у се повреду позива подносилац у уставној жалби, утврђено је: да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу (члан 36. став 2.); да се јемчи мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона (члан 58. став 1.).
Одредбама Закона о извршењу и обезбеђењу („Службени гласник РС“, бр. 31/11 и 99/11), који се примењивао на предметни извршни поступак, било је прописано: да „учесник“ означава свако лице које у поступку извршења или обезбеђења остварује неко своје право или правни инт ерес, а није странка у поступку ( члан 11. тачка 5)); да је правни лек у поступку извршења и обезбеђења одређеног у извршном поступку приговор и да се против решења суда може изјавити приговор, само када је овим законом прописано да је приговор дозвољен (члан 39. ст. 1 . и 2.); да странка и учесник могу поднеском захтевати од суда, односно извршитеља да отклоне неправилности учињене у току и поводом спровођења извршења, те да ће се странка или учесник у поступку, ако извршитељ не поступи по захтеву из става 1. овог члана у року од пет радних дана, обратити надлежном суду и да за хтев за отклањање неправилности не задржава спровођење извршења, па да ће суд, ако нађе да је захтев из става 1. овог члана основан, решењем утврдити, а ако је то могуће отклонити, односно наложити отклањање неправилности насталих одлукама и радњама судског извршитеља или извршитеља (члан 74. ст 1, ст. 2. и ст. 5.); да након полагања цене у случају продаје непокретности јавним надметањем, односно по полагању цене у случају продаје непосредном погодбом суд, односно извршитељ доноси закључак да се непокретност преда купцу и да се у јавну књигу упише право својине у његову корист, па да се закључак о предаји непокретности доставља свим лицима којима се доставља и закључак о продаји, као и пореској уп рави, те да се против овог закључка може поднети захтев за отклањање неправилности о коме одлучује суд решењем, у с кладу са чланом 74. овог закона, као и да приговор против решења из става 3. овог члана не одлаже извршење, а да решење о основаности захтева из става 3. овог члана не утиче на извршену продају, већ само може бити основ за накнаду штете (члан 131.)
5. Испитујући постојање процесних претпоставки за поступање у овој уставноправној ствари, Уставни суд је најпре констатовао да је подносилац уставне жалбе оспорио решење Привредног суда у Зрењанину Ион. 6/14 од 28. јануара 2015. године, којим је усвојен захтев за отклањање неправилности при спровођењу извршења који је поднео учесник у поступку Б. И, без права на изјављивање правног лека против наведеног решења. Подносилац уставне жалбе је самоиницијативно поднео приговор против оспореног решења којим је одлучено по захтеву за отклањање неправилности, који је одбачен као недозвољен решењем Привредног суда у Зрењанину Ион. 6/14 од 7. децембра 2015. године, у чијој поуци о правном леку је констатовано да није дозвољен приговор против тог решења. Уставни суд је утврдио да подносилац уставне жалбе није поднео приговор против првостепеног решења о одбачају приговора, нити је проширио уставну жалбу на ову одлуку.
С обзиром на то да је уставна жалба поднета против првостепеног решења којим је утврђено да је основан захтев за отклањање неправилности при спровођењу извршења пре него што је окончан поступак по правном леку који је подносилац изјавио након доношења оспореног решења, Уставни суд је најпре размотрио питање допуштености уставне жалбе са становишта исцрпљивања правних средстава.
С тим у вези, Уставни суд напомиње да је Решењем Уж-8166/2012 од 23. јануара 2014. године одбацио уставну жалбу C.P.B. p .cо ltd изјављену против решења којим је обустављено спровођење извршења јер подносилац уставне жабе није искористио правно средство за заштиту својих права – приговор у извршном поступку, али је истовремено констатовао да подносилац није поучен о могућности изјављивања овог правног лека, да због тога не сме да трпи штетне последице и да сагласно члану 39. ЗИО, у року од пет дана од дана пријема овог решења, може изјавити приговор против оспореног решења о обустави поступка.
Подносилац уставне жалбе С. Б је , за разлику од подносиоца уставне жалбе у предмету Уж-8166/2012, самоиницијативно изјавио приговор против наведеног првостепеног решења упркос правној поуци да против тог решења није дозвољен правни лек, док није приговором оспоравао решење о одбачају приговора Ион. 6/14 од 7. децембра 2015. године, у коме је Привредни суд у Зрењанину дао правну поуку да се не може изјавити правни лек против тог решења. Полазећи од наведеног, а посебно узимајући у обзир да је поступајући извршни суд у два наврата довео подносиоца уставне жалбе у заблуду да се не могу изјавити одговарајући правни лекови, због чега подносилац не сме трпети штетне последице, Уставни суд је, уважавајући ове специфичне околности и континуирано погрешно поступање извршног суда на штету подносиоца кога у предметном извршном поступку није заступао пуномоћник адвокат као правно квалификовано лице , оценио да је уставна жалба у овом конкретном случају допуштена.
У поступку мериторног одлучивања о уставној жалби, пред Уставни суд се поставило питање карактера оспореног решења Привредног суда у Зрењанину Ион. 6/14 од 28. јануара 2015. године и да ли је у предметном извршном поступку био дозвољен приговор подносиоца уставне жалбе против судског решења којим је усвојен захтев за отклањање неправилности при спровођењу извршења који је поднео други учесник у поступку, те наложено извршитељу да отклони те неправилности тако што ће укинути закључке о додељивању и предаји непокретности. У конкретном случају, оспорено решење је донето у извршном поступку у коме је подносилац уставне жалбе имао својство учесника у поступку, односно лица које је учествовало у поступку јавне продаје непокретности које су биле предмет извршења и које је стекло право својине на тим непокретностима на основу поменутих закључака, док је Привредни суд у Зрењанину решењем Ион. 6/14 од 7. децембра 2015. године одбацио као недозвољен приговор подносиоца изјављен против оспореног решења, налазећи да Закон о извршењу и обезбеђењу из 2011. године није предвидео могућност подношења приговора против решења којим је одлучено о захтеву за отклањање неправилности при спровођењу извршења.
С тим у вези, Уставни суд је најпре констатовао да је одредбама члана 74. Закона о извршењу и обезбеђењу из 2011. године, који се примењивао у предметном извршном поступку, de facto проширен каталог правних средстава која стоје на располагању странкама ради заштите њихових права у извршном поступку на тај начин што је предвиђен захтев за отклањање неправилности при спровођењу извршења као ново правно средство. Овај захтев је, као специфично правно средство извршне процедуре које може да се изјави током спровођења извршења, постао универзални супститут жалбе, који има за циљ побијање фактичких радњи или аката суда или извршитеља и којим извршни поверилац и извршни дужник могу изразити своје противљење, односно незадовољство начином на који се одвија извршни поступак. Захтевом за отклањање неправилности при спровођењу извршења су се могла побијати решења и закључци суда или извршитеља, као и фактичке извршне радње које су предузимали како суд тако и извршитељ, док је искључиво извршни суд био надлежан да одлучи о наведеном захтеву у складу са одредбом члана 74. став 5. Закона о извршењу и обезбеђењу из 2011. године. При томе, Уставни суд напомиње да законодавац није строго резервисао поменуто правно средство за странке у извршном поступку, већ је омогућио и учесницима у поступку да посегну за овим захтевом уколико се у поступку спровођења извршења доведе у питање остваривање неког њиховог права. Дакле, Закон о извршењу и обезбеђењу из 2011. године је појачао правну заштиту странака и учесника у извршном поступку, предвиђајући ново правно средство којим су се могле оспоравати акти и радње који су донети, односно предузети у једном специфичном стадијуму извршног поступка као што је фаза спровођења извршења.
Поред тога, треба истаћи да наведеним одредбама процесног закона није била предвиђена могућност подношења приговора против решења донетог по захтеву за отклањање неправилности при спровођењу извршења. У том контексту, Уставни суд указује на свој правни став који је изнет у више предмета у којима се бавио питањем карактера наведеног решења (видети Решење Уж-3722/2014 од 2. јуна 2016. године), према коме се таквом судском одлуком одлучује о правима и обавезама странака, којом може бити незадовољан како подносилац захтева, тако и супротна страна, због чега је неопходно обезбедити контролу законитости таквог решења, на тај начин што ће се омогућити право и на подношење приговора. По мишљењу Уставног суда, супротно становиште би имало за последицу повреду одредбе члана 36. став 2. Устава, којом се сваком јемчи право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу. Наведени правни став се, по оцени Уставног суда, мора проширити и на учеснике у извршном поступку, под којима је Закон о извршењу и обезбеђењу из 2011. године подразумевао свако лице у поступку извршења или обезбеђења које остварује неко своје право или правни интерес, а није странка у поступку. Како је поменути процесни закон дозволио учесницима у извршном поступку подношење захтева за отклањање неправилности при спровођењу извршења, то Уставни суд налази да су ова лица имала активну легитимацију и за подношење приговора против решења које је донето по наведеном правном средству.
Имајући у виду да је у предметном извршном поступку одређено да се принудно извршење спроведе продајом непокретности извршног дужника, Уставни суд напомиње да је учесник у предметном извршном поступку Б. И . поднео захтев за отклањање неправилности при спровођењу извршења са позивом на одредбе члана 131. Закона о извршењу и обезбеђењу из 2011. године, које су експлицитно регулисале који акт може бити предмет побијања наведеним захтевом уколико се извршење спроводи продајом непокретности. У том смислу, Уставни суд указује да се захтевом за отклањање неправилности могао побијати закључак о предаји непокретности. У конкретном случају, Б. И . је указао на неправилности у поступку продаје непокретности јавним надметањем, инсистирајући на томе да му извршитељ није омогућио да учествује у том поступку упркос томе што је положио јемство, па је изричито оспорио закључак о предаји непокретности, на основу кога је подносилац уставне жалбе стекао право својине на непокретностима извршног дужника за чију је куповину дао најбољу понуду на јавном надметању. Привредни суд у Зрењанину је оспореним решењем Ион. 6/14 од 28. јануара 2015. године усвојио захтев за отклањање неправилности Б . И, па је подносилац уставне жалбе изјавио приговор против тог решења, који је извршни суд решењем Ион. 6/14 од 7. децембра 2015. године одбацио као недозвољен, налазећи да одредбе члана 74. Закона о извршењу и обезбеђењу из 2011. године нису предвиделе могућност изјављивања приговора против решења којим је одлучено о наведеном захтеву. Међутим, Уставни суд је оценио да је Привредни суд у Зрењанину изгубио из вида одредбу члана 131. став 4. поменутог процесног закона, којом је изричито било предвиђено да се приговор може изјавити против решења којим је одлучено о захтеву за отклањање неправилности којим се побија закључак о предаји непокретности, а као што је била реч у конкретном случају.
С обзиром на све изнете разлоге, Уставни суд је оценио да када се решењем у извршном поступку одлучује о правима учесника у поступку, као што је несумњиво било реч у конкретном случају, они имају право на правни лек - приговор у складу са одредбама члана 39. Закона о извршењу и обезбеђењу из 2011. године, те је и подносиоцу уставне жалбе припадало право да против оспореног решења изјави приговор већу извршног суда. Међутим, подносилац уставне жалбе је поучен да нема право на изјављивање правног лека, а Привредни суд у Зрењанину је одбацио као недозвољен приговор који је подносилац самоиницијативно изјавио.
На основу свега изложеног, Уставни суд је утврдио да је оспореним решењем Привредног суда у Зрењанину Ион. 6/14 од 28. јануара 2015. године повређено право подносиоца уставне жалбе на правно средство из члана 36. став 2. Устава, па је усвојио уставну жалбу, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13-Одлука УС, 40/15-др. закон и 103/15), одлучујући као у тачки 1. изреке.
Уставни суд је нашао да се штетне последице учињене повредом права на правно средство у конкретном случају могу отклонити једино поништајем решења Привредног суда у Зрењанину Ион. 6/14 од 7. децембра 2015. године и одређивањем да наведени суд у поновном поступку донесе нову одлуку о приговору подносиоца уставне жалбе изјављеном против решења истог суда Ион. 6/14 од 28. јануара 2015. године, па је, сагласно одредби члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, одлучено као у тачки 2. изреке.
Будући да је Уставни суд утврдио повреду права на правно средство из члана 36. став 2. Устава, то се није упуштао у разматрање повреде права на имовину из члана 58. став 1. Устава у предметном извршном поступку.
6. Сагласно изложеном, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42 б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић, с.р.