Преглед документа Уж-32/2006

Уставни суд у саставу: председник др Боса Ненадић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Весна Илић Прелић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, мр Станка Милановић, мр Драгиша Слијепчевић, др Драган Стојановић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби С.А. из Б, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 10. јула 2008. године, донео је

Одбија се уставна жалба С.А. изјављена против акта Министарства унутрашњих послова, Бироа за притужбе и представке Кабинета министра 01 број 10423/2006-2 од 5. децембра 2006. године.

1. С.А. је Уставном суду 26. децембра 2006. године, преко пуномоћника В.В., поднео благовремену и дозвољену уставну жалбу против акта наведеног у изреци.
Поступајући по налогу Суда од 17. априла 2008. године да уставну жалбу уреди и допуни у смислу члана 85. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 109/2007), жалилац је 8. маја 2008. године доставио допуну уставне жалбе са назнаком свог јединственог матичног броја, права зајемченог Уставом за које тврди да му је повређено и постављеним захтевом о коме Суд треба да одлучи.
Подносилац уставне жалбе наводи да је био запослен у Основној школи „П.Д.“ у В.Б, да је директор школе 19. октобра 2005. године донео решење број 631 којим жалиоцу престаје радни однос, да је Општински суд у Врању донео правоснажну пресуду која још није извршена, а односи се на враћање на рад са признавањем свих права из радног односа због незаконитог отказа, као и да Министарство унутрашњих послова није ништа предузело да се утврди право чињенично стање о „извршеном привредном криминалу у школи“. Жалилац сматра да му је оспореним актом Министарства унутрашњих послова повређено право на рад из члана 60. Устава Републике Србије и то као једином припаднику бугарске националне мањине запосленом у школи чиме је, по његовом мишљењу, повређена и одредба члана 76. Устава о забрани дискриминације националних мањина. Захтева да Уставни суд донесе одлуку којом ће обавезати Министарство унутрашњих послова да у конкретном случају поступи у складу са својим законским и уставним овлашћењима.
2. Према члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
3. Уставна жалба је поднета због повреде права на рад зајемченог чланом 60. Устава у вези члана 76. Устава којим се забрањује дискриминација националних мањина.
Устав у члану 60. утврђује: да се јемчи право на рад, у складу са законом (став 1); да свако има право на слободан избор рада (став 2); да су свима, под једнаким условима, доступна сва радна места (став 3); да свако има право на поштовање достојанства своје личности на раду, безбедне и здраве услове рада, потребну заштиту на раду, ограничено радно време, дневни и недељни одмор, плаћени годишњи одмор, правичну накнаду за рад и на правну заштиту за случај престанка радног односа, као и да се нико тих права не може одрећи (став 4); да се женама, омладини и инвалидима омогућују посебна заштита на раду и посебни услови рада, у складу са законом (став 5).
Одредбама члана 76. Устава, припадницима националних мањина јемчи се равноправност пред законом и једнака законска заштита (став 1.) и забрањује се било каква дискриминација због припадности националној мањини (став 2.).
4. Уставни суд је у спроведеном поступку утврдио да је оспорени акт Министарства унутрашњих послова Републике Србије донет поводом представке С.А. од 27. септембра 2006. године, означене као „опомена пред утужење“, поднете том Министарству.
Наведеном представком подносилац уставне жалбе је од Министарства тражио: да наложи директору Основне школе у В.Б. Д.Ј. да га раздужи робом којом је задужен у ученичкој задрузи „6. септембар“; да му врати новац који је имао у задрузи; да му школа исплати годишњи одмор за 2004. и 2005. годину; да му врати „покрадене плате“ и солидарну помоћ коју су сакупили наставници школе за његово лечење; да га врати да ради у школи по пресуди П 1 бр. 366/02 Општинског суда у Врању, јер је иста извршна у ставу I изреке.
По поднетој представци поступала је Полицијска управа у Врању која је, на основу извршених провера, саставила Извештај број ПР-1/06 од 27. новембра 2006. године. Из Извештаја произлази да су радници криминалистичке полиције Полицијске управе у Врању, поводом представке С.А, извршили потребне провере и констатовали чињенично стање које је на основу њих утврђено.
Министарство унутрашњих послова Републике Србије је оспореним актом обавестило подносиоца уставне жалбе о резултатима извршених провера и предузетих радњи по поднетој представци. У оспореном акту се наводи да су провере извршене у вези: раздужења са робом у ученичкој задрузи „6. септембар“ Основне школе „П.Д.“ у В.Б, годишњег одмора и боловања које је С.А. користио док је био запослен у тој школи у току 2004. и 2005. године и солидарне помоћи која му је била исплаћена. Доносилац оспореног акта наводи да је извршеним проверама утврђено да су са текућег рачуна С.А. два пута скинута средства, због чега је против одговорних радника поднета кривична пријава Општинском јавном тужилаштву у Врању, а да у вези пресуде П 1 бр.366/02 радници криминалистичке полиције нису утврдили постојање обележја кривичног дела.
5. Према одредби члана 3. Закона о министарствима („Службени гласник РС“, бр. 19/04, 84/04 и 79/05), Министарство унутрашњих послова обавља послове државне управе који се, поред осталог, односе на: заштиту живота, личне и имовинске безбедности грађана; спречавање и откривање кривичних дела и њихово привођење надлежним органима; одржавање јавног реда и мира.
Одредбама члана 10. Закона о полицији („Службени гласник РС“, број 101/2005) утврђени су појам и врста полицијских послова. Полицијски послови у смислу овог закона, између осталог, јесу: безбедносна заштита живота, права, слобода и личног интегритета лица, као и подршка владавини права; безбедносна заштита имовине; спречавање, откривање и расветљавање кривичних дела, прекршаја и других деликата, други видови борбе против криминала и отклањање његових организованих и других облика. Сагласно одредби члана 11. став 1. Закона, полицијски послови се обављају са циљем и на начин да се сваком обезбеди једнака заштита безбедности, права и слобода, примени закон и подржи владавина права.
6. Полазећи од утврђених чињеница и околности у овом предмету, Уставни суд је оценио да су радници криминалистичке полиције Полицијске управе у Врању, поступајући по представци С.А, извршили потребне провере навода подносиоца представке и предузели радње како би обезбедили његова права и открили евентуално постојање кривичног дела или другог деликта од стране одговорних радника Основне школе „П.Д.“ у В.Б, у којој је жалилац био у радном односу. Суд стога сматра да је поступање радника Полицијске управе било у складу са њиховим законским овлашћењима, циљем, начином и начелима обављања полицијских послова.
Уставни суд је, такође, оценио да оспорени акт Министарства унутрашњих послова Републике Србије представља акт донет након поступка спроведеног по представци, којим није непосредно одлучивано о правима подносиоца уставне жалбе, па ни о његовом праву на рад или правима из радног односа. С обзиром на наведено, Суд сматра да оспореним актом жалиоцу није повређено или ускраћено право на рад зајемчено чланом 60. Устава Републике Србије, нити је дискриминисан због припадности националној мањини супротно забрани из члана 76. став 2. Устава. Из навода жалбе и оспореног акта произлази да је подносиоцу уставне жалбе у парничном поступку обезбеђена правна заштита због престанка радног односа, а извршење парничне пресуде није у надлежности Министарства унутрашњих послова, већ суда.
7. Полазећи од изложеног, Уставни суд је оценио да уставну жалбу треба одбити, па је на основу одредаба члана 89. став 1. и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео одлуку као у изреци.