Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа и судије Братислав Ђокић, др Горан П. Илић, Снежана Марковић, др Тијана Шурлан, др Јован Ћирић, Сабахудин Тахировић и др Тамаш Корхец (Korhecz Tamás), чланови Већа, у поступку по уставној жалби Привредног друштва „ L.“ д.о.о из Београда, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 7. септембра 2017. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Привредног друштва „ L.“ д.о.о. изјављена против решења Привредног суда у Београду И. 1328/2014 од 20. маја 2014. године и Ипв (И) 353/2014 И. 1328/2014 од 24. јуна 2014. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Привредно друштво „ L.“ д.о.о. из Београда је , 23. јула 2014. године, преко пуномоћника Љ. Д . из Београда, Уставном суду поднело уставну жалбу против решења Привредног суда у Београду И. 1328/2014 од 20. маја 2014. године и Ипв (И) 353/2014 И. 1328/2014 од 24. јуна 2014. године, због повреде права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава Републике Србије, права на једнаку заштиту права из члана 36. став 1. Устава и права на имовину из члана 58. став 1. Устава.
Подносилац уставне жалбе наводи да је оспореним решењима одређено принудно извршење против њега, а на основу решења Привредног суда у Београду Ив. 3355/13 од 1. априла 2013. године које је донето на предлог извршног повериоца који је поднет на основу веродостојне исправе, те да су поступајући судови погрешно оценили да то решење има својство извршне исправе и да оно производи правно дејство, имајући у виду да је решењем Привредног суда у Београду Ив. 3355/13 од 8. маја 2013. године обустављен у целини извршни поступак одређен на основу наведеног решења о принудном извршењу.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је извршио увид у документацију приложену уз уставну жалбу, те је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставноправној ствари:
Извршни поверилац д.о.о. “А.“ из Београда је 21. марта 2013. године поднео Привредном суду у Београду предлог за извршење против извршног дужника “L.“ д.о.о. из Београда, овде подносиоца уставне жалбе, на основу веродостојних исправа – рачуна од 24. децембра 2010, 2. марта, 15. априла, 19. априла и 3. новембра 2011. године.
Привредни суд у Београду је 1. априла 2013. године донео решење Ив. 3355/13, којим је усвојио наведени предлог извршног повериоца и одредио принудно извршење.
Одлучујући о приговору извршног дужника, веће Привредног суда у Београду је решењем Ив. 3355/2013 од 16. априла 2013. године одбило као неоснован приговор и потврдило првостепено решење.
Извршни поверилац и извршни дужник су 29. априла 2013. године закључили Споразум о регулисању међусобних права и обавеза, којим је предвиђено да ће поверилац одмах по добијању менице од дужника повући предлог за извршење у наведеном извршном поступку. У том смислу, извршни поверилац је поднеском од истог дана обавестио извршни суд да повлачи предлог за извршење, па је предложио да суд обустави извршење у тој правној ствари.
Привредни суд у Београду је 8. маја 2013. године донео решење Ив. 3355/13, којим је обуставио у целини поступак извршења по решењу истог суда Ив. 3355/13 од 1. априла 2013. године.
Извршни поверилац д.о.о. “А.“ из Београда је 19. маја 2014. године поднео Привредном суду у Београду предлог за извршење против извршног дужника “L.“ д.о.о. из Београда, тражећи да се одреди принудно извршење на основу решења о извршењу истог суда Ив. 3355/13 од 1. априла, које има својство извршне исправе.
Привредни суд у Београду је оспореним решењем И. 1328/2014 од 20. маја 2014. године усвојио наведени предлог и одредио принудно извршење против извршног дужника.
Одлучујући о приговору извршног дужника, веће Привредног суда у Београду је оспореним решењем Ипв (И) 353/2014 И. 1328/2014 од 24. јуна 2014. године одбило као неоснован приговор и потврдило првостепено решење. У образложењу оспореног решења судског већа је, поред осталог, наведено: да је суд увидом у списе предмета утврдио да је решењем Привредног суда у Београду Ив. 3355/13 од 1. априла 2013. године одређено извршење против извршног дужника ради принудне наплате новчаног потраживања извршног повериоца, те да је извршни поверилац повукао предлог за извршење, а извршни суд 8. маја 2014. године донео решење којим је обуставио тај извршни поступак; да је другостепено веће оценило да је правилно побијано решење о извршењу, јер су испуњени сви законом прописани услови за дозволу и спровођење предложеног извршења.
4. Одредбама Устава, на чију се повреду позива подносилац уставне жалбе, утврђено је: да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да се сваком јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе (члан 36. став 1.); да се јемчи мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона (члан 58. став 1.).
Одредбама Закона о извршењу и обезбеђењу (“Службени гласник РС“, бр. 31/11, 99/11 – др. закон, 109/13 – Одлука УС, 55/14 и 139/14), које су од значаја за одлучивање у овој уставноправној ствари, прописано је: да се извршење одређује на основу извршне или веродостојне исправе, ако овим законом није другачије прописано (члан 12.); да су извршне исправе правноснажна одлука суда и судско поравнање, као и други акти странака који су законом изједначени са судским поравнањем, правноснажна, односно коначна одлука донета у управном и прекршајном поступку и поравнање у управном поступку, ако гласе на испуњење новчане обавезе и ако посебним законом није другачије одређено, извод из регистра заложних права на покретним стварима и правима и извод из регистра финансијског лизинга који садржи податке о уговору о финансијском лизингу и предмету финансијског лизинга, уговор о хипотеци, односно заложна изјава, сачињена сагласно прописима којима се уређује хипотека, усвојен план реорганизације у стечајном поступку, чије је усвајање потврђено одлуком суда, извршна одлука која је потврђена као Европска извршна исправа и друга исправа која је законом одређена као извршна исправа (члан 13.); да ће се поступак извршења обуставити без пристанка извршног дужника ако извршни поверилац повуче предлог за извршење, у целини или делимично, те да ће се одлуком о обустави извршења укинути све спроведене извршне радње ако се тиме не дира у стечена права трећих лица (члан 35. став 8.); да ће се решењем о извршењу на основу веродостојне исправе обавезати извршни дужник да у року од осам дана, а у меничним и чековним споровима у року од три дана од дана достављања решења, намири потраживање заједно са одмереним трошковима и одредити извршење ради остваривања тих потраживања (члан 37. став 4.); да ће се поступак, ако се решење о извршењу побија само у делу којим је одређено извршење, наставити као поступак по приговору против решења о извршењу до нетог на основу извршне исправе, те да ће, ако се решење о извршењу побија у целини или само у делу којим је извршни дужник обавезан да намири потраживање, о приговору одлучити судија који је донео решење о извршењу, па да ће у случају из става 2. овог члана, ако извршни дужник учини вероватним наводе из приговора којим решење побија у делу у ком је обавезан да намири потраживање, суд ставити ван снаге решење о извршењу у делу у коме је одређено извршење и одредити да се поступак наставља као поводом приговора против платног налога и да ће у случају из става 2. овог члана, ако извршни дужник учини вероватним постојање разлога којим решење побија у делу којим је одређено извршење, суд поступити на начин прописан одредбом члана 44. став 1. овог закона или ће доставити списе већу истог суда (члан 49. ст. 1, ст. 2, ст. 4. и ст. 5).
5. Разматрајући наводе подносиоца уставне жалбе о повреди његовог права на правично суђење у предметном извршном поступку, Уставни суд је закључио да подносилац своје тврдње о повреди права зајемченог одредбом члана 32. став 1. Устава заснива на чињеници да је Привредни суд у Београду произвољно применио процесно право на његову штету, погрешно налазећи да решење о извршењу истог суда Ив. 3355/13 од 1. априла 2013. године, које је донето на основу веродостојне исправе , има својство извршне исправе и да то решење производи правно дејство. У конкретном случају, другостепено веће извршног суда је оценило да су испуњени услови за дозволу извршења које је предложено на основу поменутог решења, узимајући у обзир да решењем Привредног суда у Београду Ив. 3355/13 од 8. маја 2014. године, којим је обустављен извршни поступак, нису укинуте спроведене извршне радње у том предмету, па ни решење тог суда Ив. 3355/13 од 1. априла 2013. године.
Испитујући да ли је наведени суд произвољно применио процесно право на штету подносиоца уставне жалбе, Уставни суд је пре свега констатовао да је Закон о извршењу и обезбеђењу из 2011. године предвидео да се новчана потраживања извршних поверилаца остварују на принудан начин у извршном поступку не само ако је та врста потраживања утврђена извршним исправама, већ и ако се њихово постојање доказује на основу веродостојне исправе. Поменути процесни закон је привилеговао извршне повериоце чије је новчано потраживање утврђено на основу веродостојне исправе на тај начин што је омогућио да се извршни поступак покрене на основу наведене документације која представља поуздан доказ да постоји такво потраживање, па та лица не морају да користе редован правни пут у коме се мора издејствовати доношење извршне исправе која би била подобна за покретање извршног поступка у случају када дужник не измири добровољно свој дуг. Дакле, извршни повериоци могу исходовати доношење решења којим се одређује принудно извршење како на основу извршне исправе која се у пракси најчешће јавља као резултат расправања странака у парничном поступку, тако и на основу веродостојне исправе која подразумева да извршни повериоци могу остварити своја потраживања на један олакшани правни начин. Уставни суд напомиње да се специфичност решења о извршењу донетог на основу веродостојне исправе огледа у чињеници да се такво решење састоји из два става изреке , па да такво решење практично садржи две релативно самосталне одлуке. У том смислу, треба истаћи да извршни суд у првом ставу изреке обавезује извршног дужника да у року од осам дана измири своје обавезе према извршном повериоцу, док се другим ставом изреке одређује принудно извршење у случају да извршни дужник не измири добровољно дуг у остављеном року . Такође, Уставни суд је приметио да је Закон о извршењу и обезбеђењу из 2011. године направио разлику у погледу правила поступка по приговору поднетог против решења о извршењу донетог на основу веродостојне исправе у зависности од става изреке тог решења који се побија наведеним редовним правним леком. У случају да се приговором побијало решење у целини или само први став изреке, извршни суд је имао процесно овлашћење да стави ван снаге други став изреке првостепеног решења и одреди да се поступак наставља као да је поднет приговор против платног налога, чиме је даља судбина потраживања извршног повериоца зависила од одлуке парничног суда. Ако се приговором побијао само други став изреке решења којим је одређено принудно извршење, тада је извршни суд поступао као у ситуацији када је приговор изјављен против решења о извршењу донетог на основу извршне исправе, те је у случају усвајања приговора укидао део решења којим је одређено принудно извршење. Самим тим, Уставни суд налази да таква судска одлука не утиче на први став изреке решења о извршењу донетог на основу веродостојне исправе, којим је утврђено потраживање извршног повериоца и извршни дужник обавезан на плаћање одређеног новчаног износа повериоцу у остављеном року. То значи да је решење о извршењу донето на основу веродостојне исправе постало правноснажно у делу којим је утврђено потраживање извршног повериоца, а потом и извршно у случају ако извршни дужник није добровољно испунио обавезу у остављеном року. Полазећи од изнетог, Уставни суд сматра да је Привредни суд у Београду дао довољне, јасне и уставноправно прихватљиве разлоге када је оценио да решење о извршењу тог суда Ив. 3355/13 од 1. априла 2013. године, које је донето на основу веродостојне исправе има карактер извршне исправе, у смислу одредбе члана 13. тачка 1) Закона о извршењу и обезбеђењу из 2011. године, те да су у конкретном случају испуњени процесни услови за дозволу принудног извршења према подносиоцу уставне жалбе као извршном дужнику. Поред тога, Уставни суд је оценио да су неосноване тврдње подносиоца уставне жалбе према којима је решењем о обустављању поступка Привредног суда у Београду Ив. 3355/13 од 8. маја 2013. године стављено ван снаге и наведено решење о извршењу донето на основу веродостојне исправе, па да извршни суд није могао да одреди принудно извршење на основу тог решења. Ово из разлога што обустављање извршног поступка услед повлачења предлога за извршење извршног повериоца према одредби члана 35. став 8. Закона о извршењу и обезбеђењу из 2011. године има за правну последицу само укидање спроведених извршних радњи, а не и стављање ван снаге решења на основу кога је покренуто извршење. Стога је Уставни суд закључио да оспореним решењима није повређено право подносиоца уставне жалбе на правично суђење из члана 32. став 1. Устава.
Уставни суд налази да су неосноване тврдње подносиоца уставне жалбе да је оспореним решењима повређено његово право на једнаку заштиту права из члана 36 . став 1. Устава, јер подносилац није пружио одговарајуће доказе да је веће поступајућег извршног суда у истој чињеничној и правној ситуацији донело другачије одлуке.
Такође, Уставни суд сматра да оспореним решењем донетим по приговору није повређено право подносиоца уставне жалбе на правно средство. Наиме, управо решење Привредног суда у Београду Ипв (И) 353/2014 И. 1328/2014 од 24. јуна 2014. године представља доказ да је подносилац уставне жалбе имао и искористио правно средство (приговор) о коме је одлучило веће надлежног извршног суда, при чему Уставни суд и овога пута наглашава да одредба члана 36. став 2. Устава не јемчи позитиван исход поступка по изјављеном правном средству.
Испитујући наводе подносиоца уставне жалбе о повреди његовог права на имовину из члана 58. став 1. Устава у предметном извршном поступку, Уставни суд је утврдио да подносилац повреду овог права изводи из повреде права на правично суђење. Како је Уставни суд претходно закључио да оспореним решењима није повређено право подносиоца уставне жалбе из члана 32. став 1. Устава, то с у неосноване тврдње подносиоца о повреди његовог права на имовину.
Имајући у виду све изнете разлоге, Уставни суд је одбио уставну жалбу као неосновану, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду (“Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон и 103/15).
6. Сагласно изложеном, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић, с.р.