Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа и судије M илан Станић, др Милан Шкулић, Мирослав Николић, др Драгана Коларић, Татјана Бабић, др Милан Марковић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Д. М . П . из Суботице , на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 11. маја 2017. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Д. М . П . изјављена против решења Основног суда у Суботици Ипв (И). 217/2013 од 12. септембра 2013. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Д. М . П . из Суботице је , 7. фебруара 2014. године, преко пуномоћника Н . К . Р, адвоката из Суботице, Уставном суду поднела уставну жалбу против решења Основног суда у Суботици Ипв (И). 217/2013 од 12. септембра 2013. године, због повреде права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава Републике Србије, права на једнаку заштиту права и на правно средство из члана 36. Устава и права на имовину из члана 58. став 1. Устава.
Подноситељка уставне жалбе наводи да је извршни суд у овом предмету обрачунао законску затезну камату применом конформне методе из члана 3. став 1. Закона о висини стопе затезне камате, а за који је одлуком Уставног суда утврђено да није у сагласности са Уставом, па да је она на основу одредаба члана 61. Закона о Уставном суду поднела предлог за измену појединачног акта и да је поступајући суд само оценио да је обрачун камате извршен у складу са законом који је био на снази у време спровођења извршења. Предлаже да Уставни суд усвоји уставну жалбу, утврди повреду наведених уставних права и право подноситељке на накнаду материјалне и нематеријалне штете.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У поступку пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подноситељке уставне жалбе повређено или ускраћено њено Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је извршио увид у списе предмета Основног суда у Суботици И. 3386/10, па је утврдио следеће чињенице и околности за одлучивање у овој уставноправној ствари:
Правноснажном и извршном пресудом Општинског суда у Суботици П. 2555/08 од 13. априла 2009. године је обавезана тужена Д. М . П, овде подноситељка уставне жалбе, да исплати тужиоцу Републичком фонду за пензијско и инвалидско осигурање новчани износ од 5.828,90 динара са законском затезном каматом почев од дана подношења тужбе, као и трошкове парничног поступка у износу од 6.316,00 динара.
Извршни поверилац Републички фонд за пензијско и инвалидско осигурање је 18. јуна 2010. године поднео Основном суду у Суботици предлог за извршење против извршног дужника Д. М . П, овде подноситељке уставне жалбе, на основу наведеног извршног наслова, тражећи да се извршење спроведе пленидбом ½ зараде коју дужник остварује код њеног послодавца.
Правноснажним решењем Основног суда у Суботици И. 3386/10 од 21. јуна 2010. године је усвојен предлог извршног повериоца и одређено принудно извршење против извршног дужника.
Извршни дужник је поднеском од 21. новембра 2012. године предложила измену решења о принудном извршењу Основног суда у Суботици И. 3386/10 од 21. јуна 2010. године у складу са одредбама члана 61. Закона о Уставном суду, истичући да је законска затезна камата обрачуната по конформној методи из члана 3. став 1. Закона о висини стопе затезне камате, а за који је Уставни суд Одлуком IУз 82/2009 од 12. јула 2012. године утврдио да није у сагласности са Уставом, па да је према налазу вештака економско -финансијске струке она по наведеној методи платила већи износ на име дуга него што повериоцу припада, односно још 187.828,14 динара више него да је камата обрачуната методом простог интересног рачуна.
Основни суд у Суботици је 19. марта 2013. године донео решење И. 3386/10, којим је обуставио овај извршни поступак, указујући да је извршни дужник доставила доказ да је потраживање извршног повериоца намирено у овом предмету. С обзиром на то да извршни дужник након пријема наведеног решења није поднела приговор, решење о обустављању принудног извршења је постало правноснажно.
Извршни дужник је поднеском од 1. јула 2013. године тражила да суд отклони неправилности при спровођењу извршења, напомињући да је платила веће новчане износе на име камате обрачунате применом неуставне конформне методе.
Основни суд у Суботици је решењем И. 3386/10 од 16. јула 2013. године одбио као неоснован захтев извршног дужника за отклањање неправилности при спровођењу извршења, налазећи да је одредбама члана 78. Закона о извршењу и обезбеђењу прописан начин на који извршни дужник може од извршног повериоца потраживати новчани износ који је добио принудном наплатом потраживања.
Извршни дужник је 23. јула 2013. године поднела приговор против првостепеног решења, истичући да је поднела предлог за измену појединачног акта донетог на основу неуставног прописа о коме поступајући извршни суд није одлучио.
Одлучујући о приговору извршног дужника, Основни суд у Суботици је 12. септембра 2013. године донео оспорено решење Ипв (И). 217/2013, којим је одбио као неоснован приговор и потврдио првостепено решење. Другостепено веће је оценило да су наводи приговора извршног дужника без утицаја на правилност спроведеног извршења, имајући у виду да је извршење спроведено по обрачуну каматне стопе према прописима важећим у време спровођења, а да се у другом одговарајућем поступку може тражити враћање имовине извршног дужника која је прешла у имовину извршног повериоца по основу који је касније отпао.
4. Одредбама Устава, на чију се повреду у уставној жалби указује, утврђено је: да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега ( члан 32. став 1.); да се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе и да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу (члан 36.); да се јемчи мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона (члан 58. став 1.).
Одредбама члана 61. Закона о Уставном суду (“Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13-Одлука УС, 40/15-др. закон и 103/15), које су од значаја за одлучивање у овој уставноправној ствари, прописано је да свако коме је повређено право коначним или правноснажним појединачним актом, донетим на основу закона или другог општег акта, за који је одлуком Уставног суда утврђено да није у сагласности с Уставом, општеприхваћеним правилима међународног права, потврђеним међународним уговорима или законом, има право да тражи од надлежног органа измену тог појединачног акта, у складу са правилима поступка у коме је појединачни акт донет, те да се предлог за измену коначног или правноснажног појединачног акта, донетог на основу закона или другог општег акта, за који је одлуком Уставног суда утврђено да није у сагласности с Уставом, општеприхваћеним правилима међународног права, потврђеним међународним уговорима или законом, може поднети у року од шест месеци од дана објављивања одлуке у “Службеном гласнику Републике Србије“, ако од достављања појединачног акта до подношења предлога или иницијативе за покретање поступка није протекло више од две године.
Одредбама Закона о извршењу и обезбеђењу (“Службени гласник РС“, бр. 31/11, 99/11-др. закон, 109/13-Одлука УС, 55/14 и 139/14), које су важиле у време доношења оспореног решења и које су од значаја за одлучивање у овој уставноправној ствари, било је прописано: да странка и учесник могу поднеском захтевати од суда, односно извршитеља да отклоне неправилности учињене у току и поводом спровођења извршења, те да ће се странка или учесник у поступку, ако извршитељ не поступи по захтеву из става 1. овог члана у року од пет радних дана, обратити надлежном суду и да за хтев за отклањање неправилности не задржава спровођење извршења, па да ће суд, ако нађе да је захтев из става 1. овог члана основан, решењем утврдити, а ако је то могуће отклонити, односно наложити отклањање неправилности насталих одлукама и радњама судског извршитеља или извршитеља (члан 74. ст 1, ст. 2. и ст. 5.); да се извршни поступак окончава обуставом или закључењем (члан 75.); да се по намирењу извршног повериоца доноси одлука о закључењу извршног поступка (члан 77.); да ће се поступци извршења и обезбеђења у којима је до дана почетка примене овог закона започето спровођење извршења окончати по одредбама овог закона (члан 358. став 1.).
5. Разматрајући наводе подноситељке уставне жалбе о повреди њеног права на правично суђење у предметном извршном поступку, Уставни суд је закључио да подноситељка своје тврдње о повреди права зајемченог одредбом члана 32. став 1. Устава заснива на томе да је поступајући извршни суд практично прешао преко чињенице да је она поднела предлог за измену решења о принудном извршењу Основног суда у Суботици И. 3386/10 од 21. јуна 2010. године у складу са одредбама члана 61. Закона о Уставном суду, те да другостепено веће није размотрило њене наводе из приговора да је наведеним решењем обрачуната камата применом конформне методе која је проглашена неуставном.
У вези са тим, Уставни суд истиче да се гаранције права на правично суђење односе и на обавезу судова да образложе своје одлуке. Ова обавеза, међутим, не значи да се у одлуци морају дати одговори на сва постављена питања и све изнете аргументе. Мера у којој ова обавеза постоји зависи од природе одлуке, па стога, одлуке судова треба да садрже разлоге који су довољни да одговоре на суштински релевантне чињеничне и правне аргументе странака. У наведеном контексту, Уставни суд је пре свега имао у виду да подноситељка уставне жалбе у конкретном случају оспорава другостепено решење којим је одбијен као неоснован њен приговор и потврђено првостепено решење којим је одбијен као неоснован захтев подноситељке за отклањање неправилности при спровођењу извршења. Полазећи од изнетог, Уставни суд је констатовао да је одредбама члана 74. Закона о извршењу и обезбеђењу из 2011. године de facto проширена палета правних средстава која стоје на располагању странкама ради заштите њихових права у извршном поступку на тај начин што је предвиђен захтев за отклањање неправилности при спровођењу извршења као ново правно средство. Овај захтев је, као специфично правно средство извршне процедуре које може да се изјави током спровођења извршења, постао универзални супститут жалбе, који има за циљ побијање фактичких радњи суда или извршитеља и којим извршни поверилац и извршни дужник могу изразити своје противљење, односно незадовољство начином на к оји се одвија извршни поступак. Захтевом за отклањање неправилности при спровођењу извршења могу се побијати решења и закључци суда или извршитеља, као и фактичке извршне радње које предузимају како суд тако и извршитељ. Дакле, Закон о извршењу и обезбеђењу из 2011. године је појачао правну заштиту странака у извршном поступку, предвиђајући ново правно средство којим су се могле оспоравати акти и радње који су донети, односно предузети у једном специфичном стадијуму извршног поступка као што је фаза спровођења извршења. Међутим, Уставни суд наглашава да из одредаба члана 74. поменутог процесног закона произлази да су странке могле да поднесу захтев за отклањање неправилности при спровођењу извршења само до окончања извршног поступка.
Са друге стране, Уставни суд истиче да је Закон о извршењу и обезбеђењу из 2011. године, који се примењивао од 17. септембра 2011. године на предметни извршни поступак у коме је донето оспорено другостепено решење, познавао две врсте одлука на основу којих је могао да се оконча поступак принудног извршења, а то су одлука о закључењу поступка, која се доносила у случају потпуног намирења потраживања извршног повериоца, као и одлука о обустављању поступка, која се доносила у случају постојања било ког разлога који спречава принудно извршење (укидање, преиначење, поништење или стављање ван снаге извршне исправе на основу које је покренут извршни поступак, смрт странке која нема наследника, пропаст предмета извршења, непостојање имовине на којој се може спровести извршење итд.).
Полазећи од свега наведеног, а узимајући у обзир да је овај извршни поступак правноснажно окончан (извршни суд је грешком донео решење о обустављању извршења упркос постојању разлога за закључење поступка, а подноситељка уставне жалбе није поднела приговор против тог решења, имајући у виду да извршни суд није одлучио о њеном предлогу за измену појединачног акта – решења о принудном извршењу, који је поднет на основу одредаба члана 61. Закона о Уставном суду) пре него што је подноситељка уставне жалбе поднела захтев за отклањање неправилности при спровођењу извршења, Уставни суд сматра да су неосноване тврдње подноситељке према којима је Основни суд у Суботици у конкретном случају морао да цени основаност њеног захтева за измену појединачног акта донетог на основу закона који је проглашен неуставним. При томе, Уставни суд налази да чињеница да је поступајући извршни суд погрешно донео решење о одбијању захтева подноситељке уставне жалбе за отклањање неправилности при спровођењу извршења уместо решења о одбачају наведеног правног средства, није довела у питање правичност предметног извршног поступка по подноситељку. Из тих разлога, Уставни суд је оценио да оспореним другостепеним решењем није повређено право подноситељке уставне жалбе на правично суђење из члана 32. став 1. Устава.
Такође, Уставни суд је утврдио да уставна жалба не садржи ниједан навод којим би се образложила тврдња подноситељке да је у предметном извршном поступку повређено њено право на једнаку заштиту права и правно средство из члана 36. Устава.
Испитујући наводе подноситељке уставне жалбе о повреди њеног права на имовину из члана 58. став 1. Устава у другостепеном извршном поступку, Уставни суд је утврдио да подноситељка повреду овог права изводи из повреде права на правично суђење. Како је Уставни суд претходно закључио да оспореним решењем није повређено право подноситељке уставне жалбе из члана 32. став 1. Устава, то су неосноване тврдње подноситељке о повреди њеног права на имовину.
Имајући у виду све изнете разлоге, Уставни суд је одбио уставну жалбу као неосновану, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду.
6. Сагласно изложеном, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42 б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић, с.р.