Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа и судије Милан Станић, др Милан Шкулић, Мирослав Николић, др Драгана Коларић, Татјана Бабић, др Милан Марковић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Марлене Пришлин Мушкић из Загреба, Република Хрватска, на основу члана 164. став 4. у вези са члан ом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 13. јула 2017. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Марлене Пришлин Мушкић изјављена против пресуде Управног суда У. 18386/13 од 2. октобра 2015. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Марлене Пришлин Мушкић из Загреба, Република Хрватска, преко пуномоћника Елизабете Ненин, адвоката из Београда, поднела је Уставном суду, 2. децембра 2015. године, уставну жалбу против пресуде Управног суда У. 18386/13 од 2. октобра 2015. године, због повреде „Уставом признатих права странаца“ из члана 17. Устава и начела о забрани дискриминације из члана 21. Устава Републике Србије, као и због повреде права на правично суђење, на једнаку заштиту права, на правно средство и на имовину, зајемчених одредбама члана 32. став 1. и чл. 36. и 58. Устава. Уставна жалба је, такође, изјављена због повреде члана 14. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода и члана 1. Протокола 12 уз Европску конвенцију. Подноситељка је уз допуну уставне жалбе од 21. априла 2016. године доставила пресуду Управног суда У. 5134/14 од 24. марта 2016. године.
Уставном жалбом је оспорена пресуда донета у управном спору по тужби подноситељке уставне жалбе поднетој против решења Министарства финансија, којим је окончан управни поступак одлучивања о захтеву подноситељке за враћање одузете имовине.
У уставној жалби се повреда права на образложену одлуку, као саставног дела права на правично суђење, образлаже тиме да се оцена Управног суда дата у оспореној пресуди заснива искључиво на одредби члана 5. став 1. тачка 5) Закона о враћању одузете имовине и обештећењу, па је, по мишљењу подноситељке, нејасно како је из наведене одредбе закона Управни суд закључио да она као хрватски држављанин нема право на повраћај имовине.
Подноситељка уставне жалбе указује да се код земаља које су уређивале поступак враћања одузете имовине, међу које спада и Република Хрватска, право страних држављана на враћање имовине утврђује на основу прописа тих држава о поступку реституције и могућности српских држављана да остваре право на враћање и обештећење у тој држави. У прилог тврдњи о постојању реципроцитета, подноситељка је, поред осталог, навела садржину одредаба члана 10. Закона о накнади за имовину одузету за време југословенске комунистичке владавине и доставила пресуду Врховног суда Хрватске број: Узз-20/08-2 од 26. маја 2010. године.
У уставној жалби истиче и повреда „Уставом признатих права странаца“ из члана 17. Устава и начела о забрани дискриминације из члана 21. Устава, јер су надлежни органи, према тврдњи подноситељке, одбили захтев за повраћај одузете имовине искључиво из разлога што је она страни држављанин.
Подноситељка уставне жалбе, такође, указује на различито поступање Управног суда суда приликом утврђивања постојања реципроцитета са Републиком Хрватском у погледу права по основу одузете имовине, у прилог чему је доставила пресуду тог суда У. 5134/14 од 24. марта 2016. године.
Уставном жалбом се предлаже да Суд утврди повреду означених начела и права, поништи оспорени акт и утврди право подноситељке на накнаду штете.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, на основу увида у оспорене акте и осталу достављену документацију, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за решавање ове уставносудске ствари:
Решењем Агенције за реституцију – Подручна јединица Београд број 46-001713/2012 од 22. априла 2013. године одбијен је као неоснован захтев Марлене Пришлин Мушкић, овде подноситељке уставне жалбе, за враћање имовине означене у решењу, одузете од Рудолфа Кратохвила решењем Комисије за национализацију од 16. децембра 1959. године. Агенција за реституцију је у образложењу решења констатовала: да је подноситељка захтева хрватска држављанка; да је у Републици Хрватској питање накнаде одузете имовине регулисано Законом о накнади за имовину одузету за време југословенске комунистичке владавине; да је одредбом члана 9. наведеног закона прописано да се права из тог закона признају физичком лицу - ранијем власнику, односно његовим законским наследницима првога наследног реда; да, према члану 10. став 2. наведеног закона, права прописана овим законом могу стећи и страна физичка и правна лица ако се то утврди међудржавним споразумима; да је одредбом члана 5. став 1. тачка 5) Закона о враћању одузете имовине и обештећењу прописано да право на враћање имовине или обештећење има физичко лице - страни држављанин, а у случају његове смрти или проглашења умрлим, његови законски наследници, под условом реципроцитета; да из обавештења Министарства спољних послова од 25. јануара 2013. године произлази да није закључен билетарни уговор којим је регулисано питање реституције; да из обавештења Министарства финансија и привреде од 25. децембра 2012. године произлази да у смислу одредбе члана 10. став 2. Закона о накнади за имовину одузету за време југословенске комунистичке владавине, између Републике Хрватске и Републике Србије не постоји међудржавни споразум, којим су уређена права по основу реституције; да је увидом у решење о наслеђивању Општинског суда у Загребу О. 4411/76 од 19. маја 1977. године утврђено да је подноситељка захтева оглашена за тестаменталног наследника пок. Рудолфа Кратохвила, те да је он од крвних сродника оставио брата Ота Кратохвила. Агенција за реституцију је, полазећи од свега наведеног, оценила да не постоји реципроцитет када је у питању враћање одузете имовине српских држављана у Републици Хрватској. Даље је оцењено да подноситељка нема право на враћање одузете имовине односно обештећење, јер се не може сматрати законским наследником у смислу одредаба члана 5. Закона о враћању одузете имовине и обештећењу, којим је прописано да право на враћање имовине или обештећење има физичко лице, домаћи или страни држављанин, а у случају његове смрти или проглашења умрлим, његови законски наследници; да подноситељка не поседује активну легитимицију као услов за остваривање права на реституцију, будући да је рођака пок. супруге бившег власника; да је наведена чињеница утврђена увидом у предмет Агенције за реституцију број 46-001713/2012, и то читањем извода из матичне књиге рођених за Марију Пришлин, мајку подноситељке и за Марију Кратохвил, пок. супругу бившег власника Рудолфа Кратохвила.
Пре доношења првостепеног решења, Агенција за реституцију је од Министарства правде и државне управе прибавила обавештење о постојању реципроцитета у погледу права страних држављана на враћање имовине и обештећење број 762-02-2988/2012-07 од 7. марта 2013. године, у коме се наводи: да у погледу земаља које су уређивале поступак реституције, то министарство није надлежно за давање мишљења о постојању реципроцитета, већ да у тим случајевима, у смислу одредаба члана 5. Закона о враћању одузете имовине и обештећењу, Агенција за реституцију утврђује постојање реципроцитета по службеној дужности; да је Министарство правде и државне управе надлежно за давање објашњења о реципроцитету у стицању права својине на непокретностима правним пословима међу живима и наслеђивањем, за државе које нису спроводиле поступак реституције.
Решењем Министарства финансија – Сектор за имовинско-правне послове број 46-00-00394/2013-13 од 6. септембра 2013. године одбијена је жалба подноситељке изјављена против наведеног решења Агенције за реституцију. У образложењу овог другостепеног решења је, поред осталог, наведено да подноситељка нема право на враћање предметне имовине у смислу одредаба члана 5. став 1. тач. 1) и 5) Закона о враћању одузете имовине односно обештећењу, будући не спада у круг законских наследника бившег власника у смислу члана 8. Закона о наслеђивању, нити га може наследити по праву представљања у смислу члана 10. истог закона.
Оспореном пресудом Управног суда У. 18386/13 од 2. октобра 2015. године одбијена је као неоснована тужба подноситељке уставне жалбе поднета против наведеног коначног решења Министарства финансија. Управни суд је у образложењу оспорене пресуде, поред осталог, навео: да је у поступку пред првостепеним органом утврђено да је подноситељка држављанка Републике Хрватске, да између Републике Србије и Републике Хрватске не постоји међудржавни споразум, односно билатерални уговор којим су уређена права по основу реституције, „што је нужан услов прописан одредбом члана 5. став 1. тачка 5) Закона о враћању одузете имовине и обештећењу“; да подноситељка није у сродству са „ранијим сопственицима у правој линији, већ је побочни сродник (сестричина ранијег власника)“; да је, имајући у виду наведено, правилно поступио тужени орган када је жалбу подноситељке одбио као неосновану.
Пресудом Управног суда У. 5134/14 од 24. марта 2016. године, којом подноситељка указује на различито поступање тог суда приликом утврђивања постојања реципроцитета са Републиком Хрватском у погледу права по основу одузете имовине, уважена је тужба Н.Ш. и Г.О. из Осијека, поништено решење Министарства финансија којим је коначно одлучено о њиховом захтеву за враћање одузете имовине и предмет враћен туженом органу на поновно одлучивање. Управни суд је у образложењу наведене одлуке констатовао: да су тужиље, које су хрватске држављанке, законске наследнице бившег власника; да је дописом Министарства финансија и привреде, односно Министарства спољних послова, Агенција за реституцију обавештена да између Републике Хрватске и Републике Србије не постоји међудржавни споразум, односно билетарни уговор којим су уређена права по основу реституције; да је, полазећи од наведеног, тужени орган закључио да између Републике Србије и Републике Хрватске не постоји реципроцитет, као ни закључен међудржавни споразум, односно билатерални уговор, који је као услов предвиђен одредбом члана 5. став 1. тачка 5) Закона о враћању одузете имовине и обештећењу, те нису испуњени услови за враћање одузете имовине. Управни суд је оценио да се закључак туженог органа не може прихватити као правилан, јер се наведеним законом даје право страном физичком лицу на враћање имовине под условом реципроцитета, а не под условом потписаног споразума или билатералног уговора са државом чији је држављанин. Стога је, по оцени Управног суда, Агенција за реституцију била дужна да по службеној дужности утврди да ли постоји правни или фактички реципроцитет између двеју држава, односно да, ако је законом Републике Хрватске дато право држављанима Републике Србије на враћање одузете имовине, прибави службеним путем податке о томе да ли је надлежни хрватски орган, поступајући по захтевима држављана Републике Србије, позитивно одлучио, без икаквог условљавања или дискриминације у односу на друге подносиоце захтева.
4. Одредбама Устава на чију повреду указује подноситељка уставне жалбе утврђено је: да странци, у складу са међународним уговорима, имају у Републици Србији сва права зајемчена Уставом и законом, изузев права која по Уставу и закону имају само држављани Републике Србије (члан 17.); да су пред Уставом и законом сви једнаки и да свако има право на једнаку законску заштиту, без дискриминације (члан 21. ст. 1. и 2.); да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе и да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу (члан 36.); да се јемчи мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона, да право својине може бити одузето или ограничено само у јавном интересу утврђеном на основу закона, уз накнаду која не може бити нижа од тржишне, да се законом може ограничити начин коришћења имовине, да је одузимање или ограничење имовине ради наплате пореза и других дажбина или казни, дозвољено само у складу са законом (члан 58.).
С обзиром на то да се одредбе члана 14. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода и члана 1. Прот окола 12 уз Европску конвенцију, по својој суштини, не разликују од одредаба члана 21. ст. 1. и 2. Устава, Уставни суд је истакнуте повреде права ценио у односу на одредбе Устава.
За одлучивање о овој уставној жалби од значаја су и одредбе следећих закона и других прописа:
Одредбама члана 5. Закона о враћању одузете имовине и обештећењу („Службени гласник РС“, број 72/11) прописано је: да право на враћање имовине или обештећење има домаће физичко лице које је бивши власник одузете имовине, а у случају његове смрти или проглашења умрлим – његови законски наследници, утврђени у складу са прописима који уређују наслеђивање у Републици Србији и са одредбама овог закона (став 1. тачка 1)); да право на враћање имовине или обештећење има физичко лице - страни држављанин, а у случају његове смрти или проглашења умрлим, његови законски наследници, под условом реципроцитета (став 1. тачка 5)); да право на враћање имовине или обештећење нема физичко лице - страни држављанин, односно његови законски наследници, за које је обавезу обештећења преузела страна држава по основу међународног уговора, ни физичко лице – страни држављанин, односно његови законски наследници, који су и без постојања међународног уговора, обештећени или им је право на враћање имовине признато правом стране државе (став 3. тач. 1) и 2)); да постојање реципроцитета са страном државом и међународног уговора, у смислу овог члана, утврђује Агенција по службеној дужности (став 5.).
Одредбама Закона о наслеђивању („Службени гласник РС“, 46/95, 101/03 и 6/15) прописано је: да на основу закона, оставиоца наслеђују – његови потомци, његови усвојеници и њихови потомци, његов брачни друг, његови родитељи, његови усвојиоци, његова браћа и сестре и њихови потомци, његови дедови и бабе и њихови потомци и његови остали преци (члан 8.); да ако оставиочево дете не може или неће да наследи, његов део на једнаке делове наслеђују његова деца (унуци оставиочеви), а кад неки од оставиочевих унука не може или неће да наследи, његов део на једнаке делове наслеђују његова деца (праунуци оставиочеви) и тако редом све докле има оставиочевих потомака (члан 10.).
Одредбама Закона о накнади за имовину одузету за време југословенске комунистичке владавине („Народне новине“, бр. 92/96...118/01) прописано је: да се права из овога Закона признају физичком лицу – бившем власнику, односно његовим законским нас ледницима првог наследнога реда (члан 9. став 1.); да се у погледу права насл еђивања примењују одредбе Закона о наслеђивању, ако овим законом није друкчије прописано (члан 9. став 2.); да бивши власник нема право на накнаду за одузету имовину у случају када је питање накнаде решено међудржавним споразумима (члан 10. став 1.); да изузетно од одредбе става 1. овога члана, права прописана овим законом могу стећи и страна физичк а и правна лица ако се то утврди међудржавним споразумима (члан 10. став 2.).
Законом о наслеђивању Републике Хрватске („Народне новине“, бр. 48/03...33/15) прописано је: да оставиоца наслеђују пре свих његова деца и његов брачни друг (члан 9. став 1.); да лица из става 1. овога члана наслеђују на једнаке делове (члан 9. став 2.); да део оставине који би припао раније умрлом детету да је надживело оставиоца насл еђују његова деца, оставиочеви унуци, на једнаке делове, а ако је неки од унука ум ро пре оставиоца, онда део који би њему припао да је био жив у часу оставиочеве смрти наслеђују његова деца, праунуци оставиоца, на једнаке делове, и тако редом све докле има оставиочевих потомака (члан 10.).
5. Подноситељка уставне жалбе сматра да јој је оспореном пресудом повређено право на правично суђење, будући да је Управни суд оцену о недозвољености њеног захтева за враћање одузете имовине засновао искључиво на одредби члана 5. став 1. тачка 5) Закона о враћању одузете имовине и обештећењу. Подноситељка, такође, указује да из одредаба члана 10. Закона о накнади за имовину одузету за време југословенске комунистичке владавине и пресуде Врховног суда Хрватске број: Узз-20/08-2 од 26. маја 2010. године произлази да је изједначен правни положај ранијих власника, без обзира на њихово држављанство.
Оцењујући ове наводе уставне жалбе са становишта одредбе члана 32. став 1. Устава, Суд је имао у виду да се уставна гаранција наведеног права, поред осталог, састоји у томе да одлука суда о нечијем праву или обавези мора бити донета у поступку који је спроведен у складу са важећим процесним законом, применом релевантног материјалног права и образложена на уставноправно прихватљив начин, јер би се у противном могло сматрати да је производ произвољног и правно неутемељеног становишта поступајућег суда. Уставни суд такође указује да се једна од гаранција означеног уставног права односи на обавезу суда да образложи своју одлуку (видети пресуду Европског суда за људска права Руиз Торија против Шпаније, од 9. децембра 1994. године, § 29.). Приликом давања одговора на питање да ли образложење судске одлуке задовољава стандарде права на правично суђење требало би водити рачуна о околностима конкретног случаја и природи одређене одлуке. С обзиром на то да се у управном спору проверава законитост коначног управног акта на подлози чињеница утврђених у управном поступку, то не постоји обавеза суда да образлаже све наводе тужбе, уколико су они већ истицани у управном поступку који је претходио управном спору и у том поступку били оцењени.
Испитујући уставноправну прихватљивост оцене Управног суда изнете у оспореном акту, да је непостојање међународног споразума, односно билатералног уговора између Републике Србије и Републике Хрватске о решавању питања реституције, доказ да не постоји реципроцитет између наведених држава када је у питању враћање одузете имовине, Уставни суд је констатовао да одредбе члана 10. ст. 1. и 2. Закона о накнади за имовину одузету за време југословенске комунистичке владавине упућују на закључак да ранији власник који је страни држављанин има право на накнаду за одузету имовину, уколико питања реституције нису решена међудржавним споразумом, а ако јесу – само изузетно може стећи то право, ако се то утврди међудржавним споразумом. Из одредбе члана 5. став 3. тачка 1) Закона о враћању одузете имовине и обештећењу, по оцени овог суда, произлази да бивши власник који је страни држављанин нема право на враћање имовине или обештећење, ако је за њега ту обавезу преузела страна држава по основу међународног уговора или је на други начин обештећен. Полазећи од наведеног, Уставни суд налази да нема уставноправног утемељења становиште изражено у оспореној пресуди да бивши власници који су држављани оних држава које су уредиле питање враћања имовине, немају право на враћање имовине, уколико Република Србија није закључила са тим државама међудржавни споразум или билатерални уговор којим је регулисано то питање. Наведено становиште Уставни суд је изразио у Одлуци Уж-3218/2015 од 9. новембра 2016. године, која је објављена на интернет страници: www.ustavni.sud.rs.
Оцењујући да ли је наведено тумачење меродавног материјалног права од стране Управног суда имало за последицу повреду права подноситељке уставне жалбе на правично суђење, Уставни суд је имао у виду да је Агенција за реституцију одбила предметни захтев подноситељке уставне жалбе за враћање имовине, поред осталог, јер је утврдила да се подноситељка не може сматрати законским наследником у смислу одредаба члана 5. Закона о враћању одузете имовине и обештећењу, будући да није у крвном сродству са бившим власником, већ је рођака пок. супруге бившег власника. Уставни суд је констатовао да је у образложењу оспорене пресуде очигледном омашком наведено да подноситељка није у сродству са „ранијим сопственицима у правој линији, већ је побочни сродник (сестричина ранијег власника)“, али је нашао да ова грешка Управног суда није била од утицаја на остваривање права подноситељке на правично суђење у предметном поступку.
Уставни суд, такође, констатује да, сагласно наведеној одредби члана 5. став 1. Закона о враћању одузете имовине и обештећењу, п раво на враћање имовине или обештећење има домаће физичко лице које је бивши власник одузете имовине, а у случају његове смрти или проглашења умрлим - његови законски наследници, утврђени у складу са Законом о наслеђивању и са одредбама овог закона (тачка 1)), те да наведена права има и физичко лице - страни држављанин, а у случају његове смрти или проглашења умрлим, његови законски наследници, под условом реципроцитета (тачка 5)). Из наведених одредаба чл. 8. и 10. Закона о наслеђивању произлази да на основу закона, оставиоца наслеђују: његови потомци, његови усвојеници и њихови потомци, његов брачни друг, његови родитељи, његови усвојиоци, његова браћа и сестре и њихови потомци, његови дедови и бабе и њихови потомци и његови остали преци, са правом представљања. Из тога даље следи да лице које није у крвном сродству са оставиоцем, већ је сродник брачног друга оставиоца не може бити позван на наслеђе иза смрти оставиоца, па стога не може имати ни права по основу Закона о враћању одузете имовине и обештећењу.
Имајући у виду да је у предметном управном поступку утврђено да подноситељка уставне жалбе није законски наследник бившег власника одузете имовине, а да право на враћање имовине или обештећење имају, под условом реципроцитета, законски наследници бившег власника – страни држављани, Уставни суд налази да је уставноправно прихватљива оцена Управног суда да побијаним решењем Министарства финансија није повређен закон на штету подноситељке уставне жалбе. Имајући у виду да је наведена оцена заснована на чињеницама и доказима утврђеним у поступку пред Агенцијом за реституцију, да се другостепени орган позвао на одредбе члана 5. став 1. тач. 1) и 5) Закона о враћању одузете имовине и обештећењу – чијом применом је оценио да је захтев подноситељке уставне жалбе неоснован, а да је Управни суд прихватио у свему разлоге управних органа за одлуку о захтеву и жалби подноситељке, Уставни суд налази да подноситељки уставне жалбе није повређено право на образложену судску одлуку, као саставни део права на правично суђење. Овај суд, такође, налази да у поступку који је окончан оспореним актом није било основа за испитивање постојања реципроцитета у остваривању права на враћање имовине, будући да је претпоставка за остваривање тог права – да је подносилац захтева бивши власник, односно његов законски наследник. Како у конкретном случају наведена претпоставка није била испуњена, то подноситељка није могла остварити права по основу Закона о враћању одузете имовине и обештећењу, ни у случају да се таквим захтевом обратила Агенцији за реституцију као држављанка Републике Србије.
Полазећи од свега изложеног, Уставни суд је одбио као неосновану уставну жалбу изјављену због повреде права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, са гласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 -Одлука УС, 40/15-др. закон и 103/15).
6. Подноситељка уставне жалбе, такође, сматра да јој је оспореном пресудом Управног суда повређено право на једнаку заштиту права, будући да је исти суд пресудом У. 5134/14 од 24. марта 2016. године, “у истој ситуацији“ уважио тужбу хрватских држављанки, налазећи да је Агенција за реституцију била дужна да по службеној дужности утврди да ли постоји фактички реципроцитет између двеју држава, односно да ли је надлежни хрватски орган, поступајући по захтевима држављана Републике Србије, позитивно одлучио, без икаквог условљавања или дискриминације у односу на друге подносиоце захтева.
Постојање повреде означеног права, гарантованог одредбом члана 36. став 1.Устава, Суд утврђује полазећи од уставне гарантије којом се обезбеђује заштита од арбитрерног одлучивања судова и других државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења. Та заштита се, поред осталог, огледа у обавези надлежних органа да у истоврсним случајевима једнако одлучују, како примена истог меродавног права на битно истоврстан чињенични и правни основ не би имала битно различит правни исход у односу на права и обавезе субјеката у истом правном положају.
Одступање од постојеће судске праксе, односно промена правног схватања подразумева да постоји идентитет чињеничног и правног основа у управним поступцима који су окончани управним актима чија је законитост оцењивана у наведеним предметима Управног суда. Уставни суд је, с тим у вези, констатовао да је у управном поступку који је правноснажно окончан оспореном пресудом утврђено да подноситељка уставне жалбе није међу законским наследницима бившег власника, због чега је, поред осталог, одбијен њен захтев за враћање имовине. С друге стране, из образложења достављене пресуде Управног суда У. 5134/14 од 24. марта 2016. године произлази да су тужиље законски наследници бивше власнице имовине која је била предмет враћања. Налазећи да не постоји идентитет чињеничног и правног основа у поступцима по наведеним захтевима за враћање имовине који су претходили одлучивању суда у управном спору, Уставни суд је утврдио да подноситељки уставне жалбе оспореном пресудом није повређено ни право на једнаку заштиту права, зајемчено чланом 36. став 1. Устава, те је уставну жалбу и у овом делу одбио као неосновану, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду.
Уставни суд није посебно разматрао уставну жалбу са становишта права на имовину гарантованог чланом 58. Устава, јер се разлози уставне жалбе о повреди тог права заснивају на истим разлозима које је овај суд већ испитивао оцењујући повреду права на правично суђење.
Подноситељка уставне жалбе, такође, сматра да су оспореним актом повређена начела из чл. 17. и 21. Устава, јер је њен захтев за повраћај одузете имовине одбијен „искључиво из разлога што је страни држављанин“. С обзиром на то да у поступку по уставној жалби није утврђена повреда нити ускраћивање било ког Уставом зајемченог права на које се подноситељка уставне жалбе позива, Уставни суд оцењује да оспореним актом нису повређена ни начела из чл. 17 . и 21. Устава.
7. С обзиром на изложено, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић