Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа и судије Милан Станић, др Милан Шкулић , Мирослав Николић, др Драгана Коларић , Татјана Бабић, др Милан Марковић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Слађанe Најданов из Врања, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 1. јуна 201 7. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Слађане Најданов изјављена због повреде права на суђење у разумном року и права на суђење без одуговлачења, из члана 32. став 1. и члана 33. став 6. Устава Републике Србије, у прекршајном поступку који је вођен пред Прекршајним судом у Врању – Одељење у Бујановцу у предмету 5765/11 .
О б р а з л о ж е њ е
1. Слађана Најданов из Врања је, 20. новембра 2012. године, Уставном суду поднела уставну жалбу због повреде права на суђење у разумном року и повреде посебних права окривљеног, зајемчених одредбама чл. 32. и 33 . Устава, у прекршајном поступку који је вођен пред Прекршајним судом у Врању – Одељење у Бујановцу у предмету 5765/11.
Подноситељка уставне жалбе је навела да се од 1. септембра 2011. године пред Прекршајним судом у Врању против ње води прекршајни поступак због "наводно учињеног" царинског прекршаја, који до дана подношења уставне жалбе није окончан, па су јој услед неоспособљености судије, несавесног рада или злоупотребе положаја повређена означена уставна права и нанета велика материјална и нематеријална штета . Захтевала је утврђивање повреде наведених уставних права и упућивање на подношење захтева за накнаду штете Комисији за накнаду штете Министарства правде.
Како из навода уставне жалбе произлази да се подноситељка позива на повреду права на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава и на повреду права на суђење без одуговлачења из члана 33. став 6. Устава, Уставни суд је уставну жалбу разматрао у односу на ова права.
2. Према одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном претходном поступку , утврдио :
- да је Министарство финансија, Управа царина, Царинарница Ниш, против подноситељке као окривљене, 1. септембра 2011. године, поднело Прекршајном суду у Врању захтев за покретање прекршајног поступка ПЗ. 156/11, због прекршаја из члана 296. у вези члана 292. став 1. тачка 3) Царинског закона (кориш ћење путничког возила пореклом из иностранства, које није пријављено царинском органу приликом уношења у царинско подручје Републике Србије);
- да је Прекршајни суд у Врању 27. септембра 2011. године донео решење о покретању прекршајног поступка;
- да је окривљена, ради саслушања, позвана пред суд 24. новембра 2011. године, али је саслушање одложено јер је захтевала рок ради ангажовања браниоца;
- да је 12. децембра 2011. године, у присуству ангажованог браниоца, окривљена саслушана пред судом у вези прекршаја који јој је стављен на терет;
- да је 1. октобра 2012. године саслушан сведок, полицајац ПУ Врање С.М. који је открио прекршај;
- да је суд 4. октобра 2012. године од ПУ Врање тражио допунска обавештења;
- да је 20. новембра 2012. године Прекршајни суд у Врању – Одељење у Бујановцу донео пресуд у Пр. 5765/11, којом је окривљену огласио кривом за прекршај који јој је стављен на терет и осудио је на новчану казну у износу од 60.000,00 динара, уз изрицање заштитне мере одузимања предмета прекршаја – путничког возила;
- да је, одлучујући о жалби окривљене изјављеној против првостепене пресуде Виши прекршајни суд – Одељење у Нишу, донео 16. јануара 2013. године пресуду Прж. 41/13, којом је укинуо претходно донету првостепену пресуду и предмет вратио Прекршајном суду у Врању – Одељење у Бујановцу, на поновно одлучивање;
- да је првостепени Прекршајни суд 18. марта 2013. године донео нову пресуду Пр. 608/13, којом је окривљену поново огласио кривом за прекршај који јој је стављен на терет и осудио је на новчану казну у износу од 60.000,00 динара, уз изрицање заштитне мере одузимања предмета прекршаја – путничког возила;
- да је Виши прекршајни суд – Одељење у Нишу, одлучујући о жалбама окривљене и оштећене , бугарске рент-а-кар агенције, која је власник одузетог путничког возила, донео 6. јуна 2013. године пресуду Прж. 9270/13, којом је изјављене жалбе одбио као неосноване и првостепену пресуду потврдио;
- да је првостепена пресуда постала прав носнажна 6. јуна и извршна 5. јула 2013. године.
4. Одредбом члана 32. став 1. Устава, на чију повреду се позива подноситељка у уставној жалби, утврђено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега, док је одредбом члана 33. став 6. Устава утврђено да свако коме се суди за кривично дело има право да му се суди без одуговлачења.
5. Подноситељка истиче да су јој право на суђење у разумном року и право на суђење без одуговлачења повређени тиме што, до дана подношења уставне жалбе, оспорени прекршајни поступак није окончан, услед неоспособљености судије, несавесног рада или злоупотребе положаја поступајућег судије.
С обзиром на то да је оспорени прекршајни поступак спроведен и окончан пре него што је Уставни суд приступио одлучивању, Уставни суд је оцену повреде означених уставних права вршио у односу на целокупан прекршајни поступак.
Имајући у виду да се, према већ утврђеној судској пракси Уставног суда и Европског суда за људска права, разумна дужина трајања кривичног поступка не оцењује искључиво према дужини трајања самог поступка, већ да она зависи и од других чинилаца, као што су сложеност чињеничних и правних питања у поступку, понашање подносиоца уставне жалбе током поступка, поступање надлежног суда и значај предмета расправљања за подносиоца, ови се чиниоци морају процењивати у сваком појединачном случају, према његовим специфичним околностима, о чему је Уставни суд у низу донетих одлука дао тумачење.
Испитујући наведене критеријуме ради утврђивања евентуалне повреде права на суђење у разумном року и права на суђење без одуговлачења у конкретном случају, Уставни суд је утврдио да у овом предмету није било посебно сложених правних и чињеничних питања која би захтевала обиман и дуготрајан доказни поступак. Задатак прекршајног суда је у конкретном поступку био да потпуно и правилно утврди чињенично стање код оптужења да је окривљена користила путничко возило бугарске рент-а-кар агенције, значи возило пореклом из иностранства, које није пријављено царинском органу приликом уношења у царинско подручје Репу блике Србије, при чему окривљена није поседовала путну исправу, односно задатак прекршајног суда је био да утврди да ли је окривљена испуњавала било који од услова који би јој омогућавали да на територији Републике Србије ко ристи страно (бугарско) путничко возило без пријављивања надлежном царинском органу (привремено пребивалиште у иностранству, повратак из иностранства у Републику Србију и сл .).
Према разлозима због којих прво саслушање окривљене није одржан о, подноситељка уставне жалбе није доприне ла дужем трајању оспореног прекршајног поступка.
Динамика којом је суд спровео прекршајни поступак је у потпуности прихватљива и не указује на то да је суд непотребно одуговлачио поступак, посебно имајући у виду да је прва пресуда донета након нешто више од годину дана од покретања, да је поступак поновљен, те да је прав носнажно окончан за нешто више од 20 месеци, што, по мишљењу Уставног суда, представља окончање поступка у примереном и разумном року.
С обзиром на сложеност правних и чињеничних питања које је у овом поступку било потребно утврдити и разјаснити, динамику којом је суд спровео поступак, као и остале радње које су судови у овом поступку предузимали, Уставни суд је оценио да се у конкретном случају не може говорити о неажурности поступајућих судова, односно о томе да су судови непотребно одуговлачили поступак и да је поступак трајао неразумно дуго.
Следствено наведеном, Уставни суд је утврдио да, у конкретном случају, подноситељки уставне жалбе ни је повређен о прав о на суђење у разумном року и право на суђење без одуговлачења из члана 32. став 1. и члана 33. став 6. Устава.
Имајући у виду наведено, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („ Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС , 40/15 – др. закон и 103/15), уставну жалбу одбио као неосновану.
6. Полазећи од изложеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић