Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа, и судије Братислав Ђокић, др Милан Шкулић, Снежана Марковић, др Тијана Шурлан, др Јован Ћирић, Сабахудин Тахировић и др Тамаш Корхец ( Korhecz Tamás), чланови Већа , у поступку по уставној жалби М. Р . и Р . Р, обојице из Београда, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 22. јуна 2017. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба М. Р . и Р . Р . изјављена против решења Вишег суда у Београду – Посебно одељење Кв.По1. 65/15 од 6. фебруара 2015. године, Кв.По1. 120/15 од 6. марта 215. године и Кв. По1. 238/15 од 21. априла 2015. године, као и решења Апелационог суда у Београду – Посебно одељење К ж2.По1. 62/15 од 24. фебруара 201 5. године и К ж2.По1. 113/15 од 23. марта 201 5. године у односу на истакнуте повреде права из члана 27. став 1. и члана 31. став 1. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
О б р а з л о ж е њ е
1. М. Р . и Р . Р, обојица из Београда, су 27. марта 201 5. године, преко пуномоћника З. Д . Н, адвоката из Београда, Уставном суду поднели уставну жалбу против решења Вишег суда у Београду - Посебно одељење Кв.По1. 65/15 од 6. фебруара 201 5. године и решења Апелационог суда у Београду – Посебно одељење Кж2.По1. 62/15 од 24. фебруара 201 5. године, због повреде права на слободу, права на ограничено трајање притвора, права на правично суђење и на суђење у разумном року, посебног права окривљеног да му се суди без одуговлачења, права на претпоставку невиности и права на једнаку заштиту права и на правно средство, зајемчених одредбама члана 27. став 1, члана 31. став 1, члана 32. став 1, члана 33. став 6, члана 34. став 3. и члана 36. став 1. Устава Републике Србије, која је заведена под бројем Уж-2237/2015.
М. Р . и Р . Р . су , 22. априла 201 5. године, преко истог пуномоћника, поднели Уставном суду уставну жалбу против решења Вишег суда у Београду – Посебно одељење Кв.По1. 120/15 од 6. марта 201 5. године и решења Апелационог суда у Београду – Посебно одељење Кж2.По1. 113/15 од 23. марта 201 5. године, због повреде права из члана 27. став 1, члана 31. став 1, члана 32. став 1, члана 33. став 6, члана 34. став 3. и члана 36. Устава, која је заведена под бројем Уж-2816/2015.
М. Р . и Р . Р . су 21. маја 201 5. године, преко истог пуномоћника, поднели Уставном суду уставну жалбу против решења Вишег суда у Београду – Посебно одељење Кв.По1. 238/15 од 21. априла 201 5. године, због повреде права из члана 27. став 1, члана 31. став 1, члана 32. став 1, члана 33. став 6, члана 34. став 3. и члана 36. Устава, која је заведена под бројем Уж-3430/2015.
Уставни суд је, имајући у виду да су у сва три предмета исти подносиоци који оспоравају решења о продужењу притвора и решење којим се одбија предлог за укидање притвора која су донета у истом кривичном поступку, спојио списе предмета Уж-3430/2015 и Уж-2816/2015 списима предмета Уж- 2237/2015, ради вођења јединственог поступка и доношења једне одлуке, сагласно оредбама члана 43. ст. 1. и 3. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13).
Подносиоци у уставној жалби наводе да је оспореним решењима према њима продужен притвор, на основу одредбе члана 211. став 1. тачка 4) Законика о кривичном поступку , као и да је одбијен предлог за укидање притвора.
Подносиоци повреду права на слободу из члана 27. став 1. Устава, поред осталог, заснивају на следећим тврдњама: да оспорена решења „не садрже ни један разлог из кога би се могло закључити да јe притвор неопходно потребан ради вођења кривичног поступка, те и у овом делу представљају необразложене судске одлуке којима се флагрантно крше права на слободу и безбедност подносилаца“; да „ни једно од овде оспорених решења не даје одговор на суштинско питање које би оправдало евентуално даље трајање притвора по овом законском основу, а то је како би, на који начин, пуштањем окривљених М. Р . и Р . Р . на слободу, узнемирење јавности угрозило несметано, а како правично вођење кривичног поступка“ , из чега закључују да су „ове одлуке необразложене, представљају арбитрерно лишење слободе овде подносилаца уставне жалбе, без законом прописане садржине и без Уставом и Закоником о кривичном поступку предвиђених разлога“; да „одлуке не садрже образложење на који начин би то несметано вођење поступка могло бити отежано или осујећено“; да је „дужност суда да наведе и објасни на који начин би пуштањем окривљених на слободу дошло до нарушавања јавног реда и мира које би угрозило несметано вођење кривичног поступка“.
Повреду права на ограничено трајање притвора из члана 31. став 1. Устава подносиоци заснивају на следећим тврдњама: да су у притвору од 14. јануара 2014. године; да „ни после 13/14 месеци трајања притвора, истрага није окончана иако, како је већ више пута речено и како то несумњиво произилази из списа предмета, у овом поступку истрага суштински траје од 1999. године“; да „не постоји оправдана сумња да су окривљени М. Р . и Р . Р . извршили ма које кривично дело, због чега је оптужница, иако формално подигнута, већ једном враћена на допуну истраге , а сада још није одлучено о одговорима на оптужницу“, те да су директно прекршене одредбе члана 31. став 1. Устава, које „регулишу ограничено трајање притвора у овој фази поступка“; да „са ове дистанце произлази да подизање неосноване какве таве оптужнице само служи као основ да се притвор неограничено продужава у истрази, што није у складу ни са Уставом ни са Европском конвенцијом о људским правима, нити је у духу Законика о кривичном поступку.
У уставној жалби подносиоци истичу и повреду права на правично суђење и на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава, сматрајући, поред осталог, да „скоро пуних 16 година трпе последице вођења поступка, јер се све време у медијима спекулише са степеном њихове умешаности, па и кривице“. Истичу да су „ сви разумни рокови одавно потрошени и притвор је након оволико времена само казна и ништа друго осим тога“.
Повреду посебног права окривљеног да му се суди без одуговлачења из члана 33. став 6. Устава подносиоци уставне жалбе заснивају на тврдњи да се „кроз напред већ образложено непримерено дуго трајање овог поступка, уочава и повреда права окривљених да им се суди без одуговлачења.
Повреду права из члана 34. став 3. Устава подносиоци уставне жалбе образлажу тиме да се у оспорен им првостепеним решењима наводи да „околност да су окривљени М . Р . и Р . Р . у инкриминисаном временском периоду били припадници Ресора државне безбедности указује да је тежина последице, која се огледа у лишењу живота С.Ћ, у значајној мери већа и за друштво има већи значај, ствара несигурност и неповерење код грађана у ову службу, тим пре што су окривљени дужни да штите јавни поредак Републике Србије и безбедност грађана“.
Коначно, подносиоци уставне жалбе истичу и да су им је повређена права из члана 36. Устава, јер је „Апелациони суд у Београду – Посебно одељење кроз суштински различите одлуке о истом правном питању довео до неједнаког поступања према подносиоцима уставне жалбе и њиховим правима у овом поступку“ и јер је „првостепени суд себи дозволио да се суштински упусти у полемисање са налозима другостепеног суда“.
Предложили су да Уставни суд усвоји уставну жалбу, утврди повреду означених уставних права и „наложи отклањање утврђених повреда“, досуди „тражену накнаду“ и одлуку објави у „Службеном гласнику Републике Србије“. Такође, тражили су и накнаду трошкова пред Уставним судом.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, извршио увид у оспорена решења и другу документацију приложену као доказ уз уставну жалбу, те је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за доношење одлуке у овом уставносудском предмету:
А) Чињенице и околности које се односе на поступак
Наредбом о допуни наредбе о спровођењу истраге Тужилаштва за организовани криминал КТИ. 3/14 од 14. јануара 2014. године подносиоцу уставне жалбе М . Р . стављено је на терет постојање основа сумње да је извршио кривично дело убиство у подстрекавању из члана 47. став 2. тачка 4) Кривичног закона Републике Србије у вези са чланом 23. Основног кривичног закона, док је подносиоцу Р . Р . стављено на терет постојање основа сумње да је извршио кривично дело убиство у саизвршилаштву из члана 47. став 2. тачка 4) Кривичног закона Републике Србије у вези са чланом 22. Основног кривичног закона.
Тужилаштво за организовани криминал је против подносилаца уставне жалбе подигло оптужницу Кто. 22/14, 6. јуна 2014. године, због кривичног дела тешко убиство из члана 114. став 1. тачка 5) у вези са чланом 33. Кривичног законика и др. Наведена оптужница је враћена Тужилаштву за одрганизовани криминал решењем Вишег суда у Београду Кв.По1. 293/14 од 9. јуна 2014. године, са налогом да у року од три дана од дана пријема решења исправи уочене недостатке, по ком решењу је Тужилаштво за организовани криминал поступило исти дан (9. јуна 2014. године) подношењем оптужнице Кто. 22/14.
Виши суд у Београду – Посебно одељење је приступило испитивању оптужнице, те је 22. јула 2014. године, након извршеног увида у списе предмета и писане одговоре на оптужницу, донео решење Кв.По1. 387/14 којим је наложило Тужилаштву за организовани криминал да у року од три дана донесе наредбу о допуни истраге ради бољег разјашњења ствари и прикупљања одређених доказа, а све у циљу испитивања основаности оптужнице.
Тужилаштво за организовани криминал је 24. јула 2014. године донело наредбу о допуни истраге, те је након спроведене допуне 29. децембра 2014. године подигло нову оптужницу.
Решењем Вишег суда у Београду – Посебно одељење Кв.По1. 98/15 од 20. фебруара 2015. године је потврђена оптужница Тужилаштва за организовани криминал подигнута против подносилаца уставне жалбе и још два лица. Наведено решење је постало правноснажно 23. марта 2015. године доношењем решења Апелационог суда у Београду Кж2.По1. 103/15 којим су одбијене као неосноване жалбе изјављене против првостепеног решења.
Припремно рочиште у предмету Вишег суда у Београду – Посебно одељење К.По1. 61/14 је заказано и одржано 17. априла 2015. године.
Б) Чињенице и околности које се односе на притвор
Притвор је према подносиоцима уставне жалбе одређен решењем судије за претходни поступак Вишег суда у Београду - Посебно одељење Кпп.По1. 3/14 од 15. јануара 2014. године, на основу одредаба члана 211. став 1. тач. 1), 2) и 4) Законика о кривичном поступку, који им се рачуна од 14. јануара 2014. године када су лишени слободе.
Притвор је потом подносиоцима уставне жалбе, на основу истих одредаба Законика о кривичном поступку, продужен решењима судије за претходни поступак Вишег суда у Београду - Посебно одељење Кпп.По1. 3/14 од 12. фебруара 2014. године и од 14. марта 2014. године.
Решењем Апелационог суда у Београду - Посебно одељење Кр.По1. 2/14 од 10. априла 2014. године притвор је према подносиоцима уставне жалбе продужен за још два месеца, на основу одредаба члана 211. став 1. тач. 1), 2) и 4) Законика о кривичном поступку, које решење је по жалби преиначено решењем истог суда Кж2.По1. 164/14 од 29. априла 2014. године, тако што је отклоњен законски основ из тачке 1) наведеног члана, док је у преосталом делу жалба одбијена као неонована.
Након подигнуте оптужнице притвор је према подносиоцима уставне жалбе продужен за најдуже 30 дана решењем Вишег суда у Београду – Посебно одељење Кв.По.1. 292/14 од 6. јуна 2014. године, на основу одредба члана 211. став 1. тач. 2) и 4) Законика о кривичном поступку, које је преиначено решењем Апелационог суда у Београду – Посебно одељење Кж2.По1. 245/14 од 19. јуна 2014. године, тако што је отклоњен законски основ из тачке 2) наведеног члана, док је у преосталом делу жалба одбијена као неоснована.
Решењем Вишег суда у Београду – Посебно одељење Кв.По1. 343/14 од 4. јула 2014. године је према подносиоцима уставне жалбе продужен притвор за најдуже 30 дана, на основу одредбе члана 211. став 1. тачка 4) Законика о кривичном поступку, које решење је по жалбама укинуто 17. јула 2014. године решењем Апелационог суда у Београду Кж2.По1. 283/14.
У поновном поступку одлучивања о притвору, Виши суд у Београду – Посебно одељење је 18. јула 2014. године донео решење Кв.По1. 385/14 којим је према подносиоцима уставне жалбе продужио притвор за најдуже 30 дана, на основу одредбе члана 211. став 1. тачка 4) Законика о кривичном поступку, које решење је по жалбама укинуто 31. јула 2014. године решењем Апелационог суда у Београду Кж2.По1. 304/14.
Потом је према подносиоцима уставне жалбе притвор више пута продужаван за најдуже 30 дана решењима Вишег суда у Београду – Посебно одељење.
Оспореним решењима Вишег суда у Београду – Посебно одељење Кв.По1. 65/15 од 6. фебруара 201 5. године и Кв. По1. 120/15 од 6. марта 2015. године је према подносиоцима уставне жалбе продужен притвор за најдуже 30 дана, на основу одредбе члана 211. став 1. тачка 4) Законика о кривичном поступку. У односу на наведени притворски разлог, у образложењу оспорених решења о продужењу притвора је наведено: да постоји основана сумња да су подносиоци уставне жалбе извршили кривично дело тешко убиство за које је прописана казна затвора од преко десет година, при чему су „начин извршења кривичног дела и тежина последице извршења довели до таквог узнемирења јавности које може угрозити несметано и правично вођење овог кривичног поступка“; да „све околности конкретног случаја, које произлазе из списа предмета и диспозитива оптужнице, а које се односе на начин извршења кривичног дела за које се терете окривљени, и то да су окривљени основано сумњиви да су кривично дело извршили из ниских побуда због јавног иступања сада покојног С.Ћ. у земљи и иностранству и критике носилаца политичке власти, могућности да утиче на јавно мњење и деловање опозиционих друштвених снага и политичких субјеката, ради очувања постојећих структура влати, да постоји основана сумња да је кривично дело извршено у току дана, у центру града, чине овакав начин извршења кривичног дела узнемирујућим за јавност“; да околност да су „окривљени М. Р . и Р . Р . у инкриминисаном временском периоду били припадници Ресора државне безбедности указује да је тежина последице, која се огледа у лишењу живота С.Ћ. у значајној мери већа и за друштво има већи значај, ствара несигурност и неповерење код грађана у ову службу, тим пре што су окривљени били дужни да штите јавни поредак Републике Србије и безбедност грађана“; да „када се има у виду значај и улога оштећеног у цивилном друштву и својој професији, односно чињеница да је сада покојни С.Ћ био власник, директор, главни и одговорни уредник дневног листа Д. и недељника Е, дакле новинар, па иако је од момента извршења кривичног дела прошао дуг временски период, ово веће налази да би пуштањем окривљених Р . и Ро . на слободу могло бити угрожено несметано и правично вођење кривичног поступка, с обзиром на то да се узнемирење јавности које је постојало у време извршења кривичног дела 1999. године, актуализовало истим интензитетом услед иницирања покретања поступка у овом предмету“; да с обзиром на претходно наведено постоји „неспорна узрочно-последична веза између узнемирења јавности и угрожености несметаног вођења конкретног кривичног поступка“.
Апелациони суд у Београду – Посебно одељење је оспореним решењима Кж2.По1. 62/15 од 24. фебруара 2015. године и Кж2.По1. 113/15 од 23. марта 2015. године одбио као неосноване жалбе изјављене против решења Вишег суда у Београду – Посебно одељење Кв.По1. 65/15 од 6. фебруара 2015. године и Кв.По1. 120/15 од 6. марта 2015. године .
Оспореним решењем Вишег суда у Београду – Посебно одељење Кв.По1. 238/15 од 21. априла 2015. године одбијен је као неоснован предлог браниоца подносилаца уставне жалбе од 17. априла 2015. године да се према подносиоцима укине притвор. У образложењу наведеног решења је, поред осталог, истакнуто да „од момента лишења слободе до данас“ разлози за притвор нису изгубили на интензитету и значају, те се несметано вођење кривичног поступка за сада не може обезбедити ни једном другом блажом мером.
4. Одредбама Устава, на чије повреде се позивају подносиоци у уставној жалби, утврђено је: да свако има право на личну слободу и безбедност и да је лишење слободе допуштено само из разлога и у поступку који су предвиђени законом (члан 27. став 1.); да, поред осталог, трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, имајући у виду разлоге притвора (члан 31. став 1.); да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да свако коме се суди за кривично дело има право да му се суди без одуговлачења (члан 33. став 6.); да се свако сматра невиним за кривично дело док се његова кривица не утврди правноснажном одлуком суда (члан 34. став 3.); да се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе и да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу (члан 36.).
Закоником о кривичном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13, 45/13 и 55/14) (у даљем тексту: ЗКП) прописано је: да пре доношења правноснажне одлуке о изрицању кривичне санкције, окривљеном могу бити ограничене слободе и права само у мери неопходној за остварење циља поступка, под условима прописаним овим закоником (члан 10. став 1.); да се притвор може одредити само под условима предвиђеним у овом законику и само ако се иста сврха не може остварити другом мером, да је дужност свих органа који учествују у кривичном поступку и органа који им пружају правну помоћ да трајање притвора сведу на најкраће неопходно време и да поступају са нарочитом хитношћу ако се окривљени налази у притвору и да ће се у току целог поступка притвор укинути чим престану разлози на основу којих је био одређен (члан 210. ст. 1. до 3.).
Сагласно одредби члана 211. став 1. тачка 4) ЗКП, притвор се може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело ако је за кривично дело које му се ставља на терет прописана казна затвора преко десет година, односно казна затвора преко пет година за кривично дело са елементима насиља или му је пресудом првостепеног суда изречена казна затвора од пет година или тежа казна, а начин извршења или тежина последице кривичног дела су довели до узнемирења јавности које може угрозити несметано и правично вођење кривичног поступка.
Чланом 216. ЗКП је, поред осталог, прописано: да од предаје оптужнице суду па до упућивања окривљеног на издржавање кривичне санкције која се састоји у лишењу слободе, притвор се може одредити, продужити или укинути решењем већа (став 1.); да се решење о одређивању, продужењу или укидању притвора доноси по службеној дужности или на предлог странака и браниоца (став 2.); да је веће дужно да и без предлога странака и браниоца испита да ли још постоје разлози за притвор и да донесе решење о продужењу или укидању притвора, по истеку сваких 30 дана до потврђивања оптужнице, а по истеку сваких 60 дана након потврђивања оптужнице па до доношења првостепене пресуде (став 3.); да против решења из става 2. овог члана странке и бранилац могу изјавити жалбу, а јавни тужилац може изјавити жалбу и против решења којим је одбијен предлог за одређивање притвора, да се жалба, решење и остали списи достављају одмах већу и да жалба не задржава извршење решења (став 5.).
Кривичним закоником („Службени гласник РС“, бр. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09, 111/09, 121/12, 104/13 и 108/14) прописано је: да ће се затвором од најмање десет година или затвором од тридесет до четрдесет година казнити ко другог лиши живота из користољубља, ради извршења или прикривања другог кривичног дела, из безобзирне освете или из других ниских побуда (тешко убиство - члан 114. став 1. тачка 5)).
5. Уставни суд констатује да се суштина навода подносилаца уставне жалбе о повреди права из члана 27. став 1, члана 31. став 1, члана 32. став 1. и члана 33. став 6. Устава у односу на оспорена решења заснива на следећим тврдњама: да није било основа да им се притвор продужи на основу одредаба члана 211. став 1. тачка 4) ЗКП, јер не постоје разлози који би оправдали ову меру, односно јер су оспорена решења необразложена и да мера притвора није сведена на најкраће неопходно време. Уставни суд и у овом уставносудском поступку указује да је Уставом утврђено да свако има право на личну слободу и безбедност и да је лишење слободе допуштено само из разлога и у поступку који су предвиђени законом, из чега произлази да је неопходно кумулативно постојање два услова да би лишење слободе било законито. Први, да лишење слободе мора бити засновано на разлозима предвиђеним законом, и други, да се лице лишава слободе у складу са законом прописаним поступком. Сагласно одредбама члана 30. став 1. Устава и члана 211. став 1. ЗКП, притвор се према неком лицу може одредити само одлуком суда уколико су кумулативно испуњена да услова: да постоји основана сумња да је лице учинило кривично дело и да је притварање неопходно ради вођења кривичног поступка. Разлози који притварање могу чинити неопходним ради вођења кривичног поступка, прописани су у тач. 1) до 4) члана 211. став 1. ЗКП.
Из наведеног, по оцени Уставног суда, недвосмислено произлази да суд може одредити (и продужити) притвор према неком лицу само уколико истовремено оцени да постоји основана сумња да је оно извршило кривично дело и да је његово притварање неопходно ради вођења кривичног поступка, те да потом, у решењу о одређивању (и продужењу) притвора, детаљно образложи који су то разлози који притварање чине неопходним ради несметаног вођења кривичног поступка. Управо на тај начин, навођењем разлога за одређивање притвора, надлежни суд образлаже зашто је притвор неопходан ради вођења кривичног постипка.
Такође, Уставни суд указује да је у више својих одлука заузео становиште да дужина трајања притвора која неће довести до повреде Уставом зајемченог права из члана 31. подразумева да надлежни судови у својим одлукама наводе релевантне и довољне разлоге којима оправдавају трајање мере притвора и показују посебну хитност у вођењу поступка.
Полазећи од наведених општих принципа, а имајућу у виду наводе и разлоге изнете у уставној жалби у односу на оспорена решења, Уставни суд је оцену основаности изнетих тврдњи подносилаца о повреди права из члана 32. став 1. и члана 33. став 6. Устава ценио у оквиру права из члана 27. став 1. и члана 31. став 1. Устава.
Уставни суд је утврдио да је притвор према подносиоцима уставне жалбе продужен због постојања оправдане сумње да су извршили кривично дело тешко убиство за које кривично дело је запрећена казна затвора од најмање десет година. Притвор је према подносиоцима уставне жалбе оспореним решењима продужен на основу одредбе члана 211. став 1. тачка 4) ЗКП, односно због тога што су начин извршења и тежина последице кривичног дела довели до узнемирења јавности које може угрозити несметано вођење кривичног поступка.
У образложењу оспорених решења Вишег и Апелационог суда у Београду – Посебно одељење је у односу на притворски разлог из члана 211. став 1. тачка 4) ЗКП наведено да постоји основана сумња да су подносиоци уставне жалбе извршили кривично дело тешко убиство за које је запрећена казна затвора од преко десет година, при чему су начин извршења кривичног дела и тежина последице извршења довели до узнемирења јавности које може да угрози несметано и правично вођење кривичног поступка, будући да постоји основана сумња да је кривично дело извршено у току дана, у центру града, да се тежина последице извршења кривичног дела огледа у лишењу живота покојног С.Ћ, власника, директора, главног и одговорног уредника дневног листа Д. и недељника Е, и то због „јавног иступања сада покојног С.Ћ. у земљи и иностранству и критике носилаца политичке власти, могућности да утиче на јавно мњење и деловање опозиционих друштвених снага и политичких субјеката, ради очувања постојећих структура власти“, те да је „овакав начин извршења кривичног дела узнемирујући за јавност“. Такође, наведено је и да су подносиоци били припадници Ресора државне безбедности што „указује да је тежина последице, која се огледа у лишењу живота С.Ћ. у значајној мери већа и за друштво има већи значај, ствара несигурност и неповерење код грађана у ову службу, тим пре што су окривљени били дужни да штите јавни поредак Републике Србије и безбедност грађана“. Коначно, надлежни суд је закључио да је узнемирење јавности, и поред тога што је од извршења кривичног дела прошао дуг временски период, актуализовано истим интензитетом услед иницирања покретања поступка у овом предмету“.
Уставни суд је оценио да су оспорена решења заснована на уставноправно прихватљивом тумачењу процесног права, те да су надлежни судови поступали у складу са ЗКП када су утврдили да постоје услови да се подносиоцима уставне жалбе продужи притвор по означеном законском основу. Наиме, по оцени Уставног суда, надлежни судови су у оспореним решењима навели и јасно образложили, поред висине запрећене казне, конкретне околности које су у овом случају, због начина извршења и тежине последице кривичног дела (тешко убиство познатог новинара извршено у току дана, у центру града, при чему су лица за која постоји основана сумња да су наведено кривично дело извршили били припадници Ресора државне безбедности, односно државни службеницима који су били дужни да штите јавни поредак Републике Србије) довеле до узнемирења јавности које могу угрозити несметано вођење кривичног поступка „без обзира на протек времена “. Уставни суд је нашао да су у оспореним решењима утврђене конкретне чињенице које указују да је услед начина извршења и тежине последице кривичног дела за које се подносиоци сумњиче, дошло до одговарајућег степена узнемирења јавности, које може угрозити несметано и правично вођење кривичног поступка.
Имајући у виду све до сада изложено, Уставни суд је оценио као неосноване наводе подносилаца да није било основа да им се притвор продужи и да не постоје разлози који би оправдали ову меру, односно да су оспорена решења необразложена.
Такође, Уставни суд је утврдио да су се подносиоци до дана подношења последње уставне жалбе (21. мај 2015. године) налазили у притвору годину дана и четири месеца (рачунајући од 14. јануара 2014. године када су лишени слободе ), од чега 11 месеци искључиво из разлога прописаног одредбом члана 211. став 1. тачка 4) ЗКП, за које време је спроведена истрага, подигнута оптужница, испитана и враћена због уочених недостатака, поново подигнута и враћена на допуну истраге, те након спроведене истраге поново подигнута и правноснажно потврђена, те је заказано и одржано припремно рочиште. Полазећи од претходно утврђеног, те чињенице да је кривични поступак , који се у конкретном случају води против укупно четири лица (од којих се једно налази у бекству) због кривичног дела тешко убиство, изузетно сложен како због чињеничних, тако и правних питања, Уставни суд је оценио да се поступак у досадашњем току води са примереном хитношћу.
Полазећи од свега изнетог, Уставни суд је оценио да су оспорена решења о продужењу притвора донета из разлога и у поступку који су предвиђени законом, као и да су у њима наведени релевантни и довољни разлози због којих је надлежни суд сматрао да је мера притвора неопходна ради вођења кривичног поступка, који се, до тада, водио са примереном хитношћу.
Следом свега наведеног, Уставни суд је нашао да оспореним решењима нису повређена Уставом зајемчена права подносилаца уставне жалбе из члана 27. став 1. и члана 31. став 1. Устава, те је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон и 103/15), одбио у овом делу уставну жалбу као неосновану и одлучио као у првом делу изреке.
6. Испитујући постојање претпоставки за одлучивање о делу уставне жалбе којим се у односу на оспорена решења истиче повреда права на претпоставку невиности, као једног од права којима се, сагласно члану 34. став 3. Устава, јемчи правна сигурност у казненом праву, Уставни суд је наводе изнете у уставној жалби оценио очигледно неоснованим. Ово из разлога што подносиоци уставне жалбе цитирају само делове реченица садржаних у образложењу оспорених решења, при чему из истих неспорно произлази да Виши и Апелациони суд у Београду – посебна одељења нису изнели тврдњу да су подносиоци извршили кривично дело које је предмет кривичног поступка, јер су, поред осталог, навели да „постоји оправдана сумња...“.
У односу на истакнуту повреду права из члана 36. став 1. Устава, Уставни суд је оценио да подносиоци уставне жалбе нису навели разлоге који се могу довести у везу са повредом права на једнаку заштиту права. Коначно, у односу на истакнуту повреду права из члана 36. став 2. Устава, Уставни суд указује да се правом на правно средство јемчи двостепеност у одлучивању, односно право да се у поступку по жалби или другом прописаном правном средству, пред органом више инстанце, испита законитост првостепене одлуке, што не подразумева и право на позитиван исход другостепеног поступка за лице које је изјавило правно средство, ако за то није било основа. Како из самих оспорених аката произлази да су подносиоци уставне жалбе имали и искористили право да против оспореног првостепеног решења изјаве жалбу, те да је о изјављеним жалбама одлучивано, Уставни суд је утврдио да у овом делу нису испуњене Уставом утврђене претпоставке за вођење поступка.
Полазећи од наведеног, Уставни суд је у овом делу уставну жалбу одбацио, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, одлучујући као у другом делу изреке.
7. Разматрајући захтев подносилаца уставне жалбе за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом, Уставни суд указује да нема услова за одређивање тражене накнаде трошкова, у смислу одредбе члана 6. став 2. Закона о Уставном суду.
Наиме, наведеном одредбом Закона је прописано да учесници у поступку сами сносе своје трошкове. С тим у вези, одредбом члана 83. став 1. Закона о Уставном суду је прописано да свако (пословно способно) лице, уз испуњеност и других услова, може изјавити уставну жалбу (и предузимати друге радње у поступку), што истовремено значи и да није обавезно да те радње предузима преко пуномоћника, укључујући и пуномоћника адвоката. Поред тога, Уставни суд указује и да је одредбом члана 45. Пословника о раду Уставног суда предвиђено да се не одбацују поднесци којима се покреће поступак пред Уставним судом и када исти не садрже податке неопходне за вођење поступка или имају друге недостатке који онемогућавају поступање у предмету, већ се подносиоцу даје могућност да те недостатке накнадно отклони. Такође, Уставни суд лицима која желе да изјаве уставну жалбу, пружа својеврсну правну помоћ кроз установљени образац уставне жалбе и писано упутство за попуњавање обрасца уставне жалбе, који су доступни преко интернет странице Уставног суда или се на захтев достављају заинтересованом лицу. Овакав став Уставни суд је заузео , поред других, у Одлуци Уж-633/2011 од 8. маја 2013. године.
8. Следом свега изложеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић, с.р.