Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа, и судије Братислав Ђокић, др Милан Шкулић, Снежана Марковић, др Тијана Шурлан, Јован Ћирић, Сабахудин Тахировић и др Тамаш Корхец (Korhecz Tamás), чланови Већа, у поступку по уставној жалби Г. Ч . из П . код Чач ка, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 22. јуна 2017. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Г. Ч . изјављена против решења Апелационог суда у Крагујевцу Кж2. 400/15 од 21. априла 2015. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Г. Ч . из П. код Чачка је, 22. маја 2015. године, преко пуномоћника Ђ . Т, адвоката из Београда, Уставном суду поднео уставну жалбу против решења Апелационог суда у Крагујевцу Кж2. 200/15 од 21. априла 2015. године, због повреде права на ограничено трајање притвора, на правично суђење и на једнаку заштиту права и на правно средство, зајемчених одредбама члана 31. став 1, члана 32. став 1. и члана 36. Устава Републике Србије.
Подносилац у уставној жалби наводи да се против њега водио кривични поступак пред Вишим судом у Краљеву због кривичног дела неовлашћене производње и стављање у промет опојних дрога и да је донета првостепена пресуда којом је оглашен кривим. Подносилац даље наводи да је након изрицања првостепене пресуде према њему продужен притвор решењем Вишег суда у Краљеву из разлога прописаног одредбом члана 211. став 1. тачка 4) Законика о кривичном поступку, које решење је потврђено оспореним решењем Апелационог суда у Крагујевцу.
Подносилац уставне жалбе сматра да су му оспореним решењем Апелационог суда у Крагујевцу повређена права на ограничено трајање притвора и на правично суђење из члана 31. став 1. и члана 32. став 1. Устава, цитира оспорено решење, те закључује: да надлежни суд „претпоставља - подразумева да је узнемиравање јавности већ наступило, без било какве конкретизације у чему се то састоји и како се то узнемиравање манифестује“; да се „суд не изјашњава на који начин и због чега је угрожено несметано и правично вођење кривичног поступка“; да је „у овом предмету постојало само једно саопштење полиције за јавност у новембру 2014. године и да од тада јавност није показала било какав интерес за овај предмет“; да „на дан одржавања главног претреса у суду није био присутан ниједан представник јавног информисања, удружења грађана или било којих заинтересованих лица, па отуда нема ни говора о узнемиравању јавности због овог кривичног поступка“; да подносилац „није познат широј јавности по било чему, а посебно по томе да има криминални досије, односно да јавност за његову личност није заинтересована по било ком основу“; да „у погледу основног услова за одређивање притвора постоје озбиљни недостаци у смислу непостојања доказа да је кривично дело уопште учињено“; да „према последњој донетој одлуци произилази да би трајање притвора могло бити практично неограничено, јер није извесно када ће наступити правноснажност пресуде, када се окривљени може упутити на издржавање казне, а за сада је неизвесно како ће одлучити другостепени суд“ ; да „више не постоји обавеза преиспитивања трајања притвора, јер је одређено да може трајати до упућивања на казну затвора, на који начин је напуштен принцип ограничености трајања притвора, као најтеже мере обезбеђења присутности окривљеног у кривичном поступку и средство којим се обезбеђује несметано вођење кривичног поступка“; да је „одустајањем од преиспитивања притвора после изрицања првостепене пресуде, притвор претворен у кривичну санкцију“.
Такође, подносилац у уставној жалби истиче и повреду права на једнаку заштиту права и на правно средство из члана 36. Устава, наводећи, поред осталог, да је „повређено право на образложену одлуку, jep се у свим решењима понавља исти чињенични и правни закључак, без обзира на наводе жалбе, на који начин су судови показали потпуну арбитрерност у одлучивању“ и да се „игнорисањем навода у жалби обесмишљава постојање правног средства, па се такво одлучивање не може прихватити као независно, непристрасно и правично, јер такво поступање судске власти може угрозити Уставом загарантована права и слободе грађана“.
Предложио је да Уставни суд уставну жалбу усвоји, утврди повреду означених права и одреди да Апелациони суд у Крагујевцу поднови поступак по жалби поднетој против првостепеног решења.
2. Према одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може поднети против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, извршио увид у документацију приложену као доказ уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за доношење одлуке у овом уставносудском предмету:
А) Чињенице и околности које се односе на кривични поступак
Пред Вишим судом у Краљеву у предмету К. 13/15 водио се кривични поступак против подносиоца уставне жалбе због кривичног дела неовлашћена производња и стављање у промет опојних дрога.
Истрага је против подносиоца покренута 25. новембра 2014. године доношењем наредбе о спровођењу истраге Вишег јавног тужилаштва у Краљеву Кти. 44/14.
Након спроведене истраге, Више јавно тужилаштво у Краљеву је 6. фебруара 2015. године против подносиоца уставне жалбе подигло оптужницу Кто. 3/15.
Виши суд у Краљеву је, након одржаног главног претреса и спроведеног доказног поступка, 7. априла 2015. године донео пресуду К. 13/15 којом је подносиоца уставне жалбе огласио кривим због извршења кривичног дела неовлашћена производња и стављање у промет опојних дрога из члана 246. став 1. Кривичног законика и осудио га на казну затвора у трајању од пет година и шест месеци (у коју казну му је урачунато време проведено у притвору).
Према подацима са интернет странице „Портал судова Србије“ (www.portal.sud.rs), наведена пресуда Вишег суда у Краљеву којом је подносилац уставне жалбе оглашен кривим, постала је правноснажна 15. јуна 2015. године доношењем пресуде Апелационог суда у Крагујевцу Кж1. 540/15 (којом пресудом је жалба браниоца одбијена као неоснована, а првостепена пресуда потврђена).
Подносилац уставне жабе је, преко браниоца, поднео Врховном касационом суду захтев за заштиту законитости против правноснажних пресуда.
Врховни Касациони суд је 10. септембра 2015. године донео пресуду Кзз. 654/15 којом је одбио као неоснован захтев за заштиту законистости браниоца подносиоца поднет против пресуде Вишег суда у Краљеву К. 13/15 од 7. априла 2015. године и пресуде Апелационог суда у Крагујевцу Кж1. 540/15 од 15. јуна 2015. године у односу на истакнуту повреду кривичног закона из члана 438. став 2. тачка 1) Законика о кривичном поступку, док је у преосталом делу захтев одбачен као недозвољен.
Б) Чињенице и околности које се односе на притвор
Подносилац се до дана подношења уставне жалбе налазио у притвору непуних шест месеци, рачунајући од 24. новембра 2014. године када је лишен слободе.
Притвор је према подносиоцу уставне жалбе одређен решењем судије за претходни поступак Вишег суда у Краљеву Кпп. 36/14 од 25. новембра 2014. године, из разлога прописаних одредбама члана 211. став 1. тач. 2) и 4) Законика о кривичном поступку.
Током трајања поступка притвор је према подносиоцу уставне жалбе продужаван из разлога прописаног одредбом члана 211. став 1. тачка 4) Законика о кривичном поступку.
Након изрицања првостепене пресуде, притвор је подносиоцу уставне жалбе продужен решењем Вишег суда у Краљеву К. 13/15 од 7. априла 2015. године, до упућивања у установу за издржавање казне, а најдуже док не истекне време трајања казне изречене првостепеном пресудом, на основу одредбе члана 211. став 1. тачка 4) Законика о кривичном поступку.
Оспореним решењем Апелационог суда у Крагујевцу Кж2. 400/15 од 21. априла 2015. године одбијена је као неоснована жалба браниоца подносиоца уставне жалбе против наведеног решења Вишег суда у Краљеву . У образложењу оспореног решења је, поред осталог, истакнуто: да „побијано решење садржи јасне и правилне разлоге о одлучним чињеницама у погледу испуњености законских услова за продужење притвора окривљеном по законском основу из члана 211. став 1. тачка 4) Законика о кривичном поступку“; да „из списа предмета произилази да је исти неправноснажном пресудом Вишег суда у Краљеву K. 13/15 од 7. априла 2015. године оглашен кривим због кривичног дела неовлашћена производња и стављање у промет опојних дрога из члана 246. став 1. Кривичног законика и осуђен на казну затвора у трајању од пет година и шест месеци, на начин који је довео до узнемирења јавности које може угрозити несметано и правично вођење кривичног поступка, јер се ради о већој количини опојне дроге и то хероин укупне нето масе 2.995,65 грама и канабис - марихуана укупне нето масе 4.738,13 грама, коју је превозио у путничком моторном возилу, сакривену у резервном точку, а која је очигледно била намењена за даљу продају“; да је „правилна одлука да се окривљеном продужи притвор по наведеном законском основу, о чему су у првостепеном решењу дати јасни и правилни разлози који се жалбом не доводе у сумњу“.
4. Одредбама Устава, на чију повреду се указује у уставној жалби, утврђено је: inter alia, да трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, имајући у виду разлоге притвора (члан 31. став 1.); да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе и да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу (члан 36.).
Закоником о кривичном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13, 45/13 и 55/14) (у даљем тексту: ЗКП) прописано је: да пре доношења правноснажне одлуке о изрицању кривичне санкције, окривљеном могу бити ограничене слободе и права само у мери неопходној за остварење циља поступка, под условима прописаним овим закоником (члан 10. став 1.); да се притвор може одредити само под условима предвиђеним у овом законику и само ако се иста сврха не може остварити другом мером, да је дужност свих органа који учествују у кривичном поступку и органа који им пружају правну помоћ да трајање притвора сведу на најкраће неопходно време и да поступају са нарочитом хитношћу ако се окривљени налази у притвору и да ће се у току целог поступка притвор укинути чим престану разлози на основу којих је био одређен (члан 210. ст. 1. до 3.).
Сагласно одредби члана 211. став 1. тачка 4) ЗКП, притвор се може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело ако је за кривично дело које му се ставља на терет прописана казна затвора преко десет година, односно казна затвора преко пет година за кривично дело са елементима насиља или му је пресудом првостепеног суда изречена казна затвора од пет година или тежа казна, а начин извршења или тежина последице кривичног дела су довели до узнемирења јавности које може угрозити несметано и правично вођење кривичног поступка.
Чланом 425а ЗКП је, поред осталог, прописано: да кад изрекне пресуду на казну затвора испод пет година, веће ће оптуженом који се брани са слободе одредити притвор ако постоје разлози из члана 211. став 1. тач. 1) и 3) овог законика, а оптуженом који се налази у притвору укинуће притвор ако за притвор више не постоје разлози због којих је био одређен (став 1.); да ће, ако се оптужени већ налази у притвору, а веће нађе да још постоје разлози због којих је притвор био одређен или да постоји разлог из члана 211. став 1. тачка 4) овог законика, донети посебно решење о продужењу притвора, да посебно решење веће доноси и кад треба одредити или укинути притвор и да жалба против решења не задржава извршење решења (став 5); да притвор који је одређен или продужен по одредбама ст. 1. до 5. овог члана, може трајати до упућивања оптуженог, односно осуђеног у завод за извршење кривичних санкција, али најдуже док не истекне време трајања казне изречене у првостепеној пресуди (став 6.).
Према одредби члана 430. став 1. ЗКП, ако је првостепеном пресудом изречена казна затвора, оптужени који се налази у притвору може захтевати да буде упућен на издржавање казне и пре правноснажности пресуде.
Одредбом члана 246. став 1. Кривичног законика („Службени гласник РС“; бр. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09, 111/09, 121/12, 104/13, 108/14 и 94/16) прописано је да ће се, ко неовлашћено производи, прерађује, продаје или нуди на продају или ко ради продаје купује, држи или преноси или ко посредује у продаји или куповини или на други начин неовлашћено ставља у промет супстанце или препарате који су проглашени за опојне дроге, казнити затвором од три до дванаест година.
5. Суштина навода подносиоца уставне жалбе о повреди права из члана 31. став 1, члана 32. став 1. и члана 36. Устава заснива се на карактеристикама образложења оспореног решења. Квалитет образложене судске одлуке саставни је део одредаба чл. 31. и 32. Устава, но када се цени повреда права на слободу личности и безбедност, образложеност пресуде , као посебан аспект одлуке , обухваћен је у потпуности чланом 31. став 1. Устава. Имајући у виду наведено, као и садржину уставне жалбе, Уставни суд је истакнуте повреде права из члана 32. став 1. и члана 36. Устава ценио у оквиру права из члана 31. став 1. Устава, у светлу свих аспеката примене и потенцијалне повреде овог права.
Уставни суд је у великом броју својих одлука констатовао, а овом приликом понавља, да је са аспекта заштите људских права, право на слободу једно од основних људских права зајемчених Уставом и да притвор представља посебно осетљиву меру његовог ограничења. Уставом је утврђено да свако има право на личну слободу и безбедност и да је лишење слободе допуштено само из разлога и у поступку који су предвиђени законом, из чега произлази да је неопходно кумулативно постојање два услова да би лишење слободе било законито. Први, да лишење слободе мора бити засновано на разлозима предвиђеним законом, и други, да се лице лишава слободе у складу са законом прописаним поступком (видети, поред осталих, Одлуку Уж-4256/2012 од 9. октобра 2014. године, тачка 5. образложења и Одлуку Уж-8018/2013 од 28. новембра 2013. године, тачка 5. образложења).
Поред тога Уставни суд посебно наглашава, и у овој одлуци, као и у већем броју претходних, свој став о неопходности постојања основане сумње да је притворено лице учинило кривично дело као услов sine qua non за постојање уставности и законитости одређивања и продужавања притвора (видети, поред осталих, горе цитирану Одлуку Уж-4256/2012).
Уставни суд указује да је у више својих одлука већ заузео становиште да дужина трајања притвора која неће довести до повреде зајемченог права из члана 31. Устава, подразумева да надлежни судови у својим одлукама наводе релевантне и довољне разлоге којима оправдавају трајање мере притвора и показују посебну хитност у вођењу поступка (видети нпр. Одлуку Уж-4940/2010 од 31. марта 2011. године, тачка 5. образложења) .
Наведени ставови прихваћени су и у судској пракси Европско г суда за људска права. Европски суд за људска права је у више својих пресуда истицао захтев да се притвор ограничи на разумно временско трајање, као и захтев да се продужавањем притвора не сме повредити презумпција невиности (Labita против Италије , од 6. април а 2000, став 152; Kudla против Пољске , од 26. октобра 2000, став 110; McKay против Велике Британије , од 3. октобра 2006, став 43; Idalov против Русије , од 22. маја 2012, став 141 .). Такође, истицан је и захтев да се притвор сме изрећи и продужити само када постоји основана сумња да је осумњичени заиста извршио кривично дело, те да је суд уложио посебне мере опреза када је вршио процену (Labita против Италије , од 6. април а 2000, став 153; Kudla против Пољске , од 26. октобра 2000, став 111; McKay против Велике Британије , од 3.октобра 2006, став 44; Idalov против Русије , од 22. маја 2012, став 140.).
Полазећи од претходно наведеног, Уставни суд констатује да је подносилац у време подношења уставне жалбе, неправноснажном пресудом Вишег суда у Краљеву оглашен кривим због извршења кривичног дела неовлашћена производња и стављање у промет опојних дрога и изречена му је казна затвора у трајању од пет година и шест месеци, у коју казну му је урачунато време проведено у притвору.
Такође, Уставни суд констатује да се, до дана подношења уставне жалбе (22. мај 2015. године) подносилац уставне жалбе налазио у притвору шест месеци, рачунајући од 24. новембра 2014. године, када је лишен слободе.
Оспореним решењем Апелационог суда у Крагујевцу према подносиоцу уставне жалбе правноснажно је продужен притвор након изрицања првостепене пресуде применом одредбе члана 211. став 1. тачка 4) ЗКП, односно због тога што му је пресудом првостепеног суда изречена казна затвора преко пет година, а начин извршења или тежина последице кривичног дела су довели до узнемирења јавности које може угрозити несметано и правично вођење кривичног поступка.
У односу на наведени притворски разлог, у образложењу оспореног решења Апелационог суда у Крагујевцу је, поред осталог, наведено да је неправноснажном пресудом Вишег суда у Краљеву подносилац уставне жалбе оглашен кривим због кривичног дела неовлашћена производња и стављање у промет опојних дрога и да је осуђен на казну затвора у трајању од пет година и шест месеци. Даље је наведено да се „ради о већој количини опојне дроге и то хероина укупне нето масе 2.995,65 грама и канабиса – марихуане укупне нето масе 4.738,13 грама, коју је превозио у путничком моторном возилу, сакривену у резервном точку, а која је очигледно била намењена за даљу продају“, а који начин извршења и тежина последице су довели до узнемирења јавности које може угрозити несметано и правично вођење кривичног поступка. По мишљењу другостепеног суда правилна је одлука да се окривљеном продужи притвор „о чему су у првостепеном решењу дати јасни и правилни разлози који се жалбом не доводе у сумњу“.
На основу претходно утврђено г, Уставни суд је оценио да су наводи подносиоца уставне жалбе о повреди права на ограничено трајање притвора неосновани.
Наиме, имајући у виду чињеницу да је кривични поступак против подносиоца уставне жалбе вођен на основу постојања основане сумње о извршењу кривичног дела неовлашћена производња и стављање у промет опојних дрога, а да је окривљени потом и осуђен на казну затвора преко пет година, Уставни суд налази да је Апелациони суд у Крагујевцу оправдано сматрао да су се стекли услови за продужење притвора.
Такође, Уставни суд је оценио да су надлежни судови са изузетном хитношћу водили предметни кривични поступак, будући да је поступак правноснажно окончан за шест месеци и 20 дана (рачунају ћи од 24. новембра 2014. године, када је донета наредба о спровођењу истраге до 15. јуна 2015. године, када је донета другостепена пресуда), за које време је спроведена истрага, подигнута оптужница, заказан главни претрес током којег је спровођен доказни поступак, те донета првостепена и другостепена пресуда. Ово посебно из разлога што су чињенична и правна питања која су надлежни првостепени и другостепени суд расправљали и оцењивали, те на основу којих су потом донели пресуде, сложена.
Стога је Суд наводе уставне жалбе да би „трајање притвора могло бити практично неограничено, јер није извесно када ће наступити правноснажност пресуде“, оценио неоснованим, посебно имајући у виду и да је подносилац, сагласно одредби члана 430. став 1. ЗКП, могао да захтева да и пре правноснажности пресуде буде упућен на издржавање казне.
Следом свега наведеног, Уставни суд је нашао да оспореним решењем није повређено Уставом зајемчено право подносиоца на ограничено трајања притвора, те је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13-Одлука УС, 40/15-др. закон и 103/15), одбио уставну жалбу као неосновану.
6. С обзиром на изложено, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић, с.р.