Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа и судије Милан Станић, др Милан Шкулић, Мирослав Николић, др Драгана Коларић, Татјана Бабић, др Милан Марковић, и мр Томислав Стојковић чланови Већа, у поступку по уставној жалби Владимира Котарчића и Љубомира Котарчића, обојице из Милутиновца код Кладова, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 6. јула 2017. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Владимира Котарчића и Љубомира Котарчића изјављена против пре суде Апелационог суда у Нишу Гж. 2975/14 од 12. новембра 2014. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Владимир Котарчић и Љубомир Котарчић, обојица из Милутиновца код Кладова , поднели су Уставном суду, 14. јануара 2015 . године, преко пуномоћника Милована Тупањаца , адвоката из Кладова, уставну жалбу против пресуде наведене у изреци, због повреде права на правично суђење и права на једнаку заштиту права , зајемчених одредбама члана 32. став 1. и члана 36. став 1. Устава Републике Србије.
Подносиоци уставне жалбе наводе да је о спореном другостепеном пресудом произвољно примењено материјално право, будући да је на досуђено главно потраживање одређена законска затезна камата од дана пресуђења уместо од дана вештачења , када је и утврђена висина досуђене материјалне штете. У уставној жалби се тврди и да су надлежни судови у истој чињеничној и правној ситуаци ји у другим поступцима досуђивали законску затезну камату на новчани износ главног потраживања од дана вештачења, а не од дана пресуђења. Подносилац је предложио да се поништи оспорена другостепена пресуда, као и да му се накнаде трошкови писања уставне жалбе.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
Одредба члана 82. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13-Одлука УС, 40/15-др. закон и 103/15) садржински је идентична наведеној одредби члана 170. Устава.
У поступку пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку , извршио увид у оспорену пресуду и другу документацију приложену уз уставну жалбу, на основу чега је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овом уставносудском предмету:
Пресудом Основног суда у Неготину - Судска јединица у Кладову П. 1/14 од 21. маја 2014. године, исправљена решењем тог суда П. 1/14 од 8. септембра 2014. године ставом првим изреке, обавезан је тужени ПД „ХЕ Ђердап“ д.о.о. Кла дово да тужиоцима, овде подносиоцима уставне жалб е, на име накнаде тоталне штете предметног стамбеног објекта исплати по 2.153.506,20 динара , односно укупно 4.307.012,42 динара, са законс ком затезном каматом почев од 21. маја 2014. године као дана пресуђења па до коначне исплате. У образложењу ове пресуде је, поред осталог, наведено: да су тужиоци у завршној речи предложили да се усвоји тужбени захтев како је прецизиран након вештачења; да су вештаци Градског завода за вештачење у допуни налаза од 27. марта 2013. године утврдили укупну вредност предметног објекта на дан израде допунског вештачења, односно штету на том објекту, у износу од 4.307.012,42 динара.
Оспореном пресудом Апелационог суда у Нишу Гж. 2975/14 од 12. новембра 2014. године одбијене су као неосноване жалбе тужилаца и туженог и потврђена је ожалбена пресуда Основног суда у Неготину - Судска јединица у Кладову П. 1/14 од 21. маја 2014. године , исправљена решењем тог суда П. 1/14 од 8. септембра 2014. године. У образложењу о спорене пресуде је, поред осталог, наведено да другостепени суд налази да је првостепена одлука правилна и у делу којим је тужиоцима признато право на затезну камату на утврђени износ материјалне штете почев од дана пресуђења. Полазећи од одредаба члана 186. Закона о облигационим односима, a у вези члана 189. став 2. истог з акона, Апелациони суд сматра да је без утицаја на законитост одлуке у овом делу чињеница да је вештачење обављено у марту 2013. године. Ово стога што до дана закључења главне расправе тужиоци нису приговорили на утврђену висину накнаде штете, нити су тражили њено усклађивање, па имајући у виду на протек времена од дана вештачења, произилази да су се сагласили да висина утврђена вештачењем одговара ценама на дан пресуђења.
4. Подносиоци уставне жалбе су достави ли пресуде Основног суда у Неготину - Судска јединица у Кладову П. 156/10 од 14. марта 2013. године, П. 179/10 од 23. маја 2013. године, П. 189/10 од 1. јуна 2012. године, П. 140/10 од 8. фебруара 2013. године, П. 123/10 од 5. јуна 2012. године и П. 459/12 од 21. септембра 2012. године, затим пресуде Апелационог суда у Београду Гж. 4841/13 од 30. јануара 2014. године, Гж. 5671/12 од 31. октобра 2012. године, Гж. 5764/10 од 24. марта 2011. године, Гж. 5667/12 од 16. децембра 2009. године, пресуду Окружног суда у Негодину Гж. 99/09 од 15. октобра 2013. године, као и пресуде Врховног суда Србије Рев. 2261/10 од 13. априла 2011. године и Рев. 2390/10 од 11. новембра 2010. године за које су сматра ли да се односе на исту чињеничну и правну ситуацију, као што је ситуација у којој су се он и налази ли у предметном поступку.
5. Одредбама Устава, ко је подносиоци у уставној жалби означава ју као повређене, утврђено је: да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовима правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе (члан 36. став 1.).
Одредбама Закона о облигационим односима („Службени лист СФРЈ“, бр. 29/78, 39/85, 45/89 и 57/89 и „Службени лист СРЈ“, бр. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 и 44/99)) је прописано: да је одговорно лице дужно успоставити стање које је било пре него што је штета настала, да кад успостављање ранијег стања није могуће, или кад суд сматра да није нужно да то учини одговорно лице, суд ће одредити да оно исплати оштећенику одговарајућу своту новца на име накнаде штете, да ће суд досудити оштећенику накнаду у новцу кад он то захтева, изузев ако околности датог случаја оправдавају успостављање ранијег стања (члан 185. ст. 1, 3. и 4); да оштећеник има право како на накнаду обичне штете, тако и на накнаду измакле користи, као и да се висина накнаде штете одређује према ценама у време доношења судске одлуке, изузев случаја кад закон наређује што друго (члан 189. ст. 1. и 2.); да ће суд, узимајући у обзир и околности које су наступиле после проузроковања штете, досудити накнаду у износу који је потребан да се оштећеникова материјална ситуација доведе у оно стање у коме би се налазила да није било штетне радње или пропуштања (члан 190.); да дужник који задоцни са испуњењем новчане обавезе дугује, поред главнице, и затезну камату по стопи утврђеној савезним законом (члан 277. став 1.).
6. Оцењујући постојање повреде права на правично суђење са становишта навода уставне жалбe, Уставни суд и у овом уставносудском предмету констатује да у поступку по уставној жалби није надлежан да преиспитује закључке и оцене редовних судова у погледу утврђеног чињеничног стања, као ни начин на који су редовни судови применили материјално право у поступку у коме су одлучивали о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе. Задатак Уставног суда је, међутим, да испита да ли је у конкретном поступку од стране редовних судова примена процесног, односно материјалног права била произвољна или дискриминациона у односу на подносиоца уставне жалбе, чиме би указала на очигледну неправичност у поступању редовних судова, а тиме и на повреду права на правично суђење.
Одредба члана 185. Закона о облигационим односима регулише питање штете која је настала на стварима, оштећењем или пропашћу и обавезу одговорног лица да успостави стање које је било пре него што је штета настала, а ако то није могуће да штету накнади у новцу. Расправљајући о обавези одговорног лица да успостави раније стање на оштећеној ствари, ако то лице до доношења судске одлуке не накнади штету, суд висину накнаде штете одређује према ценама у време доношења судске одлуке (члан 189. став 2. Закона о облигационим односима). Досуђењем накнаде штете према ценама у време доношења судске одлуке успоставља се пређашње стање, јер досуђеним износом оштећени може да поправи оштећену ствар или да купи нову ствар. За законску затезну камату као споредно потраживање, у смислу члана 277. став 1. Закона о облигационим односима, карактеристично је да иста тече од тренутка кад дужник падне у доцњу са испуњењем новчане обавезе.
У вези са изнетим, Уставни суд констатује да је другостепени суд из чињеничног стања – да је висина потраживања подносилаца уставне жалбе према т уженој утврђена вештачењем од 27. марта 2013. године, извео уставноправно прихватљив закључак - да је тужена дужна да подносицима по основу накнаде штете, поред главнице, исплати и законску затезну камату на досуђени износ почев од дана пресуђења - 21. маја 2014. године. Наиме, накнада материјалне штете одређује се према ценама у време доношења судске одлуке, па и обавеза исплате накнаде доспева даном доношења првостепене пресуде, од ког тренутка, у смислу члана 277. став 1. Закона о облигационим односима, оштећени има и право на законску затезну камату. Уставни суд указује да се под временом пресуђења може сматрати и време када је обављено вештачење на основу којег је одређена висина материјалне штете, али само ако од вештачења до закључења главне расправе није протекао дужи временски период. Како је, у конкретном случају, од дана вештачења на основу којег је утврђена висина штете, до дана доношења првостепене пресуде којом је досуђена накнада штете у висини утврђеној према изведеном вештачењу, протекао дужи временски период, а подносиоци уставне жалбе су пропустили да пре закључења расправе предложе допуну вештачења ради утврђења новог износа накнаде материјалне штете због протека дужег временског периода након изведеног вештачења, Уставни суд сматра да је са становишта примене материјалног права и заштите права на правично суђење, уставноправно прихватљив став другостепеног суда који се односи на ток законске затезне камате (видети Одлуку овога суда Уж -11533/2013 од 12. маја 2016. године).
7. У вези са истакнутом повредом права на једнаку заштиту права зајемченог чланом 36. став 1. Устава, Уставни суд подсећа да је услов који мора да постоји да би могла да се цени повреда означеног права, тај да постоји идентитет чињеничног и правног стања у предметима који се пореде, као и коначно одлучивање судова највише инстанце у предметном случају.
У том смислу, Уставни суд је увидом у оспорену пресуду Апелационог суда у Нишу Гж. 2975/14 од 12. новембра 2014. године , као и пресуде Апелационог суда у Београду Гж. 4841/13 од 30. јануара 2014. године, Гж. 5671/12 од 31. октобра 2012. годи не, Гж. 5667/12 од 16. децембра 2009. године, пресуде Окружног суда у Негодину Гж. 99/09 од 15. октобра 2013. године и пресуд е Врховног суда Србије Рев. 2261/10 од 13. априла 2011. године за које су подносиоци сматрали да се односе на исту чињеничну и правну ситуацију у којој су се он и налазили у оспореном по ступку, утврдио да се подносиоци уставне жалбе и лица која су била тужиоци у тим другим поступцима нису налазил и у истој чињеничној ситуацији. Наиме, оспореном другостепеном пресудом је досуђена камата од дана доношења првостепене пресуде јер је утврђено да је вештачење, на основу којег је одређена висина досуђене материјалне штете, обављено 27. марта 2013. године, а да је првостепена пресуда донета 21. маја 2014 . године, те да управо временски размак између вештачења и доношења првостепене пресуде , не оправдава досуђивање законске затезне камате на износ главног потраживања од дана вештачења. У поступцима који су окончани наведеним пресудама за које су подносиоци сматрали да се односе на исту чињеничну и правну ситуацију, тужиоцима је досуђена законска затезна камата на главно потраживање од дана вештачења . Mеђутим из образложења достављених пресуда произлази да је између вештачења на основу којег је одређена (досуђена) висина материјалне штете и доношења првостепене пресуде протекао краћи временски период, будући да из образложења пресуда Апелационог суда у Београду Гж. 4841/13 од 30. јануара 2014. године, Гж. 5671/12 од 31. октобра 2012. годи не, Гж. 5667/12 од 16. децембра 2009. године, пресуде Окружног суда у Негодину Гж. 99/09 од 15. октобра 2013. године произлази да су ти временски размаци износили од два до седам месеци, док из образложења пресуде Врховног суда Србије Рев. 2261/10 од 13. априла 2011. године произлази да је наведени временски размак износио осам месеци. Стога, Уставни суд сматра да наводи уставне жалбе о повреди права из члана 36. став 1. Устава нису уставноправно прихватљиви.
Када је реч о пресудама Основног суда у Неготину - Судска јединица у Кладову П. 156/10 од 14. марта 2013. године, П. 179/10 од 23. маја 2013. године, П. 189/10 од 1. јуна 2012. године, П. 140/10 од 8. фебруара 2013. године, П. 123/10 од 5. јуна 2012. године и П. 459/12 од 21. септембра 2012. године, Уставни суд указује да подносиоци уз уставну жалби нису доставили доказе да су наведене пресуде била предмет разматрања суда правног лека, односно да је суд највише инстанце у предметном случају изразио став супротан ставу израженом у оспореној пресуди, чиме би могао да буде испуњен услов да се по поднетој уставној жалби у том делу поступ а.
Што се тиче пресуде Врховног суда Србије Рев. 2390/10 од 11. новембра 2010. године и пресуде Апелационог суда у Београду Гж. 5764/10 од 24. марта 2011. године, Уставни суд је ко нстатовао да се из њих не може утврдити да ли је на утврђени износ материјалне штете досуђена и законска камата.
8. Полазећи од свега наведеног, Уставни суд је оценио да оспореном пресудом подносиоцу нису повређена права на правично суђење и на једнаку заштиту права, зајемчена одредбама члана 32. став 1. и члана 36. став 1. Устава , па је уставну жалбу одбио као неосновану.
9. На основу свега изнетог и одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић