Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа и судије Милан Станић, др Милан Шкулић, Мирослав Николић, др Драгана Коларић, Татјана Бабић, др Милан Марковић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Марка Динића и Ивице Динића, обојице из Ниша, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 8. јуна 2017. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Марка Динића и Ивице Динића изјављена против решења Вишег суда у Нишу Кв. 117/15 од 9. марта 2015. године и решења Апелационог суда у Нишу Кж2. 179/15 од 20. марта 2015. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Марко Динић и Ивиц а Динић , обојица из Ниша су , 9. априла 201 5. године, преко пуномоћника Момчила Ковачевића, адвоката из Ниша, Уставном суду поднели уставну жалбу против решења означених у изреци, због повреде права на ограничено трајање притвора зајемченог одредбом члана 31. Устава Републике Србије.
Уставном жалбом се оспоравају судске одлуке којима је према подносиоцима уставне жалбе, након ступања оптужнице на правну снагу, продужен притвор због постојања притворског разлога прописаног одредбом члана 211. став 1. тачка 4) Законика о кривичном поступку.
Подносиоци у уставној жалби наводе да се у притвору налазе 29 месеци, те да се појам узнемирење јавности не може узимати апстрактно. Подносиоци сматрају да притворски разлог из члана 211. став 1. тачка 4) Законика о кривичном поступку није постојао ни у време одређивања притвора, јер није било ниједне од манифестација узнемирења јавности у виду протестних окупљања грађана, петиција или телевизијских емисија посвећених критичном догађају. У уставној жалби је наведено да ни једног тренутка није постојала бојазан да би вођење кривичног поступка било отежано, па је тако истрага несметано спроведена након чега је подигнута оптужница и кривични поступак се и надаље одвија несметано, док сва решења о продужењу притвора садрже идентична образложења, без темељне анализе разлога за продужење притвора, сходно фази поступка, већ се притвор према њима продужава по аутоматизму.
Предложили су да Уставни суд усвоји уставну жалбу, утврди повреду права из члана 31. Устава, да се пониште наведена решења и предмет врати надлежном суду на поновни поступак или да Уставни суд „уважавањем жалбе преиначи решење Апелационог суда у Нишу Кж2. 179/15 од 20. марта 2015. године тако што ће укинути притвор подносиоцима или исти заменити мером кућног притвора“.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено кили ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку , извршио увид у оспорена решења и другу документацију приложе ну као доказ уз уставну жалбу, те је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за доношење одлуке у овом уставносудском предмету:
Против подносилаца је, у време подносшења уставне жалбе, био у току кривични поступак по оптужници надлежног јавног тужилаштва због оправдане сумње да су Марко Динић као непосредни учинилац, а подносилац Ивица Динић као помагач извршили кривично дело тешко убиство из безобзирне освете из члана 114. став 1. тачка 5) Кривичног законика. Истражна фаза кривичног поступка је трајала шест месеци, након чега је 17. априла 2013. године подигнута оптужница, која је стала на правну снагу одбијањем приговора месец дана од њеног подношења. Први пут главни претрес је заказан и одржан 11. јула 2013. године, након чега је суд заказивањем главног претрес а у роковима краћим од месец дана, до дана подношења уставне жалбе (9. априла 2015. године) одржао осам , од 16 пута заказиваних главних претреса. Пресудом Вишег суда у Нишу К. 78/2013 од 16. децембра 2015. године, која је постала прав носнажна 15. марта 2016. године, подносиоци уставне жалбе су оглашени кривима и осуђени на ефективне казне затвора, и то Марко Динић на казну затвора у трајању од 30 година због кривичног дела тешко убиство из члана 114. став 1. тачка 5) Кривичног законика, а Ивица Динић на казну затвора у трајању од десет година, због помагања у извршењу кривичног дела тешко убиство из члана 114. став 1. тачка 5) у вези са чланом 35. Кривичног законика.
Оспореним решењима према подносиоцима уставне жалбе је правноснажно продужен притвор , на основу одредбе члана 211. став 1. тачка 4) Законика о кривичном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11 и др.) , у фази главног поступка након потврђивања оптужнице, због постојања оправдане сумње да су учествовали у извршењу кривичног дела тешко убиство из члана 114. став 1. тачка 5) Кривичног законика, и то подносилац Марко Динић као непосредни учинилац, а подносилац Ивица Динић као помагач. Притвор је према подносиоцима био одређен решењем истражног судије Вишег суда у Нишу Ки. 142/12 од 23. октобра 2012. године, којим им се рачуна од 21. октобра 2012. године, када су лишени слободе.
У образложењу оспореног решења Вишег суда у Нишу Кв. 117/15 од 9. марта 2015. године у односу на наведени притворски разлог је наведено: да постоји оправдана сумња да је подносилац уставне жалбе Марко Динић извршио кривично дело тешко убиство из члана 114. став 1. тачка 5) Кривичног законика, а да је подносилац Ивица Динић извршио кривично дело тешко убиство помагањем из члана 114. став 1. тачка 5) у вези са чланом 35. Кривичног законика, за које дело је прописана казна затвора од преко десет година, при чему су начин извршења кривичног дела и тежина последице довели до таквог узнемирења јавности , и то како житеља села Мрамор, тако и грађана Ниша, које су и даље таквог интезитета да би се пуштањем окривљених на слободу, односно њиховим враћањем у средину где се предметни догађај одиграо, угрозило вођење предметног кривичног поступка, и то изазивањем реакција и додатним провоцирањем јавности које би се могле негативно одразити на несметано и правично вођење поступка; да се начин извршења кривичног дела огледа у постојању оправдане сумње да је конкретно кривично дело извршено у току дана испаљивањем више хитаца, од којих је четири погодило оштећеног који се налазио у возилу које се кретало, а све у близини породичне куће оштећеног у време када су чланови породичног домаћинства оштећеног кретали у школу и на посао, од којих је једно дете, које је малолетно, видело аутомобил свог оца како удара у капију на улазу у сточну пијацу док аутомобил и учинилаца напуштају место догађаја; да постоји оправдана сумња да је окривљени Марко Динић, за потребе извршења предметног кривичног дела уз помоћ брата, окривљеног Ивице Динића, набавио путничко моторно возило потребно за извршење дела, којем је променио регистарске ознаке и довезао се критичног јутра у близину породичне куће оштећеног да би га сачекао када крене на посао, док се Ивица Динић налазио у другом возилу у близини, које је служило као пратња возилу којим је управљао његов брат. У образложњу оспореног првостепеног решења је наведено да наведени начин извршења криви чног дела указује на нарочиту упорност, одлучност и безобзирност окривљених, а који посматран у међусобној повезаности са чињеницом да постоји оправдана сумња да је оштећени лишен живота због потраживања које је имао према фирми чији је власник отац окривљених, и то на дан када је оштећени у судском поступку требало да преузме кључ од локала који је у њиховој својини, представљају околности које су још увек таквог интезитета да доводе до узнемирења јавности које може угрозити несметано и правично вођење кривичног поступка .
Апелациони суд у Нишу је оспореним решењем Кж2. 179/15 од 20. марта 201 5. године одбио као неосноване жалбе изјављене против првостепеног решења, нашавши да је првостепени суд дао довољне и јасне разлоге за продужење притвора који се односе на начин извршења кривичних дела, који се огледа у томе да постоји оправдана сумња да су оптужени Марко Динић, као непосредни извршилац, а оптужени Ивица Динић, као помагач, исказали упорност и одлучност у намери да се оштећени лиши живота, која се огледа у дуготрајном планирању и набављању средстава извршења кривичног дела, да постоји оправдана сумња да је оптужени Марко Динић чекао погодан тренутак да предузме радње којима ће оштећеног лишити живота, док га је оптужени Ивица Динић чекао у колима да би се потом заједно удаљили, при чему постоји и оправдана сумња да су радње извршења предузете на јавном месту, на сточној пијаци у селу Мрамор у непосредној близини породичне куће оштећеног у време када су његова деца кретала у школу и на посао, наочиглед малолетног сина оштећеног. У образложењу оспореног другостепеног решења је наведено и да је правилно првостепени суд нашао да су наведени начин извршења кривичног дела и тежина последице, у међусобној повезаности са мотивима за његово извршење, с обзиром на то да постоји оправдана сумња да је дело мотивисано безобзирном осветом, јер је оштећени имао потраживања према фирми оца оптужених и на дан извршења кривичног дела је требало да у судском поступку преузме кључ локала који је у својини оптужених, довел и до узнемирења јавности житеља села Мрамор и града Ниша, које је и даље таквог интезитета, да би се пуштањем на слободу у средину у којој живе и у којој је кривично дело извршено, угрозило несметано и правично вођење кривичног поступка, изазивањем реакција и додатним провоцирањем јавности.
4. Одредбама члана 31. Устава, на чије повреде се позивају подносиоци у уставној жалби, утврђено је: да трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, имајући у виду разлоге притвора, да притвор одређен одлуком првостепеног суда траје у истрази најдуже три месеца, а виши суд га може, у складу са законом, продужити на још три месеца, а ако до истека овог времена не буде подигнута оптужница, окривљени се пушта на слободу (став 1.); да п осле подизања оптужнице трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, у складу са законом (став 2); да се п ритвореник пушта да се брани са слободе чим престану разлози због којих је притвор био одређен (став 3) .
Закоником о кривичном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13, 45/13 и 55/14) (у даљем тексту: ЗКП) прописано је: да пре доношења правноснажне одлуке о изрицању кривичне санкције, окривљеном могу бити ограничене слободе и права само у мери неопходној за остварење циља поступка, под условима прописаним овим закоником (члан 10. став 1.); да се притвор може одредити само под условима предвиђеним у овом законику и само ако се иста сврха не може остварити другом мером, да је дужност свих органа који учествују у кривичном поступку и органа који им пружају правну помоћ да трајање притвора сведу на најкраће неопходно време и да поступају са нарочитом хитношћу ако се окривљени налази у притвору и да ће се у току целог поступка притвор укинути чим престану разлози на основу којих је био одређен (члан 210. ст. 1. до 3.).
Сагласно одредби члана 211. став 1. тачка 4) ЗКП, притвор се може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело ако је за кривично дело које му се ставља на терет прописана казна затвора преко десет година, односно казна затвора преко пет година за кривично дело са елементима насиља или му је пресудом првостепеног суда изречена казна затвора од пет година или тежа казна, а начин извршења или тежина последице кривичног дела су довели до узнемирења јавности које може угрозити несметано и правично вођење кривичног поступка.
Чланом 216. ЗКП је, поред осталог, прописано: да од предаје оптужнице суду па до упућивања окривљеног на издржавање кривичне санкције која се састоји у лишењу слободе, притвор се може одредити, продужити или укинути решењем већа (став 1.); да се решење о одређивању, продужењу или укидању притвора доноси по службеној дужности или на предлог странака и браниоца (став 2.); да је веће дужно да и без предлога странака и браниоца испита да ли још постоје разлози за притвор и да донесе решење о продужењу или укидању притвора, по истеку сваких 30 дана до потврђивања оптужнице, а по истеку сваких 60 дана након потврђивања оптужнице па до доношења првостепене пресуде (став 3.); да против решења из става 2. овог члана странке и бранилац могу изјавити жалбу, а јавни тужилац може изјавити жалбу и против решења којим је одбијен предлог за одређивање притвора, да се жалба, решење и остали списи достављају одмах већу и да жалба не задржава извршење решења (став 5.).
Кривичним закоником („Службени гласник РС“, бр. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09, 111/09, 121/12, 104/13 и 108/14) прописано је: да ће се затвором од најмање десет година или затвором од тридесет до четрдесет година казнити ко другог лиши живота из користољубља, ради извршења или прикривања другог кривичног дела, из безобзирне освете или из других ниских побуда (тешко убиство - члан 114. став 1. тачка 5)).
5. Уставни суд најпре констатује да се, имајући у виду фазу кривичног поступка у којој су донета оспорена решења, у конкретном случају, не може поставити питање повреде права подносиоца уставне жалбе из члана 31. став 1. Устава, јер се том одредбом јемчи право окривљеном на ограничено трајање притвора до подизања оптужнице, а како су у конкретном случају оспорена решења донета након потврђивања оптужнице, Уставни суд налази да се основаност навода уставне жалбе може ценити само са аспекта садржине означених права из члана 31. ст. 2. и 3. Устава.
Уставни суд је из навода уставне жалбе утврдио да се суштина навода подносилаца о повреди права члана 31. Устава у односу на оспорена решења заснива на тврдњама да није било основа да им се притвор продужи на основу одредаба члана 211. став 1. тачка 4) ЗКП, јер не постоје образложени разлози који би оправдали меру притвора.
Приликом оцене основаности навода уставне жалбе у односу на истакнуту повреду права на ограничено трајање приговора, Уставни суд и у овом уставносудском предмету полази од већ заузетог става да уставно јемство да суд трајање притвора своди на најкраће време, имајући у виду разлоге притвора, значи обавезу надлежних судова да у својим одлукама наведу релевантне и довољне разлоге којима се оправдава трајање мере притвора, као и да у вођењу поступка у коме се према окривљеном примењује мера притвора покажу примерену хитност.
Уставни суд је утврдио да је притвор према подносиоцима уставне жалбе продужен због постојања оправдане сумње да су извршили кривично дело тешко убиство за које је запрећена казна затвора од најмање десет година. Притвор је према подносиоцима уставне жалбе оспореним решењима продужен на основу одредбе члана 211. став 1. тачка 4) ЗКП, односно због тога што су начин извршења и тежина последице кривичног дела довели до узнемирења јавности које може угрозити несметано вођење кривичног поступка.
У образложењу оспорених решења Вишег и Апелационог суда у Нишу је у односу на притворски разлог из члана 211. став 1. тачка 4) ЗКП наведено да постоји оправдана сумња да су оптужени Марко Динић, као непосредни извршилац, а оптужени Ивица Динић, као помагач, исказали упорност и одлучност у намери да се оштећени лиши живота, која се огледа у дуготрајном планирању и набављању средстава извршења кривичног дела, да постоји оправдана сумња да је оптужени Марко Динић чекао погодан тренутак да предузме радње којима ће оштећеног лишити живота, док га је оптужени Ивица Динић чекао у колима да би се потом заједно удаљили, при чему постоји и оправдана сумња да су радње извршења предузете на јавном месту, на сточној пијаци у селу Мрамор у непосредној близини породичне куће оштећеног у време када су његова деца кретала у школу и на посао, наочиглед малолетног сина оштећеног. У образложењу оспореног другостепеног решења је наведено и да је правилно првостепени суд нашао да су наведени начин извршења кривичног дела и тежина последице у међусобној повезаности са мотивима за његово извршење, с обзиром на то да постоји оправдана сумња да је дело мотивисано безобзирном осветом, јер је оштећени имао потраживања према фирми оца оптужених и на дан извршења кривичног дела је требало да у судском поступку преузме кључ локала који је у својини оптужених, довел и до узнемирења јавности житеља села Мрамор и града Ниша, које је и даље таквог интезитета, да би се пуштањем на слободу у средину у којој живе и у којој је кривично дело извршено, угрозило несметано и правично вођење кривичног поступка, изазивањем реакција и додатним провоцирањем јавности.
Уставни суд је оценио да су оспорена решења заснована на уставноправно прихватљивом тумачењу меродавног процесног права, те да су надлежни судови поступали у складу са ЗКП када су утврдили да постоје услови да се подносиоцима уставне жалбе продужи притвор по означеном законском основу. Наиме, по оцени Уставног суда, надлежни судови су у оспореним решењима навели и јасно образложили, поред висине запрећене казне, конкретне околности које су у овом случају, због начина извршења и тежине последице кривичног дела (тешко убиство, детаљно и у дужем периоду припремано, те извршено у току дана, на прометном месту – у близини сточне пијаце и у непосредној близини породичне куће оштећеног, на очиглед малолетног сина оштећеног , у време када чланови његовог породичног домаћинства одлазе на посао и школу) у међусобној повезаности са мотивом извршења дела (безобзирна освета због неуспеха у судском поступку у којем је подносилац имао својство повериоца неновчаног потраживања према оцу оптужених, чије је принудно извршење требало спровести критичног дана) , довеле до узнемирења јавности које могу угрозити несметано вођење кривичног поступка. Уставни суд је нашао да су у оспореним решењима утврђене конкретне чињенице које указују да је услед начина извршења и тежине последице кривичног дела за које се подносиоци сумњиче, дошло до одговарајућег степена узнемирења јавности, које може угрозити несметано и правично вођење кривичног поступка.
Имајући у виду све до сада изложено, Уставни суд је оценио као неосноване наводе подносилаца да није било основа да им се притвор продужи, да не постоје разлози који би оправдали ову меру, односно да су оспорена решења необразложена.
Такође, Уставни суд је утврдио да су се подносиоци до дана подношења уставне жалбе (9. априла 2015. године) налазили у притвору две године и шест месеци (рачунајући од 21. октобра 2012. године када су лишени слободе), за које време је спроведена истрага, подигнута и потврђена оптужница, те заказивани главни претрес осам пута одржан и осам пута одложен.
Уставни суд надаље наглашава да је за оцену основаности навода којима се указује на повреду права на ограничено трајање притвора од првенственог значаја то да ли је кривични поступак вођен у складу са захтевом хитности.
Уставни суд је увидом у документацију достављену уз уставну жалбу утврдио да је кривични поступак у коме су донета оспорена решења вођен против два лица, због кривичног дела тешко убиство; да је истрага против подносилаца уставне жалбе трајала шест месеци; да је након потврђивања оптужнице први главни претпрес одржан у року краћем од два месеца од подизања оптужнице; да је главни претрес заказиван најмање једанпут месечно. Полазећи од наведеног, а имајући у виду и да је увидом у „Портал судова Србије“ утврђено да је предметни кривични поступак у две судске инстанце правноснажно окончан у року од три године и пет месеци, Уставни суд је оценио да наведено указује да су надлежни судови поступа ли са примереном хитношћу у вођењу кривичног поступка. Уставни суд сматра да су надлежни судови са посебном пажњом приступали вођењу поступка, као и да је, у околностима конкретног случаја, основаност даљег задржавања подноси лаца уставне жалбе у притвору пажљиво и свестрано разматрана.
Полазећи од свега наведеног, Уставни суд је оценио да су оспорена судска решења о продужењу притвора донета из разлога и у поступку који су предвиђени законом, као и да су у њима наведени релевантни и довољни разлози због којих је надлежни суд сматрао да је мера притвора неопходна ради вођења кривичног поступка, који се, до тада, водио са примереном хитношћу.
Следом свега наведеног, Уставни суд је нашао да оспореним решењима нису повређена Уставом зајемчена права подносилаца уставне жалбе из члана члана 31. ст. 2. и 3. Устава, те је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 -Одлука УС, 40/15-др. закон и 103/15), одбио уставну жалбу у целини као неосновану.
6. Следом свега изложеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић