Уставни суд, Велико већe, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа и судије Милан Станић, др Милан Шкулић, Мирослав Николић, др Драгана Коларић, Татјана Бабић, др Милан Марковић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, на основу члана 167. став 1. тачка 1. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 8. јуна 2017. године, донео је
Р Е Ш Е Њ Е
Одбацује се захтев за оцењивање уставности одредбе члана 78. став 2. Закона о високом образовању ("Службени гласник РС", бр. 76/05, 100/07-аутентично тумачење, 97/08 и 44/10).
О б р а з л о ж е њ е
Уставном суду је поднета иницијатива за покретање поступка за оцену уставности одредбе члана 78. став 2. Закона о високом образовању ("Службени гласник РС", бр. 76/05, 100/07-аутентично тумачење, 97/08 и 44/10), којом је предвиђена могућност да се наставнику високошколске установе који је у звању ванредног или редовног професора, односно у звању професора струковних студија (а који је на крају школске године испунио законске услове за престанак радног односа), продужи радни однос до три школске године, под условима и на начин предвиђен статутом универзитета, односно друге самосталне високошколске установе. Иницијатор сматра да се оспореном законском одредбом „просветним радницима који раде у високом школству, и то по правилу само онима који успеју да обезбеде већинску подршку у колективу а независно од постигнутих научних и педагошких резултата што би требало да буде једино мерило уместо подршке већине, омогућује да дуже користе право на рад у односу на остале просветне раднике што је изузетно привилегован положај који потврђује да постоји дискриминација осталих просветних радника“. По мишљењу иницијатора, изнета аргументација потврђује да је оспорена одредба „у јасној супротности са чланом 60. Устава Републике Србије или бар не проистиче из њега, а такође ни из члана 72. Устава који се односи на аутономију универзитета“. Наводећи да се оспореном одредбом омогућава тзв. позитивна дискриминација којом се у неравноправан положај стављају не само остали запослени „у просветној струци“, него и највећи број наставника у високообразовној делатности, иницијатор сматра да је овакво законско решење „у супротности не само са Уставом већ и са позитивним правним прописима који се односе на ову област рада“. Иницијативом се од Уставног суда тражи „да се оценом уставности и законитости наведених одредби омогући исто право свим просветним радницима … или пак да се та дискриминација по основу Закона о високом образовању прекине изједначавањем свих просветних радника … тиме што ће се та одредба брисати из Закона о високом образовању“.
Уставни суд је у спроведеном претходном поступку утврдио да је Закон о високом образовању након поднете иницијативе више пута мењан или допуњаван, али да се касније измене и допуне тог закона не односе на оспорену одредбу члана 78. став 2.
Испитујући претпоставке за поступање по поднетој иницијативи, Уставни суд, крећући се у границама навода и захтева иницијатора, истиче да је оспорено законско решење већ било предмет оцене Уставног суда и то са становишта сагласности са Уставом утврђеним начелом једнакости свих пред Уставом и законом и забране дискриминације, из члана 21. Устава, као и права на рад гарантованог одредбама члана 60. Устава. Уставни суд је у Одлуци IУ-17/2006 од 29. јануара 2009. године и Решењу IУз-804/2010 од 8. септембра 2011. године, а који су донети по предлогу и иницијативама чији су се наводи заснивали на суштински идентичним разлозима, изразио став да се законодавац, одређујући услове за престанак радног односа наставника у установи високог образовања на начин утврђен оспореним одредбама члана 78. Закона, кретао у оквиру овлашћења из одредаба члана 97. тач. 8. и 10. Устава, којима је утврђена надлежност Републике да уређује, поред осталог, систем у области радних односа и систем у области образовања. Уставни суд истиче да је Закон о високом образовању, у делу који се односи на престанак радног односа наставника, посебан закон у односу на Закон о раду, а да је самим Законом о раду предвиђено да се права, обавезе и одговорности из радног односа, односно по основу рада, могу уређивати и посебним законом. Код оваквог стања ствари, Уставни суд је стао на становиште да је питање да ли ће услови и начин престанка радног односа за различите категорије запослених бити уређени на исти или различит начин, ствар законодавне политике коју Уставни суд није надлежан да цени. На основу наведеног Уставни суд је утврдио да оспорене одредбе Закона о високом образовању не представљају дискриминацију других запослених у односу на наставнике у установама високог образовања, нити повреду уставног права на рад, те је означеном Одлуком одбијен предлог за утврђивање неуставности одредаба члана 78. Закона о високом образовању и није прихваћена иницијатива за покретање уставносудског поступка, док је означеним Решењем, с обзиром на претходно донету Одлуку, као пресуђена ствар, одбачен захтев за оцењивање уставности истих законских одредаба.
Изнета оцена Суда утемељена је на начелном правном ставу о законском овлашћењу да се институт престанка радног односа различито уреди за различите категорије запослених, из чега следи да, са уставноправног становишта, не може бити спорно уколико је законодавац предвидео различите услове престанка радног односа за различите категорије запослених у оквиру високог образовања, или запослених на другим нивоима образовања, или запослених у некој другој области. Такође, Суд напомиње да су и иницијативе о којима се Суд већ изјашњавао садржале, поред осталог, навод којим се истакнута дискриминација међу самим наставницима у високошколским установама образлагала тиме да продужење радног односа зависи од тога да ли је наставник „у добрим односима са руководиоцем“, али да овај навод није био правно релевантан за одлучивање Уставног суда, с обзиром на то да се, са једне стране, њиме заправо указује на могућу необјективност у примени оспорене одредбе, што Уставни суд није надлежан да испитује и цени, док, са друге стране, законска могућност продужетка радног века постоји за све наставнике који испуњавају прописане услове, а што је једино уставноправно релевантно.
Уставни суд напомиње да је Одлука у предмету IУ-17/2006 донета у односу на решење предвиђено чланом 78. став 2. тада важећег Законом о високом образовању („Службени гласник РС“, бр. 76/05, 100/07-аутентично тумачење и 97/08), којим је била предвиђена могућност продужења радног односа наставника до две школске године. Будући да је важећим решењем само измењен временски период за који је максимално могуће продужити радни однос, а који према тексту Закона из 2010. године износи „до три школске године“, Суд налази да се раније заузета становишта и изнете оцене једнако односе и на овде оспорену одредбу Закона. Истоветан приступ Уставни суд је имао и приликом поступања у предмету IУз-804/2010, у коме је интервенција Уставног суда тражена у односу на одредбе члана 78. Закона у тексту који је исти као и текст овде оспорених одредаба.
С обзиром на то да је иницијативом тражена оцена уставности законске одредбе о којој је Уставни суд већ одлучивао и да су наводи и разлози иницијатора искључиво засновани на разлозима који су били садржани у предлогу и иницијативама о којима се Уставни суд изјаснио, Суд је оценио да из поднетог захтева не произлази да има основа за поновно одлучивање, већ да се ради о пресуђеној ствари, због чега је захтев иницијатора одбацио.
Сагласно изложеном, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 2) и члана 46. тачка 8) Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13-Одлука УС, 40/15-др. закон и 103/15), донео Решење као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић