О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба С. Ф. и утврђује да је решењем Прекршајног апелационог суда 4-Прж. 24255/14 од 9. јануара 2015. године повређено право подносиоца уставне жалбе на правно средство, зајемчено одредбом члана 36. став 2. Устава Републике Србије.
2. Поништава се решење Прекршајног апелационог суда 4-Прж. 24255/14 од 9. јануара 2015. године и одређује да исти суд поново одлучи о жалби подносиоца уставне жалбе поднетој против решења Прекршајног суда у Б. Пр. 118745/11 од 1. новембра 2014. године.
3. Одбија се захтев подносиоца уставне жалбе за накнаду нематеријалне штете.
О б р а з л о ж е њ е
1. С. Ф. из Л. је, 2. марта 2015. године, Уставном суду поднео уставну жалбу против одбијајућег дела првог става изреке решења Прекршајног суда у Б. 82Пр. 118745/11 од 1. новембра 2014. године и одбијајућег дела првог става изреке и целокупног другог става изреке решења Прекршајног апелационог суда у Б. 4-Прж. 24255/14 од 9. јануара 2015. године, због повреде права на правично суђење, на суђење у разумном року, на једнаку заштиту права и на правно средство, зајемчених одредбама члана 32. став 1. и члана 36. Устава Републике Србије, као и начела забране дискриминације из члана 21. Устава. У уставној жалби се истовремено позива и на повреду члана 6. став 1. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода.
Уставни суд указује да је садржина права гарантованих одредбом члана 6. став 1. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода гарантована и Уставом Републике Србије, због чега се оцена постојања повреде или ускраћивања ових права у поступку по уставној жалби врши у односу на одговарајуће одредбе Устава.
У уставној жалби је, између осталог, наведено: да првостепени суд није правилно применио адвокатску тарифу, а да је другостепени суд одлучујући поводом жалбе окривљеног, потпуно неосновано преиначио првостепено решење и смањио износ на име накнаде трошкова, чиме је погрешном применом меродавног права одлука о трошковима преиначена на његову штету.
Подносилац уставне жалбе је предложио да Уставни суд усвоји уставну жалбу, утврди повреду означених уставних права и обавеже Републику Србију на накнаду материјалне штете за адвокатске услуге пружене током прекршајног поступка у износу од 224.590,00 динара и нематеријалне штете у износу од 120.000,00 динара, као и трошкова поступка по уставној жалби у износу од 90.000,00 динара.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, увидом у документацију приложену уз уставну жалбу, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:
Прекршајни суд у Б. је оспореним решењем Пр. 118745/11 од 1. новембра 2014. године окривљеном, овде подносиоцу уставне жалбе, који је пресудом истог суда Пр. 118745/11 од 1. августа 2013. године ослобођен кривице, одобрио исплату трошкова прекршајног поступка на име накнаде награде и нужних издатака браниоца у износу од 25.500,00 динара на терет средстава Прекршајног суда у Б.
Против наведеног првостепеног решења жалбу је изјавио само окривљени, преко браниоца.
Прекршајни апелациони суд је оспореним решењем 4-Прж. 24255/14 од 9. јануара 2015. године уважио делимично жалбу окривљеног и преиначио наведено првостепено решење, тако што је окривљеном на име накнаде трошкова прекршајног поступка досудио износ од укупно 19.690,00 динара.
4. Одредбом члана 36. став 2. Устава, на чију повреду се, између осталог, указује, утврђено је да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу.
Одредбама члана 272. Закона о прекршајима („Службени гласник РС“, број 65/13) прописано је: да другостепени прекршајни суд испитује првостепену одлуку у оном делу у којем се побија жалбом, али мора увек по службеној дужности испитати да ли постоји битна повреда одредаба прекршајног поступка из члана 264. став 1. тачка 1) и тач. 6) до 14) овог закона и да ли је на штету окривљеног повређено материјално право (члан 265.); да ће се, ако жалба изјављена у корист окривљеног не садржи основ за побијање одлуке (члан 263), другостепени прекршајни суд ограничити на испитивање повреда из става 1. овог члана, као и на испитивање одлуке о прекршајној санкцији и одузимању имовинске користи (члан 267.).
Одредбама члана 264. став 1. тачка 1) и тач. 6) до 14) Закона о прекршајима је прописано да битна повреда одредаба прекршајног поступка увек постоји: ако је прекршајни поступак водио и пресуду или решење донео судија, који је правноснажном одлуком изузет од вођења поступка и одлучивања; ако је суд решењем обуставио прекршајни поступак противно одредбама члана 248. овог закона или је донео пресуду којом се окривљени ослобађа одговорности противно одредбама члана 250. овог закона; ако је пресуду или решење донео суд који због стварне ненадлежности није могао судити у тој ствари (члан 110.); ако усмено саопштена пресуда није унета у записник (члан 252. став 2.); ако суд није у целости одлучио о захтеву за покретање прекршајног поступка (члан 247. став 2.); ако је суд одлучио мимо захтева за покретање прекршајног поступка; ако се пресуда или решење заснива на доказу на коме се по одредбама овог закона не може заснивати, осим ако је, с обзиром на друге доказе, очигледно да би и без тог доказа била донета иста одлука; ако се пресуда или решење заснива на исказу окривљеног који није био упозорен на право да узме браниоца по свом избору или да буде саслушан у присуству браниоца; ако је повређена одредба члана 96. овог закона (забрана преиначења на горе); ако је изрека пресуде или решења неразумљива.
Одредбом члана 96. Закона о прекршајима прописано је да ако је жалба изјављена само у корист окривљеног, пресуда се у делу који се односи на изречену санкцију не може изменити на његову штету, нити се у поновљеном поступку може донети неповољнија пресуда за окривљеног.
5. Уставни суд, најпре, указује да је у конкретном случају подносилац уставном жалбом оспорио решење Прекршајног апелационог суда 4-Прж. 24255/14 од 9. јануара 2015. године, којим је „уважена делимично жалба“ подносиоца уставне жалбе и преиначено решење о трошковима прекршајног поступка, тако што је износ трошкова прекршајног поступка који је досуђен подносиоцу решењем против којег је изјавио жалбу смањен, због чега подносилац сматра да му је, поред осталог, повређено право на правно средство из члана 36. став 2. Устава.
У вези са наведеним, Уставни суд указује да је изјављивање жалбе у прекршајном поступку једна диспозитивна радња странке у поступку. Жалбени суд не покреће ex officio поступак по жалби, већ напротив, он је везан иницијативом странке у поступку. Наведена диспозициона максима у жалбеном поступку огледа се и у томе да странка истакнутим наводима и постављеним захтевом у жалби одређује основ‚ обим и правац побијања одлуке, а жалбени суд, начелно, испитује жалбом побијану одлуку у оном делу који је обухваћен жалбеним наводима и захтевом у жалби (tantum devolutum quantum appellatum). Само изузетно, жалбени суд има законску обавезу да по службеној дужности испита само одређене повреде закона независно од навода и захтева жалбе.
У конкретном случају, иако је Прекршајни апелациони суд у изреци оспореног решења констатовао да је „уважио делимично“ подносиочеву жалбу (која је једина изјављена жалба против првостепеног решења), исти жалбени суд је поступио супротно поднетој жалби, тиме што је преиначио првостепено решење на штету подносиоца уставне жалбе досудивши му мањи износ на име трошкова прекршајног поступка у односу на ожалбено првостепено решење. Уставни суд оцењује да је другостепени суд на описани начин изашао изван граница истакнутих навода и постављеног захтева у подносиочевој жалби, а не ради се о процесној ситуацији из одредбе члана 264. став 1. тачка 1) и тач. 6) до 14) Закона о прекршајима, чиме је подносиоцу повређено право на правно средство из члана 36. став 2. Устава.
Уставни суд указује да је, у конкретном случају, оваквим поступањем другостепеног суда доведено у питање остваривање самог смисла права на жалбу, које представља право зајемчено одредбом члана 36. став 2. Устава. Наведено уставно право треба да омогући странки да поднесе жалбу како би се кроз другостепени поступак пред вишим судом извршила контрола законитости и правилности рада суда нижег степена. Стога се жалба може усвојити само у корист странке која је поднела ово правно средство, а не на њену штету. Зато другостепена одлука не може бити неповољнија за странку од првостепене одлуке која се само њеном жалбом побија. Супротно становиште значило би да се подносиоцу жалбе намеће ризик који је противан самој природи и смислу жалбе, као једне изјаве процесне воље жалиоца. Уколико би другостепени суд имао неограничено процесно овлашћење да преиначава првостепену одлуку о трошковима поступка на штету странке која је једина поднела жалбу, код странке би се појавила бојазан да ће подношењем жалбе доћи у гори процесни положај него да се уопште није жалила. Ипак, Уставни суд указује да право на правно средство из члана 36. став 2. Устава не гарантује и повољан исход поступка по изјављеној жалби (у смислу усвајања жалбе). (видети Одлуку Уставног суда Уж-8937/2013 од 9. јуна 2016. године).
6. На основу изложеног, Уставни суд је утврдио да је оспореним решењем Прекршајног апелационог суда 4-Прж. 24255/14 од 9. јануара 2015. године повређено право подносиоца уставне жалбе на правно средство, зајемчено одредбом члана 36. став 2. Устава. Стога је Уставни суд уставну жалбу усвојио, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13-Одлука УС, 40/15-др. закон и 103/15) и одлучио као у тачки 1. изреке.
7. Уставни суд је у тачки 2. изреке, у складу са одредбом члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, оценио да се штетне последице повреде права могу отклонити једино поништајем оспореног решења Прекршајног апелационог суда 4-Прж. 24255/14 од 9. јануара 2015. године и одређивањем да исти суд поново одлучи о жалби подносиоца поднетој против решења Прекршајног суда у Б. Пр. 118745/11 од 1. новембра 2014. године.
С обзиром на то да је Уставни суд утврдио повреду права подносиоца уставне жалбе на правно средство из члана 36. став 2. Устава и наложио отклањање штетних последица, то се није упуштао у разматрање навода о повреди права на правично суђење, на суђење у разумном року и на једнаку заштиту права, зајемчених одредбама члана 32. став 1. и члана 36. став 1. Устава, нити начела забране дискриминације из члана 21. Устава.
Такође, Уставни суд није посебно ценио тврдње подносиоца уставне жалбе о повреди означених уставних права првостепеним решењем Прекршајног суда у Б. Пр. 118745/11 од 1. новембра 2014. године, јер ће то решење бити предмет оцене надлежног суда у поновном другостепеном поступку, на основу ове одлуке.
8. У вези са захтевом подносиоца уставне жалбе да му Уставни суд досуди накнаду нематеријалне штете, Уставни суд оцењује да је утврђење повреде права на правно средство и поништај оспореног другостепеног решења, адекватна сатисфакција, те је одбио захтев подносиоца за накнаду нематеријалне штете, одлучујући као у тачки 3. изреке, сагласно одредбама члана 89. ст. 1. и 3. Закона о Уставном суду.
Имајући у виду да ће питање основаности захтева за накнаду трошкова прекршајног поступка бити предмет поновне оцене Прекршајног апелационог суда поводом жалбе изјављене против решења Прекршајног суда у Б. Пр. 118745/11 од 1. новембра 2014. године, Уставни суд није разматрао захтев за накнаду материјалне шете, коју подносилац види у опредељеној висини трошкова које је имао у току прекршајног поступка.
9. У погледу захтева подносиоца уставне жалбе за накнаду трошкова на име састава уставне жалбе, Уставни суд подсећа да је у својој досадашњој пракси више пута разматрао наведено питање, те да је заузео став да, у смислу члана 6. Закона о Уставном суду, нема основа за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом. С тим у вези, Уставни суд се позива на образложење које је дато, поред других, у Одлуци Уж-633/2011 од 8. маја 2013. године (видети интернет страницу Уставног суда на: www.ustavni.sud.rs).
10. Полазећи од изнетог, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.