Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа, и судије Милан Станић, др Милан Шкулић, Мирослав Николић, др Драгана Коларић, Татјана Бабић, др Милан Марковић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Исмета Аломеровића из Бродарева код Пријепоља, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 18. маја 201 7. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба Исмета Аломеровића и утврђује да је ставом првим изреке решења Основног суда у Шапцу ИПВ(И). 325/15 од 29. октобра 2015. године повређено право подносиоца уставне на правно средство, зајемчено одредбом члана 36. став 2. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
2. Поништава се став први изреке решење Основног суда у Шапцу ИПВ(И). 325/15 од 29. октобра 2015. године и одређује да исти суд поново одлучи о приговору подносиоца уставне жалбе који је изјављен против решења Основног суда у Шапцу И. 15/10 од 15 . септембра 2015. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Исмет Аломеровић из Бродарева код Пријепоља поднео је Уставном суду, 9. децембра 2015. године, уставну жалбу против решења Основног суда у Шапцу ИПВ(И). 325/15 од 29. октобра 2015. године, због повреде права на правично суђење, права на једнаку заштиту права и на правно средство и права на имовину, зајемчених чланом 32. став 1. Устава Републике Србије, чланом 36. Устава и чланом 58. став 1. Устава.
Уставном жалбом се оспорава и став први изреке решење извршног суда којим је правноснажно одбачен као недозвољен приговор подносиоца уставне жалбе који је изјављен против решења о обустави поступка извршења.
Подносилац уставне жалбе је предложио да Уставни суд усвоји уставну жалбу, утврди повреду означених уставни х права и поништи оспорено решење извршног суда .
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У поступку пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, увидом у приложену документацију , утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:
Основни суд у Шапцу је решењем И. 15/10 од 10. јула 2015. године обуставио поступак извршења, покренут по предлогу за извршење подносиоца уставне жалбе против извршног дужника Миодрага Томића. У поуци о правном леку овог решења је наведено да приговор није дозвољен.
Судија појединац Основног суд а у Шапцу је решењем И. 15/10 од 15. септембра 2015 . године одбацио као недозвољен приговор подносиоца уставне жалбе који је изјављен против решења о обустави поступка извршења .
Судско веће Основног суда у Шапцу је ставом првим изреке оспореног решењ а ИПВ(И). 325/15 од 29. октобра 2015. године одбило као неоснован приговор подносиоца уставне жалбе који је изјављен против наведеног решења о одбацивању приговора. У образложењу оспореног решења судског већа је, између осталог, наведено да није у надлежности суда у извршном поступку да оцењује да ли је члан 39. Закона о извршењу и обезбеђењу у складу са Уставом и да је суд у обавези да примењује одредбе Закона о извршењу и обезбеђењу као lex specialis у односу на одредбе Закона о парничном поступку.
4. Одредбом члана 36. став 2. Устава утврђено је да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу.
Законоом о извршењу и обезбеђењу („Службени гласник РС“, број 31/11) (у даљем тексту: ЗИО) било је прописано: да се oдлуке у извршном поступку доносе у облику решења или закључка, да се решењем о извршењу дозвољава извршење на имовини извршног дужника, под условима и обиму одређеним овим законом, а да се закључком суда одређује спровођење појединих радњи и управља поступком (члан 36.); да се против решења може изјавити приговор, само када је овим законом прописано да је приговор дозвољен (39. став 2.); да ће се одлуком о обустави извршења укинути и спроведене извршне радње, ако се тим не дира у стечена права трећих лица (члан 76. став 5.).
5. Уставни суд најпре указује да је Решењем Уж-8166/12 од 23. јануара 2014. године одбацио уставну жалбу C.P.B. p .cо ltd изјављену против решења ко јим је обустављено спровођење извршења јер подносилац уставне жалбе није искористио правно средство за заштиту својих права – приговор у извршном поступку, али је истовремено констатовао да подносилац није поучен о могућности изјављивања овог правног лека, да због тога не сме да трп и штетне последице и да сагласно члану 39. ЗИО , у року од пет радних дана од дана пријема овог решења, може изјавити приговор против оспореног решења о обустави поступка.
Подносилац уставне жалбе је , за разлику од подносиоца уставне жалбе у предмету Уж-8166/12, самоиницијативно изјавио приговор против решења о обустави поступка извршења , који је правноснажно одбачен.
У поступку мериторног одлучивања о уставној жалби, Уставни суд се усредср едио на питање да ли је оспореним решењим извршног суда повређено право подносиоца на жалбу или друго правно средство зајемчено чланом 36. став 2. Устава.
Уставни суд констатује да у поступку извршења суд доноси одлуке у форми решења или закључка, с тим што се закључком спроводе поједине радње и управља поступком (члан 36. ст. 1. и 3. ЗИО). У ЗИО није дефинисана форма акта којим се поступак обуставља. Имајући у виду да је обустава један од начина окончања извршног поступка, те да се стога обустављањем извршног поступка коначно одлучује о праву повериоца да намири потраживање у ситуацији када намирење из неког од законом предвиђених разлога није могуће, одлука о обустављању извршног поступка не представља спровођење неке извршне радње или акт управљања поступком. То има за последицу да се одлука о обустављању извршног поступка не доноси у форми закључка, већ у форми решења, па је у тој форми и донет акт који се оспорава уставном жалбом. Како код окончања поступка обуставом у ЗИО није наведен приговор као дозвољени правни лек, Уставни суд сматра да у тој ситуацији има места сходној примени одредаба Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, број 72/11), и то одредбе члана 399. став 1. којом је предвиђено да је против решења првостепеног суда дозвољена жалба ако законом није другачије прописано. Из наведеног произлази да се против решења о обустављању извршног поступка може поднети приговор. Овакав правни став Уставни суд је изнео у решењу Уж-8166/12 од 23. јануара 2014. године.
С обзиром на право странке које се јемчи чланом 36. став 2. Устава, Уставни суд налази да када се решењем у извршном поступку одлучује о правима и обавезама странака , као у конкретном случају, оне имају право на правни лек - приговор, у складу са чланом 39. ЗИО. Стога је је и подносиоцу уставне жалб е, као извршном повериоцу, припадало право да против оспореног решења којим је об устављен извршни поступак поднесе приговор већу првостепеног суда. Међутим, у конкретном случају , констатовано је да правни лек није дозвољен против решења о обустави поступка, те је приговор подносиоца , правноснажно одбачен оспореним решење м извршног суда .
Уставни суд затим указује да је искључиво надлежан да цени уставност законских одредби, а и тиме и уставност одредаба члана 39. ЗИО који прописује право на правни лек. Међутим, у конкретном случају, није спорно питање да ли је наведени члан закона у складу са Уставом. Оно што је од уставноправног значаја у контексту заштите уставних права јесте да ли се конкретним актом донетим у извршном поступку одлучује о правима и обавезама странака у поступку. У уставносудској пракси су већ заузета становишта о томе који акти у извршном поступку представљају акте којима се одлучује о правима и обавезама странака у поступку и који могу бити предмет оспоравања уставном жалбом. Само решење о обустави поступка, као што је већ наведено, представља акт извршног суда којим се одлучује о правима и обавеза странака у поступку. Овакво становиште Уставног суда полази од дуготрајне и устаљене праксе извршног суда, као и правила ранијих Закона о извршном поступку, према којима су акти о обустави поступка увек били доношени у форми решења и против којих је био дозвољен правни лек. Све ове правне карактеристике решења о обустави поступка представљају основ везивања за одредбу члана 36. ста 2. Устава, којом је утврђено да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу. Ова уставна норма се непосредно примењује и на акте извршног суда којима се одлучује о правима и обавезама странака у поступку, а у смислу члана 18. став 1. Устава, којим је утврђено да се људска и мањинска права зајемчена Уставом непосредно примењују. Када је реч о одредби члана 399. став 1. ЗПП, која се примењује на основу члана 10. ЗИО, Уставни суд указује да , у конк ретном случају, наведена одредба представља само одговарајући процесни инструмент за остваривање суштине и циља одредбе члана 36. став 2. Устава, када су у питању решења о обустави извршења .
На основу изложеног, Уставни суд је утврдио да је оспорен им ставом првим изреке решења Основног суда у Шапцу ИПВ(И). 325/15 од 29. октобра 2015. године повређено право подносиоца уставне жалбе на правно средство, зајемчено чланом 36. став 2. Устава. Стога је Уставни суд уставну жалбу усвојио , сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон и 103/15) и одлучио као у првом делу тач ке 1. изреке одлуке .
6. Уставни суд је, у тач ки 2. изреке, у складу са одредбом члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, оценио да се штетне последице повреде права могу отклонити једино поништајем става првог изреке решења Основног суда у Шапцу ИПВ(И). 325/15 од 29. октобра 2015. године и одређивањем да исти суд поново одлучи о приговору подносиоца који је изјављен против решења тог суда И. 15/10 од 15. септембра 2015. године , не прејудицирајући при томе коначну одлуку извршног суда о испуњености услова за обуставу извршења.
7. С обзиром на то да је Уставни суд утврдио повреду права на правно средство из члана 36. став 2. Устава и наложио отклањање штетних последица, то се овај с уд није упуштао у разматрање навода о повред и права на правично суђење из чл ана 32. став 1. Устава, права на једнаку заштиту права из члана 36. став 1. Устава и права на имовину из члана 58. став 1. Устава.
8. Подносилац уставне жалбе је оспорио и став други изреке оспореног решења Основног суда у Шапцу ИПВ(И). 325/15 од 29. октобра 2015. године, којим је одбијен као неоснован приговор подносиоца уставне жалбе који је изјављен против решења извршног суда којим је одбијен као неоснован подносиочев захтев за отклањање неправилности.
Сагласно одредби члана 170. Устава, којом је уставна жалба установљена као посебно и изузетно правно средство за заштиту Уставом зајемчених права и слобода, Уставни суд je у поступку по уставној жалби надлежан једино да испитује постојање повреда или ускраћивања Уставом зајемчених права и слобода, те се стога и наводи уставне жалбе морају заснивати на уставноправним разлозима којима се, са становишта Уставом утврђене садржине означеног права или слободе, поткрепљују тврдње о његовој повреди или ускраћивању. Уставни суд је оценио да се наводи подносиоца у том делу не могу сматрати уставноправним разлозима којима се аргументују тврдње о повреди означених уставних права. Изнету оцену Уставни суд заснива на томе да наводи уставне жалбе заправо представљају поновљене разлоге већ изнете у приговору који је подносилац уставне жалбе изјавио против решења о отклањању неправилности , те да је судско веће извршног суда у образложењу свог решења дао детаљне, јасне и уставноправно прихватљиве разлоге у погледу одбијања приговора подносиоца. Полазећи од наведеног, Уставни суд је, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, одбацио уставну жалбу у том делу јер нису испуњене Уставом утврђене претпоставке за вођење поступка, решавајући као у другом делу тачке 1. изреке.
9. Полазећи од изнетог, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић