Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа и судије Милан Станић, др Милан Шкулић, Мирослав Николић, др Драгана Коларић, Татјана Бабић, др Милан Марковић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Горана Ненадовића из Обреновца, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 1. јуна 2017. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба Горана Ненадовића и утврђује да je у поступку по жалби на решење Вишег суда у Београду Кпп. 54/15 од 27. фебруара 201 5. године повређено право подносиоца уставне жалбе из члана 30. став 3. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
2. Одлуку објавити у „Службеном гласнику Републике Србије“.
О б р а з л о ж е њ е
1. Горан Ненадовић из Обреновца је поднео Уставном суду, 15. априла 20 15. године, преко пуномоћника Живорада Иконовића, адвоката из Београда, уставну жалбу против решења Вишег суда у Београду Кпп. 54/15 - Кв. 740/15 од 9. марта 201 5. године, због повреде права из члана 27. став 1 , члана 30. ст. 1. и 3, члана 32. став 1. и члана 36 . став 1. Устава Републике Србије.
Уставном жалбом се оспоравају судске одлуке којима је према подносиоцу уставне жалбе одређен притвор у истрази због основане сумње да је извршио два кривична дел а злоупотреба положаја одговорног лица у продуженом трајању, на основу одредбе члана 211. став 1. тачка 2 ) Законика о кривичном поступку.
У уставној жалби је наведено да се подносилац налази у притвору од 26. фебруара 2015. године, када је лишен слободе и одређено његово полицијско задржавање у року од 48 сати; да је Више јавно тужилаштво у Београду 27. фебруара 2015. године донело наредбу о спровођењу истраге према подносиоцу уставне жалбе и саизвршиоцу В.Н; да је подносилац саслушан истог дана и предложено је да му се одреди притвор због опасности да би могао ометати истрагу утицањем на сведоке; да је подносилац против решења о одређивању притвора Вишег суда у Београду Кпп. 54/15 од 27. фебруара 2015. године изјавио жалбу , преко браниоца, која је одбијена решењем истог суда Кпп. 54/15 - Кв. 740/15 од 9. марта 2015. године; да другостепено решење окривљеном никада није достављено, док је његовом браниоцу достављено тек 16. марта 2015. године. Повреду права из члана 30. став 3. Устава подносилац заснива на тврдњи да о жалби његовог браниоца није одлучено у року од 48 сати, а другостепена одлука му никада није достављена, док је његовом браниоцу достављена четрнаестог дана од дана изјављивања жалбе.
Подносилац је у уставној жалби оспорио постојање притворског разлога због којег му је притвор био одређен, наводећи да су сведоци које је требал о испитати већ дали своје исказе у парничном поступку на исте околности , које су њему одавно познате, те с обзиром на то да није ступао у контакт са њима, а имајући у виду да тужилаштво није предложило притвор према саизвршиоцу В.Н. кој а је и даље у контакту са сведоцима које је потребно саслушати, подносилац сматра да није било основа ни за одређивање притвора према њему, додатно истичући и повреду права на једнаку заштиту права због тога што је према њему поступ љено другачије у односу на саокривљену В.Н.
Предложено је да Уставни суд у хитном поступку усвоји уставну жалбу и одреди да се поступак понови, односно да се утврди повреда права и подносиоцу призна право на накнаду нематеријалне штете.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, извршио увид у документацију приложену као доказ уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за доношење одлуке у овом уставносудском предмету:
У време подношења уставне жалбе пред Вишим судом у Београду против подносиоца је вођен истражни поступак по наредби за спровђење истраге Вишег јавног тужиоца у Београду Кти. 65/15 од 27. фебруара 201 5. године, због постојања основане сумње да је извршио продужено кривично дело злоупотреба положаја одговорног лица у саизвршилаштву из члана 234. став 3. у вези са ставом 1. Кривичног законика и продужено кривично дело злоупотреба положаја одговорног лица из члана 234. став 2. у вези са ставом 1. Кривичног законика .
Решењем судије за претходни поступак Вишег суда у Београду Кпп. 54/15 од 27. фебруара 201 5. године подносиоцу је као окривљеном одређен притвор на основу одредбе члана 211. став 1. тачка 2) ЗКП, који се има рачунати од 26. фебруара 201 5. године, када је лишен слободе, а који може трајати најдуже 30 дана.
Бранилац окривљеног је против решења о одређивању притвора изјавио благовремену жалбу, која је одбијена као неоснована оспореним решењем Вишег суда у Београду Кпп. 54/15 - Кв. 740/15 од 9. марта 2015. године .
Из одговора Вишег суда у Београду Су. 43/16-128 од 10. марта 2016. године на наводе уставне жалбе, утврђено је да је решење Вишег суда у Београду Кпп. 54/15 - Кв. 740/15 од 9. марта 2015. године браниоцу окривљеног достављено 16. марта 2015. године, а да нема доказа да ли је и када другостепена судска одлука уручена окривљеном.
4. Чланом 27. Устава утврђено је, поред осталог, да свако има право на личну слободу и безбедност и да је лишење слободе допуштено само из разлога и у поступку који су предвиђени законом (став 1.) и да свако ко је лишен слободе има право жалбе суду, који је дужан да хитно одлучи о законитости лишења слободе и да нареди пуштање на слободу ако је лишење слободе било незаконито (став 3.) .
Одредбама члана 30. Устава, између осталог, је одређено да лице за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело може бити притворено само на основу одлуке суда, ако је притварање неопходно ради вођења кривичног поступка (став 1.), те да се притвореном лицу јемчи право да ће о његовој жалби против одлуке о одређивању притвора надлежни суд одлучити и своју одлуку му доставити у року од 48 часова (став 3.) .
Одредбом члана 32. став 1. Устава утврђено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Чланом 36. став 1. Устава јемчи се једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе.
Закоником о кривичном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13 и 45/13) (у даљем тексту: ЗКП) прописано је: да пре доношења правноснажне одлуке о изрицању кривичне санкције, окривљеном могу бити ограничене слободе и права само у мери неопходној за остварење циља поступка, под условима прописаним овим закоником (члан 10. став 1.); да у већу од троје судија суд одлучује о жалбама против решења судије за претходни поступак и других решења у складу са овим закоником, доноси одлуке ван главног претреса и ставља предлоге у случајевима предвиђеним у овом законику или у другом закону (члан 21. став 4.); да се притвор може одредити само под условима предвиђеним у овом законику и само ако се иста сврха не може остварити другом мером, да је дужност свих органа који учествују у кривичном поступку и органа који им пружају правну помоћ да трајање притвора сведу на најкраће неопходно време и да поступају са нарочитом хитношћу ако се окривљени налази у притвору и да ће се у току целог поступка притвор укинути чим престану разлози на основу којих је био одређен (члан 210. ст. 1. до 3.).
Сагласно одредби члана 211. став 1. тачка 2) ЗКП, притвор се може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело ако постоје околности које указују да ће уништити, сакрити, изменити или фалсификовати доказе или трагове кривичног дела или ако особите околности указују да ће ометати поступак утицањем на сведоке, саучеснике или прикриваче.
Чланом 214. овог законика је прописано: да се притвор у истрази може одредити, продужити или укинути решењем судије за претходни поступак или већа (члан 21. став 4.) (став 1.); да се решење о продужењу или укидању притвора доноси по службеној дужности или на предлог странака и браниоца (став 2.); да против решења о притвору странке и бранилац могу изјавити жалбу већу (члан 21. став 4.), да се жалба, решење и остали списи достављају одмах већу, као и да жалба не задржава извршење решења (став 3.); да се одлука о жалби доноси у року од 48 часова (став 4.).
Чланом 216. ЗКП је, поред осталог, прописано: да се решење о одређивању, продужењу или укидању притвора доноси по службеној дужности или на предлог странака и браниоца (став 2.); да против решења из става 2. овог члана странке и бранилац могу изјавити жалбу, а јавни тужилац може изјавити жалбу и против решења којим је одбијен предлог за одређивање притвора, да се жалба, решење и остали списи достављају одмах већу и да жалба не задржава извршење решења (став 5.).
5. Имајући у виду да је подносилац уставне жалбе истакао повреду права из члана 30. став 3. и члана 32. став 1. Устава, наводећи да о његовој жалби изјављеној против решења о одређивању притвора није одлучено у законом прописаном року, те да је другостепено решење уручено браниоцу након 14 дана, док окривљеном никада није достављено , Уставни суд је оцену основаности изнетих тврдњи подносиоца о повреди уставних права ценио у оквиру повреде права из члана 30. став 3. Устава.
Уставни суд пре свега констатује да се уставотворац није задржао на гаранцији да ће суд хитно одлучити о законитости лишења слободе одређеног лица, зајемченој одредбом члана 27. став 3. Устава, већ је одредбом члана 30. став 3. Устава зајемчио притвореном лицу да ће о његовој жалби на одређивање притвора надлежни суд одлучити и своју одлуку му доставити у року од 48 часова. Рокови одређени на сате су увек фиксни рокови и не могу се продужавати, чак и када истичу у време када је за суд нерадан дан.
У конкретном случају, Уставни суд је утврдио да је окривљени, овде подносилац уставне жалбе, жалбу на решење којим му је одређен притвор изјавио преко браниоца благовремено, дакле у року од три дана од дана доношења решења Кпп. 54/15 од 27. фебруара 2015. године, а према наводима уставне жалбе 2. марта 2015. године, и да је другостепено ванрасправно веће 9. марта 201 5. године о жалби одлучило, одбијајући изјављену жалбу и потврђујући првостепено решење, које је браниоцу достављено 16. марта 2015. године, док нема доказа да ли је и када уручено окривљеном. Дакле, поступак по жалби изјављеној против решења Вишег суда у Београду Кпп. 54/15 од 27. фебруара 201 5. године о одређивању притвора трајао је седам дана, чиме је прекорачен Уставом зајемчен рок да ће се о жалби одлучити у року од 48 часова.
Полазећи од наведеног, а имајући у виду да је другостепено решење о основаности изјављене жалбе достављено браниоцу после 14 дана од дана одлучивања, а да нема доказа да ли је уручено окривљеном, Уставни суд је оценио да су основани наводи уставне жалбе о истакнутој повреди права из члана 30. став 3. Устава.
Стога је Уставни суд утврдио да је подносиоцу уставне жалбе, у поступку по жалби на решење Вишег суда у Београду Кпп. 54/15 од 27. фебруара 201 5. године повређено право зајемчено одредбом члана 30. став 3. Устава и оценио да ће се правично задовољење подносиоцу остварити објављивањем Одлуке Уставног суда у „Службеном гласнику Републике Србије“, с обзиром на то да је сврха надокнаде нематеријалне штете превасходно у нематеријалном задовољењу , те је, сагласно одредбама члана 89. ст. 1. и 2. Закона о Уставном суду („Службени гласни к РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13-Одлука УС, 40/15-др. закон и 103/15), одлучио као у првом делу тачке 1. и у тачки 2. изреке.
6. Уставни суд је из навода уставне жалбе утврдио да подносилац повред у права из члана 27. став 1. и члана 30. став 1. Устава заснива на тврдњи да није постојао основ за одређивање притвора из члана 211. став 1. тачка 2) ЗКП, сматрајући да нису постојале околности које указују да ће ометати поступак утицањем на сведоке или саучеснике, с обзиром на то да није у контакту са предложеним сведоцима нити је икада утицао на њихове исказе које су они давали у парничном поступку поводом противтужбе оштећеног привредног друштва против подносиоца уставне жалбе, те да су му већ познате изјаве предложених сведока, као и да нема приступ документацији оштећеног привредног друштва јер се она налази код надлежног јавног тужилаштва и представља обимну доказну грађу у списима предмета.
Разматрајући наводе уставне жалбе о истакнутој повреди права из члана 27. став 1. и члана 30. став 1. Устава, Уставни суд и у овом уставносудском поступку указује да је Уставом утврђено да свако има право на личну слободу и безбедност и да је лишење слободе допуштено само из разлога и у поступку који су предвиђени законом, из чега произлази да је неопходно кумулативно постојање два услова да би лишење слободе било законито. Први, да лишење слободе мора бити засновано на разлозима предвиђеним законом, и други, да се лице лишава слободе у складу са законом прописаним поступком. Сагласно одредбама члана 30. став 1. Устава и члана 211. став 1. ЗКП, притвор се према неком лицу може одредити само одлуком суда, уколико су кумулативно испуњена д ва услова: да постоји основана сумња да је лице учинило кривично дело и да је притварање неопходно ради вођења кривичног поступка. Разлози који притварање могу чинити неопходним ради вођења кривичног поступка, прописани су у тач. 1) до 4) члана 211. став 1. ЗКП.
Из изнетог, по оцени Уставног суда, недвосмислено произлази да суд може одредити притвор према неком лицу само уколико истовремено оцени да постоји основана сумња да је оно извршило кривично дело и да је његово притварање неопходно ради вођења кривичног поступка, те да потом, у решењу о одређивању притвора, детаљно образложи који су то разлози који притварање чине неопходним ради несметаног вођења кривичног поступка. Управо на тај начин, навођењем разлога за одређивање притвора, надлежни суд образлаже зашто је притвор неопходан ради вођења кривичног поступка.
Полазећи од наведених општих принципа и навода уставне жалбе, Уставни суд, пре свега, указује да је у спроведеном поступку утврдио да је подносилац уставне жалбе решењем Вишег суда у Београду Кпп. 54/15 од 27. фебруара 2015. године, које је потврђено оспореним решењем истог суда Кпп. 54/15 - Кв. 740/15 од 9. марта 201 5. године, према подносиоцу уставне жалбе одређен притвор у трајању до 30 дана, на основу одредбе члана 211. став 1. тачка 2) ЗКП, односно због постојања особитих околности које су указивале да ће ометати поступак утицањем на сведоке. Као што је речено, одредба члана 211. став 1. тачка 2) ЗКП прописује да се притвор може одредити лицу за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело ако постоје, поред осталог, особите околности које указују да ће ометати поступак утицањем на сведоке, што значи да судови, у сваком поједином случају, полазећи од конкретних чињеница, цене како постојање особитих околности које указују да ће окривљени утицати на сведоке, тако и оправданост одређивања мере притвора због њиховог постојања. У образложењу првостепеног решења о одређивању притвора је наведено да је судија за претходни поступак из списа премета, и то на основу доказа који су приложени уз кривичну пријаву и наведени у наредби о спровођењу истраге Вишег јавног тужилаштва Кти. 65/15 од 27. фебруара 2015. године утврдио да постоји основана сумња да је подносилац уставне жалбе извршио два продужена кривична дел а злоупотребе положаја одговорног лица , од којих је једно у саизвршилаштву.
Виши суд у Београду је у оспореном решењу Кпп. 54/15 - Кв. 740/15 од 9. марта 201 5. године разлоге за одређивање притвора на основу члана 211. став 1. тачка 2) ЗКП оценио као правилне, с обзиром на то да из наредбе о спровођењу истраге произлази постојање основане сумње да је осумњичени од лица која би требало саслушати у својству сведока захтевао да оснивају предузетничке радње и предузећа и да на саокривљену В.Н. и њега пренесу овлашћења за располагање новчаним средствима, а које околности, и по оцени жалбеног већа , представљају особите околности које указују на оправдану бојазан да би осумњичени могао утицати на предложене сведоке и тиме ометати даљи ток поступка, због чега се одређивање притвора у овој фази поступка показује као нужна мера ради несметаног вођења поступка.
Имајући у виду утврђено, Уставни суд сматра да су и првостепено и оспорено другостепено решење заснован и на уставноправно прихватљивом тумачењу процесног права, те да су оба решења донета у складу са Уставом и одредбама ЗКП, односно да су надлежни државни органи дали релевантне разлоге за одређивање притвора према подносиоцу уставне жалбе . Виши суд у Београду је своје одлуке аргументовано образложио, наводећи, поред основане сумње да је подносилац уставне жалбе учинио кривично дело које му је стављено на терет, све околности које, у конкретном случају, оправдавају одређивање притвора према подносиоцу из разлога предвиђеног чланом 211. став 1. тачка 2) ЗКП. По оцени Уставног суда, дати разлози су релевантни и довољни и нису последица арбитре рног и произвољног поступања.
Имајући у виду изнето, Уставни суд је наводе подносиоца да нису постојале околности које би оправдале одређивање притвора према њему ради несметаног вођења кривичног поступка, оценио као очигледно неосноване.
Полазећи од тога да је Уставни суд утврдио да нису основане тврдње подносиоца уставне жалбе о истакнутој повреди права на слободу из члана 27. став 1. Устава и права везаних за одређивање притвора из члана 30. став 1. Устава, Уставни суд налази да се не могу прихватити као уставноправно прихватљиви разлози, којима се аргументовано указује на повреду права на једнаку заштиту права из члана 36. став 1. Устава, тврдње подносиоца да према њему није требало одредити притвор јер тужилац није предложио одређивање притвора према саокривљеној В.Н, иако је она и након престанка радног односа у оштећеном привредном друштву наставила да фактички обавља послове за то друштво, те је више у прилици да утиче на сведоке које треба саслушати.
Стога је Суд уставну жалбу у преосталом делу одбацио, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 5) Закона о Уставном суду, решавајући као у другом делу тачке 1. изреке.
7. С обзиром на изложено, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („ Службени гласник РС“, број 103/13), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић