Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа и судије Милан Станић, др Милан Шкулић, Мирослав Николић, др Драгана Коларић, Татјана Бабић, др Милан Марковић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Мартина Кутњака из Београда, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 11. маја 2017. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жал ба Мартина Кутњака изјављена против пресуде Управног суда У. 11141/14 од 12. јуна 2015. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Мартин Кутњак из Београда, преко пуномоћника Вјекослава Цветека, адвоката из Београда, поднео је Уставном суду, 24. јула 2015. године, уставну жалбу против акта наведеног у изреци, због повреде права на правично суђење и права на једнаку заштиту права, зајемчених одредбама члана 32. став 1. и члан 36. став 1. Устава Републике Србије.
У уставној жалби се, између осталог, наводи: да је подносилац био у статусу: „на располагању“, пре него што је пензионисан; да је решењем надлежног органа о усклађивању пензије подносилац материјално оштећен за 2% oд пензијског основа по елементу службе у одговарајућој јединици, а за 8% по елементу командних или руководећих дужности; да је усклађивање пензије подносиоца извршено према елементима „привремене формације“, а да је то требало учинити према елементима предходног постављења на дужност начелника саобраћајне службе, коју је обављао пре постављења на „привремену формацију“; да је требало применити одредбе члана 6. став 2. и члана 9. тада важеће Уредбе о платама и другим новчаним примањима професионалних војника и цивилних лица у Војсци Југославије, јер је подносилац на наведеној дужности провео више од три године и имао службену оцену: „нарочито се истиче“.
Подносилац уставне жалбе указује да је Управни суд пресудом У. 4515/14 од 11. јуна 2014. године, донетом у извршењу Одлуке Уставног суда Уж-323/2011 од 25. марта 2014. године, уважио тужбу и поништио побијано решење другостепеног огана, а да је у оспореној пресуди „променио одлуку“, иако тужени орган није изнео никакве нове доказе, те није било разлога да се „прећути“ члан 6. став 2. наведене Уредбе.
Подносилац уставне жалбе, такође, истиче да му није дата „законска могућност да напуни пун радни стаж, чиме му је нанета материјална штета до краја живота“.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, на основу увида у оспорени акт и целокупну документацију приложену уз уставну жалбу, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:
Решењем директора Фонда за социјално осигурање војних осигураника П-115 број 101936 од 28. новембра 2007. године усклађена је пензија Мартину Кутњаку, овде подносиоцу уставне жалбе, на 3720,612 бодова, односно 84% од пензијског основа, почев од 1. августа 2004. године, према важећим елементима пензијског основа (тачка 1. диспозитива решења) и на 4663,243 бода, односно 84% од пензијског основа, почев од 1. октобра 2005. године, према важећим елементима пензијског основа (тачка 2. диспозитива решења). У образложењу решења се наводи да је, на основу члана 261. Закона о Војсци Југославије и Уредбе о изменама и допунама Уредбе о платама и другим новчаним примањима професионалних војника и цивилних лица у Војсци Србије и Црне Горе („Службени лист СЦГ“, број 34/04), усклађена пензија подносиоцу према важећим елементима пензијског основа, те му је признат део плате према дужности за 10 положајну групу, а у оквиру војног додатка за службу у одговарајућој јединици призната му је накнада од 8 %, док му накнада за командну или руководећу дужност није призната. На основу Уредбе о изменама и допунама Уредбе о платама и другим новчаним примањима професионалних војника и цивилних лица у Војсци Србије и Црне Горе („Службени лист СЦГ“, број 42/05), подносиоцу је признато 2.138 бодова у оквиру дела плате према чину пуковника.
Решењем Комисије Скупштине Фонда за социјално осигурање војних осигураника за ревизију и решавање у другом степену о правима из пензијског и инвалидског осигурања војних осигураника УП-2 број 701/08 од 11. марта 2009. године одбијена је као неоснована жалба коју је подносилац уставне жалбе изјавио против наведеног првостепеног решења. Управни суд је пресудом У. 5532/10 од 1. децембра 2010. године одбио као неосновану тужбу подносиоца уставне жалбе поднету против тог другостепеног решења. Одлучујући од уставној жалби коју је подносилац изјавио против наведене пресуде, Уставни суд је Одлуком Уж-323/2011 од 26. фебруара 2014. године усвојио уставн у жал бу и утврдио да је пресудом Управног суда У. 5532/10 од 1. децембра 2010. године подносиоцу уставне жалбе повређен о прав о на правично суђење зајемчено чланом 32. став 1. Устава Републике Србије, док је у преосталом делу уставну жалбу одбацио. Истом одлуком Уставни суд је поништио наведену пресуду и одредио да Управни суд донесе нову одлуку о тужби подносиоца уставне жалбе поднетој против коначног решења УП-2 број 701/08 од 11. марта 2009. године. Уставни суд је у образложењу Одлуке истакао да није уставноправно прихватљиво становиште другостепеног органа да се кроз усклађивање пензије не могу „исправљати затечени елементи пензијског основа“, већ се они само усклађују са променама које су настале у одређивању плате професионалних војника. Уставни суд је, такође, истакао да није надлежан да утврђује да ли подносилац уставне жалбе испуњава услове за признавање права на увећање војног додатка према наведеним елементима, нити се овом одлуком прејудицира одлук а надлежног органа о томе, под условом да се постојање тих услова оцени и утврди у поступку који је у складу са законом .
Управни суд је у поступку извршења Одлуке Уставног суда, донео пресуду У. 4515/14 од 11. јуна 2014. године, којом је уважио тужбу и поништио р ешење Комисије Скупштине Фонда за социјално осигурање војних осигураника за ревизију и решавање у другом степену о правима из пензијског и инвалидског осигурања војних осигураника УП-2 број 701/08 од 11. марта 2009. године. Наведеном пресудом је наложено туженом органу да у поновном поступку на несумњив начин утврди који су елементи за утврђивање пензијског основа промењени, коју дужност је подносилац обављао пре постављења по привременој формацији, те утврди увећање војног додатка за службу у одговарајућој јединици.
Решењем Републичког фонда за пензијско и инвалидско осигурање – Дирекција Београд 02/1 број ВЛ-П 630-153554 од 16. јула 2014. године поново је одбијена жалба подносиоца изјављена против првостепеног решења од 28. новембра 2007. године. У образложењу другостепеног решења је, поред осталог, наведено: да су неосновани наводи жалбе којима подносилац тражи да му се пензија усклади према елементима плате претходног постављења, када је био вршилац дужности начелника саобраћајне службе у органима за позадину 5. корпуса 1. војне области; да се при утврђивању елемената пензијског основа узима плата из последњег месеца пре престанка војне службе, а не у току војне службе; да је подносилац разрешен војне службе док је био у статусу: „на располагању“, кад није био вршилац дужности коју наводи; да Уредбом о изменама и допунама Уредбе о платама и другим новчаним примањима професионалних војника и цивилних лица у Војсци Југославије („Службени лист Србије и Црне Горе“, број 42/05) није промењена структура пензијског основа, већ је само повећан број бодова према чину, који је у конкретном случају правилно усклађен.
Оспореном пресудом Управног суда У. 11141/14 од 12. јуна 2015. године одбијена је као неоснована тужба којом је подносилац уставне жалбе побијао законитост наведеног другостепеног решења. У образложењу оспорене пресуде је констатовано да из списа предмета и образложења побијаног решења произлази: да је подносиоцу професионална војна служба престала наредбом начелника Генералштаба Војске Југославије број: 66-219 од 13. новембра 1993. године, по потреби службе и да је од исте разрешен 31. децембра 1993. године; да је решењем Завода за социјално осигурање војних осигураника УП-2 број 56/93 П-115 број 101936 од 30. маја 1994. године подносиоцу признато право на „административну пензију“, почев од 1. јануара 1994. године, сагласно одредби члана 107. став 2. и члана 115. Закона о Војсци Југославије; да је пензијски основ подносиоцу утврђен према елементима плате која му је припадала у последњем месецу пре престанка војне службе, сагласно одредби члана 244. став 2 , у вези са чланом 71. став 2. наведеног закона; да је тако усклађена пензија надаље усклађивана сагласно одредбама члана 261. став 3. и члана 358. став 1. Закона, као и са одредбом члана 2. став 1. тачка 4) Уредбе о изменама и допунама Уредбе о платама и другим новчаним примањима професионалних војника и цивилних лица у Војсци Србије и Црне Горе („Службени лист СЦГ“, број 35/04); да се, сагласно одредби тачке 5) истог члана наведене уредбе, професионалном војнику накнада из тачке 4 ) тог члана увећава за 8% од основне плате, ако је вршилац командне и руководеће дужности, али да је у управном поступку несумњиво утврђено да подносилац у последњем месецу пре престанка војне службе није обављао такву дужност, већ дужност референта у војној делегацији при Заједници југословенских железница, а да се при утврђивању елемената пензијског основа узима плата из последњег месеца пре престанка војне службе, а не у току војне службе. Управни суд је, такође, нашао да је правилно тужени оценио неоснованим захтев подносиоца да му се пензија усклади према пензијском стажу утврђеном према одредби члана 267. став 4. Закона о Војсци Југославије, будући да се наведена одредба примењује од 2. јануара 2000. године и нема ретроактивно дејство.
Решењем Комисије Скупштине Заједнице социјалног осигурања војних осигураника УП-2 број 56/93 од 30. маја 1994. године, донетим у поступку по жалби подносиоца уставне жалбе, поништено је решење првостепеног органа од 16. јануара 1994. године и признато право на пензију подносиоцу у износу од 93,63 динара, почев од 1. јануара 1994. године, а пензија му је усклађена у износима означеним у решењу. Комисија је у образложењу решења констатовала да је побијаним првостепеним решењем подносиоцу у пензијски основ био урачунат лични доходак према положају за 11. положајну групу, а да је, по разматрању списа предмета и навода жалбе, утврђено да је подносилац стекао право на 10. положајну групу.
У наредби Савезног секретара за народну одбрану број 2-31 од 17. априла 1989. године наведено је да се подносилац уставне жалбе поставља за начелника саобраћајне службе у органу за позадину, положајна група 11. Подносилац уставне жалбе је са те дужности премештен и постављен „по привременој формацији“, по потреби службе, за референта у војној делегацији при Заједници југословенских железница, положајна група 11.
4. Одредбама Устава, на чију се повреду указује у уставној жалби, утврђено је: д а свако има пра во да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе (члан 36. став 1 .).
За одлучивање о овој уставној жалби од значаја су и одредбе следећих закона и других прописа :
Законом о Војсци Југославије („ Службени лист СРЈ“, бр. 43/94, 28/96, 22/99, 44/99, 74/99, 3/02 и 37/02 и „ Службени лист СЦГ“, бр. 7/05 и 44/05), који се примењивао на дан доношења предметног првостепеног решења о усклађивању пензије подносиоцу уставне жалбе, било је прописано: да се професионални официр, односно професионални подофицир ставља на располагање ако после укидања његовог формацијског места не може бити постављен на друго формацијско место или ако се оцени да је ограничено способан за војну службу или неспособан за дужност коју обавља, а не може бити постављен на другу одговарајућу дужност (члан 63. став 1. став 1. тач. 1) и 2); да се плата професионалног војника састоји од: дела утврђеног према чину, према дужности (положајна плата), према пензијском стажу и према посебним условима службе у Војсци – војни додатак (члан 71. став 2.); да пензијски основ чини плата која припада професионалном војнику по члану 71. овог закона, у последњем месецу пре престанка својства професионалног војника, према елементима плате коју професионални војник има у часу престанка професионалне војне службе (члан 244. став 2.); да се пензије одређене по овом закону усклађују почетком сваке календарске године са пензијама одређеним у претходној години (члан 261. став 1.); да ако је структура плате према којој се, на основу прописа о платама професионалних војника, утврђује пензијски основ измењена у односу на раније прописе о платама тих лица, измењени износи плата узимају се за утврђивање новог пензијског основа (члан 261. став 3.); да се права из пензијског и инвалидског осигурања остварена по прописима који су важили до дана ступања на снагу овог закона, усклађују по одредбама овог закона (члан 358. став 1).
Одредбама Уредбе о платама и другим новчаним примањима професионалних војника и цивилних лица у Војсци Србије и Црне Горе („Службени лист СРЈ“, бр. 35/94, 42/94, 9/96, 1/2000, 2/2000 и 54/02 и „Службени лист СЦГ“, бр. 35/04 и 42/05), која се примењивала на дан доношења предметног решења о усклађивању пензије подносиоцу уставне жалбе, било је прописано: да се п рофесионалном војнику, осим војнику по уговору, који има последњу службену оцену "нарочито се истиче" (одличан), ако је на формацијском месту на коме се налази провео најмање две године, а у чину који има - најмање три године, одређује број бодова за положајну плату прописану за наредну положајну групу вишу од положајне групе одређене формацијом за формацијско место на коме се налази (члан 4); да је н ајнижа положајна група за чин пуковника – 12 (члан 5. став 1. алинеја 5.); да се професионалном војнику док се налази на располагању положајна плата одређује према положајној групи према којој је примао положајну плату непосредно пре разрешења од дужности (члан 6. став 1.); да професионални војник који се поставља на формацијско место за које је одређена положајна група нижа од положајне групе формацијског места на коме се налазио, задржава положајну плату коју је примао најмање две године пре дана постављења на такво формацијско место, ако има службену оцену „добар“ или вишу оцену (члан 6. став 2.); да основицу за утврђивање плате према стажу професионалном официру, односно професионалном подофициру чини збир бодова одређених за плату према чину и за положајну плату, а војнику по уговору - број бодова за плату по чину и дужности - у даљем тексту: основна плата (члан 8. став 1.); да п рофесионалном војнику плата према стажу припада у износу од 0,5% од основне плате за сваку започету годину пензијског стажа, с тим да се професионалном војнику-жени после навршених 25 година пензијског стажа тај проценат увећава за 0,25%, с тим да укупан проценат увећања може износити највише 20% од основне плате (члан 8. став 2.);
Чланом 9. став 1. тачка 4) Уредбе (чланом 2. став 1. тачка 4. Уредбе о изменама и допунама наведене уредбе, објављене у „Службеном гласнику СЦГ“, број 35/04) било је прописано: да војни додатак месечно припада професионалном војнику – због тежине, карактера и трајања рада, односно посла – као посебна накнада, у проценту од основне плате, и то – за послове који се обављају у јединицама таксативно наведеним у подтач. а), б) и в) у распону од 25% до 15%, за послове у осталим јединицама закључно са пуком – бригадом 10% (подтачка г)), а да осталим професионалним војницима припада 8% (подтачка д)). Сагласно тачки 5) става 1. члана 9. Уредбе, професионалном војнику накнада из тачке 4. овог члана увећавала се за 8% од основне плате, ако је био на дужности командира, односно команданта, начелника, заменика или помоћника у јединици, односно установи Војске и у Генералштабу Војске (органа, рода, службе, штаба, одсека, одељка, одељења, управе, сектора, катедре, школе, клинике, здравствене установе и директора).
5. Подносилац уставне жалбе сматра да су, приликом усклађивања његове пензије, положајна плата и војни додатак морали бити одређени према елементима предходног постављења на дужност начелника саобраћајне службе, коју је обављао пре постављења по „привременој формацији“. Подносилац указује да је Управни суд у оспореној пресуди „прећутао“ одредбу члана 6. став 2. Уредбе о платама и другим новчаним примањима професионалних војника и цивилних лица у Војсци Југославије (даље у тексту: Уредба) и „променио“ одлуку истог суда У. 4515/14 од 11. јуна 2014. године, донету у извршењу Одлуке Уставног суда Уж-323/2011 од 25. марта 2014. године, иако тужени орган у поновном поступку није изнео никакве нове доказе.
Оцењујући ове наводе уставн е жалб е са становишта права на правично суђење зајемченог одредбом члана 32. став 1. Устава, овај суд је имао у виду да се уставна гаранција наведеног права, поред осталог, састоји у томе да одлука суда о нечијем праву или обавези мора бити донета у поступку који је спроведен у складу са важећим процесним законом, применом релевантног материјалног права и образложен а на уставноправно прихватљив начин , јер би се у противном могло сматрати да је производ произвољног и правно неутемељеног становишта поступајућег суда .
Испитујући да ли образложење оспорене пресуде Управног суда испуњава захтеве правичности, Уставни суд је констатовао да у поступку који је претходио подношењу уставне жалбе није било спорно да се подносилац уставне жалбе није налазио на командној или руководећој дужности у последњем месецу пре него што му је престала професионална служба у Војсци Југославије, а да је такву дужност обављао пре стављања на располагање и постављења по „привременој формацији“. Као спорна су се поставила питања да ли подносилац, на основу одредбе члана 6. став 2. Уредбе, има право да му се положајна плата одреди према елементима формацијског места на коме је вршио дужност пре стављања на располагање и да ли има право на увећање војног додатка од 10% основне плате за службу у одговарајућој јединици, односно 8 % за обављање руководеће дужности.
Полазећи од наведених одредаба раније важећег Закона о Војсци Југославије, Уставни суд је констатовао: да је професионални официр био у статусу: „на располагању“ у случајевима када није могао бити постављен на друго формацијско место или дужност; да се плата професионалног војника састој ала од дела утврђеног према чину, према дужности (положајна плата), према пензијском стажу и према посебним условима службе у Војсци – војни додатак; да је пензијски основ чинила плата која је припадала професионалном војнику у последњем месецу пре престанка својства професионалног војника, према елементима плате коју је имао у часу престанка професионалне војне службе; да су пензије одређене по том закону, као и пензије остварене по прописима који су важили до дана ступања на снагу тог закона, усклађиване у складу са одредбама тог закона и прописима донетим на основу тог закона.
Наведеним изменама и допунама Уредбе измењена је структура плате према којој се утврђивао пензијски основ и уведена је посебна накнада, у распону од 8% до 25% основне плате, у зависности од тежине, карактера и трајања рада, односно посла. Тако одређена посебна накнада увећавала се за 8% од основне плате, ако је професионални војник био на руководећим дужностима одређеним том уредбом. Такође је било предвиђено да се п рофесионалном војнику док се налази на располагању положајна плата одређује према положајној групи према којој је примао положајну плату непосредно пре разрешења од дужности.
Испитујући основаност навода уставне жалбе којима се указује на пропуст надлежних органа да му положајну плату одреде у складу са одредбом члана 6. став 2. Уредбе, Уставни суд најпре оцењује да наведена одредба није меродавна у конкретном случају, будући да она уређује ситуацију у којој је п рофесионални војник постављен на формацијско место за које је одређена положајна група нижа од положајне групе формацијског места на коме се налазио. Такође, иако се уставном жалбом основано указује на то да се п рофесионалном војнику док се налази на располагању положајна плата одређује према положајној групи према којој је примао положајну плату непосредно пре разрешења од дужности (став 1. истог члана Уредбе), ни наведена одредба није могла бити примењена у поступку доношења решења о усклађивању пензије подносиоцу уставне жалбе. Наиме, из чињеница утврђених у овом уставносудском поступку произлази да је иста положајна група – 11 била одређена за формацијско место на коме је подносилац уставне жалбе био пре стављања на располагање, као и за дужност по „привременој формацији“, те му није могла бити одређена плата према вишој положајној групи по основу одредаба члана 6. Уредбе. Уставни суд је, међутим, констатовао да из решења о признавању права на пензију донетог 30. маја 1994. године и решења о усклађивању пензије од 28. новембра 2007. године произлази да је подносиоцу уставне жалбе број бодова за положајну плату одређен према дужности за 10. положајну групу, јер је таква могућност била предвиђена одредбом члана 4. Уредбе – с обзиром на службену оцену и период проведен на формацијском месту. Из наведеног следи да је подносиоцу уставне жалбе у поступку признавања права на пензију признат број бодова за вишу положајну групу у односу на ону која је била одређена за формацијско место на коме се налазио пре постављења по „привременој формацији“ и да то право није ни могао да остварује у поступку усклађивања пензије, на основу уредби о изменама и допунама Уредбе, које су објављене у „Службеном гласнику СЦГ“, бр. 35/04 и 42/05.
Оцењујући наводе уставне жалбе којима се указује на то да подносиоцу припада право на војни додатак од 10% основне плате по основу службе у одговарајућој јединици, Уставни суд је констатовао да из доказа који су достављени уз уставну жалбу произлази да подносилац у последњем месецу пре престанка својства професионалног војника није био у војној јединици у смислу одредаба члана 9. став 1. тачка 4) подтачке а), б), в) и г) Уредбе, већ у Савезном секретаријату за народну одбрану. Суд стога налази да подносиоцу припада војни додатак од 8% основне плате , као осталим професионалним војницима, сагласно подтачки д) исте тачке тог члана Уредбе, која му је и призната у предметном управном поступку.
С обзиром на то да пензијски основ чини плата која припада професионалном војнику у последњем месецу пре престанка својства професионалног војника (члан 244. став 2. Закона о Војсци Југославије), а да подносилац у том месецу није био на командној или руководећој дужности, Уставни суд је оценио да немају уставноправног утемељења наводи уставне жалбе којима се указује да подносилац има право на увећање војног додатка за 8% по основу командних или руководећих дужности, применом тачке 5) члана 9. став 1. Уредбе. По налажењу овог суда, подносилац тврдњу да му припада увећани војни додатак заснива на погрешном уверењу да се одредбе о одређивању положајне плат е професионалног војник а док се налази на располагању примењују и на војни додатак, односно да увећање по основу командне или руководеће дужности припада професионалном војнику ако је такву дужност обављао пре стављања на располагање. Суд, с тим у вези, указује да положајна плата чини део основице за утврђивање плате према стажу професионалном војнику, а да војни додатак представља посебну накнаду која се одређује у проценту од основне плате, под условима и на начин одређен Уредбом, у складу са законом.
По оцени Уставног суда, уставноправно прихватљиво је становиште изражено у оспореној пресуди, према коме се пензија подносиоца уставне жалбе не може ускладити према пензијском стажу који се утврђује сагласно одредби члана 267. став 4. Закона о Војсци Југославије. Ово стога што је подносилац уставне жалбе право на пензију остварио према одредбама Закона о Војсци Југославије које су биле на снази у време одлучивања надлежног органа о том праву, а наведена одредба закона се примењује од 2. јануара 2000. године и нема ретроактивно дејство.
Уставни суд није посебно разматрао уставну жалбу са становишта права на једнаку заштиту права из члана 36. став 1. Устава, будући да подносилац повреду означеног права образлаже истим наводима као и повреду права на правично суђење.
С обзиром на изложено, Уставни суд је, сагласно oдредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11 и 18/13-Одлука УС, 40/15-др. закон и 103/15) , одбио уставну жалбу као неосновану.
6. С обзиром на изнето, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић