Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа, и судије Братислав Ђокић, др Горан П. Илић, Снежана Марковић, др Тијана Шурлан, др Јован Ћирић, Сабахудин Тахировић и др Тамаш Корхец ( Korhecz Tamas), чланови Већа, у поступку по уставној жалби Јавног комуналног предузећа „Водовод“ из Краљева, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 18. маја 2017. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба Јавног комуналног предузећа „Водовод“ из Краљева и утврђује да је решењем Привредног суда у Краљеву Ипв ( Ив). 15/15 од 11. марта 2015. године, у делу којим је приговор извршног повериоца одбачен као недозвољен, повређено право подносиоца уставне жалбе на правно с редство, зајемчено одредбом члана 36. став 2. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује..
2. Поништава се решење Привредног суда у Краљеву Ипв ( Ив). 15/15 од 11. марта 2015. године, у делу којим је приговор подносиоца одбачен као недозвољен, и одређује да исти суд, у складу са оценама Уставног суда изнетим у овој одлуци, донесе нову одлуку о приговору извршног повериоца изјављеном против решења тог а суда Ив. 1560/11 од 28. јуна 2012. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Јавно комунално предузеће „Водовод“ из Краљева поднело је Уставном суду, 21. априла 2015. године , преко законског заступника - директора Момира Михаиловића из Краљева, уставну жалбу против решења Привредног суда у Краљеву Ипв ( Ив). 15/15 од 11. марта 2015. године, због повреде права на правично суђење, права на једнаку заштиту права и права на имовину, зајемчених чланом 32. став 1, чланом 36. став 1. и чланом 58. став 1. Устава Републике Србије, као и због повреде права на суђење у разумном року, зајемченог чланом 32. став 1. Устава, у извршном поступку који се водио пред Привредним судом у Краљеву у предмету Ив. 1560/11.
У уставној жалби је, поред осталог, наведено: да је у Одлуци Уставног суда Уж-6460/2012 од 26. децембра 2014. године, донетој по уставној жалби истог подносиоца из 2012. године, поред осталог, наведено да подносилац у року од пет радних дана од дана пријема те одлуке, може изјавити приговор против оспореног решења Привредног суда у Краљеву Ив. 1560/11 од 28. јуна 2012. године о обустави извршног поступка; да је, поступајући по налогу Уставног суда, подносилац у року изјавио приговор надлежном суду, али је овде оспореним решењем Привредног суда у Краљеву Ипв ( Ив). 15/15 од 11. марта 2015. године његов приговор одбачен, као недозвољен; да је наведеним поступањем подносиоцу повређено „право на суд“; да оспорени извршни поступак траје од 2011. године, због чега подносилац сматра да му је повређено право на суђење у разумном року; да су Привредни суд у Краљеву и Основни суд у Краљеву у истим чињеничним и правним ситуаци јама доносили различите одлуке о предлозима извршних поверилаца за обезбеђење потраживања заснивањем заложног права; да је подносиоцу повређено право на имовину, због тога што није наплатио потраживање утврђено правноснажном и извршном судском одлуком. Подносилац је предложио да Уставни суд усвоји уставну жалбу, а истакао је захтев за накнаду материјалне штете у висини износа утврђених решењима Привредног суда у Краљеву Ив. 1560/11 од 28. априла 2011. године и Ив. 1560/11 од 8. августа 2011. године, као и нематеријалне штете.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли јe у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, на основу навода уставне жалбе , те увидом у целокупну документацију која је уз њу приложена, као и Одлуку Уставног суда Уж – 6460/2012 од 27. новембра 2014. године, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари :
Јавно комунално предузеће „ Водовод“ из Краљева, у својству извршног повериоца, поднело је 28. априла 2011. године предлог за извршење Привредном суду у Краљеву против извршног дужника „ Темпо“ ДОО из Краљева, и то запленом средстава са рачуна извршног дужника и пописом, пленидбом, проценом и продајом покретних ствари извршног дужника. Предлог је поднет на основу веродостојне исправе – рачуна, ради намирења новчаног потраживања.
Привредни суд у Краљеву је решењем Ив. 1560/11 од 28. априла 2011. године усвојио предложено извршење.
Извршни поверилац је 8. јула 2011. године поднео предлог за обезбеђење новчаног потраживања Привредном суду у Краљеву - заснивањем заложног права на непокретности извршног дужника, на основу правноснажног и извршног решења о извршењу.
Привредни суд у Краљеву је решењем Ив. 1560/11 од 8. августа 2011. године, у ставу првом изреке, делимично усвојио предлог за обезбеђење извршног повериоца заснивањем заложног права на ближе одређеним непокретностима извршног дужника, те је, у ставу другом изреке решења, наложио Служби за катастар непокретности општине Краљево да изврши упис заложног права на предметним непокретностима, док је у ставу трећем изреке одбио као неоснован предлог за обезбеђење новчаног потраживања заснивањем заложног права на другим ближе означеним непокретностима извршног дужника.
Привредни суд у Краљеву је решењем Ив. 1560/11 од 31. октобра 2011. године исправио решење о обезбеђењу потраживања.
Извршни поверилац је 19. августа 2011. године поднео жалбу Привредном суду у Краљеву против става трећег изреке наведеног решења о обезбеђењу.
Привредни суд у Краљеву је решењем Ив. 1560/11 од 28. јуна 2012. године обуставио поступак извршења, због тога што је над извршним дужником решењем тог суда Ст. 76/12 од 13. јуна 2012. године отворен стечајни поступак. У поуци о правном леку овог решења је констатовано да против овог решења није дозвољен приговор. Решење о обустави поступка је достављено извршном повериоцу 4. јула 2012. године.
Јавно комунално предузеће „ Водовод“ из Краљева поднело је 3. августа 2012. године Уставном суду уставну жалбу против става трећег изреке решења о обезбеђењу Привредног суда у Краљеву Ив. 1560/11 од 8. августа 2011. године и решења о обустави извршног поступка истог суда Ив. 1560/11 од 28. јуна 2012. године, због повреде права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава Републике Србије, права на једнаку заштиту права из члана 36. став 1. Устава и права на имовину из члана 58. став 1. Устава, као и због повреде права на суђење у разумном року у извршном поступку који се водио у предмету Привредног суда у Краљеву Ив. 1560/11 и у поступку обезбеђења који се водио у предмету истог суда Ив. 1560/11.
Одлуком Уставног суда Уж-6460/2012 од 27. новембра 2014. године, у ставу првом изреке, утврђено да је подносиоцу у извршном поступку и поступку обезбеђења који су се водили у предмету Привредног суда у Краљеву Ив. 1560/11 повређенo правo на суђење у разумном року, зајемченo чланом 32. став 1. Устава, док је уставну жалбу у делу којим су оспорени решење Привредног суда у Краљеву Ив. 1560/11 од 8. августа 2011. године и решење о обустави извршног поступка истог суда Ив. 1560/11 од 28. јуна 2012. године, одбацио; у ставу другом изреке утврђено је право подносиоца уставне жалбе на накнаду нематеријалне штете у износу од 100 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате.
У тачки 10. образложења наведене одлуке је, између осталог, наведено да с обзиром на то да подносилац уставне жалбе није поучен о могућности изјављивања правног лека – приговора , не сме да трпи штетне последице, те да он, сагласно члану 39. Закона о извршењу и обезбеђењу („Службени гласник РС“, број 31/11), у року од пет радних дана од дана пријема ове одлуке, може изјавити приговор против оспореног решења о обустави извршног поступк а Привредног суда у Краљеву Ив. 1560/11 од 28. јуна 2012. године. Одлука је 30. децембра 2014. године достављена подносиоцу уставне жалбе, који је 9. јануара 2015. изјавио приговор против наведеног решења о обустави поступка.
Оспореним решењем Привредног суда у Краљеву Ипв ( Ив). 15/15 од 11. марта 2015. године одбачени су као недозвољени жалба извршног повериоца изјављена против става трећег изреке решења тога суда Ив. 1560/11 од 8. августа 2011. године, као и приговор извршног повериоца изјављен против решења тога суда Ив. 1560/11 од 28. јуна 2012. године. У образложењу оспореног решења је, између осталог, наведено: да је над извршним дужником отворен стечајни поступак, те је веће нашло да нема процесних претпоставки за одлучивање по уставној жалби; да је у Одлуци Уставног суда Уж-6460/2012 од 27. новембра 2014. године наведено да извршни поверилац против оспореног решења о обустави поступка у року од пет радних дана може изјавити приговор, „а исти је од стране извршног дужника изјављен тек након доношења одлуке Уставног суда 09. 01. 2015. године“, иако је из списа предмета суд утврдио да је побијано решење о обустави поступка извршном повериоцу достављено 4. јула 2012. године; да је у решењу овог суда Ив. 1560/11 од 28. јуна 2012. године наведено да против истог није дозвољен приговор; да се према Закону о извршењу и обезбеђењу против решења суда може изјавити приговор само онда када је то изричито дозвољено, што у конкретној ситуацији није случај, те нема могућности сходне примене одредбе Закона о парничном поступку, с обзиром на то да Закон о извршењу и обезбеђењу на другачији начин регулише питање допуштености правног лека; да суд „сматра да странкама није ускраћено уставно право, јер уколико би се странкама дозволило изјављивање приговора у случајевима који нису предвиђени чл. 39. ЗИО, онда би странкама било дато више права него што им Закон дозвољава.“
4. Одредбама Устава на чију се повреду позива подносилац уставне жалбе, утврђено је: да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе , као и да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу (члан 36.); да се јемчи мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона ( члан 58. став 1. ).
Одредбом члана 142. став 2. Устава је утврђено да су судови самостални и независни у свом раду и суде на основу Устава, закона и других општих аката, када је то предвиђено законом, општеприхваћених правила међународног права и потврђених међународних уговора. Одредбом члана 145. став 2. Устава је утврђено да се судске одлуке заснивају на Уставу, закону, потврђеном међународном уговору и пропису донетом на основу закона. Одредбама члана 166. Устава је утврђено да је Уставни суд самосталан и независан државни орган који штити уставност и законитост и људска и мањинска права и слободе и да су одлуке Уставног суда коначне, извршне и општеобавезујуће. Одредбама члана 171. Устава је утврђено да је свако дужан да поштује и извршава одлуку Уставног суда, да Уставни суд својом одлуком уређује начин њеног извршења, када је то потребно, као и да се извршење одлука Уставног суда уређује законом.
Чланом 104. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13-Одлука УС, 40/15-др. закон и 103/15) прописано је да су државни и други органи, организације којима су поверена јавна овлашћења, политичке странке, синдикалне организације, удружења грађана или верске заједнице дужни да, у оквиру својих права и дужности, извршавају одлуке и решења Уставног суда.
5. Разматрајући наводе уставне жалбе којима се оспорава решење Привредног суда у Краљеву Ипв ( Ив). 15/15 од 11. марта 2015. године, у делу којим је приговор подносиоца уставне жалбе, као извршног повериоца, изјављен против решења тог а суда Ив. 1560/11 од 28. јуна 2012. године, од бачен као недозвољен, због повреде права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, Уставни суд је најпре оценио да подносилац уставне жалбе повреду тог уставног права у суштини заснива на повреди права на правно средство из члана 36. став 2. Устава.
Полазећи од утврђених чињеница, Уставни суд констатује да је оспорени извршни поступак обустављен решењем Привредног суда у Краљеву Ив. 1560/11 од 28. јуна 2012. године. Уставни суд је, по претходној уставној жалби истог подносиоца, у Одлуци Уж-6460/2012 од од 27. новембра 2014. године, утврдио да подносилац у року од пет радних дана од дана пријема ове одлуке, може изјавити приговор против оспореног решења о обустави извршног поступка . Подносилац је, након пријема Одлуке Уставног суда Уж-6460/2012 од од 27. новембра 2014. године, изјавио приговор већу тога суда против наведеног решења о обустави извршног поступка. Оспореним решењем Привредног суда у Краљеву Ипв ( Ив). 15/15 од 11. марта 2015. године, приговор подносиоца је одбачен, као недозвољен, између осталог и са образложењем да је исти неблаговремен, због тога што је тај правни лек извршни поверилац изјавио „тек након доношења одлуке Уставног суда 09. 01. 2015. године“, иако му је решење о обустави поступка достављено 4. јула 2012. године. Уставни суд налази да је надлежни извршни суд као почетак рока за изјављивање приговора узео тренутак достављања побијаног решења о обустави поступка подносиоцу, а не тренутак достављања Одлуке Уставног суда Уж - 6460/2012 од од 27. новембра 2014. године, којом је право подносиоца на изјављивање правног лека и признато.
Уставни су, такође, истиче да је у досадашњој пракси у већем броју предмета (вид. нпр. Решење Уж-8166/2012 од 23. јануара 2014. године , те Одлуку Уж-6460/2012 од 27. новембра 2014. године), заузео став да када се решењем у извршном поступку одлучује о правима и обавезама странака, у складу са чланом 39. Закона о извршењу и обезбеђењу („Службени гласник РС“, број 31/11) , њима припада право да против оспореног решења којим је обустављен извршни поступак изјаве приговор већу првостепеног суда, те да би ускраћивање права странкама на изјављивање правног лека било у супротности са одредбама члана 36. став 2. Устава.
Даље, Уставни суд констатује да је императивним одредбама члана 171. Устава утврђено да је свако дужан да поштује и извршава одлуку Уставног суда, те да Суд може одредити начин извршења своје одлуке, те да из одредаба члана 142. став 1. и члана 145. став 1. Устава произлази дужност судова опште и посебне надлежности да, поред осталог, суде на основу Устава и потврђених међународних уговора. Такође, одредбом члана 104. став 1. Закона о Уставном суду, поред осталог, прописана обавеза државних и других органа да, у оквиру својих права и дужности, извршавај у одлуке и решења Уставног суда, као и да извршење одлуке Уставног суда не подразумева само формално доношење нове другостепене одлуке од стране тога суда, већ и поступање и одлучивање другостепеног суда у складу са оценама и правним ставовима изнетим у одлуци Уставног суда која се извршава ( овакав став је Уставни суд већ заузео у својој Одлуци Уж-224/2013 од 6. јуна 2013. године, која је објављена у „Службеном гласнику Републике Србије“, број 55/13). Међутим, у конкретном случају, Привредни суд је, супротно ставу Уставног суда заузетом у Одлуци Уж -6460/2012 од 27. новембра 2014. године, оспореним решењем Ипв ( Ив). 15/15 од 11. марта 2015. године поново одбацио приговор подносиоца, са образложењем да Закон о извршењу и обезбеђењу у конкретном случају не предвиђа могућност изјављивања приговора, те да „сматра да странкама није ускраћено уставно право, јер уколико би се странкама дозволило изјављивање приговора у случајевима који нису предвиђени чл. 39. ЗИО, онда би странкама било дато више права него што им Закон дозвољава“. Стога, Уставни суд налази да је наведени став извршног суда донет на основу произвољне примене процесног права, а на штету подносиоца уставне жалбе, чиме му је повређено право на правно средство , нарочито у ситуацији када је Уставни суд већ претходно утврдио да би примена таквог става довела до повреде наведеног уставног права подносиоца уставне жалбе.
Полазећи од изложеног, Уставни суд је оценио да је оспореним решењем Привредног суда у Краљеву Ипв ( Ив). 15/15 од 11. марта 2015. године повређено право подносиоца уставне жалбе на правно средство, зајемчено чланом 36. став 2. Устава, те је стога одлучио као у тачки 1. изреке, сагласно члану 89. став 1. Закона о Уставном суду .
6. Имајући у виду да је оценио да је у конкретном случају надлежни суд донео произвољан правни закључак о праву подносиоца на његову штету , Уставни суд је, на основу одредбе члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, као меру за отклањање последица учињене повреде права, поништи о решење Привредног суда у Краљеву Ипв ( Ив). 15/15 од 11. марта 2015. године , у делу којим је приговор извршног повериоца одбачен као недозвољен и одредио да Привредни суд у Краљеву, у складу са оценама Уставног суда изнетим у овој одлуци, донесе нову одлуку о приговору извршног повериоца изјављеном против решења тог а суда Ив. 1560/11 од 28. јуна 2012. године, решавајући као у тачки 2. изреке.
7. Испитујући претпоставке за поступање по уставној жалби у делу којим је истакнута повреда права на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава, у извршном поступку који се водио пред Привредним судом у Краљеву у предмету Ив. 1560/11, као и захтев за накнаду нематеријалне штете, Уставни суд констатује да је својом Одлуком Уж-6460/12 од 27. новембра 2014. године утврдио да је подносиоцу у том извршном поступку, као и у поступку обезбеђења, који су се водили у предмету Привредног суда у Краљеву Ив. 1560/11, повређенo правo на суђење у разумном року, зајемченo чланом 32. став 1. Устава, те да му је утврђено право на накнаду нематеријалне штете због констатоване повреде уставног права у износу од 100 евра , у динарској противвредности.
Што се тиче трајања извршног поступка након доношења Одлуке Уж-6460/12 од 27. новембра 2014. године, Уставни суд је утврдио да је поступак трајао још три месеца. Наиме, подносилац је 9. јануара 2015. године изјавио приговор против решења о обустави поступка, о коме је одлучено решењем Привредног суда у Краљеву Ипв ( Ив). 15/15 од 11. марта 2015. године.
Уставни суд је оценио да без обзира на то што је разумна дужина трајања поступка релативна категорија која зависи од околности сваког конкретног случаја, трајање поступка који се оспорава уставном жалбом од пет година се објективно не може сматрати неразумно дугим, те да се стога ни наводи уставне жалбе не могу сматрати уставноправним разлозима за тврдњу о повреди права на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава.
У погледу навода уставне жалбе којима се истиче повреда права на имовину из члана 58. став 1. Устава, као и захтев за накнаду материјалне штете, Уставни суд указује да је подносилац уставне жалбе своје новчано потраживање из веродостојне исправе могао да оствари пријавом свог потраживања у поступку стечаја.
Анализирајући наводе уставне жалбе којима се истиче повреда права на једнаку заштиту права из члана 36. став 1. Устава, Уставни суд је утврдио да подносилац није доставио доказе да су судови истог степена у истој чињеничној и правној ситуацији доносили различита решења.
Полазећи од изложеног, Уставни суд је, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, у преосталом делу одбацио уставну жалбу, јер нису испуњене Уставом и Законом утврђене претпоставке за вођење поступка, и решио као у другом делу тачке 1. изреке.
8. На основу свега изнетог и одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда (" Службени гласник РС", број 103/13), Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић