Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа, и судије Милан Станић, др Милан Шкулић, Мирослав Николић, др Драгана Коларић, Татјана Бабић, др Милан Марковић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби привредног друштва „К.“ д.о.о, Суботица , на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 11. маја 201 7. године, донео је
О Д Л У К У
Усваја се уставна жалба привредног друштва „К.“ д.о.о. изјављена против пресуде Апелационог суда у Н овом Саду Гж1. 2 790/14 од 18. фебруара 201 5. године и утврђује да је повређено право подносиоца уставне жалбе на једнаку заштиту права, зајемчено одредбом члана 36. став 1. Устава Републике Србије.
О б р а з л о ж е њ е
1. Привредно друштво „К .“ д.о.о, Суботица , је 19. марта 2015. године, преко пуномоћника З . М, адвоката из Апатина, Уставном суду поднело уставну жалбу против пресуде Апелационог суда у Новом Саду Гж1. 2790/14 од 18. фебруара 2015. године, због повреде права на једнаку заштиту права из члана 36. став 1. Устава.
У уставној жалби се, између осталог, наводи да је Апелациони суд у Новом Саду, у идентичним чињеничним и правним ситуацијама, у којима је подносилац уставне жалбе такође имао процесно својство туженог, правноснажно одбијао тужбене захтеве других тужилаца за исплату увећане зараде по основу смен ског рада, налазећи да се о сменском раду не може говорити у ситуацији у којој измена смена не подразумева и рад ноћу, док се у оспореној другостепеној пресуди заузима супротан став , односно да и рад у две смене, који не обухвата рад но ћу, има карактер сменског рада.
Предложено је да Уставни суд усвоји уставну жалбу, поништи оспорену другостепену пресуду и наложи Апелационом суду у Н овом Саду да поново одлучи о жалби подносиоца уставне жалбе изјављеној против пресуде Основног суда у Сомбору П1. 1220/12 од 16. јула 2014. године, уз досуђење трошкова за састав уставне жалбе.
2. Према одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, извршио увид у оспорену пресуду и документацију приложену уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у ов ој уставносудск ој ствари:
Пресудом Основног суда у Сомбору П1. 1220/12 од 16. јула 2014. године је, поред осталог, обавезан тужени „К .“ д.о.о, Суботица , овде подносилац уставне жалбе, да тужиљи М. Г . из Сомбора, на име увећане зараде по основу сменског рада за период од септембра 2009. до јула 2012. године, исплати новчане износе опредељене у ставу првом , тачка два изреке, са затезном каматом на сваки појединачни износ, од доспећа до исплате.
Одлучујући о жалби туженог, Апелациони суд у Новом Саду је донео оспорену пресуду Гж1. 2790/14 од 18. фебруара 2015. године, којом је, поред осталог, жалбу одбио и ожалбену пресуду Основног суда у Сомбору потврдио у наведеном усвајајућем делу . У образложењу оспорене другостепене пресуде је, поред осталог, наведено: да је о дредбом члана 108. став 2. Закона о раду прописано да запослени има право на увећану зараду за рад у сменама ако такав рад није вреднован при утврђивању основне зараде; да тужени није доказао да је кроз утврђену зараду из обрачуна вредновао и сменски рад; да је тужиља радила у сменама по осам, односно седам сати наизменично, пре и после подне, по једну радну седмицу; да је утолико правилна одлука првостепеног суда којом је тужиљи д осуђена увећана зарада по основу сменског рада.
Уставни суд је извршио увид у пресуде Апелационог суда у Н овом Саду Гж1. 432/14 од 11. септембра 20 14. године и Гж1. 422/14 од 5. новембра 20 14. године, којима су пресуде О сновног суда у Сомбору П1. 493/12 од 9. јула 201 3. године и П1. 490/12 од 13. јуна 2013. године потврђене у делу којим је одбијен тужбени захтев тужилаца С . П . из Бачког Моноштора и Е . С . из Сомбора према туженом „К.“ д.о.о, Суботица , за исплат у увећан е зараду по основу сменског рада за период од априла 2009. до фебруара 2012. године. Уставни суд констатује да је Апелациони суд у Новом Саду, у образложењима приложених „упоредних“ пресуда, прихватио став првостепеног суда да рад у две смене, наизменично на недељу дана (прва од осам, односно седам сати преподне у једној недељи и друга од осам, односно седам сати поподне у другој недељ и), не представља сменски рад, у смислу члана 63. Закона о раду, имајући у виду да таква измена смена не подразумева и рад ноћу.
4. Одредбом члана 36. став 1. Устава , на чију повреду се указује у уставној жалби, утврђено је да се сваком јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе.
5. Оцењујући наводе подносиоца уставне жалбе о различитом поступању Апелационог суда у Н овом Саду, Уставни суд је утврдио да је тај суд, као суд последње инстанце у поступцима , у погледу исте чињеничне ситуације и поводом истог правног питања, донео различите пресуде у односу на оспорену другостепену пресуду. У приложеним „упоредним“ пресудама је изражен став да тамошњи тужиоци, који су такође били запослени код подносиоца уставне жалбе, немају право на увећану зараду по основу сменског рада јер уколико измена смена не подразумева и рад ноћу, у таквој ситуацији се не може говорити о сменском раду. У оспореној другостепеној пресуди је Апелациони суд у Новом Саду изразио супротно становиште – да измена две (дневне) смене такође има карактер сменског рада, због чега тужиља основано потражује исплату увећане зараде.
Уставни суд је становишта да је таква пракса судова последње инстанце, а посебно у ситуацији када је реч о истом ( другостепеном) суду, супротна принципу правне сигурности (о повреди права на правну сигурност видети пресуде Европског суда за људска права у предметима: Santos Pinto против Португалије, од 20. маја 2008. године и Beian против Румуније , од 6. децембра 2007. године) , те да је сама чињеница да је Апелациони суд у Н овом Саду, поводом исте чињеничне ситуације, истог правног питања и у односу на истог туженог , дон осио различите одлуке, створила правну несигурност код подноси оца уставне жалбе. Уставни суд је оценио да ова околност , сама по себи , представља довољан разлог да се утврди постојање повреде права на једнаку заштиту права зајемченог одредбом члана 3 6. став 1. Устава. Стога је Уставни суд делимично усвојио уставну жалбу, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 - Одлука УС, 40/15 - др.закон и 103/15), одлучујући као у првом делу изреке.
6. Како се, по налажењу Уставног суда, оспорена пресуда Aпелационог суда у Новом Саду суда Гж1. 2790/14 од 18. фебруара 2015. године заснива на уставноправно прихватљивом тумачењу и примени меродавног права, при чему подносилац уставне жалбе ни не истиче повреду права на правично суђење, Уставни с уд је, у смислу одредбе члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, нашао да доношење одлуке којом је утврђена повреда уставног права довољно да се постигне правично задовољење подносиоца уставне жалбе због утврђене повреде.
У погледу захтева подносиоца уставне жалбе за накнаду трошкова поступка по уставној жалби, Уставни суд подсећа да је у својој досадашњој пракси више пута разматрао наведено питање, те да је заузео став да у смислу члана 6. Закона о Уставном суду нема основа за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом ( видети, поред многих других, Одлуку Уж-633/2011 од 8. маја 2013. године).
7. С обзиром на изнето, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић, с.р.